Poštovana gospodo narodni poslanici i uvaženi gospodine ministre, narodni poslanici SDP posvetili su predloženom setu zakona naročitu pažnju, zato što smatramo da je reč o fundamentalnim reformskim zakonima čije je donošenje neophodno, kao pretpostavka za ekonomski razvoj naše zemlje.
Smatramo da Srbija ne može ekonomski da se razvija bez otvorenog tržišta i uspostavljenih pravila za tržišno poslovanje.
Osnovno pravilo tržišnog poslovanja jeste konkurencija i sprečavanje monopola, a konkurencija i takmičenje podstiču stvaralački i preduzetnički duh, prave bolje proizvode i uslugu.
Konkurencija jedino pravi zdravu prirodnu selekciju. Monopol, kao što svi znamo, pravi žabokrečinu, osiono ponašanje i korupciju.
Moram da kažem da, kada smo glasali protiv "Zakona o ukidanju Naftne industrije Srbije", Zakona iz 1991. godine, naša intencija nije bila da sprečimo reformu i reorganizaciju NIS.
Upravo, iz razloga što smatramo da je zadržavanje postojećeg stanja doprinos zadržavanju postojećeg stanja – žabokrečine, već zbog toga što nismo imali dovoljno relevantnih informacija o tome kako će taj proces teći, odnosno što smo zaključili da je, onako kako je predloženo, na štetu građana Srbije i zaposlenih u samom NIS.
No, da se vratim predloženim zakonima. Zakon o zaštiti konkurencije jedan je od pravih koraka za uključenje na veliko evropsko tržište. Pravila konkurencije na tom velikom evropskom tržištu propisuje Evropska komisija.
Što se tiče samih pravila o zaštiti konkurencije, vladina Komisija za pridruživanje rekla je da je u tom materijalnom smislu Predlog zakona sasvim dobar. Imali su primedbu, kao što i SDP ima primedbu, na proceduralni deo Predloga zakona.
Tačnije, smatramo da nije dobro da Ministarstvo ili prekršajno veće propisuju kazne za prekršaje, već da bi kazne morale da izriču komisija za zaštitu konkurencije, koja je ustanovljena ovim zakonom, posle čega bi se mogao voditi i upravni spor.
Mislim da je čak neko od poslanika na ovaj predlog vladine Komisije dao kao amandmane, o kojima su se izjasnili naš skupštinski Zakonodavni odbor i nadležni odbori. Ono što sam htela da kažem povodom toga je sledeće: čak i ako taj predlog nije moguće sada usvojiti, jer je u suprotnosti sa našim pozitivnim pravom, nadležna ministarstva i nadležni ministri trebalo bi da razmotre mogućnost i predlože promenu nekih drugih zakona kojima bi bilo omogućeno fleksibilnije regulisanje zaštite konkurencije na način ili približno onako kako to radi EU. To je, po meni, sasvim normalno, ako toj EU zaista težimo.
Da vidimo sada koje su to mere za liberalizaciju državnih monopola. To su, dakle, četiri stvari: privatizacija, liberalizacija, konkurencija i javne nabavke.
Kada je reč o privatizaciji, u Evropi je posle Drugog svetskog rata bilo mnogo firmi u državnom vlasništvu i te firme su postojale u mnogim delatnostima, baš kao što je to slučaj kod nas danas. Privatizacije su sve do kraja 1970. godine u Britaniji bile sporadične, a upravo je Margaret Tačer pokrenula taj veliki talas privatizacije u Britaniji i tada i nastaje termin – privatizacija, do tada regulisan kroz termin – denacionalizacija.
Razlozi za privatizaciju državnih preduzeća su nesporni. Dakle, država nije efikasan investitor i vlasnik. Političari ulažu prema političkim prioritetima, a ne prema zahtevima efikasnosti. Za razliku od poslovnih ljudi, političari i država mogu nekažnjeno da greše. Zato je dobro da država brine samo o opštim pravilima, a da se ne meša u upravljanje firmama.
