Zahvaljujem, gospodine predsedniče. Gospodine ministre, saradnici iz Ministarstva za trgovinu, turizam i usluge, dame i gospodo narodni poslanici, svaki građanin ove zemlje je potrošač otkad se rodi do duboke starosti. Zato su svi zakoni koji na bilo koji način određuju ovu oblast veoma važni i njima se prilazi sa krajnjom ozbiljnošću i kod onih koji pišu i kod onih koji ih razmatraju. Nadam se da ni jedni ni drugi nisu lišeni odgovornosti za ovaj fenomen, jer to jeste zakon koji se tiče 10 miliona stanovnika naše zemlje.
Ima već dugo da su neki od ovih zakona bili u proceduri i iz razloga koje ovde ne bih komentarisao, više puta su povlačeni iz procedure. To može da bude signal za ovo ili za ono, ali definitivno je važno da se danas oni nalaze pred narodnim poslanicima, da se o njima razgovara i da će svakako biti usvojeni. O svakom zakonu ću reći po nešto.
Što se tiče zakona o zaštiti konkurencije, podržavam ono što je rečeno u uvodnom izlaganju, u obraćanju gospodina ministra dr Dimitrijevića. Konkurencija je jedan univerzalni princip i univerzalno načelo u svim oblastima. Što je stepen konkurencije viši, to je i značajnija garancija da će se određena oblast sprovoditi na efikasniji, blagotvorniji način i da će, kako bi se to ranije govorilo, biti na pozu oni koji treba da koriste rešenja tog zakona.
Želim da kažem da izražavam sumnju da je moguće zakonom ovaj važan princip urediti do te mere da on daje potpunu garanciju da će ovo o čemu govorim biti sve tako. Naša zemlja prolazi kroz period koji je velikom broju ljudi omogućio da postanu vlasnici velikih dobara, velikih novčanih sredstava i velike imovine, a da pri tom to nije rezultat ovog načela o kojem ovde govorim, načela konkurencije, već upravo nečeg drugog, i da će oni danas pokušati na sve moguće raspoložive načine da produže život onom principu koji im je obezbedio da mogu nesmetano i enormno da se obogate. Ali, svemu dođe kraj, pa i takvom ponašanju. Zbog toga je važno da ova oblast bude uređena na jedan ovakav način.
Šta je ovde još problem? Problem su velike i moćne kompanije koje dolaze u nezaštićenu Srbiju, koje dolaze u Srbiju čija domaća privredna struktura ne može da odgovori na odgovarajući način i koji na sve moguće načine pokušavaju da ovaj princip konkurencije derogiraju, na način koji njima odgovara. Pomenuću nekoliko, već sam govorio o tome na Odboru više puta. Kada dolaze veliki hipermarketi i slične organizacije, oni imaju u samom startu tzv. fenomen prvog punjenja, tako što, praktično, ucene potencijalne dobavljače, potencijalne privredne subjekte sa kojima će raditi, da u zavisnosti od broja artikala ili vrednosti tog posla, to tzv. prvo punjenje naprave i učine gratis.
Tako se, praktično, ta osiromašena privredna struktura u Srbiji ispruži više nego što joj guber dozvoli da velikom i moćnom megamarketu napuni rafove, to se nekada meri desetinama miliona evra, onda raznim drugim tzv. komercijalnim akcijama i na neke druge načine pokušava da diktira uslove koji su za najveći broj tih njihovih potencijalnih dobavljača neizdrživi. Na taj način oni ugrožavaju svoju supstancu, a ovi koji prave ove velike markete na taj način stiču enormnu zaradu.
I zato molim, evo ovde sede najkompetentniji ljudi na čelu sa ministrom, molim sve koji migu da pomognu da se ovo ne događa na taj način, jer po definiciji posle nekoliko meseci mnogi od ovih dobavljača o kojima ja govorim stavljaju katanac na svoje firme i više ne mogu da opstanu, a ovi drugi idu dalje i šire se.
