Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad Druge sednice Drugog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2005. godini.
Pre nego što pređemo na zvanični deo, dozvolite mi da u vaše i svoje ime svi čestitamo sjajnim fudbalerima Srbije i Crne Gore, koji idu na svetsko prvenstvo!
Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika, konstatujem da sednici prisustvuje 90 narodnih poslanika.
Radi utvrđivanja broja narodnih poslanika prisutnih u sali, molim narodne poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.
Konstatujem da je primenom elektronskog sistema za glasanje utvrđeno da je u sali prisutno 88 narodnih poslanika, odnosno da postoji dovoljan broj prisutnih poslanika da bismo otpočeli radni dan.
Obaveštavam vas da su sprečeni da sednici prisustvuju sledeći narodni poslanici: Velimir Stanojević, Dejan Rajčić i Aleksandar Lazarević.
Prelazimo na 3. tačku dnevnog reda: – PREDLOG ZAKONA O IZMENI ZAKONA O PREVOZU U DRUMSKOM SAOBRAĆAJU (nastavak u načelu)
Sinoć smo prekinuli sednicu u 18,03 časova, tako što je prekinuo svoje izlaganje narodni poslanik Nemanja Šarović, koji sada ima reč, a neka se pripremi narodni poslanik Momir Marković, pa Velimir Simonović, pa Veroljub Arsić.
Želim da vam dam dve informacije. Odbor za saobraćaj i veze ima odmah sastanak u sali na petom spratu.
Drugo obaveštenje vezano je za način na koji ćemo raditi danas i narednih dana. Pošto po dogovoru Skupština ne zaseda petkom, subotom i nedeljom, danas ćemo, po Poslovniku, raditi samo do završetka pretresa 1. tačke dnevnog reda u pojedinostima, koji će početi u 16,55 časova, jer 24 časa mora da protekne od završetka načelne rasprave do početka u pojedinostima. Dakle, samo do završetka rasprave u pojedinostima 1. tačke dnevnog reda – zakona o veterinarstvu. Dakle, rasprava o tom zakonu će početi u 16,55 časova. Sutra neće Skupština zasedati, a nastavak će biti zakazan za ponedeljak, tako da možete da rasporedite svoje aktivnosti.
Hvala na strpljenju. Izvolite, gospodine Šaroviću.

Gospodine Markoviću, već treći put govorite - izvolite, ali nikako mikrofon da uključite.
Gospodine Markoviću, moram najpre da kažem da ste ponovo povredili Poslovnik, i to član 85. stav 1, koji reguliše vreme u kome radi Skupština. Ne znam zašto se trudite da budete navodno fini, pa da objašnjavate poslanicima kada će raditi i kako će raditi, da mogu da planiraju navodno svoje vreme, a vi na najgori mogući način uzurpirate naše vreme, tako nas jedan dan terate da radimo produženo do 20-21 čas, do ponoći ili kako kada, a sledeći dan sednicu završite posle svega sat vremena ili 15 minuta rada.
U utorak smo imali situaciju da ste nas praktično prevarili. Došli smo svi ovde, pozvali ste nas da raspravljamo o poverenju ministru pravde gospodinu Stojkoviću, a onda ste vašom skupštinskom većinom jednostavno odlučili da to ne dođe na dnevni red i poslali nas sve kući. Ali, da se vratimo na zakon i molio bih da se obezbede uslovi za rad.
Gospodine Mihailoviću, pošto vidim da se sada promenio predsedavajući, a ja sam pitanje koje se odnosi na povredu Poslovnika prevashodno uputio gospodinu Markoviću, vi ne morate da odgovarate, ali se nadam da će on to učiniti kada se vrati u ovu salu.
