Hvala vama. Da li još neko želi reč?
Reč ima Žarko Obradović, zamenik predsednika poslaničke grupe SPS.

Poštovani predsedniče, kolege narodni poslanici, gospodine ministre, danas počinjemo raspravu o jednom setu važnih zakona, od kojih se svaki na specifičan način odražava i na život građana Republike Srbije. Svoje izlaganje ću u ime poslaničke grupe SPS najviše usmeriti na Predlog krivičnog zakonika, iz prostog razloga što smatram da je to jedan jako važan, možda posle Ustava jedan od najznačajnijih zakona.
Sa posebnim zadovoljstvom mogu da konstatujem da je ovo jedan od zakona koji rečito govore da se i za vreme vlasti SPS-a i te kako vodilo računa da naše zakonodavstvo bude usaglašeno sa savremenim svetskim kretanjima.
Osim toga, ovaj predlog zakonika pokazuje da je reforma u krivičnom zakonodavstvu, koju je započela i Socijalistička partija Srbije, samo nastavljena, jer najveći broj rešenja koja je sadržao dosadašnji Krivični zakon je ostao na snazi, dok su određena krivična dela samo prilagođena sadašnjim svetskim uslovima.
Predloženi krivični zakonik sadrži jednu naglašenu meru kontinuiteta krivičnopravne vlasti ove države. Ono što posebno raduje je činjenica da Predlog krivičnog zakonika sadrži naglašen legalistički pristup u normiranju krivičnopravnih normi koje se štite normama Krivičnog zakonika.
To su, po pravilu, dela kapitalnog karaktera i imaju značaj jer se ne donose od jedne vlasti, niti za jednu vlast, već su rezultat opšteg prilaza, zasnovani na principima zakonitosti.
Na ovo posebno ukazujem jer u nedavnoj praksi smo imali očite primere zloupotrebe Krivičnog zakona kao sredstva u borbi protiv političkih neistomišljenika.
Ono što raduje je činjenica je da je ovaj zakonik legalistički i ne sadrži ideološka i stranačka obeležja.
Vidljivo je da predložena rešenja u krivičnom zakoniku sadrže negaciju politike i stavova DOS-a, tako su, na primer, odredbe iz Glave 98. zakonika, koje se odnose na krivična dela protiv ustavnog uređenja i bezbednosti Republike Srbije i Srbije i Crne Gore i govore o ustavnom uređenju, odnosno o napadu na ustavno uređenje, ostale gotovo nepromenjene u odnosu na postojeći zakon.
Prema tome, sve ono što su socijalisti tretirali kao nasilje i nelegalno rušenje organa vlasti krivično je kažnjivo i prema ovom zakonu.
Osim toga, odredbe o terorizmu i oružanoj pobuni ostale su gotovo nepromenjene, jer su bile usaglašene sa opšteprihvaćenim međunarodnim standardima. Na ovo ukazujem zbog činjenice da je državna intervencija na Kosovu i Metohiji bila pravno osnovana, i to ne samo po našem Krivičnom zakonu, već i na osnovu međunarodnih opšteprihvaćenih standarda.
Ovo je važno pomenuti jer smo mi na Kosovu i Metohiji vodili borbu protiv terorizma. To je čitav svet do 1998. godine priznavao, a 1998. godine došlo je do promene u politici SAD, promene stava prema našoj zemlji, promene odnosa prema borbi protiv terorizma, a sada saznajemo i zašto. Nezavisni analitičari, ljudi koji se ne bave politikom, tek sada iznose sijaset činjenica na videlo: da je Amerika stajala iza podrške UČK i da je podsticala borbu Albanaca za stvaranje nezavisne države.
Utoliko je važno pomenuti i ove stvari i zbog onoga što nam se tada desilo, a pogotovo zbog onoga što nas očekuje, a to je diplomatska, pravna i politička borba za poštovanje Rezolucije 1244 i očuvanje statusa Kosova unutar Srbije.
Naravno, delim ona mišljenja koja ukazuju da je reforma krivičnog zakonodavstva bitna i aktuelna tema i to, pre svega, zbog konkretno istorijske prakse. Tu reformu zahtevaju i procesi koji obeležavaju početak 21. veka. Naime, savremeni procesi dovode u pitanje državne granice, koje pred naletom univerzalnog poimanja jednakosti među ljudima koji su, citiram, "slobodni, jednaki u dostojanstvu i pravima i svesti o neophodnosti da univerzalna prava i slobode čoveka moraju biti zaštićena pravnim sistemom ustupaju mesto svetu bez granica".
Naravno da taj svet bez granica mnogi zloupotrebljavaju. Veoma je raširena praksa od strane velikih sila da pod firmom zaštite opšteljudskih prava i sloboda praktično koriste tu formulaciju kao pravni osnov za intervencije i potiranje nezavisnosti i samostalnosti država i instaliranje političkih sistema koji odgovaraju velikim silama.
"Izgradnja novog sveta je započela opštim prihvatanjem različitih međunarodnih institucionalnih oblika, sadržanih u multilateralnim i bilateralnim konvencijama. Tim procesima značajan doprinos daju i univerzalne međunarodne i regionalne organizacije, kao što su UN, Evropska zajednica, Savet Evrope i druge, koje zalaganjem za širenje ideje o ljudskim pravima i slobodama umnogome doprinose da najveći broj nacionalnih država prihvata obavezu da štiti i poštuje ljudska prava i slobode, doprinoseći da se svaki pojedinac oseća pripadnikom međunarodne zajednice."
Valja se podsetiti da je gotovo polovina prošlog veka bila obeležena praksom u kojoj je pojedinac svoja zagarantovana međunarodna prava štitio pred nacionalnim sudovima, po postupku koje je odredilo nacionalno pravo.
Postojanje razlika u razvijenosti pravnih sistema pojedinih država objektivno je rađalo mogućnost da se ista prava na različit način i sa različitim uspehom štite od države do države. Otuda zahtev za neposrednu primenu normi međunarodnog prava predstavlja neophodnost savremenog razvoja. Međutim, usled nepostojanja kodifikovanog međunarodnog političkog prava, svaki pojedinac je istovremeno i subjekt i nacionalnog i međunarodnog prava koji pravno funkcionišu u gotovo svim državama sveta. U međunarodnom krivičnom pravu svaki pojedinac ima određenu zaštitu, ali mu se ovim pravom mogu nametnuti i određene obaveze.
Iz takvog odnosa javlja se i neophodnost primene i razvoja međunarodnog krivičnog prava koje ne stvara nacionalna država po uobičajenom legislativnom putu, već nadnacionalni organi međunarodne zajednice.
Polazeći od ovih premisa može se konstatovati, iako se o Predlogu krivičnog zakonika mogu izreći određene kritičke primedbe, što smo mi učinili i u formi amandmana, da je on usaglašen sa gotovo svim opšteprihvaćenim teorijama u oblasti krivičnog prava.
Pored toga, Predlog krivičnog zakonika je usaglašen i sa Statutom Stalnog međunarodnog krivičnog suda, ali i sa međunarodnim ugovorima koji obavezuju Srbiju na reforme u krivičnom zakonodavstvu, uključujući tu i Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i sloboda, kao i sa praksom Evropskog suda za ljudska prava.
Da je to tako pokazuje i činjenica da je u Predlog krivičnog zakonika uvršteno i novo krivično delo tzv. komandna odgovornost, kroz krivično delo nesprečavanja vršenja krivičnog dela protiv čovečnosti. Smatramo da su uvođenjem ovog krivičnog dela u naše krivično zakonodavstvo otklonjeni svi razlozi za upućivanje primedbi od međunarodne zajednice našem krivičnom zakonodavstvu.
Iako Predlog krivičnog zakonika zadržava kontinuitet sa dosadašnjim krivičnim zakonodavstvom, on predstavlja i značajan pomak napred u oblasti krivičnog zakonodavstva.
Upravo iz tih razloga predlagač ovog zakonika bi mogao i morao, na utemeljen način, da obrazloži zašto se, za razliku od rešenja sadržanog u krivičnim zakonima drugih zemalja prethodne Jugoslavije, pa i u zemljama u regionu, opredelio da maksimalna kazna koja se može izreći za najteže krivično delo bude 40 godina, dok je u ovim zemljama 30 godina.
Poređenja radi, u Krivičnom zakoniku Crne Gore maksimalna kazna koja se može izreći je 30 godina. Znači li to da će građanin Srbije koji izvrši isto krivično delo kao i građanin Crne Gore biti strože kažnjen? Da li ovo znači ugrožavanje njegovih prava i sloboda?