Politika konkurencije oslanja se na četiri tačke: zabranu poslovnih sporazuma usmerenih na podelu tržišta, dogovaranje cena i sve druge prakse koje narušavaju konkurenciju i funkcionisanje zajedničkog tržišta, zabranu zloupotrebe dominantnog položaja na tržištu, kontrolu spajanja firmi, uzajamne kupovine firmi i kontrolu državne pomoći.
U EU, to je takođe praksa koja se pokazala kao korisna, zabranjene su vertikalne subvencije koje pogoduju tačno određenim firmama ili granama, a dozvoljene su samo one subvencije od kojih mogu da profitiraju mnoge firme.
Izuzeci su dozvoljeni samo tamo gde je životni standard enormno nizak i gde se sprovode projekti od zajedničkog interesa, kao što je to, recimo, u sferi kulture.
Kada je reč o javnim nabavkama, u EU zabranjena je diskriminacija stranih firmi i favorizovanje domaćih preduzeća, što se kod nas često dešava pod raznoraznim demagoškim parolama.
Stanje u Srbiji danas izgled ovako: oko 60% preostalih javnih preduzeća i komunalnih preduzeća nisu privatizovana; Vlada još uvek utiče na formiranje oko 40% cena; postoje ograničenja vlasništva; zakon o politici i konkurencije nije usvojen; na tržištu dominiraju domaći monopoli. U 2003. godini je usvojen Zakon o javnim nabavkama, koji daje veliku prednost domaćim firmama u odnosu na inostrane.
Međutim, prema usvojenoj Studiji izvodljivosti, čiju smo pozitivnu ocenu nedavno dobili, potrebno je nastaviti proces privatizacije, izvršiti liberalizaciju trgovine sa Unijom, usaglasiti antimonopolsku politiku sa politikom Unije i usaglasiti Zakon o javnim nabavkama sa rešenjima EU.
Dakle, iz mog izlaganja jasno se vidi da je privatizacija jedan od osnovnih procesa koji uslovljava dalje sprovođenje svih zakona, ova četiri zakona o kojima danas raspravljamo.
To, kako danas kod nas teče proces privatizacije, koji je najvažniji proces koji se odvija u ovoj državi kao tranzicionoj državi, ukazuje da postoji mnogo problema.
Jedan svakako jeste činjenica što mi stalno govorimo, a o tome je bilo reči i kada je bila privatizacija "Knjaza Miloša", da nemamo zakonodavstvo koje jasno precizira proces privatizacije do kraja, bez rupa u zakonu, bez mogućnosti da se tim zakonima manipuliše.
Pri tome pred poslanike u Narodnoj skupštini nikako da dođu ispravke takvih zakona, koje bi svakako kvalitetno omogućile da se i ovakvi zakoni bolje sprovode.
Pored toga, jedna veoma važna komisija, koja treba da bude sasvim nezavisna, bez uticaja Vlade ili bilo koga drugog, Komisija za hartije od vrednosti već duže vreme, iako je ona kompromitovana do kraja, čak od onih ljudi koji pre svega treba da je poštuju (i podsetiću na reči ministra finansija, koji je predsednika i članove te Komisije ocenio kao nekvalifikovane i korumpirane), danas funkcioniše u nepotpunom sastavu, jer su određeni članovi dali ostavku na članstvo u toj Komisiji, da je predsednik i dalje onaj čovek koji je po rečima visokih funkcionera ove vlade i nekompetentan i korumpiran.
Pod takvim uslovima, gde ta Komisija vrlo često sprečava da ono što je vlasništvo malih akcionara, privatno vlasništvo, izađe na tržište, izađe na berzu i da se time trguje, teško da možemo da govorimo o primenljivosti ovakvih zakona koji su posledica jednog kvalitetnog procesa privatizacije.
Poslanici SDP na predloženi set zakona dali su dosta amandmana. Neki su usvojeni i ja zahvaljujem ministru što je imao sluha da usvajanjem tih amandmana, potpuno sam uverena, bitno popravi smisao tih zakona. S druge strane, mi ćemo o onim amandmanima koji nisu usvojeni govoriti u nastavku sednice.