Što se tiče izmene Zakona o prevozu u drumskom saobraćaju, ponoviću nekoliko stvari koje sam već juče rekao i nastojati da postavim još nekoliko pitanja ministru. Nadam se da se on u toku jučerašnjeg dana i danas pre podne konsultovao malo sa zakonodavnom službom u Vladi Republike Srbije, da su mu oni objasnili kako ovaj zakon može da izgleda, šta je ustavno a šta nije ustavno, pogotovo što već imamo neke odluke Ustavnog suda koje su jasno opredelile stav da ovo što je napisano u ovom predlogu o izmenama i dopunama jednostavno nije dozvoljeno u skladu sa našim Ustavom.
Podsetiću vas, član 35. Ustava Republike Srbije kaže: "Svako ima pravo na rad. Jamči se sloboda rada, slobodan izbor zanimanja i zaposlenja i učešće u upravljanju. Svakome je, pod jednakim uslovima, dostupno radno mesto i funkcija".
Dakle, ne možete jednim niti zakonskim niti podzakonskim aktom menjati nešto što je određeno Ustavom kao najvišim pravnim aktom u zemlji.
Ukoliko bi izglasali ovo što ste vi tražili, ukoliko bi iz Zakona o prevozu u drumskom saobraćaju, odnosno iz člana 36. tog zakona izbrisali stav 4. koji kaže da prilikom donošenja programa iz stava 2. ovog člana opštine, odnosno grad, nemaju pravo da ograniče broj lica koja mogu obavljati auto-taksi prevoz na teritoriji opštine, odnosno grada, praktično sa tim ne bi ništa dobili. Zašto?
Dva su razloga. Najpre zato što već na osnovu samog Ustava postoji zabrana ograničenja nekoga, bilo kog u izboru zanimanja, ne samo što se tiče taksi prevoza, već bilo kog drugog zanimanja, tako da vama brisanje ove odredbe, koja je bila, može se slobodno reći, i nepotrebna potpuno, jer reguliše i ponavlja nešto što je već regulisano višim pravnim aktom, neće doneti ništa.
Drugo, neće se ukloniti anarhija, kako kaže ministar, koja bi mogla da nastane u drumskom saobraćaju, jer svi oni koji su od dana stupanja na snagu ovog zakona, pa do dana kada eventualno ove izmene budu stupile na snagu, podneli zahtev za dobijanje dozvole za obavljanje taksi delatnosti, moraju apsolutno tu dozvolu i da dobiju. Sve drugo značilo bi pravno nasilje, potpunu pravnu nesigurnost i značilo bi da ova država i ova vlada ne stoje iza onoga što parlament izglasa, da vi, kao i neke prethodne vlade, nastavljate da na brutalan način gazite i Ustav i zakone ove zemlje, da vam ne valjaju ni oni predlozi koje sami donesete.
Što se tiče ove vaše opaske, da kažem, da ono što nije bio predlog Vlade, kako vi ovde kažete, usvojen je amandman implementiran u stav 4, ja ne znam šta znači da je usvojeni amandman implementiran u stav 4, jer da je nešto implementirano u stav 4, onda apsolutno ne bi ni bilo potrebno da se to ponovo implementira amandmanom. Ali, to što je usvojen amandman koji nije predlog Vlade, apsolutno ne možete da kažete da zbog toga smatrate da je neophodno brisanje ovog stava.
To bi značilo da je Narodna skupština ovde samo nemi posmatrač, da možemo samo da aminujemo kada nam podnesete tekstove, da su amandmani apsolutno nepotrebna kategorija i onda ne samo da ne treba da postoji kvorum u danima kada se raspravlja o nekom zakonu, već je bespredmetno da imamo kvorum i u danima kada se odlučuje. Dovoljno je da se kaže da je nešto predložila Vlada, da se to obnaroduje i da to u budućnosti bude tako. Nadam se da ću danas dobiti, pošto ih juče nisam dobio, odgovore na ova konkretna pitanja od strane gospodina ministra.
Pitao bih još nešto, kaže se da se postavlja pitanje usaglašenosti stavova 2, 3. i 4. člana 36. Zakona o prevozu u drumskom saobraćaju.
