Hvala vama, gospodine Mašiću.
Za reč se prvo javio narodni poslanik Branče Stojanović, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SPS, pa Vladislav Kronić, pa Arsen Kurjački. To je redosled kako su se prijavljivali ovlašćeni predstavnici.

Gospodine potpredsedniče, uvažena gospođo ministre, gospodine Krnjajiću, teško je posle eksperata veterinarske medicine, gospodina predsednika Odbora Mašića i gospodina Mićovića koji su veterinari po struci, da kažemo nešto i mi koji nismo veterinarske struke. Naravno, dozvolićete da u ime Socijalističke partije Srbije kažem nekoliko reči o ovom, i po nama, vrlo važnom zakonu.
Na početku da kažem, ono što je gospodin Mašić rekao, vezano za rad i funkcionisanje Odbora, mislim da je Odbor za poljoprivredu bio primer jednog tolerantnog rada, sve do juče nismo očekivali, bar ja nisam očekivao, da nedoumice u daljem radu izazove neprisustvovanje gospođe ministra. Ali, dobro, pretpostavljam da su razlozi njenog neprisustvovanja bili jači. To je jedna stvar.
Druga stvar, postoji jedan dogovor na nivou vladajuće koalicije sa poslaničkom grupom SPS, to je takođe zamerka, da o svim zakonskim projektima poslanička grupa SPS bude informisana uoči zasedanja Skupštine za zakon koji se donosi. Ovde želim da izrazim zahvalnost gospodinu Krnjajiću koji je nadoknadio na neki način sve ovo što su zamerke. Zaista je sve vreme rada Odbora, a Odbor za poljoprivredu je radio u jednom dvodnevnom zasedanju, gde je predmet bio zakon o veterinarstvu, gde su stručni ljudi i struka Srbije dali svoj stav i pomogli nama članovima Odbora koji nismo te struke da uvidimo kolika je važnost donošenja ovog zakona.
Ovaj zakon je izuzetno dugo pripreman, zakonska regulativa koja definiše ovu oblast je donošena davno, još 1991. godine, sa određenim izmenama 1992, 1993, 1995. i 1996. godine, i jednog drugog zakona koji je bio na saveznom nivou, tako da se jednostavno nametala potreba donošenja jednog celovitog zakona koji reguliše ovu oblast.
Šta je, po nama, vrlo važno? Zašto mislimo da je ovaj zakon, osim što uređuje oblast u oblasti veterinarstva, vrlo važan? Znači, to je razvoj stočarstva. Razvojem stočarstva otvaramo i pitanje razvoja poljoprivrede koja je, a u to se mnogo kunemo i često govorimo, vrlo važan resurs naše države. Uostalom, i činjenice pokazuju da se 42% bruto nacionalnog dohotka ostvaruje u poljoprivredi.
Međutim, dozvolite da kažem da mi ne možemo da budemo u potpunosti zadovoljni odnosom i radom ovog ministarstva, vezano za ovu oblast. Mislimo da zakonske regulative iz ove oblasti moraju mnogo brže da dolaze pred Narodnu skupštinu.
Uostalom, imali smo obećanje gospođe ministra vezano za značajne zakonske projekte koji su od vitalnog značaja za dalji razvoj poljoprivrede naše zemlje; nažalost, još uvek nisu došli pred Narodnu skupštinu. Ne kažem da je to isključiva odgovornost i krivica Ministarstva i ministra poljoprivrede, procedure su takve da mnogo teško dolazi, uostalom, i do ovog zakona smo teško došli, iako je najavljivan pre nekoliko meseci da bude donet. Pre svega, mislim na Zakon o poljoprivrednom zemljištu.
Prošli put sam rekao, kada smo razgovarali o Zakonu o semenu, da je takav zakon neophodno što pre doneti, jer ćemo imati vrlo brzo situaciju u Srbiji da poljoprivredno zemljište prethodno krčimo, pa onda obrađujemo. Poljoprivredni kombinati koji se privatizuju, koji u svom sastavu imaju i državno i društveno zemljište, predmet privatizacije - društveno zemljište, državno zemljište, nažalost, govorim o kraju iz koga dolazim, ostaje neobrađeno. Vrlo brzo višegodišnje drvenaste biljke mogu da probiju i da dođemo u situaciju da izgubimo poljoprivredno zemljište.
Naravno da ovde nije isključiva odgovornost Ministarstva za poljoprivredu, već i Ministarstva za privredu i privatizaciju, vezano za privatizaciju velikih sistema i kombinata, ali poslanička grupa SPS iniciraće donošenje jednog zakona koji je, po nama, vrlo važan i posebno važan za područje Vojvodine, a to je da društveno, odnosno državno zemljište, po Ustavu, privatizacijom ne mogu da kupuju stranci. Sada je situacija, što se toga tiče, krajnje alarmantna. U dogovoru sa gospodinom Bubalom podnećemo jedan predlog zakona koji će ovo da reguliše.
Zakon o veterinarstvu uređuje jednu vrlo važnu oblast poljoprivrede, a to je stočarstvo. Po nama je vrlo važno ovo što se osniva komora veterinara, odnosno ona je i do sada postojala, međutim, njena uloga do sada nije bila takva kakvom je predviđa novi zakon o veterinarstvu. Mislimo da je dobro to što veterinar treba da dobije, odnosno da može i da izgubi licencu za svoj rad.
U ime poslaničke grupe SPS-a podneo sam jedan amandman. Razumeo sam razloge i objašnjenja koja su usledila pre svega od gospodina Krnjajića. Međutim, o tome ću malo više govoriti kada budemo razgovarali o amandmanima, ali amandman se odnosio na to da veterinarske ambulante mogu da se bave merama zaštite životinja. To postojeći zakon ne predviđa. Mogu samo veterinarske stanice.
Koliko je meni poznato, razlika između veterinarske ambulante i veterinarske stanice je u jednom veterinaru. Mislimo da u pojedinim sredinama imamo veterinarskih ambulanti koje imaju dva veterinara, a ima ih i koje imaju jednog veterinara.
U pojedinim sredinama nije racionalno i često je možda i nemoguće organizovati da se pojedine akcije sprovedu ako nema veterinarske stanice, iako je u zakonu predviđena takva mogućnost.
Zarad tih ljudi vaše struke, gospodine Krnjajiću, kakav će njihov ugled da bude kod domaćina kome vrše zdravstvenu zaštitu životinja i ulazi u njegove obore svakodnevno, a onda u momentu kada treba da se izvrši akcija dođe neko drugi?
To je ta moja i naša dilema, dakle, zarad tih ljudi koji su na neki način potcenjeni, njihova struka je u tom momentu potcenjena. On radi sve što je potrebno za domaćina, našeg farmera, seljaka, a onog momenta kada treba da se izvrši određena akcija, a ta akcija, koliko je meni poznato, ne iziskuje određenu specijalnost već ono što inače veterinar uči i može da...