Za sve predložene zakone sa ove sednice ćemo glasati, bez obzira što smo opozicija, jer iako sva predložena rešenja ne smatramo do kraja definisanim i savršenim, mi smatramo da oni jesu u interesu naših građana, a svetska kretanja zahtevaće vrlo brze promene svega što u njima nije dobro. Hvala.

Dobro, tri minuta smo bili tolerantniji, pošto imaju pet minuta.
Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić, a potom Branče Stojanović.

Nije dobro kada se spajaju zakoni radi jedinstvene i načelne rasprave, jer, osim što je isti predstavnik Vlade, nema baš nešto mnogo zajedničkih tačaka između ovih predloga zakona.
Kakve veze ima zakon o oglašavanju i zaštiti konkurencije? To su potpuno dve različite oblasti. Ali, hajde, pošto ste rešili da idete brzo, mene čudi što mi u toku godine nemamo i jednu načelnu raspravu za 350 zakona i onda sve đuture može da se završi.
Neću komentarisati predloge zakona na koje je SRS podnela amandmane, zato što ima nekoliko amandmana pa može da se nešto o tome priča, tako da ćemo raspravu o ovom predlogu zakona o zaštiti konkurencije i Predlogu zakona o oglašavanju ostaviti da se malo više kaže u toku rasprave u načelu.
Nešto bih rekao o Predlogu zakona o zaštiti potrošača. Vidite, ovaj zakon stvarno jeste potreban.
Međutim, ono što provejava kroz ove predloge zakona jeste, da je očigledno, da su korišćena neka iskustva. Možda i pogrešim nazive država, da li je to Nemačka, Belgija, Holandija, Austrija, Kipar, Grčka shvatićete da to nije bitno.
Međutim, neka rešenja koja postoje u zapadnoj Evropi ne mogu kod nas da se primene. Vidite, u Belgiji i Holandiji gotovo sva pitanja vezana za cene reguliše ministarstvo svojim preporukama. U nekim državama, pa čak i ono što je antimonopolsko zakonodavstvo je maltene u nadležnosti pojedinca. Tako, to slepo prepisivanje ili miksovanje više propisa iz različitih država stvarno pravi jednu papazjaniju koja je neprimenljiva. I, onda se javljaju neke šupljine, neke rupe između pojmova i članova.
Zakon o zaštiti potrošača nam je potreban i verujte to treba da bude temeljni trgovinski propis kod nas, jer država ima obavezu da zaštiti potrošača. Međutim, na neka rešenja koja ste ovde naveli mi nismo podneli amandmane zato što smatramo da je u mnogim odredbama ovaj zakon neprimenljiv.
Pošto nismo pisali amandmane ja ću maltene amandmanski da projurim preko ovog predloga zakona.
U članu 2. stav 3. definisali ste šta je prodavac, pa ste rekli da, u smislu ovog zakona jeste privredno društvo, preduzeće, drugo pravno lice, preduzetnik itd. Ne znam zašto ste ubacivali preduzeće? Ako ste mislili na javno preduzeće, onda to drugačije treba da se definiše. Kasnije vam se javlja takođe preduzeće i ne vidi se neka bitna veza.
Čudi me da u članu 4. gde govorite o posebnoj zaštiti i navodite neke grupe, lepo ste naveli – deca, stariji, bolesni, a trebalo je da stavite i trudnice. Moralo je. To je posebna kategorija, tim pre ako Vlada zauzima nekakve stavove po pitanju politike nataliteta. Uvek se trudnice posebno potenciraju, valjda ne treba da objašnjavam zbog čega. Ali, one uživaju posebnu zaštitu u gotovo svim oblastima, pa i ovde.