Dakle, ukoliko je već nastala neka neusaglašenost, to je bio isključivi posao Skupštine, u skladu sa Poslovnikom, da preko Zakonodavnog odbora predloži izmenu određene odredbe kroz pravno-tehničku redakciju. Postoje mogućnosti da Skupština nakon usvajanja tog amandmana zastane sa daljim odlučivanjem. Imali smo tu situaciju već nekoliko puta. Ne može ni na koji način da obrazloženje za menjanje nečega što je Skupština usvojila bude to da nisu usaglašeni stavovi 2, 3. i 4. istog člana zakona.
Zbog svega toga, naravno, SRS neće glasati za ovaj zakon, a ja pozivam i sve one koji su prvi put kada je ovaj zakon bio na dnevnom redu glasali za ovaj amandman da ponovo potvrde to svoje mišljenje, jer ne znam koje su to sile koje vas teraju da u roku od nekoliko dana ili nekoliko nedelja potpuno promenite određene stavove, da li su to neke nebeske sile, da li su podzemne vode, o čemu se tu radi, ja ne znam, ali budite sigurni da ćete jednog dana morati da objasnite svojim biračima zašto se jedan dan zalažete za jedno, a već sutradan za potpuno suprotno rešenje. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Momir Marković, a neka se pripremi narodni poslanik Veroljub Arsić.

Dame i gospodo narodni poslanici, doživesmo još jednom da, u roku od 15 - 20 dana, zakon koji smo već doneli, koji smo izglasali, amandmane koje smo usvojili, zakon koji je već stupio na snagu samo za 10 ili 15 dana menjamo. S obzirom na to da se radi o zakonu o bezbednosti o saobraćaju, razlog nije bezbednost u saobraćaju, nego je razlog jedan od amandmana koji je usvojen u ovoj skupštini. Radi se o amandmanu koji su poslanici Srpske radikalne stranke dali na stav 4. člana 36.
Ministar, odnosno Vlada traži da se taj stav 4. briše, a taj stav 4. ću da pročitam zbog građana Srbije: "Prilikom donošenja programa iz stava 2. ovog člana opštine, odnosno grad, nemaju pravo da ograničavaju broj lica koja mogu obavljati auto-taksi prevoz na teritoriji opštine, odnosno grada." Šta je ovo značilo? To znači da svako ko ispunjava zakonom propisane uslove može da se prijavi da taksira i da na taj način zarađuje i izdržava svoju porodicu.
Razlog zbog čega se ovo radi, bar u obrazloženju jučerašnjem i u obrazloženju koje nam je dato, jeste da se ne prijavi veliki broj taksista, da neko ko kupi auto i ima B i C kategoriju, ispunjava te zakonske uslove može slobodno da ide u taksi službu. To je onaj otvoreni razlog.
Drugi razlog je, to treba reći građanima Srbije, dakle, vrlo jednostavan: Nenadu Bogdanoviću, gradonačelniku Beograda, ukazala se prilika da i na ovaj način, znači ograničenjem broja taksi vozila i davanjem licenci, jer će to da bude sledeći korak, zaradi poprilično.
Znate, u situaciji kada je napravio pumpu tamo gde joj nije mesto, kada je prekopao pola Beograda, a još uvek ne asfaltira, kada je mnogo kriminala upravo od tog gradonačelnika u ovom Beogradu građana pretrpelo, nije za odbaciti ni ovo. Ovo je način da se od svake licence uzme bar po 5000 evra. Javna je tajna da ispod 5000 evra Bogdanović ne radi.
