Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 6. amandman je podneo narodni poslanik Meho Omerović, ali je taj amandman povukao.
Na član 7. amandman je podneo narodni poslanik Zoran Krasić.
Predstavnik predlagača i Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja nisu prihvatili ovaj amandman, Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 9. amandman je podnela narodni poslanik Nataša Jovanović.
Predstavnik predlagača i Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja nisu prihvatili ovaj amandman, Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? Izvolite.
Reč ima narodni poslanik Nataša Jovanović.

Dame i gospodo narodni poslanici, podnela sam amandman u ime poslaničke grupe SRS i ovaj član 9, za koji tražimo da se jedan deo rečenice promeni, striktno je vezan za član 7. što je, zapravo, ključni član ovog zakona, a o čemu je govorio gospodin Zoran Krasić, s tim što nije farsa samo u ovom članu 7. i obmana građana Srbije da će ovaj zakon učiniti da se onima koji nisu imali uplaćene doprinose poveže radni staž i da lakše dođu do mogućnosti da odu u penziju, već i obrazloženje od strane predlagača.
Neshvatljivo je da ministar Lalović ima amneziju i da, pored ciničnog stava i one drskosti juče i obraćanja na onakav način nama narodnim poslanicima, prenebregne jedan period čiji je on aktivni učesnik, od 5. oktobra, onog mafijaškog puča koji se desio u Srbiji, pa do današnjeg dana.
Ako se ministar u Predlogu zakona o radu pozivao na period iz vremena Milke Planinc i Branka Mikulića da su oni još krivi, naravno ceo taj nakazni sistem jednopartijski i komunistički, koji je bio veoma loš za privredu, ne samo Srbije nego i bivše Jugoslavije, pa je onda došao do perioda sankcija i nezapamćenog bombardovanja i izolacije naše zemlje, kako je moguće da ne spomene ni u jednom od tih zakona kada priča o teškoj situaciji naše privrede period od 5. oktobra 2000. godine do današnjeg dana.
Nije samo u pitanju period od tih osam godina, od maja meseca 1992. godine, kada su nam uvedene ekonomske sankcije od strane političkih i finansijskih mentora onih koji su došli 5. oktobra na vlast, nego je taj period nastavljen od 2000. godine do današnjeg dana. Kada je sve to tako taksativno nabrajao, trebalo je da kaže da su se onda desili pljačka, krađa, otimačina od strane dosmanlija na vlasti i tajkuna povezanih sa njima.
Onda se desio period kada su fabrike, koje su i posle bombardovanja i sankcija obnovljene, stavljene pod katanac. Ne onaj prevaranta Karića i pod te lance, jer on je nastavio da se bogati u dosovsko vreme, a vidim da mu ništa ne fali ni pod Koštuničinom vlašću, steže se obruč oko njega, a Bogoljub i dalje pere na stotine miliona evra; ne, nego fabrike koje su iz temelja bile podignute ili su potpuno obnovljeni proizvodni procesi.
Naravno, neće kolega Krasić da se hvali time, jer on je kao ministar i kao častan čovek, učestvujući u radu Republičke vlade od 1998. do 2000. godine, mnogo učinio, baš kao i ostale kolege ministri iz redova SRS-a, da se pokrene proizvodnja u fabričkim halama koje su zatvorene posle 5. oktobra.
Evo vam jedan očigledan primer: tekstilna industrija, Fabrika "22. decembar" iz Kragujevca, koja je jako mnogo radila i sarađivala sa državom u smislu šivenja opreme koja je bila potrebna za vojsku i policiju, ne pod sumnjivim okolnostima i ugovorima, nego je sve bilo, što biste vi dosovci rekli, transparentno. Taj period i mogućnost da fabrika stane na svoje noge, uz veoma povoljne kreditne aranžmane koje je dobila u to vreme od Republičke vlade, čiji je potpredsednik bio prof. dr Vojislav Šešelj, što je veoma važno, jer je on bio predsednik vladinog odbora za budžet i finansije. Onda se tačno znalo gde ide svaki dinar sa budžeta Republike Srbije, a ne kao u ovo vreme, kada svako mulja i radi šta god hoće.