Stvarno mi nije jasno u članu 16. gde ste rekli – "Zabranjeno je", pa tačka "3) – vršiti diskriminaciju potrošača u pogledu vrste, kvaliteta, cene proizvoda i usluge" itd. Zabrana diskriminacija je opšte načelo. Zabranjeno je vršiti diskriminaciju. Zabrana diskriminacije provejava, i možda je to trebalo drugačije da se formuliše.
Neću komentarisati oko ovih pakovanja i ovih stvari, ali u članu 22. ste rekli: Isporuka proizvoda, kada se radi o proizvodima veće vrednosti, pretpostavljam da se odnosi na nameštaj, ogrev itd. – prodavac je dužan da obezbedi potrošaču isporuku kupljenog proizvoda na adresu potrošača. Šta podrazumevate pod terminom – "obezbedi"?
"Simpo" tera o svom trošku, i druge firme, a već ako kupujete ogrev on kaže – da, imamo prevoz, ali to morate da platite. Tako da termin "obezbedi" može da se tumači dvojako ili trojako. Ja sam kao prodavac obezbedio, ovde o svom trošku, a ovde da ti platiš. A šta ako čovek ne želi da koristi taj prevoz, već želi da mu neko drugi prebaci? Mislim da to treba da razgraničite zbog trgovaca, jer će kod njih biti velikih problema, mada i tu postoji sasvim solidna praksa kako se to radi.
Dobro je što ste ubacili ovo oko kataloške kupovine itd. i drugih oblika prodaje. Kod potrošačkog kredita, to je član 29. stav 2. kaže: "Davalac potrošačkog kredita dužan je da, pre zaključenja ugovora, u pismenoj formi obavesti potrošača", pa sad sve ono drugo što sledi to su opšti uslovi za korišćenje.
Nejasno je da li svakom dostavlja pismeno na kome je to napisano ili je na nekom mestu to javno oglašeno, pa se podrazumeva da su na taj način svi obavešteni. Potrebne su te preciznosti, upravo, zbog onih koji se bave kontrolom poslovanja.
Dalje, u članu 24. rekli ste – potrošač ima pravo prigovora na kupljeni proizvod ili pruženu uslugu, za koje se ne izdaje garantni list, zbog nedostataka koji su nastali u roku od šest meseci od dana kupovine, odnosno izvršene usluge. Radi se o proizvodu za koji ne postoji zakonska obaveza da se daje garancija. Znači, nije tehnički uređaj. Moglo je drugačija formulacija da ide jer je ova formulacija rogobatna.
U članu 34. poslednji stav kaže: "Prodavac, odnosno davalac usluge je dužan da svojim aktom bliže utvrdi način i uslove rešavanja prigovora". To je nešto što se zove obaveštavanje. Mora da se obavesti potrošač o tome. Nije dovoljno da se samo propiše, da, vi morate da imate neke svoje opšte uslove kako ćete da rešite taj spor koji je nastao i taj postupak.
Potrošač dolazi u tom i tom roku, podnosi kao dokaz, to se rešava u nekom roku. Vi ste obavezali tu prodavca, ali o tome treba da bude obavešten potrošač da bi realno mogao da koristi svoja prava koja zakon propisuje, upravo zbog njega, a ne zbog prodavca.
Ovde je upotrebljena samo jedna drugačija formulacija. To je pravo potrošača, iz koga proizilazi i obaveza prodavca.
Dalje, u članu 38. otvaram ga samo na nivou načela, kaže – Proizvodi i usluge od opšteg interesa. Tu ste naveli dva stava, javna preduzeća, odnosno privredna društva i preduzetnici koji u skladu sa zakonom obavljaju delatnosti od opšteg interesa, dužna su da svoje proizvode i usluge pružaju kontinuirano na način kojim se obezbeđuje propisani kvalitet, da redovno obaveštavaju itd. pa u drugom stavu kažete – na osnovu stvarno izvršene isporuke ili izvršene usluge.