Ne čudi mene Bogdanović, čudi me ministar što je prihvatio ovo, osim ako nije neka ucena u pitanju ili ako nije ono – rad po učinku, učinim ja tebi, učiniš ti meni. Zašto se to ne uklapa, jer uostalom, treba pustiti tržišnu ekonomiju, ko je sposoban, ko je kvalitetan, ko kvalitetno pruža usluge opstaće na tržištu. Oni koji su kupili kola da bi se uključili u taksi, pa videli da ne mogu da zarađuju na tome vrlo brzo će se isključiti, jer, a činjenica je da to može da se utvrdi, Beograd je upravo sa oko 5000 - 6000 taksista, i to se stanje stalno održava, i kada nije bilo ograničenja zakonskog, a i kada je bilo, jedno vreme su ga uveli, pa su ga onda izbrisali.
Ako ovako krenemo, onda će neki ministar za trgovinu i turizam da kaže – u Beogradu može da bude toliko i toliko prodavnica mešovite robe, toliko i toliko prodavnica konfekcije, u Beogradu može da egzistira 2000 obućara i ne sme nijedan više i onda će licencu za obućara dati.
Dame i gospodo narodni poslanici, nije u skladu sa zakonom, a gospodin Šarović je juče jasno govorio zašto nije u skladu, zašto ne treba prihvatiti brisanje ovog stava 4. člana 36. Konkurencija je jedini način da se na tržištu opstane.
Sada ću malo da proširim temu. Išao sam nedavno do Obrenovca; put, za koji je presekao vrpcu i pustio ministar Velimir Ilić, popravili smo most, a ne izgradili, lepo je urađen most, pustili smo put, put je pravljen još u ono vreme onog nenarodnog režima koji ste posle 5. oktobra doveli; most je takođe bio izgrađen, pa su ga vaši prijatelji srušili, pa ste pustili dva meseca taj put i most i dva meseca taj most i taj put ne radi. Da li ste onda slagali narod da je sve spremno kada ste ga puštali ili sada lažete narod; ako je bio spreman, zašto ga sada držite toliko dugo?
Još jedna stvar zbog građana Srbije mora biti rečena, a ja pitam – nisu li slučajno ovaj zakon i slični zakoni maska da nešto mnogo veće prođe?
Radi se o koncesiji na autoputu Horgoš-Požega; radi se o koncesiji na pola autoputa, Horgoš-Novi Sad, odnosno o koncesiji na ceo autoput, ali već je izgrađeno pola autoputa. Radi se o koncesiji na već izgrađenom mostu na Dunavu, i tu je druga polovina od 120 miliona evra, odnosno 120 miliona dolara.
Mi smo donosili odluku ovde da se država zaduži, odnosno to je bila odluka o kontragarancijama.
Radi se o autoputu izgrađenom od Beške do Beograda, radi se o neizgrađenom autoputu od Beograda do Požege.
Dame i gospodo narodni poslanici pri cenama pre ovog poskupljenja, a sada su cene skočile, otprilike koliko znam 100%, jer je bilo 200 dinara do Vrbasa, a sada je 400 dinara u jednom pravcu, dakle, pri onoj ceni putarine čista zarada koncesionara prelazi 640 miliona evra.
Pitam se i pitam građane Srbije ko to može, dakle, 640 miliona evra njihovih para, da da nekome i koji su razlozi? Razlog je: ili mi je brat, ili onaj treći razlog o kome ja neću da govorim, jer neću da sumnjam da je ministar podložan korupciji.
Međutim, stručni tim Srpske radikalne stranke, gde su eminentni profesori, doktori nauka građevinske struke, uradio je elaborat po kome su dokazali da pri ceni kapitala, pri ceni kredita od 5%, a to su otprilike cifre, do 2025. godine bi se autoput Beograd-Požega potpuno isplatio.
Od 2025. godine do 2030. godine, jer se na 33 godine daje koncesija, čista je zarada, a pri tom nije uzeta u obzir infrastruktura oko autoputa. To su vam moteli, hoteli, benzinske pumpe itd. O tome treba da razgovaramo još jednom u ovoj skupštini pre nego što koncesija izađe i pre nego što neko od tih koncesionara zamoči ruke u teglu, u srpsku teglu meda, pa da liže prste još 30 godina. Hvala vam.