Fabrika je pokrenuta, proizvodnja je otpočela i o ljudima, krojačicama i svima koji su zaposleni u toj fabrici, za onaj period za koji im nisu uplaćivani doprinosi počela je polako država da brine, i vlada, pravljenjem jednog projekta i programa da se osnaži taj deo kragujevačke industrije.
Isti je slučaj sa Fabrikom "Filip Kljajić" iz Kragujevca ili sa Mesnom industrijom "Crvena zvezda", koja je potpuno opljačkana posle 5. oktobra i dovedena pod stečaj. Nekada najbolja fabrika mesnih proizvoda, mesna prerađivačka industrija je danas nepostojeća, nema je, nema opreme, nema ničega, prazna fabrička hala i ljudi na ulicama.
Mnogo je drugih takvih slučajeva i kada je već ministar nabrajao sve ove razloge zbog kojih treba doneti ovakav zakon, neverovatno je da je preskočio period pljačke i otimačine od 5. oktobra do današnjeg dana. To je zaista neverovatno.
Što se tiče člana 9, on kaže: "Pravo na penziju, odnosno na uvećanu penziju po osnovu staža osiguranja uplaćenog po ovom zakonu stiče se najranije danom uplate doprinosa u skladu sa ovim zakonom."
Prvo da pojasnimo, za građane ili poslanike koji to ne znaju, ko su ta lica koja stiču pravo na tu uvećanu penziju po osnovu staža osiguranja. Najčešće su to rudari; ne vi, gospodo poslanici "rudari", koji mislite da vam je mnogo teško, navodno, malo ste ukopani pa niste pod dnevnim svetlom i mnogo vam je teško da sedite u poslaničkim klupama, nego pravi rudari koji silaze u kopove, rade neki sa opremom, verovali ili ne, iz 1939. godine. I po tome je inače poznata naša rudarska industrija, da imamo za pojedine delove i pojedine rudnike opremu iz 1939. godine.
Pošto su ti ljudi, ili oni koji rade u metalskom kompleksu ili u hemijskoj industriji izloženi opasnim rizicima i veoma teškim uslovima za rad, govori se o njima kada oni stiču pravo na penziju.
Član je besmislen bez izmene koju sam ja predložila amandmanom u ime poslaničke grupe SRS. Dakle, ovaj moj amandman je uslovljen celom koncepcijom SRS-a da se vrati smisao ovom zakonu. Dakle, ja sam u svom amandmanu tražila da se reči "uplate doprinosa u skladu sa ovim zakonom", što sam pročitala, zamene rečima "donošenja rešenja iz člana 7. stav 1. ovog zakona", ali ne donošenjem rešenja iz člana 7. stav 1. kako je to predvidela Vlada, nego kako je to predvideo gospodin Zoran Krasić svojim amandmanom.
Ako se ne usvoji ovaj član 7. odnosno amandman gospodina Zorana Krasića koji je direktno vezan i sa članom 2. i sa članom 9, ne postoji mogućnost za povezivanje staža i za servisiranje tih dugova, odnosno za odlazak ljudi u penziju, zato što će svaki put kada se to desi Mlađan Dinkić ili neko drugi iz Vlade Republike Srbije – ali pre svega on, jer on sve drži pod svojom šapom i dali ste mu budžet u ruke, a lepo smo mi rekli Koštunici kada je podnosio ekspoze da poverava finansije čoveku koji treba da bude iza zatvorskih rešetaka, a upravlja državnim finansijama – da kaže: to ugrožava likvidnost budžeta.