Ali, da ne širim tu priču, svi razumeju jezik kojim ja ovde govorim i svi znaju da je to tačno. Da bi građanima Srbije bilo jasno želim da kažem da je cena ulaska i da je cena tzv. prvog punjenja između 450 i 500 evra po artiklu, a artikal je sve što se nalazi u rafovima jednog velikog marketa, pa puta broj proizvoda, pa puta, znate kako to sve već multiplicira. Dakle, prosto da kažemo da znamo da se to dešava i da molimo sve nadležne organe da to spreče, ako jesu glasni i ako je to moguće. To sam želeo ovde da kažem, zato što to, pre svega, od mene očekuju oni koji su imali sa mnom razgovore na ovu temu. Neke od tih ispovesti su dramatične.
To je, moram da kažem, jedna pogana rabota iz koje se praktično po malim mestima u Srbiji, pa i u samom Beogradu na jedan potpuno nezakonit način pravi destrukcija trgovačke i privredne strukture u Srbiji, a da kažem kolokvijalnim jezikom – kljuka se debela guska i mi imamo obavezu da to kažemo i da pokušamo da to sprečimo. To je jedna stvar.
Druga stvar, ovaj zakon treba da reguliše, odnosno da ne omogućava u narednom periodu koncentraciju i tako dalje. Iz više razloga je to važno. Ne samo što će fizičkim rasporedom trgovinskih objekata, trgovinske mreže ta koncentracija biti takva kakva će biti, pa će na taj način ugrožavati druge, već će oni biti u prilici da dampingovanjem cena i drugim poznatim instrumentima utiču da se ovi mali ugase brže nego što bi inače izdržali da takve koncentracije nema. Moram da kažem da to ide jako teško i da u praksi to neće ići.
Jednostavno, ja živim u gradu koji već ima dva-tri megamarketa. Ovih dana će "Merkator" otvoriti, takođe, megamarket u Čačku. Potpuno je sigurno da će mala trgovinska mreža prestati potpuno da postoji. Neće izdržati to. Ekonomisti bi rekli – pa šta, konkurencija je takva kakva jeste, ali implikacije toga su malo drugačije, to je prosto jedan koncept, to je stvarnost.
Na jednom tako malom prostoru nalaze se velike svetske kuće koje tamo dolaze, po veoma strogim pravilima upošljavaju ljude, po uslovima koji bi bili dragoceni da se nalaze u nekim institutima ili ne znam na kojim drugim mestima, imaju načina da biraju, jer se za radno mesto, podsećam vas, 176 radnih mesta raspisuje "Merkator" u Čačku, prijavilo 3.500 ljudi.
Ne primaju nijednog pripravnika, nikog ne primaju na neodređeno vreme, traže vrlo, vrlo stroge uslove. Ko će u ovoj zemlji, ako sve tako bude krenulo, ko će obučavati pripravnike, kod koga će naša deca obavljati pripravnički i taj staž kada, jednostavno, ovi veliki koji dolaze hoće odmah gotove, one koji imaju veliko iskustvo i tako dalje.
Kada ovo malo društvene privrede, što još postoji, prestane da postoji, onda zaista ne znam kako je moguće da to ubuduće funkcioniše, ali i to je tema za neku drugu priliku. Ja želim svakom da uspe u svom poslu, ukoliko je spreman i sposoban, ali naravno imam obavezu da kažem kako te stvari funkcionišu.
(Predsednik: Hoćete i drugih deset minuta da koristite?)
Hoću, zahvaljujem. Zakon o cenama ne želim da komentarišem, rečeno je sve ovde. Srbija inače spada u one države koje imaju gotovo najveći broj proizvoda u liberalnom režimu cena, osim ovih koje su ovde nabrojane, pa i ove koje su nabrojane će po osnovu nekih drugih zakona, kao što su zakoni o poštanskom saobraćaju, telekomunikacijama, 2007–2009. potpuno, praktično, prestati da važe, jer će liberalizacija u toj oblasti biti rešena nekim drugim zakonom, a ne ovim. To je nešto što ide samo po sebi.