Molim vas, preko 70% stanova u našim stambenim zgradama imaju zajednički vodomer. Stambeno preduzeće to odreže prema potrošnji, prema broju članova domaćinstva ide isporuka. Tu je nemoguće primeniti ovo da svako plaća za uslugu prema stvarno izvršenoj usluzi. Uzeo sam kod jednog primera, to je voda za piće ili ovo što svakim danom postaje sve više tehnička voda. Ne postoji vodomer. Zašto? Zato što je 99% stambenog fonda napravljeno u doba kada su radnici i radnička klasa ovladavali celinom društvene reprodukcije, pa je sve bilo svačije.
Ja sam veliki protivnik ovih arbitražnih tela i te tzv. vansudske zaštite. U pitanju je proizvod, njegov kvalitet ili usluga. Kada su u pitanju radni odnosi, to su one Lalovićeve izmišljotine. Mislim da je to na nivou teorije, omogućavamo na drugi način nešto da se reši, zakon dozvoljava neku mogućnost neke pogodbe, a u suštini u praksi ćemo da vidimo da se samo kupuje neko vreme.
Mislim da u ovom zakonu niste napravili jasnu distinkciju između onoga šta je odgovornost proizvođača a šta je odgovornost prodavca. Puno puta kod nas se javi da je za nešto odgovoran prodavac, a nedostatak se javio još kod proizvođača. Mogu da vam navedem nekoliko primera. Jedan od karakterističnih jesu, recimo, konditorski proizvodi. Imam tu lično iskustvo, jer sam radio u toj industriji, svojevremeno. Kada se izvrši reklamacija ona često završi kod proizvođača, a kada proizvođač preko svojih stručnih službi iskontroliše, vidi da to nije bilo kvalitetno skladišteno, da je bilo izloženo suncu u nekom izlogu itd. Proizvod je ispravan, ali vidno se vidi neko belilo na onoj čokoladi, pa se daje zaključak da je nešto pokvareno. Mislim da ste tu morali da nađete granicu.
Znam da imate još jedan predlog zakona o odgovornosti za skrivene nedostatke, u proceduri je jedan predlog zakona, koji je dostavljen pre nekoliko meseci. Da li ste mislili to na taj način da rešite. Mislim da taj zakon mnogo više naginje prema onome što je tehnika, nego prema nekim drugim oblastima.
Dalje, savet za zaštitu potrošača – u Ministarstvu se obrazuje taj savet, ne znamo sastav, a mislim da ovde čak nema ni odredbe o mandatu. Možda sam pogrešio, ali mislim da nema. Jeste to savetodavno telo. Ono u nekoj formi treba da postoji.
Imamo situaciju da danas postoje naručenih, da kažem u neku ruku, nevladinih organizacija, koje se bave zaštitom potrošača, ali su ih naručili ljudi i on ima svoj savet koji objektivno priča o nekim drugim proizvodima, a kada dođe do proizvoda koji finansira taj savet potrošača – to ispunjava uslove, naše analize pokazuju da je to kvalitetno. Mislim da će to biti najveća opasnost u ovom delu, da potrošači mogu, na neki način, preko neke institucije da utiču na kvalitet proizvoda, usluga i uopšte usluga, da oni kao potrošači imaju nešto!
Verujte, već nekoliko meseci se provlači kod ovih reformskih zakona jedan veliki problem, a to je što ni ova vlada, a ni ona prethodna, nije uspela da odredi jasnu distancu šta bi to bila državna vlast, šta bi to bila vlast, a šta bi to bila lokalna samouprava?
Da li je to koncept dvostepene lokalne samouprave, da li je to nešto što liči na jaču ili slabiju centralizaciju i u skladu sa tim vidi se odsustvo jednog opredeljenja, gde su kontrolni organi, inspekcije, prvostepeni organi?
Kod ovoga vam se javljaju i komunalni inspektori, javljaće vam se i inspektori vašeg Ministarstva, tako da u delu gde su komunalni inspektori, teško da možete da regulišete ovim zakonom, jer je to potpuno regulisano nekim drugim propisima, tim pre što oni spadaju u nadležnost jednog potpuno drugog nivoa, a čak nije ni vlast, nego lokalnog samoupravljanja.