Dođu radnici "21. decembra" iz Kragujevca ili iz "Filipa Kljajića" ili iz RK "Beograd" i Mlađa kaže – ne može, ugrožena nam je likvidnost budžeta, rekli ovi iz MMF-a, prekršio sam tu aproprijaciju, odnosno prekoračio koliko je dozvoljeno. I šta će onda ti ljudi da rade?
Ne može država da se ponaša kao poslodavac. Iako imamo balast tog vremena, a o tome sam pričala na početku obrazlaganja amandmana, komunističkog perioda, društvene svojine, svačije i ničije, i to je ono što mora da se promeni u Ustavu Republike Srbije, ti ljudi su radili kod poslodavca, odnosno u preduzeću gde su imali mogućnost da ostvare svoj radni vek, a država sada ne vodi računa o njima, nego kaže – ako bude bilo para da se ne ugrozi likvidnost budžeta, mi ćemo da vam isplatimo, a ako ne, izvolite, pa čekajte.
Dakle, i rudari, i oni koji rade u metalskom kompleksu, u hemijskoj industriji, i policajci, i vojnici i svi oni koji mogu da ostvare penziju po osnovu člana 9, znači sve te kategorije, oni moraju striktno da budu vezani za član 7. odnosno za amandman koji je podneo Zoran Krasić. Zakon će imati smisla jedino ako rešenje dobiju po stavu 1. člana 7. kako je to predvidela Srpska radikalna stranka i amandman gospodina Krasića, a to znači: "Za lice koje ispunjava uslove utvrđene odredbama ovog zakona Fond je dužan da donese rešenje kojim utvrđuje: pravo na uplatu doprinosa, obračunati iznos doprinosa, zaradu, odnosno osnovicu osiguranja u skladu sa članom 3. ovog zakona; period i dužinu staža osiguranja.
Fond je dužan da rešenje iz stava 1. ovog člana donese najkasnije u roku od 12 meseci od dana podnošenja zahteva, s tim što mora da obezbedi pravo prioriteta rešavanja zahteva prema sledećem redosledu..." Taj redosled je najracionalniji i najkorektnije napravljen, onako kako je to predvideo gospodin Krasić.
Dakle, prvo: lica koja su ostvarila pravo na penziju, a u sam staž osiguranja im nije uračunat staž osiguranja i penzijski osnov utvrđen rešenjem iz stava 1. ovog člana; lica kojima je rešenje iz stava 1. ovog člana uslov za ostvarivanje prava na penziju; lica koja u roku od 12 meseci od dana stupanja na snagu ovog zakona stiču pravo na penziju; prema godinama starosti i lica kojima rešenje iz stava 1. ovog člana nije uslov za ostvarivanje prava na penziju.
Ne može apsolutno onda da se od odgovornosti amnestira Vlada, koja reprezentuje državu, odnosno država Republika Srbija koja mora da bude garant da će ovako po članu 7. i lica iz ovog člana i lica iz člana 9. da ostvare svoje pravo na penziju. Inače, zakon nema smisla, još jedna u nizu farsi.
Da obavestim i vas i građane Srbije da, za razliku od jučerašnjeg dana, Lalovića danas nema ni za šankom Skupštine Srbije, obavestili su me da ga nema ni u restoranu, dakle, nije došao u zgradu, ne zanima ga ovo, prazna priča, obmana građana, baš kao što će biti i ovaj zakon ako ne usvojite amandmane SRS-a na članove 2, 7. i 9. predloženog zakona.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 10. amandman je podneo poslanik Veroljub Arsić.
Predstavnik predlagača i Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Veroljub Arsić.

Dame i gospodo poslanici, reč je o jednom više tehničkom amandmanu. Međutim, sada Vlada nije kao predlagač u obavezi da dostavi svoje mišljenje narodnim poslanicima. Ministar nije tu da se izjasni o ovom amandmanu, verovatno ima neka pametnija posla nego da sluša narodne poslanike koji iznose primedbe na Predlog zakona.