Ali, pokušaću to i u okviru amandmana da iznesem, s tim što na neki način uvažavam i razloge koje ste rekli i mogućnost da u sredinama gde ne postoje veterinarske stanice to mogu da rade i veterinarske ambulante.
Pošto sam iskoristio prvih 10 minuta, ja se zahvaljujem.

Hvala vam. Za reč se javio narodni poslanik Vladislav Kronić, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe G17 plus.

Poštovani predsedavajući, uvaženi ministre, poštovane dame i gospodo narodni poslanici, zaista moram danas da izrazim veliko zadovoljstvo što se pred ovim visokim domom našao jedan ovako važan i sveobuhvatan zakon, kojim se reguliše, po meni, jedna jako značajna oblast.
Zakon o veterinarstvu je značajan za sve zemlje, pa naravno i za Srbiju kao agrarnu zemlju, gde 40% stanovnika ove zemlje živi od delatnosti iz poljoprivrede, a čak preko 42% društvenog bruto proizvoda se ostvaruje iz poljoprivrede i prehrambene industrije.
Moramo da uvažimo činjenicu da lekari vode računa o zdravlju ljudi, i to je jako značajno. Ali, moramo da uvažimo i to da veterinari vode računa o zdravlju celog sveta. Prema tome, nije slučajno da u svakom selu, osim popa, učitelja i lekara, vrlo važno mesto na lestvici zauzimaju upravo veterinari.
Kako je regulisano sadašnje stanje u ovoj oblasti govori podatak da je ono regulisano u dva zakona. Naravno, Republika Srbija u Ustavu, u članu 72. stav 1. tačka 5) ima obavezu da reguliše ovu oblast. Ova oblast je sada regulisana Zakonom o zdravstvenoj zaštiti životinja iz 1991. godine i Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti životinja iz 1992. godine. Drugi zakon koji reguliše ovu oblast jeste Zakon o zaštiti životinja od zaraznih bolesti koje ugrožavaju celu zemlju, donet još u vreme SFRJ, 1991. godine.
Ovaj zakon, kao što smo čuli od prethodnika, rađao se dosta dugo. Ovaj zakon prošao je jednu opsežnu i široku javnu raspravu, gde su svi subjekti veterinarske struke, bez obzira da li su veterinari u privatnoj praksi ili veterinari u državnoj praksi, rekli svoje mišljenje. Takođe, značajno je istaći da su i naučne i stručne organizacije veterinara takođe dale svoje mišljenje. Javna rasprava je trajala preko godinu dana. Zaista, bilo je puno primedaba koje su ugrađene u ovaj zakon da bi on bio kvalitetniji.
Ovo je jedan savremen zakon zato što uvažava evropske standarde, što će nam omogućiti da plasman stočarskih proizvoda bude usmeren prema EU. Ovaj zakon definiše zaštitu i jedan novi termin – "dobrobit životinja". Utvrđuje šta su zarazne bolesti i mere za sprečavanje širenja i suzbijanje bolesti životinja, kao i zoonoza, a to su bolesti koje se sa životinje prenose na čoveka; određuje veterinarsko-sanitarnu kontrolu, uslove za proizvodnju i promet životinja, proizvoda životinjskog porekla, kao i hrane za životinje i uslove za obavljanje veterinarske delatnosti.
U članu 2. ovog zakona definisano je šta su to zarazne bolesti životinja, a u članu 3. definisano je čak 55 pojmova koji se nalaze u ovom zakonu. Precizirane su i veterinarske delatnosti, kao i prava i dužnosti.
Zakon predviđa jednu opsežnu reorganizaciju celokupne veterinarske službe. Za razliku od sadašnjeg perioda, veterinarska služba će biti organizovana u javnom sektoru, ali ravnopravno i u privatnom sektoru.
Po meni je značajan član 10. ovog zakona, koji omogućava da fizička i pravna lica, odnosno organizatori proizvodnje koji poseduju velike farme organizuju veterinarsku službu za sopstvene potrebe.
Definisano je takođe šta mogu da urade subjekti veterinarske prakse. Definisano je šta mogu da urade veterinarske ambulante, stanice, apoteke, centri za reprodukciju itd.
Jedna novina u ovom zakonu je obavezno članstvo svih veterinara u veterinarskoj komori. U sadašnjim rešenjima članstvo u veterinarskoj komori nije bilo obavezno, a ovim zakonom to postaje obaveza.
Sledeća novina koja se nalazi u ovom zakonu je uvođenje licence koju može da stekne lice sa završenim veterinarskim fakultetom; potrebno je da ima jednu godinu radnog iskustva, položen stručni ispit i stručne rezultate, pa naravno, preporuku dva člana veterinarske komore. Licenca se dobija, naravno, ne jednom pa zauvek, nego postoji mogućnost gubljenja licence ako se ne obavlja delatnost kako treba, odnosno stručno.
Po meni je važan i član 46. koji reguliše da lokalna samouprava organizuje zoohigijensku službu radi hvatanja i zbrinjavanja napuštenih životinja, koje su, nažalost, naša realnost, i uklanjanja leševa životinja.
Ovaj zakon, po meni, vrlo značajno definiše osnivanje naučnog saveta za veterinarstvo, radi razmatranja stručnih pitanja u oblasti veterinarstva.
U trećem odeljku se reguliše zaštita zdravlja životinja i ljudi od bolesti životinja, i to kroz donošenje dva značajna planska dokumenta: prvo, kroz dugoročnu strategiju u zdravstvenoj zaštiti životinja koja se donosi na svakih pet godina, zatim, program mera u zdravstvenoj zaštiti životinja koji mora obavezno da se donese do kraja januara tekuće godine. Treći dokument je poseban program u zaštiti zdravlja životinja.
Novina u ovom zakonu je takođe da se poslovi iz programa mera ustupaju javnim konkursom; ne kao do sada, da samo javne veterinarske službe sprovode program mera, nego onaj ko kvalitetnije može da obavlja taj posao.
U četvrtom odeljku regulisana je veterinarsko-sanitarna kontrola u objektima, a uvodi se i registar objekata i dodeljuju se veterinarski kontrolni brojevi. Izvoz životinja i proizvoda životinjskog porekla je moguć samo iz objekata koji su registrovani i imaju izvozni kontrolni broj.
Novina je i uvođenje programa analize rizika i kontrole kritičnih tačaka u proizvodnji, i obaveza pravnih lica i preduzetnika da u stalnom radnom odnosu imaju i odgovorno lice. Dobijanje zdravstveno ispravne hrane omogućava program za praćenje rezidua hemijskih materija u lancu proizvodnje hrane.