Pored napred iznetog, u Predlogu krivičnog zakonika vremenski raspon kod zaprećenih kazni je suviše veliki, na primer, od dve do 10 godina. Bilo bi dobro da predlagač ovog zakonika razmisli da li ostavljanje ovako velikog prostora pogoduje raznim zloupotrebama, pogotovo imajući u vidu najnovija zbivanja u pravosuđu.
Svestan sam da su određena rešenja koja su sadržana u zakoniku proizašla pod pritiskom međunarodne zajednice. To je slučaj sa krivičnim delom agresivnog rata koje se unosi u naše krivično zakonodavstvo, a da se nije reklo šta se podrazumeva pod pojmom agresivni rat.
Predlažem, u ime poslaničke grupe SPS, da predlagač ovog zakonika razmotri mogućnost da se opredelimo za formulaciju koja je sadržana u Statutu Međunarodnog krivičnog suda, gde se kaže da će se krivično delo agresije preciznije odrediti pošto se ono definiše u međunarodnoj zajednici i kao takvo bude opšteprihvaćeno.
Osim toga, postavlja se pitanje šta činiti sa krivičnim delima koja predstavljaju međunarodnu obavezu državne zajednice, kao subjekta međunarodnog krivičnog prava, kao i zbog same prirode pojedinih zaštitnih objekata izvesnih krivičnih dela. Tu pre svega mislim na Vojsku Srbije i Crne Gore, ustavno uređenje i bezbednost državne zajednice i sl.
(Predsednik: Koristićete i drugi deo vremena? Izvolite.)
Činjenica je da se predlagač ovog zakonika nije odrekao svega onoga na šta ima pravo po međunarodnim normama i konvencijama jedna nezavisna i suverena država, tako da se odredbe Predloga krivičnog zakonika ne razlikuju od onih odredbi koje su bile osnov za krivičnu odgovornost čelnika zapadnih zemalja i NATO pakta. Nema nijedne odredbe koja bi se razlikovala od onih koje su bile osnov za krivičnu odgovornost tih ljudi.
Prema opšteprihvaćenim normama međunarodnog krivičnog prava radi se o zločinu protiv civilnog stanovništva, ratnim zločinima, o grubom kršenju normi međunarodnog prava, upotrebi nedozvoljenih sredstava i slično, što sadrži Predlog krivičnog zakonika.
Ukazao bih na jednu novinu koju sadrži Predlog krivičnog zakonika. Naime, kao opšta odredba predviđeno je da neizvršenje pravosnažne presude predstavlja krivično delo. Pretpostavljam da ovakva odredba predstavlja opredeljenost predlagača za povećavanje stepena borbe u jačanju zakonitosti i uloge sudske vlasti. Nadam se da ovo istovremeno znači raskid sa dosadašnjom praksom, da pojedini istaknuti funkcioneri koji su nezadovoljni sudskom odlukom istu javno komentarišu, ili, pak, što je još gore, izjave da neće da sprovedu određene sudske odluke. Iako čine krivično delo, najčešće su prolazili bez posledica.
Na kraju, izneo bih svoje očekivanje da će usvajanjem ovog zakonika tužilaštvo napokon shvatiti da vinovnici nasilničkog ponašanja i vandalskog paljenja Skupštine 5. oktobra 2000. godine moraju krivično odgovarati, jer to predviđa i ovaj zakonik, i da ne mogu biti amnestirani za ta krivična dela.
Takođe, naše pravosuđe se mora suočiti i sa činjenicama da je nezakonito kidnapovan i izručen Hagu Slobodan Milošević, da je nezakonito oslobođeno preko 1.700 šiptarskih terorista i sl. Za ta krivična dela znaju se krivci, oni moraju odgovarati pred našim sudskim organima, jer su izvršili krivična dela koja su kažnjiva po svim opštepriznatim međunarodnim krivičnim normama.
Moram reći da ovaj predlog krivičnog zakonika sadrži jedno krivično delo koje je, po našem mišljenju, u proteklih nekoliko godina bilo predmet velike zloupotrebe. Reč je o čuvenom krivičnom delu, a to je zloupotreba službenog položaja. Koliko to krivično delo izgleda čisto i bezazleno, a šta se radilo, plastično ću pokazati na nekoliko slučajeva kako je to u praksi izgledalo.
Pročitaću član 242. postojećeg zakona, koji glasi: "Službeno lice koje iskorišćavanjem svog službenog položaja ili ovlašćenja, prekoračenjem granice svog službenog ovlašćenja ili nevršenjem svoje službene radnje, dužnosti, pribavi sebi ili drugome kakvu korist, drugom nanese kakvu štetu ili teže povredi prava drugog, kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina.
Ako je izvršenjem dela iz stava 1. ovog člana pribavljena imovinska korist u iznosu preko 300 hiljada dinara, učinilac će se kazniti zatvorom od jedne do 10 godina.
Ako je izvršenjem dela iz stava 1. ovog člana pribavljena imovinska korist u iznosu preko 850 hiljada dinara, učinilac će se kazniti zatvorom najmanje tri godine.
Odgovorno lice u preduzeću, ustanovi ili drugoj organizaciji koje učini delo iz st. 1. i 3. ovog člana kazniće se kaznom propisanom za to delo".
Smatrao sam potrebnim da vam ovo pročitam, jer je u protekle četiri godine praksa primene Krivičnog zakona na prostoru Srbije doživela da se sudi prema političkom opredeljenju protiv političkih neistomišljenika i da pripadnici SPS-a ili drugi građani Republike Srbije, koji su predloženi ili izabrani u državne ili neke druge institucije na predlog SPS-a, budu predmet progona i pravne torture.
Pomenuću samo šest slučajeva kako se to krivično delo zloupotrebljavalo:
1. Ima slučajeva gde se podiže optužnica za zloupotrebu službenog položaja i kada je optuženi postupio u skladu sa zakonom, ali navodno nije pribavio saglasnost neposredno višeg organa, iako ga na takvu proceduru ne obavezuje zakon.
2. Javni tužilac je podizao krivičnu prijavu protiv članova SPS-a čak i u onim slučajevima kada je i sam konstatovao da je učesnik u određenom postupku postupao u skladu sa ovlašćenjima i punomoćjima koje je imao i da, u celokupnom tom slučaju, nije imao nikakve lične koristi, što govori, naravno, da je optužnica zasnovana na političkim motivima.
3. Podizana je krivična prijava za zloupotrebu službenog položaja protiv lica koja često nisu neposredni nalogodavci. Iznad sebe su imali dva ili tri rukovodioca protiv kojih se nije podnosila optužnica, već protiv, naravno, člana SPS-a, što govori da je optužnica zasnovana na političkim motivima.
4. Podizana je krivična prijava za zloupotrebu službenog položaja u onim slučajevima kada naručilac poslova i nadzorni organ prihvataju da je posao izvršen u skladu sa odredbama ugovora između tih subjekata.
5. U nekim slučajevima javni tužilac je podnosio krivičnu prijavu za navodnu zloupotrebu službenog položaja i kada je učinjena materijalna šteta manja od one koju zakon propisuje, što govori da je takva optužnica imala političku pozadinu.
6. U nekim slučajevima javni tužilac je podnosio krivičnu prijavu i za zloupotrebu službenog položaja zbog navodnog nepoštovanja poslovničke procedure organa vlasti, iako isto to delo na tom organu nije osporeno; itd. itd.
Namerno nisam pominjao imena, jer ovo što tvrdim zasnovano je dokumentima. Imam kod sebe svu tu dokumentaciju. Naravno, to je problem države, ne SPS-a, jer mi ćemo u toj stvari istrajati u borbi protiv primene politike u pravosuđu. Moraćemo sve takve slučajeve da javno iznesemo i žigošemo one koji tako rade.
Govoreći u ime SPS-a moram da kažem, kada kažem "slučajevi" stvarno mislim na slučajeve, jer ne želim da se oni pošteni, radni, vredni, stručni ljudi u pravosuđu, bilo da je reč o tužiocima ili sudijama, osećaju prozvanim kada sa ove govornice pominjem rad pojedinih ljudi, jer ti loši ljudi su naneli veliku štetu pravosuđu i državi Srbiji, a ne treba, na osnovu pojedinih slučajeva, zaključivati da je stanje u celom pravosuđu Srbije takvo.
Pomenuo sam šest tipičnih načina kako su ovo krivično delo tumačili. Imam ovde jedan vrlo konkretan slučaj, reč je o zloupotrebi službenog položaja koju je učinio navodno dr Božidar Jeličić, u vreme kada je obavljao dužnost pomoćnika ministra prosvete. Naravno, on je bio predmet posebnog tretmana ljudi iz tužilaštva i videćete zbog čega.