Znači, u članu 10, na koji sam podneo amandman u ime Srpske radikalne stranke, kaže se: "Ministar nadležan za poslove PIO bliže će urediti način i postupak podnošenja zahteva, kao i formu i sadržaj obrasca zahteva i spiska iz člana 4. i 5. ovog zakona."
Šta se kaže u članu 4? U članu 4: "Zahtev za uplatu doprinosa podnosi poslodavac za zaposlene koji su bili u radnom odnosu u periodu i pod uslovima iz člana 2. stav 1. ovog zakona, a još uvek su u radnom odnosu kod poslodavca. Zahtev se podnosi filijali Republičkog fonda za PIO zaposlenih - prema sedištu poslodavca (u daljem tekstu: Fond).
Uz zahtev se podnosi: 1) spisak zaposlenih kojima nije uplaćen doprinos, koji sadrži i period za koji nije uplaćen doprinos, sa ugovorom o radu ili odlukom, odnosno rešenjem o zasnivanju radnog odnosa; 2) pismena saglasnost zaposlenog da prihvata uplatu doprinosa u skladu sa ovim zakonom; 3) kopija dokaza da su zaposleni u tom periodu bili prijavljeni Fondu na osiguranje.
Pored zahteva iz stava 1. ovog člana, poslodavac je dužan da dostavi Fondu spisak lica kojima je prestalo svojstvo zaposlenih kod njega, a koja ispunjavaju uslove za uplatu doprinosa po ovom zakonu, sa dokazom da su ta lica bila prijavljena na osiguranje."
Znači, kada se pogleda ovaj član 4, ništa nije sporno u vezi sa članom 10. Predloga zakona, ali ja sam svojim amandmanom tražio da se deo teksta "i člana 5. ovog zakona" briše. Zašto? Ako se pogleda član 5. koji kaže: "Zahtev za uplatu doprinosa mogu podneti i lica: koja su radila kod poslodavca koji je prestao da postoji; koja su prešla na rad kod drugog poslodavca; kojima je prestao radni odnos kod poslodavca; za koje poslodavac nije podneo zahtev iz člana 4. ovog zakona. Za umrlog osiguranika, odnosno korisnika prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja...". Dalje: "Zahtev iz ovog člana podnosi se Fondu", itd. itd.
Zašto sam tražio amandmanom da se ovaj deo teksta "i člana 5." briše? Kao što sam rekao na početku svoje diskusije, reč je o jednom tehničkom amandmanu, zato što se u članu 10. kaže da ministar propisuje formu i sadržaj obrasca zahteva i spiska iz člana 4. i 5. Postavlja se pitanje – kog spiska iz člana 5? Ko pažljivije pročita član 5, ko se malo zamisli, videće da zahtev podnosi pojedinac.
Znači, neko lice koje po raznom osnovu hoće da ostvari pravo iz ovog zakona, da li zato što je promenilo radno mesto, a nema obavezu njegov sadašnji poslodavac da ga prijavi, da li zato što je po nekom drugom osnovu prestao radni odnos (likvidacija, stečaj, otkaz i sl.), ili jednostavno njegov poslodavac ne želi iz nekog razloga, jer zakon nema kaznenih odredbi, da ga prijavi da ostvari svoje pravo na invalidsko-penzijsko osiguranje u tom periodu od 1991. do 2003. godine.
Znači, reč je samo o jednom tehničkom amandmanu koji treba da precizira formu zakona, znači šta ministar propisuje i pod kojim uslovima.
Ovim amandmanom bi gospodin ministar za sebe imao manje obaveza, ukoliko se prihvati ovaj amandman, imao bi manje posla. Izgleda da gospodin ministar ima trenutno mnogo važnija posla nego da bude ovde u Skupštini Republike Srbije i da pred narodnim poslanicima brani ovaj zakon, da prihvata ili odbija određene amandmane, uz obrazloženje. Toliko o nekoj navodnoj brizi za zaposlene, za građane Srbije.