Značajna novina je i obavezno obeležavanje i evidencija životinja, a u cilju pojačane kontrole u proizvodnji i prometu životinja. Podaci se unose u centralnu bazu podataka, a tu bazu vodi Ministarstvo, i za svaku životinju se omogućava izdavanje pasoša i taj pasoš prati životinju pri svakom kretanju.
U članu 97. regulisana je organizovana prodaja životinja, a u članu 100. regulisana je organizacija izložbi, priredbi i takmičenja životinja.
Novina je i obaveza Vlade da za sakupljanje, preradu i uništavanje leševa životinja organizuje javnu službu koja radi prema Zakonu o javnim službama.
U petom odeljku ovog zakona regulisana je veterinarsko-sanitarna kontrola i međunarodni promet izdavanjem međunarodne veterinarske potvrde i sertifikata.
U članu 124. definisana je procedura izdavanja dozvola za uvoz životinja i proizvoda životinjskog porekla. Novina je u ovom zakonu i analiza rizika kojom se utvrđuje namena proizvoda, karakteristike zemlje izvoznice, jer sve one utiču na pojavu i na širenje raznih bolesti.
Zaštita životinja regulisana je opštim i posebnim merama u članu 138. koji zabranjuje zloupotrebe i mučenje životinja u svim vidovima. Zabranjeno je, takođe, organizovanje borbe između životinja.
U odeljku XIV regulisano je stručno usavršavanje veterinarskih tehničara, znači, veterinarski radnici moraju neprestano da se usavršavaju.
Nadzor nad primenom ovog zakona vrši Ministarstvo putem inspekcija i određenih veterinarskih inspekcija. Prava i dužnosti inspektora regulisana su članovima 146. i 147. Naravno, zakon sadrži i premerene kaznene odredbe za nepoštovanje ovog zakona.
Finansijska sredstva za sprovođenje ovog zakona obezbeđena su u budžetu Republike Srbije i obezbeđuju se za svaku godinu.
Naravno da će G17 plus podržati donošenje ovog zakona, s obzirom da je to jedan dobar zakon.
Što se tiče zakona o agenciji za veterinarske, fitosanitarne i sanitarne laboratorije, to je jedan mali zakon, ima tri člana, odnosno pet, ali se ovim zakonom uređuje jedna značajna materija. Ovim zakonom se Vlada ovlašćuje da osnuje agenciju za veterinarske, fitosanitarne i sanitarne laboratorije kao javnu agenciju.
Naravno, agencija će upravljati i koordinirati mrežu laboratorija za kontrolu hrane, veterinarsku kontrolu životinja i fitosanitarnu kontrolu biljaka, kao i sanitarnu kontrolu vode za piće, kao i kontrolu đubriva, pesticida, semena, sadnog materijala, embriona i jaja, a sve u cilju zaštite građana od zdravstveno nebezbedne hrane, kao i unapređenja profitabilnosti poljoprivrede i prehrambene industrije i podizanja konkurentnosti naše poljoprivrede za izvoz.
Zahvaljujem se na pažnji i zaista pozivam sve poslaničke grupe da podrže oba ova zakona a G17 plus će ih zdušno podržati.

Reč ima narodni poslanik Arsen Kurjački, ovlašćeni predstavnik DSS-a.

Poštovani potpredsedniče, članovi Ministarstva, uvažene kolege poslanici, moram priznati da sam bio malo iznenađen prvim nastupom gospodina Mašića kada je na neki način malo optužio ovo ministarstvo da ne uvažava ovu skupštinu nedolaskom na sednicu Odbora. Mislim da to nije bilo korektno, jer mi smo usvojili jedan set zakona iz poljoprivrede, i zaista su svaki put i ministar i resorni pomoćnici uvek bili prisutni na sednicama i maksimalno su nam omogućavali da uđemo u suštinu i problematiku propisa koji se donose.
Nije korektno, posebno ako znamo kako je rečeno; to je posao opozicije, naravno, slažem se sa tim, ali nismo naučili od profesora Mašića, jer on je zaista vrlo korektan čovek i zbog toga je i predsednik našeg Odbora za poljoprivredu i do sada imamo sve pohvale na njegov račun. U ovom drugom izlaganju profesor Mašić je u stvari bio onaj pravi i izneo stručno mišljenje, jer on je jedan od najkompetentnijih da o ovome priča.
Dakle, mislim da možemo da pohvalimo Ministarstvo što se tiče dosadašnjeg rada, jer smo uvek imali maksimalnu saradnju i nije u redu da sada spominjemo genetski modifikovanu soju i sve one stvari koje nemaju veze sa ovim zakonom, a znamo vrlo dobro da nisu do sada bile u nadležnosti ovog ministarstva.
Da se vratimo na ovaj zakon. Mislim da je Ministarstvo i do sada i na ovom zakonu potvrdilo onu praksu koja je do sada bila, a to je da se uvažava i struka i nauka. Ovaj zakon je pretrpeo više verzija, što znači da se nije tvrdokorno držalo one prvobitne verzije u Ministarstvu, nego se osluškivao glas svih onih koji su zainteresovani za sprovođenje ovog zakona. Održano je puno rasprava širom Srbije, gde smo i mi kao DSS, preko svojih resornih i stručnih odbora, učestvovali i davali svoja mišljenja i poboljšavali ove predloge, a završna javna rasprava je bila u Velikoj Plani, gde su zaista bili prisutni svi relevantni faktori za donošenje ovih propisa.
Dakle, pored ljudi iz Ministarstva, pored predstavnika svih poslaničkih grupa, ne samo članova Odbora za poljoprivredu, nego svih onih koji su bili zainteresovani, bili su tu prisutni i stručnjaci iz veterinarskih instituta, fakulteta, veterinari iz veterinarskih stanica, a bili su prisutni i predstavnici udruženja privatnih veterinara. Dakle, svi oni koji su bili zainteresovani za donošenje ovih propisa.
Koliko su bitni ovi propisi, to možemo samo da analiziramo u dosadašnjem stanju koje imamo u agraru, prvenstveno u stočarskoj proizvodnji. Svi znamo koliko smo mi nekada bili veliki izvoznici stoke i mesa, a kakve sada probleme imamo oko toga.
Setimo se i čuvene afere "balkanske ptice", koju su neki čuveni "zeleni" pokušali da imputiraju našoj lovačkoj organizaciji. To nema veze sa lovom, nego ima veze sa izvozom mesa i sa nemogućnošću da se meso izvozi iz naše zemlje zbog neusaglašenosti propisa, zbog nepostojanja ovlašćenih klaničnih industrija i svega ostalog što EU zahteva.