To nije nedostatak izvornog ovog koncepta, to je nedostatak svih naših propisa na relaciji država – državna vlast, lokalna samouprava, koja nije vlast. Šta su to povereni poslovi? Mi smo danas obilazili ovaj CZ i nije bilo prilike da se ovde kaže oko ovog zakona o državnoj upravi gde je totalna papazjanija napravljena.
Tu je sve i svašta stavljeno u organe državne uprave, pa se u jednom članu kaže da je to ministarstvo, u drugom da je to organ uprave u organu državne uprave, pa u trećem posebna organizacija, pa organizacije koje vrše javna ovlašćenja u vidu javnih preduzeća i javnih službi, čista papazjanija.
Kada se dođe do statusno nedefinisanih stvari, onda vam zakon ništa ne pomaže. To će biti veliki problem ovog zakona. Ovaj zakon ima problem što u mnogim stvarima nije dorečen. Verovatno jedan od tih razloga nedorečenosti je nešto što se nameće kao objektivni nedostatak, a to je što nije definisan taj odnos i ta dimenzija, ko je koliko udaljen od centralne vlasti, šta je to prvostepena nadležnost, šta je drugostepena nadležnost itd. da ne širim tu temu.
Taj prvi problem, upravo to što sam pričao, javlja se u članu 76. kao nedostatak, gde se kaže da, protiv rešenja iz člana 74. i 75. može se izjaviti žalba u roku od osam dana, nadležnom drugostepenom organu. Ko je taj? Ako je u pitanju komunalna inspekcija, ko je drugostepeni organ?
Dovodi se u pitanje da li ovaj zakon uopšte može da se primeni? Neću dalje da širim o ovome, a koliko sam shvatio, vi imate nameru da rešite tržišnu inspekciju onim posebnim zakonom, ali ovde vam se nešto prepliće. Ako mislite da donesete poseban zakon o inspekcijskom nadzoru u ovoj oblasti, moram da kažem da priličan broj odredbi postojećeg Zakona, koji reguliše inspekciju, morate da zaboravite.
Nažalost, moja koncepcija nije pobedila. Sve ono što oni gledaju po onim knjigama, trebalo bi da pređe u finansijsku policiju, odnosno sada u poresku upravu, a da kod njih ostane čisto ova materija – ispitivanje kvaliteta proizvoda, uređenosti objekta, da li se izdaju računi, da li su deklarisani itd.
To treba njihova nadležnost da bude, a Dinkić neka završava posao na svoj način. U jednom periodu sam bio na čelu tog Ministarstva, pa smo morali svašta da radimo, jer odozgo pucaju, odozdo pucaju! To da se ne ponovi. Ne sme tržišni inspektor da bude to. Maltretirali su ih i policajci i carinici i svi drugi i za sve oni bili krivi, oni, koji su najmanje bili krivi. Izvinjavam se na ovoj upadici, jer sam imao potrebu to da kažem zbog javnosti koja je dugi niz godina bila dezinformisana o tome šta su ti ljudi radili.
Sledeće što ću da uzmem, to je zakon o cenama. Odavno smo mi razmišljali o zakonu o cenama. Imali smo problem sa onom antimonopolskom uredbom, pa je 60-70% cena bilo u nekom sistemu kontrole, prethodne, naknadne saglasnosti itd, pa smo to skidali i skidali.
Kad je došlo vreme rata, mi smo imali manje od 35%, pa smo posle opet morali da vraćamo. Šta smo morali da vraćamo? Pa, plate limitirane – 60, 70 do 100 maraka, a lokalna vlast diže komunalne usluge do neba, nešto opravdano i poprilično opravdano, zbog poremećene privredne strukture u društvu.
Danas smo došli u drugu krajnost, gde gotovo da država nema nikakvog uticaja na cene komunalnih usluga, koje su u nadležnosti lokalnog samoupravljanja. Namerno koristim taj izraz "lokalnog samoupravljanja", jer je lokalna samouprava nepravilan. Sada imamo situaciju da vrište građani, prozivaju Vladu, a cene digao Bogdanović ili Smiljko Kostić ili neko drugi.