Naime, on je optužen da je počinio zloupotrebu službenog položaja i ta prijava postoji. Postoji proces koji se vodi protiv njega, iako delo za koje je optužen nije predmet, odnosno ono što je učinio nije trebalo da bude predmet ovog krivičnog dela. To je nešto što je učinio, što zakon propisuje, nije njegova nadležnost, za to su odgovorni ministar i drugi ljudi u ministarstvu.
Zanimljivo je da je on, pokušavajući da na različite načine zaštiti svoju ličnost i verujući da postoji pravda i pravičnost u ovom društvu, videvši da za isto delo zbog kojeg je optužen (u pitanju je neka suma od 600 i nešto hiljada dinara, kao nenamenskog trošenja sredstava), po istom pravnom osnovu prethodni ministar prosvete i nadležni ljudi u prosveti u tom ministarstvu su potrošili preko 10 miliona dinara, znači, po istom pravnom osnovu, podneo prijavu tužilaštvu.
Šta se dešava? Kada je podneo 21. novembra 2002. godine zahtev Ministarstvu finansija, gospodinu Đeliću, za upućivanje budžetske inspekcije u Ministarstvo prosvete radi provere nenamenskog trošenja sredstava i utvrđivanja zloupotrebe prethodnog ministra i nadležnih, a inače radi se o istom postupku, istom delu na osnovu koga je protiv njega podneta krivična prijava, rezultat toga je bilo da Ministarstvo finansija nije preduzelo ništa i konstatovali su da je zahtev nestao. Onda, 22. septembra 2003. godine obnovio je čovek zahtev ministru finansija za upućivanje budžetske inspekcije. Rezultat: odugovlačenja i obećanja bez konkretnog postupka.
Dalje, 17. oktobra 2003. godine podneo je krivičnu prijavu Drugom opštinskom tužilaštvu protiv ličnosti, a nisu imena ovde bitna nego princip, jer ja ću sve ovo dostaviti tužiocu, znači, podneta je prijava tužiocu protiv Božidara Đelića zbog prikrivanja krivičnog dela i izvršavanja krivičnog dela, kao i zbog kršenja člana 60. Krivičnog zakona, a koji se tiče diskriminacije na političkoj osnovi. Rezultat toga: u službi prijema ironično mu je rečeno da od toga neće biti ništa, jer je takva politička klima u tužilaštvu.
Podneo je 21. novembra 2002. godine krivičnu prijavu Drugom opštinskom tužilaštvu protiv prethodnog ministra prosvete i sporta i sekretara Ministarstva za isto krivično delo za koje je Drugo tužilaštvo pokrenulo isto protiv gospodina Jeličića. Rezultat: javni tužilac i njeni zamenici obavestili su gospodina Jeličića pismom da ne postoji ni osnovana sumnja da su prijavljeni izvršili navedeno krivično delo ili bilo koje krivično delo. Oni čak nisu našli za shodno ni da sprovedu osnovne istražne radnje.
Dana 24. oktobra 2003. godine uputio je lično zahtev tužiocu, u kome je insistirao da se sprovede istražni postupak protiv ministra i sekretara Ministarstva uz naglašavanje da nesprovođenje istog člana znači diskriminaciju po političkoj osnovi i kršenje člana 60. Krivičnog zakona Republike Srbije. Rezultat toga je bio da je tužilac jednostavno ignorisao ovaj stav.
Sada, pošto je vreme ograničeno, suština je da tužilaštvo nije reagovalo. Protiv čoveka postoji krivični postupak koji se vodi. Verovatno će biti izrečena i presuda. Potpuno se vidi da ili mora i protiv prethodnog ministra biti podignuta krivična prijava ili mora gospodin Jeličić biti oslobođen. Ove dve stvari različito ne idu, s obzirom da je reč o istoj stvari.
Ovo sam pomenuo kao eklatantan primer kako se jedno krivično delo može zloupotrebiti. Mislim da je dobro da ono postoji u našem krivičnom zakoniku, jer nažalost cenim da je bilo sijaset slučajeva zloupotrebe službenog položaja koji još uvek nisu ugledali svetlo dana zbog pojedinaca u pravosuđu. Kažem, zbog pojedinaca u pravosuđu, a ne zbog pravosuđa kao takvog.
Sve me ovo nagoni upravo na onu osnovnu postavku da treba da učinimo sve da ove negativne pojave žigošemo, da bi krivci bili kažnjeni, da bi Srbija jednostavno imalo samostalno i nezavisno pravosuđe. Kada kažem samostalno i nezavisno, da rade po zakonu i u interesu građana, a da ne vode računa o tome da li ih je Skupština izabrala sa manjim ili većim brojem glasova.
(Predsednik: Vreme.)
Izvinite, gospodine predsedniče, evo završavam, ali o toj temi kada budemo vršili izbor čelnih ljudi u pravosuđu.
Na kraju da kažem, zajedno sa još nekoliko kolega podneo sam veliki broj amandmana na ovaj predlog krivičnog zakonika, a u najvećem broju slučajeva gospodin ministar i Vlada su prihvatili te amandmane. Ostale amandmane koji nisu prihvaćeni povlačim ovim putem, a očekujem da će to učiniti i moje kolege, poslanici SPS-a narednih dana. Hvala.

Hvala vama. Dakle, molim vas, povlačite svoje amandmane? Shvatam.
Konstatujemo, kako ne bi nešto ušlo pogrešno u zapisnik, a reč ima narodni poslanik Marko Krstin, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe G17 plus. Potom ćemo preći na raspravu po prijavljenim govornicima, prijavile su se sve poslaničke grupe, pa samo da znamo zbog redosleda. Prvo će govoriti narodni poslanik Ljiljana Nestorović, a potom narodni poslanik Rajko Baralić.
Još jednom podsećam one koji nisu pratili prepodnevni rad, danas radimo do završetka načelne rasprave. Hvala.
Izvolite, gospodine Krstin.

Dame i gospodo, gospodine ministre, kao pravnik i kao poslanik G17 plus imam izuzetno zadovoljstvo da ovde govorim o kompletu pravosudnih zakona, za kojim odavno postoji potreba i koji Skupština, u čijem sam sastavu, namerava da donese. Veoma sam zadovoljan što većina mojih kolega ili sve moje kolege koje su diskutovale, bez obzira na političke stranke kojima pripadaju, podržavaju koncept zakona i to što je zakon upravo stavljen na raspravu i donošenje.
Što se tiče krivičnog zakonika – upravo tako, zakonika, jer navikli smo na taj termin krivični zakon, a ovde se radi o kodeksu, što je veoma značajno jer je zaista u pravnoj regulativi vrhunsko dostignuće napraviti kodeks – ovo zaista jeste kodeks ne samo po nazivu, nego i po onome što on sadržinski predstavlja. On predstavlja odraz onoga što je bilo dobro, što se pokazalo svrsishodnim u dosadašnjoj primeni Krivičnog zakona.
Želim da napomenem, imali smo dva zakona u ovoj oblasti, zakon od 1977. godine i zakon od 1976. godine. Zakon iz 1976. je bivši savezni, a sada osnovni zakon; zakon iz 1977. godine je republički zakon; ovaj je menjan 23 puta, a osnovni zakon 11 puta. Možete zamisliti koliko je teško bilo da se u praksi primenjuje jedan ovakav propis.
Ono što apsolutno predstavlja prednost zakonika jeste da on sadrži kao kodifikaciju sve ono što je neophodno potrebno u tzv. materijalnom krivičnom pravu, što bi mi pravnici rekli, a što sa procesnim krivičnim pravom, znači sa krivičnim procesnim zakonikom predstavlja jednu celinu u ovoj krivično-pravnoj materiji. Sada, što posebno ocenjujem kao veoma dobro, izdvaja se postupak prema maloletnim učiniocima krivičnih dela, a što sa jedne strane izražava pravilan i novi odnos ove skupštine prema ovom obliku kriminaliteta, koji je u usponu i dugo vremena je u usponu, ali se na to nije reagovalo.
Zakon ima 432 člana i propisuje preko 320 krivičnih dela. Opšti deo, zaista, u najvećoj mogućoj meri predstavlja ono što je bio opšti deo i do sada, proteklih 30 godina, sa određenim izmenama koje zaista vode ka poboljšanju u toj materiji.
Ne bih se složio sa mojim prethodnikom, kolegom iz DS, da se radi o represivnom zakonu, naprotiv. Nažalost, nemamo previše elemenata u kojima se ojačava položaj oštećenog u krivičnom postupku. Sve je, naravno, okrenuto ka okrivljenom, ka zaštiti opšteg interesa, ka zaštiti društva od kriminaliteta.
Što se tiče poslednjih kazni koje su propisane, minimum i maksimum, kao i opštih, može se reći da su one uravnotežene, kako međusobno, tako i za pojedina krivična dela, i ne mogu se okarakterisati kao represivne.