Dakle, mnogo je razloga zbog kojih je bilo potrebno doneti ove propise. Oni su konačno, posle više verzija usaglašavanja, ovde pred nama.
Mi iz poslaničkog kluba DSS možemo da kažemo da smo zadovoljni ovim predlozima, da smo maksimalno uzeli učešće da upodobimo te propise i podržaćemo ove propise, jer smatramo da su neophodni, da su sveobuhvatni. To su propisi koji su upodobljeni sa propisima EU, uvažavaju sve.
Nisam juče bio prisutan na Odboru, da ne pričam o tome kako je zakazan Odbor juče za juče, ali vidim da je preko 20 amandmana usvojeno. To znači da Ministarstvo uvažava sve ono što je ispravno i svrsishodno i da nema razloga da se ovi zakoni ne usvoje, tako da i jedan i drugi zakon imaju podršku DSS-a i mi ćemo ih podržati.

Da li još neko od ovlašćenih predstavnika želi reč? (Ne.)
Obaveštavam vas da su, saglasno članu 93. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine, do otvaranja zajedničkog načelnog pretresa prijave za reč, u pisanom obliku, sa redosledom narodnih poslanika podnele poslaničke grupe SRS, G17 plus i DS.
Dajem reč narodnom poslaniku Draganu Rafailoviću, a neka se pripremi narodni poslanik Zoran Mašić.

Poštovani ministre, dame i gospodo narodni poslanici, posle izlaganja ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa razmišljam da odustanem od dobrog dela diskusije. Šta reći posle diskusije gospodina Mićovića, a posebno gospodina Mašića, koji su ljudi u toj branši i koji su tako dobro govorili o zakonu. U svakom slučaju, osvrnuću se na neke stvari, na ono što je veoma bitno pre svega za nas seljake koji se bavimo proizvodnjom i dobrobit koju će ovaj zakon doneti.
Na početku ću ponoviti ono što su svi rekli. Jednostavno, zna se da ovaj zakon štiti životinje od zaraznih bolesti, a time posredno i ljude. Vi ste svi videli da je ovih dana samo na najavu opasnosti od ptičijeg gripa isto toliko posla koliko je imalo Ministarstvo zdravlja imalo i Ministarstvo poljoprivrede. Dakle, ovaj zakon je preduslov da se i takve stvari preduprede, posebno vezano za laboratorije i sve one ustanove koje će pratiti to i sprečavati da dođe do takvih stvari.
Zatim, ovaj zakon vrši kontrolu u proizvodnji i prometu životinja, proizvoda životinjskog porekla i sve hrane koja se upotrebljava u ishrani domaćih životinja, do trpeze, što se kaže. Znate koliko je to bitno. Da ne pominjem šta se sve dešavalo i u EU i šta je pretilo nama, od bolesti ludih krava, pa dalje.
Ovaj zakon će omogućiti i da naše stočarstvo i preradni kapaciteti konačno naprave proboj na tržište EU. Na početku ću vas podsetiti, ne znam da li je neko od poslanika imao tu priliku da 2002. godine prisustvuje jednom seminaru u organizaciji EU, kada je visoki predstavnik EU držao to predavanje u Saveznoj skupštini.
Ja sam imao pitanje od "Imleka", koji tada još nije bio privatizovan, ali naporom svog rukovodstva je uradio sve da omogući izvoz svojih proizvoda u zemlje EU; nabavili su i uređaj za pasterizaciju, nove linije, nov sistem pakovanja, odradili su i kontrolu na terenu, i rashladne uređaje itd. Nisu uspeli, iako je Grčka tražila, da odu na to tržište.
Tada sam visokog komesara pitao – zašto, kada ispunjavaju sve uslove? Znate šta mi je odgovorio, a to će biti poenta mog izlaganja, kaže – u EU je samo uprava za bezbednost iznad uprave za veterinu i sav uvoz hrane je pod policijskom kontrolom. Nije samo dovoljno imati sve te uređaje i opremiti proizvodnju, potrebni su i zakoni, kontrola, laboratorije, obeležavanje i praćenje. To je ono što je ovo ministarstvo uradilo.
Mogu da vas obavestim da je u Obrenovcu ovih dana počelo obeležavanje životinja i da je to jedna od najvećih i najvažnijih mera, uz ovaj zakon. Dakle, ovaj zakon je bitan, pre svega, za izvoz naših proizvoda u EU.
Pozivam i poslanike opozicije da glasaju za ovaj zakon, s obzirom da su rekli sve najbolje o njemu, da ne budu subjektivni kod amandmana koje su podneli, jer dobar deo njih je usvojen. Jednostavno, da nađemo put za one amandmane koji se kose sa pozitivnim zakonskim propisima i zbog toga ne mogu da budu prihvaćeni, da ih rešimo u hodu, Ministarstvo je raspoloženo i mislim da će ministar o tome govoriti kada dođu amandmani na red. Zakon je, pored toga, dobio i pozitivnu ocenu EU. To je veoma bitno, pogotovo sada kada nas čeka potpisivanje ugovora o pridruživanju.
Šta je za nas na selu najbitnije? Po meni, najbitnija stvar je privatizovanje javnih veterinarskih službi. Na terenu radim sa njima kao proizvođač koji ima dosta stoke, a isto tako u opštini vodim jedan posao vezan isključivo za stočarstvo. Mogu vam reći da sve probleme koje imamo, imamo baš u javnim veterinarskim službama, dakle državnim ustanovama, da mnogo lakše sarađujemo sa privatnim. Videli ste i sami da je u zakonu predviđeno da tamo gde ne bude privatnih veterinarskih stanica i ambulanti, država je obavezna da osnuje javne veterinarske službe, dakle, da mora da prati na celoj teritoriji, i to je veoma bitno.
Po meni je bitna stvar i savet za veterinarstvo. Dakle, Ministarstvo neće samo donositi odluke i mere, nego će napraviti taj savet u kome će biti struka, gde će biti profesori, gde će biti veterinari, doktori nauka, ljudi koji se time bave. Dobar deo odgovornosti će dati struci, kao što je i u ovoj raspravi struka rekla sve što je imala. Mnogo toga je ušlo u ovaj zakon. Uostalom, to ste i čuli od gospodina Mašića.
Javna rasprava, rekao sam, bila je veoma duga i kvalitetna. Samo da pomenem sastanak Odbora u Velikoj Plani, gde su bili svi: i veterinari, i profesori, i instituti. Čini mi se da smo dva dana radili. Koliko sam video, veći deo toga je ušao u ovaj zakon.
Sada ću se osvrnuti na dva amandmana koja su mene lično privukla i smatram da su, gledajući sa stanovišta prakse i onoga što se dešava kod nas, dobri. To je amandman za prevoz u okviru opštine, u jednom delu, da ne mora da se prijave sva vozila, pogotovo što znamo da će naši seljaci teško to uraditi.