Reč ima šef poslaničke grupe DSS Miloš Aligrudić, narodni poslanik, izvolite.

U svojstvu šefa poslaničke grupe nešto ću da kažem o samoj materiji, o zakonu i o izmeni koja je predložena.
Dakle, bilo je reči o tome da li je izmena u skladu sa Ustavom, da li je zakonita – zakonita je, čim je to zakon, naravno; da li je u skladu sa pravnim sistemom – svakako da jeste, jer ne postoji nijedan drugi zakonski propis u državi kojem bi se suprotstavila ova odredba.
Što se tiče Ustava, Ustav pre svega podrazumeva ravnopravnost građana u svim oblastima života, tamo gde je ona logična i normalna.
Podsetiću vas, pre svega, na sledeću stvar, da ravnopravnost u pogledu obavljanja profesije ili delatnosti ili u nekom drugom smislu znači da su ljudi jednaki, da su građani jednaki pod određenim uslovima.
Dakle, postoje uslovi za obavljanje određene delatnosti ili određene profesije i u okviru tih uslova svi su građani ravnopravni. To znači da kada postoje uslovi za obavljanje taksi delatnosti svi građani koji ispune uslove koji su propisani za obavljanje taksi delatnosti imaju pravo da obavljaju tu delatnost.
Ovde se, međutim, postavljalo sledeće pitanje, da li je mogućnost ograničenja broja, koju bi ova odredba zakona davala, jer ona ne ograničava broj taksista po opštinama i gradovima, nego daje mogućnost lokalnoj samoupravi da u vršenju svojih ustavnih i zakonskih ovlašćenja, uređujući saobraćaj u gradu i opštini, može da ograniči broj taksista, odnosno ljudi koji obavljaju delatnost taksi prevoza u gradu.
Tu se polazi od pretpostavke da će se to raditi na osnovu uslova saobraćaja u gradu, a ne na osnovu toga što postoje nečiji motivi da neko nema konkurenciju. To ne može biti motiv zakonodavca, ne može biti motiv nas ovde danas da mi kažemo – zbog toga što postoje esnafi, taksi udruženja mi hoćemo da ograničimo broj taksi prevoznika, da im neki drugi ne bi bili konkurencija ako se pojave. Ne. Osnov za to je nešto drugo.
Podsetiću vas da i u drugim oblastima postoje slična ograničenja, pa niko ne pravi nikakva pitanja, a radi se o logičnoj stvari. Uzmite, na primer, visokoškolsko obrazovanje ili srednjoškolsko obrazovanje. Vi vrlo dobro znate da je Ustavom i zakonom svakom omogućeno da se obrazuje pod jednakim uslovima. Vi znate da fakulteti u Beogradu, Novom Sadu, Kragujevcu primaju određeni broj studenata u toku godine.
Mnogi, i više od tog broja, bi želeli da studiraju na tim fakultetima, pa se zato organizuju i prijemni ispiti koji su eliminacioni. Prema tome, postoje određeni bodovi koji se obračunavaju i to samim tim znači da ne mogu svi oni koji hoće u tom trenutku da upišu određeni fakultet, jer postoji ograničenje u broju.
Dakle, tu su dati određeni uslovi koje ne mogu svi da ispune, iako potencijalno imaju svi svoja prava, pa onda znači ne mogu svi da studiraju na fakultetu.
Idemo bliže onome što je materija, idemo na organizaciju gradskog saobraćaja u javnom prevozu u gradovima i opštinama. Vi znate da treba da postoji linijski prevoz. Linijski prevoz se određuje tako što se utvrđuje određeni broj linija prema potrebama grada i o tome odluku donosi grad ili opština na svojoj teritoriji.
Prema tome, u gradu ili opštini određuje se broj linija i prema tim linijama se određuje i broj vozila koja mogu biti uključena u te linije. Broj vozila i broj linija, i jedno i drugo se određuje prema uslovima saobraćaja u gradu.