U pogledu teme koja je ovde pomenuta, da se radi o aferi u pravosuđu, reč je o lišavanju slobode koje smo mi ovde odobrili kao Skupština, znači, zamenika tužioca i sudije Vrhovnog suda, to ne bih mogao nazvati aferom. U narodu se pod aferom podrazumeva nešto što nije sankcionisano, nije procesuirano od strane državnih organa. Državni organi su ovde reagovali odmah, na pravi način. Mislim da svi poslanici ove skupštine to podržavaju, a tu podršku sam shvatio kroz to što smo mi jednoglasno doneli odluku da se protiv tih nosilaca pravosudnih funkcija sprovede postupak.
Naravno, zadovoljan sam što ovaj saziv nije birao te nosioce pravosudnih funkcija, nego je ovaj saziv preduzeo mere da se takvi nosioci pravosudnih funkcija uklone sa funkcija na kojima rade. Birala ih je ranija Skupština, evo kaže koleginica. Dakle, ovaj saziv je preduzeo sve da do toga više ne dođe.
Malo bih o svrsi kažnjavanja iz opšteg dela, a saslušao sam pažljivo raspravu kolega. Bilo je zaista veoma dobrih rasprava, sve su bile dobre. Svrha kažnjavanja (kao što je i bila): individualna prevencija, generalna prevencija, društvena osuda, jačanje morala i pravne svesti.
Zaista bih voleo za neko buduće pravo da to bude satisfakcija, dakle, naknada štete za oštećenog. Jer, u individualnoj koncepciji, kojoj se mi sve više približavamo, da ne štitimo samo narod i državu u opštem pogledu, založio bih se za veću zaštitu pojedinca, imajući pri tome u vidu da se imovinsko-pravni zahtev kao zahtev oštećenog veoma teško ili gotovo nikada ne realizuje u krivičnom postupku.
Vidim da, kada se radi o krivičnom postupku protiv maloletnika, imamo ulogu oštećenog koja je dosta značajna. Mislim da bi bilo jako dobro da se u krivičnim postupcima prema punoletnim licima naglasi uloga oštećenog i da se oštećenom omoguće veća prava, naročito zaštita njegovih imovinskih interesa, što je satisfakcija za određena krivična dela koja su upravljena prema oštećenom. Mislim da bi trebalo štititi više oštećenog.
Pošto su kolege dosta govorile o opštem delu, samo ću se osvrnuti na nekoliko novih krivičnih dela, da bih skrenuo pažnju javnosti i naših građana, koji su prilično zainteresovani za ovu raspravu. Predviđena su dva nova oblika privilegovanog ubistva, ubistvo deteta i ubistvo bremenite žene, kao teški oblici ubistava, a imamo i jedan novi oblik privilegovanog ubistva, a to je ubistvo iz samilosti.
Znači, ta dva nova oblika teškog ubistva je i te kako trebalo uvesti, ubistvo deteta i ubistvo bremenite žene. Jedan novi oblik isto tako koji je privilegovan, to je ubistvo iz samilosti i praksa je pokazala da takođe treba da se uvede.
Posebno bih ukazao na Glavu XIV, a to su Krivična dela protiv slobode i prava čoveka i građanina; tu se izdvajaju krivična dela – Povreda slobode izražavanja nacionalne ili etničke pripadnosti i Povreda slobode ispovedanja vere i vršenja verskih obreda. Biću slobodan da citiram deo člana 131: "Kaznom iz stava 1. ovog člana kazniće se i ko sprečava ili ometa vršenje verskih obreda." Da ovakva sankcija i ovakva država postoji u nekim nama okolnim zemljama, ne bi se desilo da episkop Jovan, svetovno Vraniševski, bude u zatvoru zato što je krstio dete. To se u Srbiji ne može desiti, veoma sam zadovoljan zbog toga i čak bih rekao i ponosan.
Nadalje, na šta bih još skrenuo pažnju, to su nova krivična dela radi zaštite individue, znači građanina, koja štite privatnost građanina. Isto tako bih skrenuo pažnju, i to je veoma značajno, na Neovlašćeno prikupljanje ličnih podataka i Neovlašćeno objavljivanje i prikazivanje tuđeg spisa, portreta i snimka.
Znači, štite se lična prava i privatnost građana, što je veoma značajno krivično delo koje predstavlja dobru meru u zaštiti privatnosti građana, pošto različiti oblici informisanja o tim pravima građana često poprimaju nezakonite razmere koje narušavaju svaku vrstu ljudske slobode. Ovo je jedna mera koja treba da omogući da se to svede u normalne okvire.
Značajna su i nova krivična dela protiv izbornih prava, to je Glava XV, Davanje i primanje mita u vezi sa glasanjem. Mi smo imali prilike da se neko hvali ili da se zna ko je dao koliko para da bi neko glasao, ko je obišao koje naselje, pa je tamo delio ne samo sendvič i paštete, i nešto konkretno, pa je slao autobuse. Dakle, Vlada je videla da ovde postoji potreba da se nešto ovako uredi i to pozdravljam.
Dakle, veoma je značajna i Glava XX, a to su krivična dela protiv intelektualne svojine, to je nešto novo, ne toliko novo u praksi koliko novo u uređivanju, i to pozdravljam, kao i nova krivična dela protiv privrede, Falsifikovanje hartija od vrednosti i Falsifikovanje sredstava bezgotovinskog plaćanja. Brojna su krivična dela, ima ih 327 i mislim da je ovaj zakon sveobuhvatan i da zaslužuje naziv – zakonik.
Ja ću se malo duže zadržati nego moje kolege na ostalim zakonima. Zakon o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivično-pravna zaštita maloletnih lica. Ovo je veoma značajno, jer se prvi put u novijoj istoriji izdvaja ovaj postupak. On je neopravdano bio zajedno sa postupkom sa punoletnim licima. Mislim da osobe maloletnog kriminaliteta, a naročito njegov porast, odnosno raznovrsnost, daju osnov predlagaču da nešto ovako predloži.
Naročito je značajno da se pored vaspitnih mera bezbednosti uvode i tzv. vaspitni nalozi ili mere sui generis, što pokazuje jedan drugačiji odnos države prema ovom obliku kriminala, što opet znači da država usavršava svoje mehanizme i metode, i kako reaguje na određene metode i mere kriminala, mada u pravnoj teoriji važi mišljenje da su državne institucije sporo promenljive. Pozdravljam jednu ovakvu promenu i cenim da je ona u pravo vreme došla.
Što se tiče vaspitnih naloga, oni podrazumevaju određene okolnosti i malo ću ih obrazložiti, pošto mislim da je to nešto sasvim novo. Znači, vaspitni nalog može da primeni ne samo sud, nego i tužilac, samo za određena krivična dela, gde je predviđena novčana kazna i zatvor do pet godina. Uslovi su da maloletnik prizna krivično delo i da pokaže odgovarajući odnos, sa jedne strane, prema delu, a sa druge strane prema oštećenom. Prema tome su prilagođene i vrste ovih vaspitnih naloga.
Znači, veoma je važno, i to bih istakao kao potvrdu moje teze, da moramo u krivičnom postupku više zaštititi oštećenog, da je prvi vaspitni nalog poravnanje sa oštećenim i naknada štete. To je veoma značajno, jer oštećeni se u krivičnom postupku često oseća zapostavljenim iza nekog državnog ili društvenog interesa i često krivični postupak, naročito ako tužilac nije dovoljno agilan, ne doživljavaju kao svoju ličnu zaštitu. Ovo je jedan od puteva da se krivični postupak doživi kao lična zaštita svakog pojedinog građanina koji je oštećen krivičnim delom.
Takođe, kao vrsta vaspitnih naloga – redovno pohađanje škole i redovno odlaženje na posao, uključivanje bez naknade u rad humanitarnih organizacija, podvrgavanje odgovarajućim ispitivanjima i odvikavanje od zavisnosti, naročito kod narkomana, kao i uključivanje u pojedinačni, odnosno grupni tretman u odgovarajućoj zdravstvenoj ustanovi i savetovalištu – to su mere koje su zaista dragocene i mogu da izrazim posebno zadovoljstvo što je predlagač tako nešto predložio.
Zakon je, naravno, koncipiran, kao što se vidi iz ovakvih vrsta vaspitnih naloga, da pre svega afirmiše načelo vaspitanja, umesto načelo kažnjavanja. Naročito je značajno to da se formiraju ili će se u okviru postojećih organa formirati novi organi.
Dakle, menja se nadležnost, sa opštinskih sudova premešta se nadležnost u okružne sudove, kao u sudove koji su specijalizovani i imaju sudije koji su bogatiji životnim iskustvom i stručniji za određene oblasti. Takođe se predviđaju specijalni uslovi za branioce, znači, za advokate, koji moraju poznavati određena prava i pravila kojima se ta prava ostvaruju. Naravno, mislim na maloletnike i na policiju za maloletnike.