Međutim, kada vratim film unazad i kada se setim da se tri godine unazad svinjska kuga pojavljuje u opštini u kojoj živim i uvek isti ljudi, uvek isti čovek dovozi, pod okriljem noći, nekim "tamićima" ili nije bitno kakvim vozilima, naravno nedezinfikovanim, kupljeno negde u šumama gde se svinje gaje i nisu vakcinisane, i tri puta po nekoliko meseci, tri godine uzastopno se zabranjuje promet svinja na pijaci u Obrenovcu...
Bez obzira što to izgleda teško za nas i nama seljacima će biti jako teško da prihvatimo ovakve stvari, mislim da je to, u suštini, dobro, pogotovo što znamo da za dve godine neće biti vakcinacije svinja protiv svinjske kuge.
Dakle, one će se proizvoditi u potpuno zdravim i obezbeđenim uslovima, a to je uslov da bismo svinjsko meso i prerađevine izvozili u EU i u ostale države sveta. Mislim da je ipak Ministarstvo u pravu; bez obzira što bih, recimo, subjektivno želeo da moje komšije, ja i svi mi prođemo lakše u toj priči, mislim da to treba uraditi.
Drugi amandman je isto veoma dobar, ako vratimo film kako su privatizovani neki od veterinarskih zavoda, to je da Vlada donese poseban program privatizacije javnih veterinarskih stanica. To je na izgled dobro i to je u redu, međutim ne samo na izgled, nego i praktično.
Jutros smo pričali o tome i pokušavali da napravimo napore, mi poslanici iz vladajuće većine, i članovi Odbora i Ministarstvo, međutim, jednostavno taj amandman bi bio u sukobu sa pozitivnim zakonskim propisima, posebno o privatizaciji.
Čućete i videćete da je Ministarstvo spremno da jednu takvu preporuku, odluku samo uradi i dostavi Agenciji za privatizaciju, da napravi jedan program.
Ja sam za to, moja stranka G17 plus, i ministarstvo, da oni koji se bave tim poslom mogu da kupe, ne samo veterinari koji rade u javnim veterinarskim stanicama, nego i svi ljudi koji se bave tom strukom, dakle svi koji su zainteresovani mogu da kupe da bi se bavili time, a ne da kupi javne veterinarske stanice neko ko će ih sutra zatvoriti i neće sprovoditi programe mera itd.
Dakle, ponoviću još jednom na kraju ono što je rekao visoki predstavnik Evropske unije na seminaru; rekao je da su zakon o veterini i sve mere iz oblasti veterinarstva uslov izvoza naših proizvoda tamo. Pozivam sve poslanike svih poslaničkih grupa da glasaju za ovaj zakon, jer jasno je da će onaj ko ne podrži ovaj zakon i pored ovako dobrih mera, čuli smo ih od opozicije, faktički glasati za to da naši proizvodi ne mogu da idu u izvoz u Evropsku uniju.

Reč ima narodni poslanik dr Zoran Mašić, a posle njega narodni poslanik Dragan Petrović.

Gospodine potpredsedniče, gospođo ministre, saradnici iz Ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, ja ću u svojoj raspravi nastaviti otprilike tamo gde sam stao u načelnoj raspravi i kroz diskusiju izneti ono što je dobro i prihvatljivo za veterinarsku struku, a regulisano je ovim predlogom zakona. Svakako, ukazaću i na ono što mi iz SRS mislimo da nije dobro urađeno, a pogotovo ću posebno apostrofirati ono što je stav i gledište veterinarske struke, jer za određene regulative koje su predviđene ovim zakonom stigli su određeni pisani dopisi ispred veterinarskih organizacija.
Ono što je ovim zakonom relativno dobro regulisano u odnosu na prethodni odnosi se na karantiniranje životinja. To je značajan segment u kontroli prometa životinja. Često se dešavalo da životinje budu u prometu bez adekvatne dokumentacije, pre svega potvrde o zdravlju životinja, bez tzv. pasoša kojim veterinari u stanici i veterinarski inspektor garantuju da su te životinje podvrgnute zdravstvenom nadzoru i bio je problem šta raditi sa takvim životinjama kada se nađu u prometu.
Obezbeđivanje karantina sada postaje obaveza, kako lokalne samouprave, jedne ili više opština, tako će i Vlada osnivati karantine kao javne službe u opštinama gde ti karantini ne postoje. Mislim da je to dobro, jedino da se realizuje, jer to nije tako jeftin posao. Veoma mali broj opština danas u Srbiji ima karantine ili takve objekte gde bi se mogle skladištiti, zadržati ili smestiti životinje i držati do njihove identifikacije i vraćanja vlasniku ili slanja, eventualno, na klanje, tako da je ovo značajna odredba, jedino da država iznađe sredstva i da u opštinama gde postoje karantini obezbedi adekvatne prostore i uslove.
Pogotovo je problem što danas imamo vrlo neuslovne karantine, gde se smeštaju životinje koje uvozimo, i to životinje koje se uvoze kao reproduktivne. Jeste da veterinarski inspektor mora da napiše rešenje i potvrdi tim rešenjem da objekat ispunjava veterinarsko-sanitarne uslove za smeštaj životinja, ali i sam znam, a i veliki broj kako kolega veterinarskih inspektora, tako i veterinara terenaca vrlo dobro zna u kakvim sve objektima su karantinirane i smeštene životinje koje su uvožene kao priplodne životinje, gde se često dešavalo da u toku karantina dođe do porođaja tih životinja.
Imali smo u štampi pre par meseci da je kod uvoza određenog broja priplodnih junica upravo zbog neadekvatnog karantina došlo do uginuća teladi i krava uvezenih i to kao priplodnih životinja.
Isto tako imamo situacije, opet zavisno od toga ko uvozi, da veterinarski inspektori često znaju da zažmure i napišu rešenje da objekat ispunjava uslove za karantiniranje životinja, iako objektivno ne ispunjava veterinarsko-sanitarne uslove, ali zato što je to neki uvoznik koji pomaže neku stranku ili ima drugi politički uticaj. Imam i takvih saznanja i argumenata za takvo karantiniranje životinja iz uvoza od pojedinih uvoznika koji su vezani za vladajući establišment.
Tako nešto ne bi smelo ubuduće da se dešava i zato je dobro da imamo izgrađene prave karantine o kojima će država da brine na pravi način i da postoje adekvatni smeštaji životinja koji će obezbediti upravo tu dobrobit koja se ovim zakonom reguliše kao obaveza u postupku držanja životinja.