Kada se malo više uđe u suštinu ovog zakona, vidi se da je njegova primena moguća samo u slučaju ukoliko ovlašćeni predlagač za budžet Republike Srbije odobri sredstva za ovaj zakon; u ovom slučaju, to je Vlada Republike Srbije. Znači, donosimo zakon, pravićemo neke spiskove, zahteve, statistike, ali je isključivo pravo Vlade Republike Srbije, odnosno ministra finansija da u predlogu budžeta predvidi sredstva za sprovođenje ovog zakona. Nema kaznenih odredbi ako ih ne predvidi. Znači, jedna čista demagogija.
Izgleda da se koalicija polako ljulja. Izgleda da je sve manje poslanika koji podržavaju ovu vladu. Samim tim stiče se utisak da neko želi sa ovakvim predlogom zakona, koji nikada ne mora da bude sproveden u delo, da stekne neke bolje uslove za izbornu kampanju, kao - mi smo hteli i te doprinose da regulišemo, ali nismo mogli, nismo bili u situaciji da sprovodimo zakon. Ako nas ponovo izglasate nastavićemo sa sprovođenjem ovog zakona i na taj način prevariti građane za neka prava koja su im ovim zakonom data.
Postavlja se još nekoliko pitanja kada je ovaj predlog zakona, ovako kako je sklepan, na brzinu, i ta želja da se steknu samo određeni politički poeni – iz kojih razloga; najverovatnije da ova vlada radi, da misli na građane Srbije, a prava pozadina jeste, kada se pogleda zakon o javnom dugu za penzije, gde će određeni finansijski lobiji opet u državi, kao što je bilo sa deviznom štednjom, dečjim dodatkom, itd, znači, kroz emitovanje hartija od vrednosti, da zgrnu novac na štetu građana Republike Srbije.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Narodni poslanik Ljiljana Nestorović podnela je amandman kojim predlaže da se posle člana 10. doda novi član 10a.
Predstavnik predlagača i Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja su prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć, pa konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Na član 11. amandman je podneo narodni poslanik Branislav Rankić.
Predstavnik predlagača i Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč?
Reč ima narodni poslanik Branislav Rankić. Izvolite, gospodine Rankiću.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 11. Predloga zakona da se u članu 11. reči "odriču se prava" zamenjuju rečima "i utvrđivanje staža osiguranja ne mogu".
Pročitaću vam član 11. da biste videli o čemu se radi. Radi se o licima koja, uz pismenu saglasnost iz člana 4. stav 3. tačka 2) ovog zakona, odnosno po zahtevu iz člana 5. ovog zakona, ostvare pravo na uplatu doprinosa, u Predlogu piše: "odriču se prava da kod poslodavca, nadležnog suda i drugog nadležnog organa zahtevaju uplatu eventualne razlike doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje".
Ovim amandmanom predlaže se da umesto "odriču se" glasi da na uplatu doprinosa i utvrđivanja staža osiguranja ne mogu kod poslodavca, nadležnog suda itd. tražiti eventualnu razliku doprinosa. Naravno da je obrazloženje vrlo jednostavno: ne može se zakonom narediti nekome da se odrekne ovog prava, ali se zakonom može ograničiti ostvarivanje nekih prava.
Međutim, bez obzira kakva bude bila sudbina ovog amandmana ili amandmana Srpske radikalne stranke, ili zakona u celini, ovaj zakon se neće primenjivati. Potpuno je jasno, ako vidite u obrazloženju, gde se vrši procena finansijskih sredstava koja su potrebna za sprovođenje ovog zakona. Doslovce se ovde kaže da za sprovođenje ovog zakona nisu potrebna nikakva dodatna finansijska sredstva, gde se kaže da će se uplate ovih obaveznih socijalnih osiguranja, koja nisu izvršena, a čuli ste da se radi o više od 200.000 zaposlenih, u određenim vremenskim periodima, vršiti na osnovu onih sredstava koja su već predviđena da se transferišu u Fond za PIO. To je logično, da nismo pre dana razgovarali, i juče, o zakonu o PIO, gde nije tim zakonom rečeno da će se deo sredstava iz budžeta odnositi i na pokrivanje ovih izdataka ovih obaveznih doprinosa koji nisu uplaćeni, nego je taj zakon, videli ste, veoma restriktivan prema penzionerima.