U pogledu Predloga zakona o izvršenju krivičnih sankcija smatram da se takođe radi o jednom zakonskom tekstu koji zaista predstavlja iskorak u rešavanju dosadašnje problematike, jer mnogo ima više javnosti u izvršavanju krivičnih sankcija. Nailazimo na sudsku kontrolu kod povrede pojedinačnih prava osuđenih lica, što u velikoj meri omogućava osuđenim licima da ne budu potpuno po strani i potpuno bez pomoći kada izdržavaju kaznu zatvora, u odnosu na ta lica ili kaznu koja je određena.
Ovim zakonom o izvršenju krivičnih sankcija, naravno, vršeno je usklađivanje sa međunarodnim obavezama koje smo prihvatili, predviđeno je uvođenje izvršavanja novih kazni, kao što je kazna rada u javnom interesu, koja je uređena na jedan sumaran način i mislim da bi bilo dobro da se posebnim propisima detaljnije urede ta pitanja da bi ova kazna bila šire primenjena.
Posebno se uređuje izvršavanje kazne za prekršaje, zatim, mere pritvora, a naročito je interesantan deo zakona koji je dosta detaljno uredio prava i obaveze zaposlenih u ustanovama. Mislim da smo i tu svedoci da zaposleni krše prava i obaveze koje imaju i da je veoma značajno da se precizno urede njihova prava i obaveze, sa postupkom koji se protiv njih vodi u tim slučajevima.
To je još jedan instrument za suzbijanje korupcije. Zakon detaljno propisuje vrste zavoda, tipove zavoda, daje naglasak na javnost rada Uprave za izvršavanje krivičnih sankcija; pravilno tu upravu stavlja u Ministarstvo pravde.
Znači od člana 31. do 174. propisuje izvršavanje kazne zatvora, detaljno propisuje slučajeve odlaganja izvršenja, što je veoma značajno, da se ukloni arbitrarnost i uslovi za korupciju koji su postojali, jer nije bilo bez značaja da li se nekom odobri ili ne odobri da odloži kaznu. Ovde smo to detaljno odredili i mislim da je to jako dobro.
Što se tiče položaja osuđenog, on se uređuje od člana 65. do člana 127, što je jako dobro, zato što, bez obzira što se radi o licu koje je država odredila da izdržava određenu kaznu i istrpi sankciju za nezakonito ponašanje, ono mora da ima određena prava. Demokratizacija jedne države se upravo vidi u onome u kojoj meri su i ta lica zaštićena u svojim pravima.
Znači, kao što sam govorio o oštećenom, tako i određena prava imaju i oni koji su nekoga oštetili. Tu je taksativno nabrojano, sveobuhvatno, od poseta branioca, prava na boravak u posebnoj prostoriji jednom u tri meseca sa bračnim drugom, decom ili drugim bliskim licem, do prava na rad na sopstvenom radnom mestu ako je kazna do šest meseci, što je jako dobro u današnje vreme kad se teško zapošljava a lako gubi posao. Zatim, da raspolaže sa 70% naknade.
Naročito naglašavam, kada se radi o merama za disciplinske prestupe i mere, da je obezbeđena zaštita u upravnom sporu, sa precizno određenim rokom od 15 dana da se po tužbi reši, što je veoma značajno.
Isto tako bih pomenuo za meru samice, koja spada u najtežu disciplinsku meru, da je ona precizno ograničena, sa preciznim dimenzijama prostora, osvetljenjem i svi ostalim što je potrebno da se osuđeno lice ne ponižava i ne muči dok izdržava ovakvu vrstu disciplinske mere.
Na redu je zakon o programu zaštite učesnika u krivičnom postupku. Isto tako, na dnevnom redu imamo potpuno nov propis. Takođe je Vlada ovde blagovremeno reagovala.
Radi se o neophodnim dokaznim sredstvima, o svedocima, radi se o okrivljenima koji mogu biti u funkciji svedoka, koji bez ovog zakona svoju funkciju ne bi mogli ispuniti, imajući u vidu da imamo posla sa organizovanim kriminalom, terorizmom, ratnim zločinima i drugim najtežim oblicima krivičnih dela ili krivičnim delima koja su sama po sebi u grupi najtežih krivičnih dela.
Predviđa se poseban mehanizam zaštite, nezavisan od onog u redovnom krivičnom postupku, koji je inače nedovoljan, vremenski i prostorno ograničen i vezan samo za direktnog učesnika u postupku dok je u sudu. Sve ostalo ne postoji. Zaista je osnovano što se ovakav zakon donosi, jer ko bi svedočio ili ko bi se stavio u sukob sa nekom organizovanom grupom ako ne uživa nikakvu zaštitu izvan zgrade suda ili je ta zaštita čak i u zgradi suda izuzetno slaba.
Ovaj zakon počiva na principu dobrovoljnosti lica koje svedoči i dobrovoljnosti da prihvati zaštitu. Ima posebne organe - Komisiju za sprovođenje ovog programa, koju čine predstavnici Vrhovnog suda i predstavnici koje predlažu odgovarajuće institucije. Sa druge strane, imamo jedinicu za zaštitu koja se formira u okviru MUP-a, koja ima zadatak samo da se bavi ovom oblašću.
Načelno, zaštita ne traje večno, dugoročno, ona traje do osamostaljivanja lica koje je izložilo riziku svoj život da bi omogućilo državi da se obračuna sa najtežim oblicima kriminala. Visina će biti isto interesantna: ona je samo do iznosa neophodnog za pokrivanje životnih troškova i uključivanje lica u novu sredinu.
Mere su: fizička zaštita, promena prebivališta, prikrivanje identiteta i podataka o svojini i, kao mera koja se primenjuje samo ako ove četiri nisu uspele, promena identiteta. To može biti fizička promena identiteta ili samo promena u dokumentima.
Kažem, ovo je jedan nov zakon koji će uneti sigurnost kod ljudi koji se izlažu tom riziku da se bore protiv organizovanog kriminala zajedno sa državom i on ima puno opravdanje da se donese. Poslanička grupa G17 plus iz sveg srca podržava ovakav zakon.
U pogledu izmena i dopuna Zakona o krivičnom postupku, tu se radi o jednoj manjoj izmeni koja, u stvari, predstavlja promenu da umesto resora državne bezbednosti, kao dela MUP-a, mi prema zakonu imamo formiranu BIA, koja je poseban organ, izvan MUP-a. Zbog toga je potrebno da se za određene radnje, za koje su bili ovlašćeni MUP i unutar njega resor državne bezbednosti, omogući da se i BIA njima bavi. Tu se radi o nadzoru, snimanju telefonskih i drugih razgovora i optičkim snimanjima određenih lica.
Sve ove zakone poslanička grupa G17 plus ocenjuje pravim za ovaj trenutak. Što se tiče krivičnog zakonika, mi smatramo da će se on dugo primenjivati u našoj krivičnoj praksi, isto tako i zakon o maloletnicima, kao i zakon o izvršenju krivičnih sankcija. Nadamo se da se zakon o programu zaštite neće dugo primenjivati i da ćemo se mi obračunati sa tom pojavom organizovanog kriminala i terorizma.

Reč ima ministar pravde Zoran Stojković.

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, pošto sam u uvodnom izlaganju zamolio da imate razumevanja što ću morati pre kraja da napustim ovu sednicu, želim da se na ovaj način obratim svima vama. U uvodnom izlaganju sam rekao da se zaista zahvaljujem na potpunoj saradnji svih poslaničkih grupa. Sada, kada sam čuo uvodna izlaganja šefova poslaničkih grupa, pokazuje se da sam bio u pravu. Ipak mi nismo narod kako nas zovu – Srbi koji od strančarenja ne vide ono što je bitno. Jedan sistemski zakon koji ima značaja za celo društvo, pa i za nas ovde, zaista nailazi na jedno potpuno razumevanje među poslaničkim grupama.
Ponovo hoću da kažem da su sve grupe dale jedan izuzetan doprinos. Čuli ste i u ovim govorima da zaista nije bilo nikakvog politikantstva. Bilo je reči o onome što se smatra da je dobro, eventualno o onome što treba da se ispravi, u čemu smo imali apsolutnu saglasnost svi mi međusobno. Ovo je zaista jedan sistemski zakon koji treba da postoji jedan duži period i da bude na dobrobit svih nas.
Samo bih želeo da ukažem na nekoliko stvari koje izazivaju zabunu. Otprilike, jedna primedba je bila da su malo podignuti minimumi i maksimumi, pa da na taj način može da dolazi do pooštravanja.