Ovaj zakon svakako treba značajno da unapredi razvoj stočarstva i kvalitet stočarske proizvodnje. Zato smo predložili jedan amandman kojim se u ovu državu do daljeg treba zabraniti uvoz kloniranih embriona. Imamo već pojavu u svetu da se životinje kloniraju i da se kao takve gaje i koriste njihovi proizvodi u ishrani ljudi.
Moram reći, pre svega, da je istina da mali broj takvih životinja postoji, koje se drže kao proizvodne životinje, ali nedavno, pre možda 10-15 dana, bio je jedan članak u novinama da u Americi jedan vlasnik ima oko 10 krava kloniranih kao muzare i ima problem da mleko od tih životinja ne može da plasira, jer jednostavno ljudi neće da kupuju zbog straha od upotrebe jedne takve namirnice proizvedene od životinja koje su dobijene genetskim inženjeringom, odnosno kloniranjem.
Mi smo mišljenja da ovim zakonom treba do daljeg zabraniti uvoz kloniranih embriona, a da njihove uvoz eventualno može biti dozvoljen isključivo za naučnoistraživačke svrhe, kao što se dozvoljava uvoz živih patogenih mikroorganizama koji se uvoze pod kontrolisanim uslovima i isključivo za naučnoistraživačke svrhe, ili eventualno u proizvodnim veterinarskim zavodima koji se bave biološkom proizvodnjom, a kojima su potrebni određeni mikroorganizmi da bi izvršili imunizaciju životinja od kojih se dobijaju hiperimuni serumi ili vakcine.
Svakako, tu dozvolu izdaje Ministarstvo i to je dobro da bude pod kontrolom Ministarstva. Mislimo da je dobro da pod maksimalnom kontrolom bude i uvoz reproduktivnog materijala, znači sperme, jajnih ćelija, oplođenih jajnih ćelija, embriona, ali apsolutno da se ne dozvoljava uvoz kloniranih embriona.
Ovde je već spomenuto da se ovim zakonom na jedan dobar način reguliše skupljanje, prerada i uništavanje leševa životinja i otpadaka životinjskog porekla, jer imamo pojave masovnijih zaraznih bolesti čak i u nekim razvijenim zemljama.
U poslednje vreme imamo ovaj ptičji grip, gde se vrši ubijanje radi suzbijanja zaraze velikog broja životinja; u nekim državama smo imali tzv. bolest ludih krava, gde je takođe mera koja se preduzima ubijanje zaraženih životinja, čak i sumnjivih; tu se radi o velikom broju takvih životinja i postoji problem kako ti leševi ili takve životinje neškodljivo da se uklone, pa da njihovi delovi tela ne budu potencijalni izvori zaraze.
Ovim zakonom se predviđa da se osnuje javna služba koja će vršiti sakupljanje, preradu i uništavanje životinjskih leševa. Nažalost, mi imamo nekoliko većih, i nekada, u neka vremena su bile i kvalitetne, kafilerija. One su uglavnom locirane u Vojvodini.
Neke su uspešno radile i proizvodile te sporedne proizvode ili, da kažem, proizvode kafilerija, a to je mesno i mesno koštano brašno i koštano brašno. Međutim, zbog ukupne situacije, ali i nebrige, faktički te institucije ili pogoni su maltene uništeni.
Dobro je da se preduzima obaveza od strane države da se ta služba reguliše tako što će biti javna i što će Vlada osnovati i obezbediti sredstva, nabaviti novu opremu i omogućiti u slučaju pojave takve zarazne bolesti, gde dolazi ili do masovnog uginuća ili gde je mera eradikacije ili suzbijanja zarazne bolesti, treba izvršiti ubijanje velikog broja životinja i da se one mogu na adekvatan način i neškodljivo ukloniti.
Ovim zakonom reguliše se veterinarsko-sanitarna kontrola i međunarodni promet životinja, što je isto tako važno. Međutim, ono na šta smo mi stavili primedbu i što smatramo da nije na pravi način regulisano, i pogotovo nije u skladu sa postojećom zakonskom regulativom, jeste upravo veterinarsko-sanitarna kontrola i međunarodni promet.
Rešenja za uvoz životinja, proizvoda životinjskog porekla i hrane za životinje izdavana su prema saveznom Zakonu o zdravstvenoj zaštiti životinja i tim rešenjima uvek je nalagano da onaj ko uvozi obavezno podleže kontroli zdravstvene ispravnosti proizvoda ili hrane životinjskog porekla ili hrane za životinje, kao i obavezi dijagnostičkog ispitivanja uvezenih životinja, a opet u skladu sa programom mera, ali i u skladu sa potencijalnom ugroženošću pojedinim zaraznim bolestima ili iz zemlje izvoznice ili u našoj zemlji.
U svakom slučaju, postojala je zakonska obaveza kontrole svega onoga što prelazi granicu i ulazi u državu.
Sada se to daje samo kao mogućnost da se može vršiti kontrola, ne nalaže se eksplicitno i mi smatramo da to nije dobro, a pogotovo u periodu kada smo zemlja u tranziciji i kada svašta kupujemo ili nam mogu svašta prodati. Mislim da je dobro da postoji zakonska obaveza da se kontroliše, a u nekom narednom periodu onda eventualno selektirati.
Mada, istina je, u članu 124, gde se reguliše izdavanje uvoznih dozvola i dozvola za provoz, postoji mogućnost da kod subjekata koji su kontrolisani prethodno i gde postoje dokazi da ti proizvodi zadovoljavaju zdravstvenu ispravnost mogu se uvoziti ti proizvodi i bez kontrole. Prethodno, pošiljke iz tih i takvih objekata ili takvih država moramo kontrolisati, da bismo onda mogli reći – evo, ovi zadovoljavaju naše zakonske propise i njih nećemo više kontrolisati.
Zato je naš predlog bio da to bude eksplicitnije za sada i da se mora kontrolisati, a eventualno kasnije izmenama zakona da se omogući i drugačije regulisanje toga, a u skladu sa zahtevima, pre svega, Svetske trgovinske organizacije. Svestan sam toga da tu postoje zahtevi te vrste, ali mi nismo u Svetskoj trgovinskoj organizaciji i bojim se da će još prilično godina potrajati da mi postanemo član Svetske trgovinske organizacije. Zašto mi onda sami sebi vezujemo omču oko vrata ili zakonski regulišemo nešto na šta nas ne obavezuje niko?
Ono što želim da potenciram, a pre svega vezano je za dobrobit životinja, imamo priličan broj udruženja ljubitelja životinja koji su često vršili pritisak na veterinarsku struku, na veterinarsku inspekciju da se neadekvatno sa životinjama postupa. Ovim zakonom jasno se propisuje da je zabranjeno zloupotrebljavati ili mučiti životinje i vlasnici i držaoci životinja moraju se odnositi prema svojim životinjama na human način i štititi ih od patnje i bola tako što će bez odlaganja uvek obezbediti odgovarajuću veterinarsku pomoć.