Zamislite da u Beogradu, na primer, možemo slobodno da angažujemo svakoga ko hoće da vozi, prema uslovima koju bi gradska odluka utvrdila, i da obavlja prevoz privatnim vozilom, a što nije ništa sporno, i da to bude, recimo, broj od 5.000 vozila. Garantujem vam da grad Beograd taj broj vozila ne može da izdrži. Nastao bi saobraćajni kolaps.
Prema tome, taksi prevoz, za razliku od privatnog prevoza koji imamo kada vozimo sopstveni automobil, jeste prevoz koji se obavlja tako što ljudi to rade za život. Oni obavljaju to da bi živeli, a kada imaju dozvolu i kada su se opredelili da voze taksi, oni moraju da uđu u svoj taksi da bi tog dana pokušali da zarade novac.
Istina je da bi tržište raščistilo situaciju, istina je da mnogi od njih vremenom odustaju od obavljanja tog prevoza ako uvide da je konkurencija velika i da ne mogu da zarade koliko su mislili.
Gospodo i dame, prošlo bi vreme dok se to ne ostvari, prošlo bi pet, šest, sedam meseci ili godinu dana, a za to vreme, pošto bi svi pokušali da obavljaju tu delatnost, jednostavno bi nastao kolaps u gradskom saobraćaju.
Prema tome, neko mora da vodi računa i to se mora zakonom dopustiti da se vodi računa o ukupnom opterećenju saobraćaja. Dakle, ne radi se ni o kakvoj diskriminaciji ili postavljanju uslova koji su diskriminatorski u odnosu na bilo koga, nego se radi o nečemu što spada u uslove obavljanja taksi prevoza.
Dakle, svakome je dato pravo da obavlja taksi prevoz, a ukoliko za to postoje uslovi i ukoliko jedan grad ili opština u Srbiji može da izdrži takvo opterećenje u datom trenutku i mislim da je sasvim korektno da se zakonom dozvoli gradu ili opštini da u skladu sa svojim ustavnim i zakonskim ovlašćenjima utvrdi šta je to što može ili ne mora da opterećuje jedan grad ili opštinu kada je reč o uslovima saobraćaja.
Prema tome, to je ključ i to je razlog donošenja ovakve odredbe, a sve ovo drugo nema previše veze sa ovim o čemu ja govorim. Dakle, ne postoji nikakav osnov za diskriminaciju bilo koga u pogledu prava na obavljanje delatnosti, nego se prosto radi o tome da mi moramo utvrditi da li postoje ili ne postoje u određenoj sredini uslovi da se pusti u promet određeni broj vozila za lica čija će to biti profesionalna delatnost i koja nemaju izbora od tog trenutka, već moraju sesti u svoj auto i moraju opteretiti ulice grada kretanjem svog sopstvenog vozila kojim obavljaju delatnost.
Znači, to je poenta priče, a ne da li će ili neće neko moći obavljati tu delatnost. Znači, svi moraju obavljati tu delatnost, koji ispune određene uslove, a ovaj uslov će takođe spadati u uslove za obavljanje taksi delatnosti, onako kako će biti dati u pojedinim gradskim ili opštinskim odlukama u Srbiji, a što ne mora da bude, jer odredba o kojoj je reč, a nadam se da će se promeniti kako smo predložili, omogućiće to gradovima ili opštinama.
Dakle, nikakva diskriminacija se ovom zakonskom odredbom ne sprovodi, niti se najavljuje na bilo koji način. Hvala vam što ste me saslušali.

Hvala. Reč ima narodni poslanik Nemanja Šarović, replika.

Dame i gospodo narodni poslanici, apsolutno ne vidim kakve veze ima ovo poređenje koje nam je dao gospodin Aligrudić i kakve veze ima upisivanje na fakultete sa obavljanjem taksi prevoza.
Dakle, kada biste rekli, a vi kažete da ne želite da diskriminišete bilo koga, nego da propisujete uslove... Mi se, naravno, apsolutno ne protivimo propisivanju uslova.