Ne, mi smo imali dosta oštro krivično zakonodavstvo, gledajući evropsko zakonodavstvo. Doživeli smo situaciju da su postavljeni minimumi i maksimumi dali mogućnost da sudska praksa dovede do toga da budemo jedna od zemalja koja je najblaža na svetu po izricanim kaznama. Svi mi smo trpeli velike i opravdane kritike građana, jer teško je bilo objasniti kako npr. za dilovanje droge i slične stvari veliki broj uslovnih osuda. Na ovaj način smo probali da, podizanjem minimuma, jednu malo iskrivljenu sudsku praksu onemogućimo.
Sa druge strane, moralo se voditi računa o tome da je sudska praksa formalno postala izvor prava, ali umesto da bude izuzetak, znate šta je izvor prava, sudska praksa - opšta sednica Vrhovnog suda, u izuzetnim slučajevima, kada norma nije jasna, ovde smo doživeli da imamo tzv. sudsku praksu koja je dovela do urušavanja norme. Zato smo pojačali ove norme, da bismo onemogućili takvo urušavanje istih tih normi.
Bilo je reči da, eventualno, može biti zloupotreba u progonu. Na početku sam rekao da donosimo novi zakon o krivičnom postupku u kome će decidirano biti navedene određene stvari i sprečavanje, u najvećoj meri, zloupotrebe te vrste. Da se razumemo, nijedan zakon ne može da otkloni sve zloupotrebe. Naprotiv, ako se jave, otkriju se, one se gone. Bar na određen način će one objektivne mogućnosti otkloniti.
Postavljeno je pitanje zašto kazna od 40 godina. Kazne doživotnog zatvora nema i jasno je da više ne može da ima, evropsko zakonodavstvo je ne poznaje. Bilo je pitanje doživotne robije. Mislim da samo par evropskih zemalja to ima, ali sa jednom procedurom gde je data mogućnost kada može da se traži prevremeno puštanje itd. To je jedna složena procedura koja nama ne bi donosila ništa, a sa druge strane uveli bismo jednu kaznu koja bi od ona četiri elementa bitna za svrhu ostvarivanja svake kazne bila eliminisana.
U toj situaciji smo smatrali da je najbolje ovakvu kaznu tzv. dugotrajnog zatvora primeniti, jer dolazimo u situaciju kazne od 40 godina, znate i sami kolika je, i mislim da ona ostvaruje svrhu, ne eliminiše dva ključna elementa za svrhu kažnjavanja i mislim da će dati možda čak i bolje rezultate.
Pitanje je bilo zašto ne dekriminizovati uvredu i klevetu. Moram da kažem da to ne sme da ide na prekršaj. Ustav predviđa dve slobode... Samo da objasnim šta je uređeno ovim zakonom, zašto je kod uvrede i klevete izbrisan zatvor, a ostala su krivična dela. Ustav predviđa dve slobode. Jedna je sloboda informisanja i javnog izjašnjavanja, a sa druge strane je zaštita integriteta ličnosti ili dostojanstva građana. To su dve ravnopravne slobode. Ne možete u ime jedne slobode potpuno dezavuisati drugu. Mislim da smo našli najbolje rešenje i najbolju meru zaštite obe slobode.
Neću govoriti o onome o čemu ste vi govorili, o zaštiti novinara, izvora itd., nego zaista nije bilo mogućnosti. Za vašu informaciju, jeste bilo dosta pritisaka sa strane da se to delo dekriminalizuje, ali nisu mogli da mi daju odgovor na činjenicu da sva evropska zakonodavstva imaju to u svom zakonodavstvu, pa je čak bilo objašnjenje da ga ima, ali se u dobroj meri ne primenjuje.
Navešću vam jedan slučaj da znate šta je. Smatrao sam da treba da zaštitimo našu situaciju, na određen način naš suverenitet. Evo vam jedan ključan razlog. Kosovo i Metohija, Evropa je dala njima pre nepunih godinu i po dana krivični zakon i to je vama poznato.
Znate da u tom zakonu postoji uvreda i kleveta. Zašto bismo mi bili ti koji moramo da prihvatimo nešto što je ta Evropa zadržala kod sebe, da li ga primenjuje ili ne primenjuje, ali ga ima.
Ili, da vam navedem drugi primer jedne uredne zemlje, tu se nećemo sporiti, Nemačke. Predviđena je kazna zatvora do pet godina za najteže delo. Smatrao sam da je ovo najbolja mera da ova dva prava nađu zaštitu i da ne budu oštećena jedno naspram drugog. To je bio razlog zašto smo zadržali.
Što se tiče širine kriminalizacije, mislim da smo izvršili neku dekriminalizaciju u opštem delu, i to ste već pomenuli u određenim slučajevima, ali npr. po pitanju vojske, ako ste primetili, do tri godine sva ona dela kao blaža mi smo prebacili na disciplinsku odgovornost, tako da smo u tom delu vodili računa da dekriminalizujemo nešto što nije neophodno da bude u ovom zakonu.
Pitanje uloge oštećenog – mi jesmo uveli određene norme, urađena je Deklaracija u Helsinkiju o tzv. medijaciji. Mi smo kod maloletnika to uspeli na određen način da ugradimo i kod izvršenja sankcija, a ostalo je u krivicama.
Mogu da vam dam informaciju da će u izradi novog zakona o krivičnom postupku biti uvedeno ono što kažete da treba da postoji, tzv. medijacija za najblaža dela, znači mirnim putem, gde okrivljeni mora da se suoči sa oštećenim, oštećeni dobija veći značaj, a država ne mora da vodi teške i složene postupke.
To će biti sigurno urađeno i to će ući u naš zakon o krivičnom postupku, čak i pre nego što Evropa bude ratifikovala tu svoju konvenciju. Mislim da će tu biti sve u redu.
Postoji činjenica da se daje veći značaj novčanoj kazni, što je svuda u svetu. Stoji činjenica da naša materijalna situacija nije najbolja, ali kao što vidite, svake godine se kreće nabolje.
Mi donosimo krivični zakon kao bitan sistemski zakon i lično smatram da, posle Ustava, ovakve zakone treba donositi tako da traju znatno duži niz godina, a da eventualno ako se pojavi nešto novo ili je potrebno izmeniti, da se to izmeni amandmanima.
Tako da, kao i ostale zemlje u Evropi, imamo krivični zakon koji traje 100 godina, ali se amandmanom neke stvari menjaju. Tako ćemo raditi i mi.
Što se tiče spominjanja vladike Jovana, ovo ministarstvo je dobilo zadatak i uradili smo jednu valjanu analizu. Pokazalo se da je presuda bila doneta, a da nije postojala radnja, da je direktno Ustavom zagarantovano nešto drugo, zakonom zagarantovano nešto drugo i dali smo to obrazloženje. Naša, srpska delegacija je iznela to u Strazburu, ocenjeno je kao potpuno tačno i da treba pred sudom u Strazburu tražiti zaštitu.
U međuvremenu čujem da je doneta presuda, gde su probali da izbace u činjeničnom delu, što u stvari ne može, one elemente koji su vidno boli oči da su direktno protivni Ustavu, ali su potvrdili presudu. Mislim da ćemo to kod suda u Strazburu uspeti da rešimo.
Zato vam još jednom hvala i imam zadovoljstvo što se, kada se radi o ovako ozbiljnim stvarima, raspravlja pravno. Bilo je zaista valjanog odnosa prema ovom zakonu, valjanih kritičkih primedbi, Vlada je prihvatila sve što je bilo dobro, uklapalo se u ovu celinu i mislim da smo pokazali jednom da mi kao Srbi ne moramo sve da prebacimo na strančarenje, nego ima i nekih bitnih stvari gde se slažemo jer su bitne za celo društvo.

Reč ima narodni poslanik Ljiljana Nestorović, a neka se pripremi narodni poslanik Rajko Baralić.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi ministre, predlogu novog krivičnog zakona kao poslanik SDP-a posvetila sam naročitu pažnju i bavim se njime od upućivanja predloga u Narodnu skupštinu, dakle još od oktobra meseca prošle godine.
Bila sam znatiželjna šta je u pogledu krivičnih dela i kazni sadržavao Krivični zakonik Kraljevine Jugoslavije iz 1929. godine, pa sam iz biblioteke Savezne skupštine i iz naše skupštinske biblioteke uzela odgovarajuću literaturu, a pre svega knjige našeg istaknutog pravnog teoretičara i akademika Tome Živanovića. Istovremeno, pratila sam u štampi veoma burnu raspravu o tome šta o predlogu novog krivičnog zakona kažu sudije krivičari.