Pomenuo je gospodin ministar dvojne cene. Ja samo želim da kažem – dugo je naše putovanje u "Jevropu", kako se kaže. Dvojne cene u Srbiji se koriguju na sledeći način: tako što domaći potrošači, građani Srbije, kada smo doneli odluku, kada su doneli odluku da se, recimo, cene hotelskog smeštaja izjednače da ne mogu biti različite za strance i za domaće goste, onda su tu razliku platili domaći gosti, jer su plaćali smeštaj u hotelima isto onoliko koliko i stranci.
Kod putarine je ista stvar. Mi sada imamo jednu dinamiku kod putarine koja do, mislim, 2007. godine treba da bude izjednačena na ovaj način da domaći i strani plaćaju isto. To je lepo kada se objašnjava u Evropi, ali jako puno košta u Srbiji.
U tom smislu dvojne cene, ja razumem zašto to mora da prestane da postoji, ali sam takođe dužan da kažem na koji način to prestaje da postoji. To je jako važno, jer mislim da građani Srbije ne razumeju zašto se to upravo tako dešava kod putarine i kod nekih drugih stvari.
Podsećam vas, bilo je ovde narodnih poslanika, kada je u onom sazivu izjednačena cena smeštaja u hotelima za strance i domaće goste, da je cena hotelskog smeštaja u hotelima "Prag", "Ekscelzior" i drugi, gde smo spavali u to vreme, praktično povećana za 120%. To je potpuna istina, svi smo bili korisnici tih usluga i znamo kako je ta stvar išla.
(Nataša Jovanović sa mesta: Gde ste sad?)
Gospođice Jovanović, ima u međuvremenu čovek pravo da na neki drugi način reguliše svoj smeštaj i dobro vaspitani ljudi ne dobacuju drugim narodnim poslanicima.
Dakle, što se tiče zakona o javnom oglašavanju, koji je najznačajniji ovde, želim da kažem da smo mi u više navrata probali da razgovaramo sa svima koji su zainteresovani za ovu oblast. Dakle, "Medija centar" je organizovao veliki sastanak sa oglašivačima, urednicima marketinga, menadžerima raznih elektronskih medija, regionalne privredne komore su organizovale, kao što je Niš, takve razgovore. Mi smo ovde, naš Odbor je ovde organizovao razgovor sa oglašivačima, sa medijima, sa ljudima iz Ministarstva.
Imali smo priliku svi koji smo želeli, Asocijacija oglašivača je takođe uputila veliki broj amandmana koji su se našli u proceduri, svi su imali prilike da kažu ono što misle. Vlada se o tome izjasnila onako kako je mislila da je moguće i naravno narodni poslanici će u raspravi o pojedinostima reći šta misle na tu temu.
Ovaj zakon je važan iz više razloga, zato što uređuje jednu oblast u kojoj postoji dosta veliki javašluk, u kojoj postoji veliki potencijal, postoji veliki novac. Ja vas podsećam da je kod obrazloženja Zakona o izmena i dopuna Zakona o radio-difuziji ovde bilo reči da je potencijal marketinga Radio-televizije Srbije u toku jedne godine između 15 i 50 miliona evra. Kada ta radio-televizijska stanica ne bi postojala, taj kolač bi se podelio na neke od privatnih velikih i moćnih medija.
Dakle, radi se o potencijalno velikom poslu, radi se, takođe, o najvećem broju građana koji su gledaoci, slušaoci programa ili čitaoci štampanih medija, koji imaju prilike da prate oglasne poruke u svakodnevnom komuniciranju i radi se o velikom interesu ljudi koji proizvode usluge ili robe, koji imaju potrebu da se oglašavaju.