Ovo je samo deo onoga što se reguliše u članu 138. On je još širi od ovoga što sam pročitao i mislim da će zadovoljiti upravo sve te pobornike zaštite i dobrobiti životinja. Na kraju, treba da postoji zakonska obaveza onih koji drže ili gaje životinje da se prema njima na adekvatan način ponašaju i da obezbede adekvatnu zdravstvenu zaštitu.
Ono što je isto tako u odnosu na prethodnu zakonsku regulativu dobro regulisano, to je obaveza stručnog usavršavanja i veterinara koji rade u terenskoj praksi i pogotovo veterinarskih inspektora. Mislim da je to nešto što je u duhu savremenog gledanja i savremenih zahteva za veterinarsku struku.
Nažalost, kod određenog broja veterinara postoji navika ili praksa da kada su završili fakultet da su ostavili knjige i zaboravili da postoje; eventualno, ako su otišli na neki naučni ili stručni skup ili nešto novo čuli.
Kroz ovaj zakon, faktički, nalaže se pre svega veterinarskim inspektorima da prate savremenu zakonsku regulativu, a isto tako se veterinari koji se bave veterinarskom praksom moraju edukovati, jer će im i to biti jedan od uslova i kod licenciranja, imaju dodatnih edukacija, znači kod produženja licence.
Na kraju, vezano za ovaj zakon o veterinarstvu, što je po nama iz Srpske radikalne stranke najvažnije, to je zahtev struke da se ovim zakonom reguliše način i postupak privatizacije veterinarske službe. Ovde je već rečeno da veterinarska služba u našoj državi, govorim o terenskoj, 50% je privatna, a 50% državna. Normalno, veterinarski inspektori su državni službenici ili činovnici. Ovih 50% državnih javnih ustanova, pre svega to su veterinarske stanice i specijalističke veterinarske ustanove, donošenjem ovog zakona treba da uđu u proces tranzicije i transformacije.
Zahtev struke je bio izražen i na poslednjem savetovanju veterinara održanom na Zlatiboru, a biću slobodan da vam posle pročitam dopis od predsednika Srpskog veterinarskog društva, koji je uputio ovoj skupštini, meni kao predsedniku, a vezan za ovu problematiku. Zahtev je da se ta veterinarska služba privatizuje po posebnom programu Vlade. Znači, da prvo služba bude proglašena da je od opštedržavnog interesa, jer je kao takva od državnog interesa i samim tim da država ima ustavnu obavezu da na celom području Republike Srbije obezbedi zdravstvenu zaštitu životinja. Prema tome, ako postoji ta obaveza, onda država mora da brine da celokupno područje Republike Srbije bude pokriveno veterinarskom strukom, znači, adekvatnim veterinarskim ustanovama, nebitno da li su to ambulante, stanice, klinike itd.
Zato smatramo da Vlada treba da izradi poseban program privatizacije, a ne da privatizacija javne veterinarske službe bude po postojećem Zakonu o privatizaciji i da taj posao obavlja Agencija za privatizaciju, kao što se privatizuju sve druge fabrike, ustanove itd.
Bojim se da ćemo imati, a to je opravdan strah ljudi iz veterinarske struke, situacija da će neku veterinarsku stanicu ili neki veterinarski specijalistički institut kupiti neki vlasnik koji se bavi nekom delatnošću koja nema veze sa veterinom, kao što smo imali situaciju da je Veterinarski zavod iz Zemuna kupila firma koja se bavi, između ostalog, trikotažom tj. šivenjem odela itd. Mislim da je tako nešto nedopustivo, pre svega za veterinarsku službu.
Zato je ispred Srpske radikalne stranke podnet amandman da se privatizacija javne veterinarske službe obavi po programu Vlade, normalno u roku od godinu dana da se uđe u taj postupak, jer će tu biti mnogo problema, jer ima mnogo nerešenih imovinskopravnih odnosa u tim veterinarskim stanicama. Normalno, privatizovati se ne može gde nisu rešeni imovinskopravni odnosi.
Moram vas, a pre svega poslanike iz vladajuće koalicije, sve kolege iz veterinarske struke, obavestiti da je temelj našeg konačnog opredeljenja za glasanje o ovom zakonu upravo ovaj član, jer ne možemo prihvatiti ovaj zakon ako u njemu neće biti definisano da će privatizacija javne veterinarske službe biti po programu Vlade.
A propo, prikazujem pismo sa memorandumom Srpskog veterinarskog društva, koje je upućeno meni kao predsedniku, a mislim da je upućeno i predsedniku Skupštine, gde stoji: "Na održanom 17. savetovanju veterinara Srbije, od 7. do 10. septembra na Zlatiboru, u okviru predložene problematike razmatrano je pitanje usvajanja zakona o veterinarstvu koji se nalazi u Skupštini, a u svetlu novog zakona i potreba donošenja plana privatizacije veterinarske struke u Republici Srbiji.
Na osnovu donetih zaključaka na održanom savetovanju, molimo vas da u ime veterinarske struke Republike Srbije zastupate interes i stav naše struke, i to: prvo, da je veterinarska struka služba od posebne važnosti. Stoga je privatizacija veterinarske struke deo programa rada svih veterinarskih institucija u zemlji. Drugo, privatizaciju javne veterinarske struke, veterinarskih stanica, centara za VO, veterinarskih instituta treba regulisati i obaviti po programu Vlade u roku od godinu dana od dana stupanja zakona na snagu. Treće, privatizacija veterinarske struke na Kosovu i Metohiji takođe treba da se obavi po istom programu Vlade".
Svakako, računalo se na one opštine i enklave gde Srbi rade u javnim veterinarskim stanicama. Nažalost, a mislim donekle i na sramotu Ministarstva za poljoprivredu, pre svega, a i Vlade Republike Srbije, te javne veterinarske stanice na Kosovu i Metohiji apsolutno nisu finansirane od strane ove vlade, kao što se finansira zdravstvena služba, kao što se finansiraju druge službe, nego su bukvalno prepuštene same sebi. Odbor za poljoprivredu je u dva navrata upućivao dopis Ministarstvu za poljoprivredu i molio da se iznađe način i mogućnost finansiranja te službe koju obavljaju, da kažem, kolege veterinari u enklavama i opštinama gde su Srbi većinsko stanovništvo. Nažalost, ništa do sada nije urađeno u tom pogledu.
Sa ovim bih završio svoju raspravu vezanu za ovaj zakon o veterinarstvu.