Osnovna dilema, svakako, bila je da li je najbolje rešenje da za najteže oblike teških krivičnih dela kazna bude 40 godina, kako je predviđeno predlogom novog krivičnog zakonika i kako to uostalom definiše ovaj Krivični zakon koji je sada na snazi. Sudije krivičari isticali su da je raspon između opšteg maksimuma, dakle 15, odnosno 20 godina, i 40 godina jako veliki i da taj raspon isključuje nijanse u suđenju.
Odnosno, da se u dilemi da li da izreknu opšti maksimum, kaznu od 15 ili 20 godina ili 40 godina sudije obično opredeljuju za blažu kaznu, što nije uvek pravedno.
Vrlo brzo postalo mi je jasno šta bi moglo da bude u stvari najbolje rešenje. Ako je u našoj zemlji ukinuta smrtna kazna i ako pandan ukinutoj smrtnoj kazni nije doživotni zatvor, već kazna od 40 godina, glavno pitanje bilo je kako prevazići problem između 20 i 40 godina i izaći u susret sudijskoj praksi i zahtevima sudija koji su, uostalom, i najpozvaniji da o tome govore.
U crnogorskom Krivičnom zakoniku maksimalna kazna je 30 godina i mislim da su se za tim rešenjem povele moje kolege poslanici iz nekih drugih poslaničkih grupa u Narodnoj skupštini koji su putem amandmana predložili da maksimalna kazna bude ne 40, nego 30 godina zatvora.
Međutim, moje razmišljanje išlo je u sasvim drugačijem smeru – da li je, recimo, pravedno da kazna za monstruozna ubistva bude samo 30 godina? Da li to može da bude pandan smrtnoj kazni? Moje duboko uverenje je da ne može.
Monstruozni ubica koji ni zbog čega ubiju čitavu jednu porodicu, kao što smo nažalost imali često slučaj u praksi da vidimo kod nas, ako ima recimo 25 godina, izaći će iz zatvora, ukoliko je maksimalna kazna 30 godina, sa 55 godina i nastaviće naravno svoj život, pretpostavljam na isti onaj način kako ga je i započeo pre odlaska u zatvor. Nažalost, postoje takve greške prirode, odnosno postoje ljudi zveri.
Zato je moj predlog bio da se umesto 40 godina za ovakva krivična dela propiše zatvor od 30 do 40 godina, što ide u susret zahtevima sudija krivičara, a ne ukida mogućnost izricanja kazne od 40 godina. To rešenje je Vlada prihvatila i zaista mislim da je to u suštini i najbolje moguće rešenje.
Nije prihvaćen, međutim, moj amandman da se za nehatno prouzrokovanje smrti donji minimum kazne zatvora pomeri sa šest meseci na jednu godinu, tako da kazna bude, umesto u rasponu od šest meseci do osam godina, po mom predlogu od jedne godine do osam godina.
Intencija ovog krivičnog zakonika jeste bila da se za nehatno izvršenje krivičnih dela smanji kazna zatvora. Sa time se u načelu slažem, ali ne i kada je imalo za posledicu smrtni ishod.
Ljudski život je kod nas veoma jeftin, to ne treba ponavljati, to je već postala i fraza. Nažalost, to je potpuno tačno, a država kao sistem vrvi od neodgovornosti i nehatnog ponašanja.
Podsećam vas i na definiciju nehata u članu 26. Predloga zakona: "Krivično delo je učinjeno iz nehata kada je učinilac bio svestan da svojom radnjom može učiniti delo, ali je olako držao da do toga neće doći ili da će to moći sprečiti ili kada nije bio svestan da svojom radnjom može učiniti delo, iako je prema okolnostima pod kojima je ono učinjeno i prema svojim ličnim svojstvima bio dužan i mogao biti svestan te mogućnosti." Znači, to nije ono što mi u životu nazivamo slučajnošću, to je upravo neodgovornost i nemar.
Do sada kaznena politika svakako da nije bila dobra i oko toga smo se svi ovde u Skupštini složili. Dešavalo se da, recimo, momak ubije devojku i da dobije sedam ili osam godina kazne, a da sudija kao olakšavajuću okolnost navede ljubomoru. U normalnim, ozbiljnim zemljama takva ubistva su u suštini incident, ona gotovo i ne postoje. Kod nas su, međutim, svakodnevna pojava, koja se veoma blago kažnjava.
Kazna za organizovanu pljačku često je, recimo, u tom rasponu sedam ili osam godina, ali priznaćete da je ipak pljačka samo pljačka, a da je ubistvo ubistvo.
Da ne budem pogrešno shvaćena, ne zalažem se da se situacija jednostavno poboljša time što će kazne biti drastično strože, ali nažalost, mi nismo ni Švedska, ni Norveška, u smislu da smo razvijeno građansko društvo, i ako smanjenje kazne ne prati opšta humanizacija i razvijanje svih institucija društva, smatram da će smanjenje kazni biti kontraproduktivno i time se ništa neće postići, dapače, dovešće do gore situacije nego što je to sada.

Hvala. Reč ima narodni poslanik Rajko Baralić, a neka se pripremi narodni poslanik Slobodan Pajović.

Gospodine potpredsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, Žarko Obradović, ovlašćeni predstavnik   SPS-a je u ime SPS-a izneo osnovno viđenje u vezi sa krivičnim zakonikom i drugim zakonima koji su u jedinstvenoj raspravi danas ovde prisutni.
Želim da kažem da je Pravni savet SPS-a zajedno sa narodnim poslanicima razmatrao predložene zakone i da smo doneli 52 amandmana i da je Vlada Republike Srbije prihvatila 31. Zbog korektnosti i uvažavanja argumentacije koju smo ponudili, kao i dr Obradović obaveštavam Narodnu skupštinu, pošto sam i sam podneo veliki broj amandmana, a veliki broj je prihvaćen, da povlačim sve one amandmane koji nisu prihvaćeni, da bih olakšao i ubrzao rad i raspravu u vezi sa ovim zakonima.
Dotakao bih nekoliko pitanja, a prijavili su se i drugi da nešto kažu. Glava 28 – krivična dela protiv ustavnog uređenja i bezbednosti Republike Srbije i SCG; ja bih samo pobrojao ovde nekoliko i dao određene komentare.
Dakle, ugrožavanje nezavisnosti, priznavanje kapitulacije ili okupacije, ugrožavanje teritorijalne celine, napad na ustavno uređenje, pozivanje na nasilnu promenu ustavnog uređenja, ubistvo najviših predstavnika državne zajednice i država članica, oružana pobuna, terorizam, diverzija, sabotaža, špijunaža, odavanje državne tajne.
Sa vremenske distance od nekoliko godina, dakle pet godina je proteklo, želim da kažem da ozbiljna država mora da ima pravni alat kojim obezbeđuje sprečavanje ovakvih dešavanja. I, bez namere da bilo kome pozleđujem rane ili da ga podsećam na nešto što mu se u jednom trenutku učinilo kao krajnji domet demokratije, demokratski politički zanos – svuda u svetu je kriminalac onaj ko na bilo koji način čini bilo šta od ovoga što sam nabrojao, ili je špijun, ili je kriminalac ili ono što već jeste.
Svuda u svetu, nadam se, terorizam će se definisati kao terorizam, a oni koji mu se suprotstavljaju nadam se da će biti nazvani pravim imenom, a to ime nikako ne može biti ugrožavanje ljudskih manjinskih, etničkih, verskih ili nekih drugih prava, a kolege znaju o čemu ja ovde govorim, kao i građani Srbije.
Odavanje vojne tajne – država Srbija imala je potpredsednika Vlade, bivšeg načelnika Generalštaba SRJ, bivšeg predsednika organa za nacionalnu bezbednost u državnoj zajednici, potpredsednika aktuelne Vlade, koji je na najočigledniji mogući način uhvaćen da odaje državne tajne stranim zvaničnicima, visokim diplomatama. Molio bih kolege da ne dobacuju, jer nemaju prava. Oni imaju prava da se ne slažu sa onim o čemu ja govorim. On je to činio i ranije.
Želim da kažem da je gospodin Momčilo Perišić negde u maju mesecu, godinu dana pred agresiju, u Domu vojske u Gornjem Milanovcu pred novinarima tačno rekao koliko imamo ili nemamo "migova", koliko imamo ili nemamo ispravnih motora, koliko imamo ili nemamo avionskih bombi, koliko imamo ovog, a nemamo onog. Na taj način ugrozio je jednu od najbitnijih komponenti svake vojske, a to je komponenta odvraćanja, i javno obavestio potencijalnog agresora, a oni su bili na vidiku, na šta mogu da računaju kada dođu ovde.
Zaista se nadam da se više nikada neće dogoditi u ovoj zemlji da se to učini nekažnjeno i da sve ono što sam ja ovde nabrojao i što sadrži krivični zakonik, neko je smislio zbog toga da to tu treba da piše, već zbog toga da takvo ponašanje treba da bude sankcionisano.