Dakle, Vlada ima odgovornost, ovo ministarstvo ima odgovornost da nađe meru između ovih nekoliko interesa, da oglašavanje bude uređeno na način koji će obezbediti da privredni subjekti mogu da se oglašavaju i da od toga imaju koristi; da od toga imaju koristi elektronski mediji koji vrše oglašavanje; da građani Srbije imaju od toga koristi jer će dobijati informacije koje su dragocene kada žele da se opredele šta žele da kupe ili nabave, ali i na taj način da gledaoci i slušaoci nemaju štetu od načina oglašavanja.
To je veoma važno i mislim da je ovaj zakon uspeo da ovu poslednju dilemu razreši kroz nekoliko članova koji na precizan način definišu kako se mora sprovoditi oglašavanje, pre svega u elektronskim medijima.
Postoji u ovom trenutku oglašavanje koje je do te mere problematično da zaslužuje pažnju i nekih drugih organa. Ovde je bilo dileme da li treba javnom servisu dati pravo da se bavi komercijalnim oglašavanjem ili zbog toga što je uvedena pretplata i što je prihvaćen amandman da se uvede tranzicioni fond na određeno vreme, da taj javni servis treba samo da proizvodi i emituje odgovarajući program, a da ovo što zovemo ekonomskom propagandom bude rezervisano samo za komercijalne stanice.
Takođe mislim da je nađeno srednje rešenje i mislim da ne treba izgubiti iz vida, mislim da to ovde nije slučaj, RTS i drugi jesu javni servis, imaju nekoliko obaveza koje nemaju komercijalne TV i radio stanice i na svaki način im treba pomoći da funkcionišu onako kako jeste propisano i što građanima obezbeđuje najbolju moguću informaciju, najbolji mogući program, obrazovni i svaki drugi. Komercijalne stanice imaju, s tim u vezi, drugačiji pristup i to je stvar njihovog gazde, njihovog menadžmenta, njihovog shvatanja cele stvari.
Postoji jedan broj lokalnih stanica koje će imati ubuduće oglašavanje koje se neće tako zvati, a to će biti u suštini, mogu da nabrajam primere, ali to nije moja namera. Vi imate malu televizijsku stanicu u jednom gradu koja izrazito pravi, recimo, jednu lokalnu samoupravu, a nema sa njom nikakav poseban tehnički, niti neki drugi sporazum.
Imate malu televizijsku stanicu koja u informativni program stavi jedno dešavanje koje je potpuno trivijalno, u odnosu na bilo šta drugo što se u privrednom životu tog grada dešava, ali naravno mi u tome prepoznajemo pre svega jedan komercijalni odnos, ali i to će biti rešeno privatizacijom ovih stanica. Govorim o stanicama koje su sada pod ingerencijom lokalnih, gradskih i pokrajinskih vlasti.
Bilo bi dobro da što je moguće pre zažive odredbe ovog zakona, zbog toga što postoji čitav niz problema sada u Srbiji; postoje oglasne poruke sa naglašenim seksističkim sadržajem, postoje oglasne poruke koje vređaju dostojanstvo i moral, postoje oglasne poruke koje govore o tome, koje u gradaciji koja nije dozvoljena, govore o drugim proizvodima ili proizvođačima. Dozvoljeno je, po mom shvatanju, reći – odlična je pasta za zube koju sam ja proizveo, ali je jako teško reći – najbolja je pasta za zube koju sam ja proizveo. Još je gore ogrnuti nekome beli mantil ko će se predstaviti kao doktor, sve zna, doktor koji će reći – najbolja je pasta za zube koju imam u ruci, jer ja kao stomatolog to tvrdim.
To je nedopustivo i nadam se da se to neće dešavati. Mislim da je jako važno da se sve to uredi, da imamo sve ove efekte o kojima sam ovde govorio i zbog toga će SPS glasati za zakon o oglašavanju i ostale zakone koji su danas na dnevnom redu.