Dozvolite mi da kažem nešto o ovom drugom zakonu o agenciji za veterinarske, fitosanitarne i sanitarne laboratorije. Želim na početku da kažem, a to i javnost i poslanici vladajuće većine u ovom parlamentu znaju, da je SRS apsolutno protiv osnivanja agencija, jer to smatramo paralelnim institucijama već važećim i postojećim državnim institucijama koje imaju kontrolnu ili nadzornu funkciju nad određenim subjektima.
Pogotovo smo protiv osnivanja ovakve jedne agencije, jer ne vidimo ni smisao, a biće nemoguće koordinirati rad ovakve jedne agencije, gde će biti i veterinarska struka, ratarska struka, kroz fitosanitarne laboratorije i zdravstvena služba, znači, humana medicina, kroz sanitarne laboratorije, gde pod jednu kapu treba da stane 31 institucija, a u okviru te 31 institucije pedesetak, ako ne i više, različitih laboratorija.
Prosto je neverovatno da je neko ovako nešto mogao da predloži, tj. u obrazloženju koje je ovde dato jasno stoji ko nam je to naložio i predložio, i to još 2002. i 2003. godine. Godine 2002. i 2003. u ovoj državi je bila druga vlast. Vi koji ste sada došli na vlast niste trebali ili niste smeli ovako nešto prihvatiti, jer ne vidimo smisla. Ovo je samo zato, kada dobijemo kroz program pare, mislim da bi ti koji daju novce, mogli bismo drugačije da objasnimo, valjda smo i mi dovoljno stručni, kompetentni i pametni da sagledamo, jer to što nam nameću i predlažu oni nemaju. Voleo bih da čujem u kojoj državi postoji jedna ovakva agencija koja funkcioniše.
U obrazloženju odbijanja amandmana navodite: "U početku agencija bi zapošljavala manji broj ljudi, sve dok se ne okonča faza opremanja i stručnog usavršavanja kadrova, da bi zatim zaposlila oko 150 ljudi, koji bi omogućili uspešno ostvarivanje nadležnosti agencije." Šta će značiti 150 ljudi? Čemu 150 ljudi, kada tih 150 ljudi već radi u institucijama koje vi ovde planirate da budu pod tom agencijom? Da li treba iz tih instituta, zavoda za zaštitu zdravlja, poljoprivrednih stanica da uzimate ljude, da ih okupite na jednom mestu da bi bili samo pod kapom Ministarstva za poljoprivredu ili Vlade? Mislim da je to nešto što je apsurdno i što je neprihvatljivo za stručnu javnost.
S obzirom da sam potrošio vreme, ne bih ulazio u detalje oko ovoga, mislim da je dato dovoljno argumentacije, a daćemo i prilikom razmatranja u pojedinostima.
Sve ovo što ste dali kao analizu efekata apsolutno ne stoji, na primer, da će se uspostaviti bolja koordinacija. Kako se iz jednog centra može uspostaviti koordinacija 31 institucije? Za mene bi bilo logično da određeni subjekti... Recimo, da uzmem primer veterinarskih specijalističkih instituta, koji po određenim kriterijumima nemaju kadrovski potencijal, nemaju opremu, nemaju uveden sistem kvaliteta, akreditovane laboratorije itd. i vi iz Ministarstva kažete – gospodo, vi ne zadovoljavate više naše kriterijume i ne možete više da obavljate poslove iz okvira programa mera, ne možete da radite više laboratorijska ispitivanja i morate se privatizovati, promeniti namenu ili nećete raditi za državu, nego za neke druge subjekte.
Što se tiče veterinarskih instituta, vi predlažete da pet instituta izađe iz tog sistema. Znači, oni se moraju u narednom periodu privatizovati, promeniti svoju delatnost. Ali, ako već to želite da napravite, odredite tih sedam instituta, a proglasili ste i Beogradski veterinarski institut kao manje opremljen i manje kadrovski sposoban za nacionalnu veterinarsku laboratoriju u odnosu na Veterinarski institut iz Novog Sada.
Ne zato što sam tamo radio i bio direktor i tamo imam radni odnos, nego objektivno, veterinarska struka u ovoj državi zna da je Veterinarski institut iz Novog Sada najopremljenija, stručno najosposobljenija institucija. Ako ste želeli da imate pravu referentnu i nacionalnu instituciju, zašto sve mora biti u Beogradu? Mogao je i taj institut iz Novog Sada da bude kandidovan za tu nacionalnu laboratoriju koja će biti javna.
O tome je trebalo da vodi računa i rukovodstvo tog instituta, zajedno sa Ministarstvom. Znači, mogle su se od strane Ministarstva proglasiti referentne laboratorije koje ispunjavaju uslove i koje će biti iz CARDS programa finansirane i reći – gospodo, to su laboratorije.
Isključili ste Institut za ratarstvo i povrtarstvo, kao najorganizovaniju i stručno najosposobljeniju i najopremljeniju instituciju da obavlja fitosanitarne preglede. Da li stvarno mislite da oni treba da budu isključeni iz sistema samo zato što se bave proizvodnjom semena i što kontrolišu svoju proizvodnju? Odredite neka njih kontroliše, pored toga što sami sebe kontrolišu, neka poljoprivredna stanica koja je barem blizu onoga što oni imaju. Ali, nemojte jednu takvu instituciju izbacivati iz sistema fitosanitarne kontrole kada su oni bili ključni u fitosanitarnoj kontroli svega onoga što ulazi preko granice do današnjeg dana. Sada ćete da osnujete jednu nacionalnu laboratoriju u Batajnici, koja će biti fitosanitarna i koja će raditi taj posao. Mislim da to nema smisla, jer to sve košta ovu državu.
Kažete da će finansijska sredstva za osnivanje biti 22 miliona. To je samo za početak. Koliko će to kasnije koštati, to će tek poreski obveznici videti. Imali smo situaciju, kada je osnivana Agencija za lekove, rečeno je da je odvojeno 100 miliona dinara i to će se iskoristiti. Ove godine rebalansom budžeta odvojeno je još novih 20 miliona za Agenciju za lekove. Tako će biti i za ovu agenciju.
Da li treba tako nešto davati da bi se ne znam ko zaposlio i da bi se uvela neka kvazikontrola, ako već u svetu postoji sasvim drugačije, stručnije i logičnije povezan nadzor i kontrola nad određenim institucijama, što u krajnjem mislim da je i svrha jednog ovakvog zakona koji se naziva zakon o agenciji.
Vi koji imate kompetencije u oblasti poljoprivrede, uradite to za veterinarske i fitosanitarne, a zdravstvo neka uradi za sanitarne institucije ili zdravstvene zavode i neka se te pare koje će se iskoristiti za osnivanje iskoriste za opremanje i povećanje kvaliteta rada tih institucija, a ne za ovako nešto. Hvala na pažnji.