Govorio je gospodin Žarko Obradović još o nekim pitanjima. Sada javno pitam – hoće li na osnovu ovog zakona ili nekog drugog zaista jednom odgovarati neko (na stranu političke pobude) ko je, recimo, iznosio predmete od neprocenjive vrednosti iz Saveznog parlamenta?
Ko ih je prodavao, ko ih je spaljivao, ko je proizveo veliku materijalnu i nacionalnu i istorijsku štetu? Hoće li na bilo koji način neko moći da prozove sve one ljude koji su na taj način funkcionisali?
Neću pomenuti ko je napisao knjigu, ali tamo stoji jedna rečenica, zbog pijeteta nekih poslanika ovde prema nekim ličnostima. Citiram: "Počinili smo toliko krivičnih dela da nema nazad". Ni nazad, ni napred. Onaj ko počini krivična dela, bez obzira kakve su mu bile namere, mora sa njima da se suoči i mora da, na zakonom propisan način, za to odgovara.
Ovde se, po prvi put, uvršćuje komandna odgovornost na ovaj način u naše zakonodavstvo. Razumem da je to, pre svega, potreba koja proizilazi iz onoga u čemu se Srbija danas nalazi, to je jedan proces prilagođavanja, pregovaranja itd., ali, da kažemo šta mislimo o tome.
Ovde se komandna odgovornost ad hok primenjivala u nekim slučajevima, a da zakon nije ni postojao, od nekih trivijalnih dela koja su prekršaj do nekih ozbiljnih, kada je ko procenjivao da mu odgovara i da iz toga može da izvuče političku korist. Što se mene tiče, nisam mnogo srećan što ovde postoji, ali rekao sam da iz razloga korektnosti to neću više da komentarišem.
Ovde se definiše agresija na jedan način koji u potpunosti ne odgovara onome što je naše shvatanje ovog pojma. Postoje bolje definicije u važnim međunarodnim dokumentima. Mi smo bili ugroženi na najbrutalniji mogući način.
Bili su ugroženi svi naši potencijali, bili su ugroženi naši životi, kompletna infrastruktura, zdravlje ljudi. Ostale su ogromne posledice još uvek neispitanog stepena zagađenja raznim eksplozivima, bombama, hemijskim i drugim sredstvima. Bili smo opitna laboratorija za grafitna i druga vlakna.
Mnogo toga nam se dogodilo, a sve to što nam se dogodilo u ovom papiru ovde je sankcionisano i svako ko bi to ponovo uradio morao bi biti na isti način okrivljen, kao što smo mi nekada nekoga okrivili.
Iz političkih i drugih razloga amnestirani su svi oni koji su, samo tamo gde ja živim, bacili 100 bombi, ostavili 10 hiljada ljudi bez radnog mesta, koji su uništili kompletnu infrastrukturu Radio-televizije, pošte, koji su ubili nedužne ljude i decu.
Ovo govorim da ne zaboravimo. Koliko god da je nekome neprijatno, ne može biti da je krivlji onaj što je navodno skrivio agresiju od onoga koji je agresiju izvršio.
Šta to znači skriviti agresiju? Govorim, zato što povezujem terorizam sa ovim o čemu ovde govorim.
Takođe, želim da podsetim da se ova država potpuno, mimo većinskog mišljenja, odrekla prava na ratnu štetu i na taj način po drugi put palila, bombardovala, pržila, ubijala sve ono što su ovi koji su to prouzrokovali već jednom učinili. Prošlo je dosta godina od tada, ali su ostale realne posledice.
Mislim da je dobro, i složili smo se oko toga, da se ovde nalazi, samo pitam sve kolege da li ima spremnosti, snage, ukoliko, ne daj bože, neko odluči da sve to još jednom ponovi, da se ponovo nekome sve to oprosti? Ili će reći – vodićemo postupke, zato što su ovi skrivili ta i ta krivična dela.
Živi u mom Čačku jedan doktor, zove se Merička Dragojlo, otac mu je iz Češke došao kao majstor pre mnogo godina, bio dobro prihvaćen u našoj sredini, dobio stan od države, školovao svoju decu koja su imala studentske domove, stipendije, dobila velike stanove, bili su rukovodioci na različitim nivoima i jednoga dana osvane tekst u "Glasu": "Dr Merička prvi uneo baklju u parlament". Doduše, sada se mnogi hvale da su ga spalili.
Ne sporim njegovo pravo na političko mišljenje, političko ubeđenje. Ne sporim ništa u vezi sa onim što ne sporim ni bilo kome drugome u ovoj zemlji, ali što je mnogo, mnogo je. Ovih dana razrešio ga je ministar zdravlja sa mesta načelnika ginekološke službe u čačanskom zdravstvu. Kao što znate, tamo je nekoliko majki i beba zaraženo žuticom, nije svoj posao obavljao kako treba, a i ovo drugo nije uradio kako treba.
Nadam se da će svako ko je bilo šta skrivio u ovoj zemlji jednom morati nekome da plati, da plati ovom narodu. Savezni parlament nisu spalili ni Nemci. Šteta koja je nastala na Radio-televiziji je skoro podjednaka bila i 5. oktobra i tokom bombardovanja. Iz nekih para, one su uvek iz poreza, od naroda, od građana, to neko mora da napravi ponovo. Nismo valjda osuđeni da sve u Srbiji radimo po 10 puta?
Sasvim na kraju, navešću jedan primer zbog onih koji misle da smo zaboravili: 28. juna 2002. godine, na zakonom propisan način, Socijalistička partija Srbije organizovala je jedan politički skup u Beogradu. Jedan naš kolega narodni poslanik, govorio je malopre ovde, dobio je krivičnu prijavu, koja još uvek stoji, zato što nije preduzeo sve što je bilo neophodno da se obezbedi skup. Skup nije bio bezbedan zbog toga što je Goran Vesić organizovao 100 mladića da bacaju flaše i kamenice na policajce, pa je pri tome jedan od policajaca lakše bio povređen.
Brojni su slučajevi koji govore da se ovde politički sudilo, da su to radili ljudi koji nemaju nikakve veze sa svim ovim, kao što je na primer, Boža Đelić, koji je pozivao na brifinge tužioce i ostale da kaže koga treba uhapsiti, koliko ga treba zadržati. I onda, kada mu kažu da tamo nema ništa, on kaže – neka, neka se nađe.
Nadam se da to vreme više neće doći, ali se nadam da će mnogi od ovih ljudi koji imaju zaista političke prijave biti oslobođeni ovih gluposti, to je pritisak od našeg kolege Hraneta koji ima čuvenu krivičnu prijavu, da je ovde ne ponavljam, radi onih drugih koji su vršili određene poslove.
Pošto sam iz Čačka, napomenuću slučaj dvojice ljudi, jedan je bio načelnik okruga u to vreme, gospodin Miloš Nešović, ne onaj iz Kraljeva, nego naš iz Čačka, da je tokom rata obezbedio da opština Gnjilane dobije 10 tona brašna iz Robnih rezervi. Krivični postupak je vođen skoro dve godine. Čovek je dokazao svoju nevinost, ali pretrpeo je i on i njegova porodica silno maltretiranje, ponižavanje, uvrede i neizvesnost.
Drugi gospodin, Dragan Vasović, dugogodišnji radnik Elektrodistribucije u Čačku, a sada odbornik SPS-a u Čačku, potiče iz jedne od najznamenitijih porodica čačanskog kraja - Vasović, a iz koje je i njegova rođena sestra primadona Radmila Bakočević. Iz sličnih razloga, a inače je gospodin Vasović za vreme rata komandovao pukom koji je obarao avione, i to je valjda najveći problem koji je napravio, prolazi kroz slične stvari.
Radujem se ako mi izglasavanjem svih ovih zakona stvaramo ambijent u Srbiji – lično imam puno poverenja u ono čime se danas bavi Ministarstvo pravde – koji će obezbediti da sudovi i tužilaštva rade svoj posao na zakonom propisan način, a ne da se svete, ne da se bave lovom na ljude iz političkih ili drugih razloga.
Zato verujem da je upravo konsenzus koji je gotovo postignut oko ovih nekoliko zakona garancija da je ovo o čemu sam govorio prošlost u Srbiji i da ćemo imati jedan normalan ambijent, koji će svakom obezbediti da nesmetano obavlja svoje poslove, a da ga pri tom niko ne šikanira na bilo koji način zbog onoga što misli, zbog načina na koji glasa, zbog stranke kojoj pripada, zbog vere, nacije ili bilo čega drugog. Ako smo dotle došli, onda se veoma radujem, a verujem da jesmo. Hvala vam.