Pokušaću još na bar dva-tri načina da vas ubedim zašto Vlada ne želi ovaj zakon da primeni i zašto može spadati u marketinške zakone. Neminovno se nameće paralela, kada je ovaj zakon u pitanju, sa onim zakonom koji smo takođe usvojili, a koji se zove Zakon o evidentiranju oduzete imovine.
Čuli ste da postoji matična evidencija za sve one koji praktično mogu ostvariti pravo koje im ovaj zakon deklarativno nudi. Postoji matična evidencija za sve one koji su bili zaposleni u ovom periodu. Potpuno je bespotrebno da se podnose pisani obrasci i pisana saglasnost da su zaposleni kod poslodavca na koje se ovaj zakon odnosi saglasni da prihvataju uplatu obaveznog penzijsko-invalidskog osiguranja.
Zašto se to ne može sprovesti? Prvo, zato što je članom 10. predviđeno da će ministar pobliže urediti i uslove i propisati obrasce za podnošenje zahteva. Članom 6, naravno, propisano je da se zahtevi moraju podneti u roku od tri meseca. Tamo gde zahteve podnosi poslodavac, ukoliko nije podneo u dogovorenom roku, taj neko na koga se odnosi mora da zna da li je to poslodavac podneo ili nije.
On to mora da proverava. Pitanje je da li će doći do informacije. Ukoliko dođe do informacije, onda on, po članu 5. tačka 4), ukoliko nije podneo zahtev, poslodavac ima pravo da podnese taj zahtev na onoga na koga se to odnosi. To znači da u ovako kratkom roku od tri meseca, kao i kod Zakona o evidentiranju oduzete imovine, sigurno neće svi oni na koje se ovo odnosi uspeti da potpišu saglasnost.
Takođe ste čuli u ranijim diskusijama da za one koji ne potpišu pisanu saglasnost zakon uopšte ne predviđa šta će se dešavati, na koji način će oni ostvarivati svoja prava, da li pred domaćim sudovima ili nekim drugim.
Još jedna stvar. Ovaj zakon veoma podseća na veliki broj drugih zakona koje Vlada predlaže, koji nude određena deklarativna prava grupama na koje se odnosi ili pojedincima na koje se odnosi, ali kada zakon dođe u primenu onda se to sve poništava, ili se u daljoj razradi pojedinih članova zakona sve to unapred poništi.
Ovde ću vas podsetiti na skoro usvojeni Zakon o visokom obrazovanju, gde se na početku zakona veoma gromoglasno najavljuju određeni principi koje mora zakon da poštuje. Jedan od principa bio je ravnopravnost po svim osnovama. Već u nekim narednim članovima, gde se govori da visokoškolske ustanove imaju svoje savete, da je broj članova saveta neparan, da dve trećine članova saveta daje ustanova, tamo se kaže - svi su članovi saveta ravnopravni, ali predsednik saveta može biti samo onaj koga imenuje ustanova.
Vidite da je na početku jedno načelo o ravnopravnosti već u sledećim članovima doživelo svoj fijasko; iako pri glasanju praktično imaju podjednaka prava, jedan odnosno dve grupe od tih članova ne mogu ništa, tj. ne mogu da budu ravnopravni sa ovom prvom.
Evo, zbog svih ovih razloga koje sam vam naveo ovaj zakon neće biti primenjen, da li ga vi usvojili ili ne usvojili.