Onaj ko je pisao ovaj zakon o cenama, prvo je bio suočen sa problemom što nije pročitao Zakon o NBS. Da je pročitao taj zakon, on bi u prvih pet članova jasno pročitao da je NBS zadužena za stabilnost cena. To je jasno napisano. U tom delu Vlada Republike Srbije, kada napiše ovo što je napisano u članu 5. onda nas zbunjuje. Nekada to nije bilo u Zakonu o NBJ, pa je bilo problema sa Vlatkovićem. Džabe ti vodiš politiku stabilnosti cena, ukoliko on ispod crte pusti.
Kada je menjan Zakon o NBJ pa to kasnije prepisivano, pa je došao ovde Zakon o NBS, mislim da u prvom ili drugom članu stoji – NBS je odgovorna za stabilnost cena. To je tako rogobatno napisano, da maltene ona samo postoji da bi bile stabilne cene. Tek u 25. odredbi – makroekonomska politika, monetarna stabilnost, intervencije na sekundarnom, na primarnom tržištu, operacije na otvorenom tržištu, prvo su rekli – stabilnost cena, tako da me sad to zbunjuje.
Ono dalje što me zbunjuje jeste što je ceo zakon u obliku fraza. Kažite mi, na bazi ovog predloga zakona, cene kojih proizvoda su pod kontrolom i pod kakvim oblikom kontrole? Vi ste načelno rekli – obaveštavanje, prethodno, naknadno. Saglasnost može biti i prethodna i naknadna, ali za koje proizvode? Ko utvrđuje koji su to proizvodi koji će biti u kom režimu? Odnosno, određuje se neko drugi ko će to da odredi.
Ako je to tako, onda nam zakon nije potreban, onda ste ceo taj zakon mogli da svedete u pet članova. Prvi član – sve što ovim zakonom nije propisano, propisaće Vlada i kraj priče.
Znam da vam je teško posle 5. oktobra 2000. godine, kada je naše tržište otvoreno kao konzerva, otvore konzervu i kažu – izvolite, nema zaštite tržišta, nema zaštite proizvodnje, nema zaštite naših proizvođača, sve je otvoreno, ulaze po damping cenama proizvodi. Koji? Oni koji najviše konkurišu našoj proizvodnji. Naša proizvodnja stagnira i ona tim putem ide.
Sada je vrlo teško vratiti u neki režim kontrole cene, obezbediti da i naša privreda malo živne. Teško je. Sada nema političkog opredeljenja. A koje to cene treba da držimo pod kontrolom? Struja? Neko drugi određuje. Derivati nafte? Neko drugi određuje. Hleb, mleko? Šta je to strateško, šta je to od interesa gde država kaže – mi svakom građaninu garantujemo cene tih proizvoda i njih držimo na tom režimu.
Ne zahtevam sa ovog mesta da vi zloupotrebite vaše ovlašćenje, nego tražim da se u zakonu propiše: država snosi odgovornost za cene tih proizvoda, ona će cene tih proizvoda da kontroliše. Da vidimo, prethodna saglasnost, obaveštavanje propisivanjem kriterijuma.
Očekivao sam da ćete ovim propisom makar u načelu da se dotaknete nečega što je u praksi veliki problem, a to je kako se i te cene koje su na režimu slobodno formiraju. Ne možemo da prihvatimo da negde marža bude 5%, a negde 45%. Ako pogledate strukturu maloprodajne cene nekih proizvoda, videćete sve i svašta. Upozoravaju me, ali biće po amandmanima.

Gospodine Krasiću, ja vas nisam upozoravao. Što se mene tiče, mogli ste još sat vremena da govorite.
Sada je na redu narodni poslanik Milka Silajev, a imamo sedam minuta. Ako joj je malo sedam minuta, predlažem da završimo sada i da nastavimo sutra u 10,00 časova. Hvala vam.