Voleo bih da je ministar finansija ovde i da nam objasni kako će se to desiti, da se penzijska izdvajanja i penzije neće smanjivati, da Vlada ima želju da učešće iz budžeta u finansiranju izdataka za penzije vremenom smanjuje, a da iz istih tih sredstava koja se izdvajaju za finansiranje uspe da isplati i ovo što je predviđeno ovim zakonom. To je potpuno nemoguće. Iz toga se vidi da zakon zaista nije iskrena želja Vlade da se ovaj problem reši, nego može služiti u marketinške svrhe i sigurno je da neće biti primenjen. Hvala.

Hvala, da li još neko želi reč o ovom amandmanu? Narodni poslanik Zoran Krasić.

Ovim amandmanom mi ispravljamo nešto što ne bi smelo da stoji u zakonu. Možda deluje skromno, ali samo tražimo da se promene ove reči "odriču se prava".
Dakle, da se to formuliše na jedan drugačiji način, da ne može neko po dva osnova da ostvari jedno isto pravo. Ali, da se to napiše i opiše rečima "odriče se", to je pravno nemoguće što se tiče naših propisa. To je jasno.
Ono što zabrinjava jeste što Vlada još nije donela mišljenje povodom naših amandmana, a ja garantujem svim poslanicima Narodne skupštine ovde da usvajanje amandmana Srpske radikalne stranke, kao jednog paketa, poboljšava Predlog zakona. Taj zakon se na ovaj način čini jasnijim i efikasnijim.
Samo tvrdim: mi se razlikujemo u tome što Vlada svojim predlogom zakona štiti budžet, promoviše ponovo ministra, a mi amandmanima ispravljamo Predlog zakona i u prvi plan stavljamo osiguranika. Cilj nam je isti - da se poveže radni staž, da se ljudima prizna staž osiguranja zato što neko nije uplatio obavezne doprinose. Mi nismo hteli da otvorimo druga pitanja koja neminovno povlači ovaj zakon.
Jedno od tih pitanja jeste da već postoje rešenja iz perioda kada je Fond penzijskog i invalidskog osiguranja vršio kontrolu uplate doprinosa, gde je na bazi zarada koje su bile osnovica takođe utvrđivano kolike su obaveze poslodavaca. Ne otvaramo to pitanje.
Ne otvaramo čak ni pitanje da je tada osnovica osiguranja verovatno u nekim slučajevima bila viša od ove koja se zakonom propisuje, jer smatramo da u ovoj inicijativi da se svima to prizna to nije toliko bitna stvar. Ali, dva amandmana koja smo podneli su glavna. Oni izražavaju suštinu ovog zakona, i naravno, koncepcijskog neslaganja. To je naš amandman na član 2. i naš amandman na član 7. Predloga zakona.
Molim poslanike da se usvoje ova dva amandmana zbog osiguranika, jer ako ostane ovaj dupli postupak kako ga je Vlada predložila u članu 7, onda se u prvom delu donosi rešenje o utvrđivanju prava na uplatu doprinosa, koja postaje potpuno imaginarna kategorija, i onda pitanje uplate zavisi ne od zakona, nego od ministra finansija. Kada se taj deo završi, onda se donosi rešenje o utvrđivanju staža osiguranja. Kada osiguranik može da ostvari neko pravo iz penzijsko-invalidskog osiguranja? Tek kada se donese ovo drugo rešenje.
Mi predlažemo da se donese samo jedno jedino rešenje i da ostvarivanje prava po tom rešenju ne zavisi od toga da li je ministar finansija preneo sredstva Fondu penzijskog i invalidskog osiguranja ili nije, niti postavljamo pitanje kada će se faktički ta sredstva preneti. Zašto? Jer nam je stalo da taj osiguranik, na bazi tog rešenja, ostvari prava. O tome se radi.
Molim vas da prihvatite ova dva amandmana, da bismo jedinstveno, sto posto, nas 250 poslanika usvojili ovaj zakon, da on bude stvarno primenljiv, da bude jasan, jer je svima u ovoj sali u interesu da ti ljudi ostvare prava.
Ukoliko ne usvojite naše amandmane i tvrdoglavo idete prema ovom konceptu, niti ćete rešiti problem koji postoji, političke poene nikakve nećete da dobijete, jer ćete osiguranicima, kada vide da su dobili jedno rešenje, pa čekaju nekoliko meseci za drugo rešenje, pa da traže da im se prizna neko novo pravo po osnovu tog staža, tada samo napraviti komplikaciju. I onako i ovako pitanje penzijskog i invalidskog osiguranja, deficita tog fonda, popunjavanja tih rupa rešava se putem, zašto ne reći, javnog duga. I ovo je vrsta javnog duga.
Imate čak i dobro opravdanje, kao vlast, prema svim mogućim institucijama - ne sanirate dobrovoljno ili ne znam kako Fond penzijsko-invalidskog osiguranja, nego na osnovu zakona kojim povezujete staž. Imate i opravdanje za te od kojih se vi plašite.
Svi imaju koristi od amandmana Srpske radikalne stranke. Nemojte lično pravo pojedinca da vežete za nahođenje ministra. Nemojte! Kako ste vi formulisali polovinu člana 7, sve zavisi od ministra, ne od stanja finansija i budžeta, nego od ministra - koliko je prebacio i te pare koje spisak prate, po imenima i prezimenima. Nepotreban je spisak. Zašto je nepotreban spisak? Pa, uplata doprinosa je obaveza poslodavca.
I sada, kada poslodavac uplaćuje doprinos, nema te konkretnosti, zbirno se uplaćuje, pa se upoređuju te uplate sa podacima iz M4, pa se onda razgraničava ko je za šta uplatio, ko je obuhvaćen tim uplatama. Zašto sada unosite ovo, kao da se uplata vrši baš uvek po svakom nalogu na ime i prezime? Ne vrši se. Komplikujete posao i ljudima u Fondu, u stručnoj službi Fonda. Treba da vode dva dupla posla: prvo jedna služba pravo na uplatu, pa druga služba pravo na staž. Nepotrebno.
Donošenjem ovog zakona nije problem i da se produži taj rok za podnošenje zahteva. Nije, u krajnjem slučaju, ni problem da se produži rok za donošenje rešenja, ali da se očuvaju ovi prioriteti, da rok ne bude razlog zašto neko ne može da ostvari pravo. Imate kategoriju ljudi koji su već u penziji, a ovaj staž im nije ušao u obračun. Imate kategoriju ljudi koji čekaju da idu u penziju i mogli bi odmah danas da odu u penziju, samo da im se prizna staž. Da bi se priznao, mora da se izvrši ova uplata.
Imate kategoriju koja sa ovim stažom u roku od godinu dana odlazi u penziju. Oni su ta prioritetna grupa. Ovi mlađi ljudi koji imaju još 20, 30 godina, njima rešenje može da se donese i za godinu, godinu i po dana, nije veliki problem, jer nisu uskraćeni u pravu, o tome se radi. Zato smo mi predložili ovaj prioritet, jer znamo koji je problem sa tim stažom i zašto je nastao.
Molim vas da prihvatite ova dva naša glavna amandmana, a slučaj je hteo da se to poklapa sa drugim poslaničkim grupama, kada je u pitanju član 2.
Bilo bi mi mnogo draže da su povodom amandmana na član 7. izašli predstavnici i drugih poslaničkih grupa da daju svoj stav povodom tog amandmana. Očigledno, za osiguranika to je najvažniji amandman.
Ovaj zakon donosimo zbog osiguranika, a ne zbog budžeta Republike Srbije. Ovde nam je neko uvrnuo stvari, pa je jednu dobru ideju, koja treba da se realizuje zbog čoveka, okrenuo da se realizuje zbog budžeta. Više se vodi računa o stanju na budžetu.
(Predsedavajući: Vreme, gospodine Krasiću.)
Ovo je sve fikcija, znate i sami. Ovo je jedna vrsta javnog duga koji država preuzima.