Dakle, možete da kažete – onaj ko želi da obavlja taksi prevoz mora da ima takvo vozilo, koje mora da ima petoro vrata, mora da bude određene starosti i određenog kvaliteta i da ispunjava određene uslove. Svakome ko ispuni te uslove vi morate apsolutno da date dozvolu za rad.
Sve ostalo, ukoliko vi kažete - ograničićemo broj taksista u Beogradu, to onda jedino može da znači da vi želite da zaštitite one u Beogradu, a vrlo se dobro zna koji su to ljudi, od Bogdanovića pa nadalje, koji uzimaju izuzetno velike sume novca da bi izdavali dozvole.
Dakle, javna je tajna da postoji nekoliko hiljada lica koja su ispunila sve zakonom i propisima i odlukama grada Beograda propisane uslove za obavljanje taksi prevoza, i da čekaju po nekoliko godina za dobijanje dozvole, a da se opet neki drugi koji se prijave posle mesec ili dva dana već nađu na ulici sa uredno izdatim dozvolama.
Dakle, nije ovde cilj nikome, bar nije Srpskoj radikalnoj stranci, da na bilo koji način zabranjuje nekome da se bavi određenom delatnošću i da unosi haos ili bilo šta drugo, već se radi o onome što garantuje član 35. Ustava Republike Srbije, a to je pravo, i kaže se da svako ima pravo na rad i jamči se sloboda rada, slobodan izbor zanimanja i zaposlenja. Svakome je, pod jednakim uslovima, dostupno radno mesto i funkcija.
Znači, možete vi propisivati uslove kakve god hoćete, strože ukoliko želite manji broj taksista ili manje stroge ukoliko želite veći broj, ali ne možete reći da ćete zakonom ili odlukom grada nekome zabraniti da se bavi bilo advokaturom, taksi prevozom, da bude pekar ili bilo šta drugo.
Vaš drugi argument, da je to navodno zbog uslova saobraćaja u gradu, takođe ne može da se prihvati, jer je jasno, i to su evropske tendencije, tako se radi u svim evropskim gradovima, upravo se stimuliše da se što veći deo prevoza po gradu obavlja preko taksija i preko autobusa.
Dakle, to je ono što treba stimulisati – što veći broj ljudi koji se profesionalno bave tom delatnošću. To je jedini način na koji može da se rastereti saobraćaj u gradu.
Ali, ovo nije uređeno ni u nekoj studiji, niti na bilo koji drugi ozbiljan način, već se želi, pod nekim izgovorom koji apsolutno ne pije vodu, zaštititi neko u gradu Beogradu, ko, ponavljam, velike prihode uzima od ovih ljudi, a oni će tek morati dosta toga da plate kada na dnevni red dođu licence koje je ministar najavio.

Povreda Poslovnika, narodni poslanik Miloš Aligrudić.

Naravno da nisam pomenut, kao što ni ja nisam pomenuo gospodina Šarovića. Gospodin Šarović je, tražeći repliku, verovatno u skladu sa članom 101, upravo povredio Poslovnik, dovodeći u zabludu predsedavajućeg u pogledu sopstvenog prava na repliku. To se na kraju videlo iz izlaganja.
Kao što je gospodin Nemanja Šarović juče citirao Poslovnik, to ću učiniti i ja. Dakle, u članu 101. stoji : "Ukoliko se narodni poslanik u svom izlaganju na sednici Narodne skupštine uvredljivo izrazi o narodnom poslaniku iz druge poslaničke grupe, navodeći njegovo ime i prezime ili funkciju, odnosno pogrešno protumači njegovo izlaganje", što je verovatno ono na šta se vi pozivate, a o tome ću nešto reći, "narodni poslanik na koga se izlaganje odnosi ima pravo na repliku." Replika može trajati najduže tri minuta.
Dakle, pretpostavljam da se gospodin Nemanja Šarović pozvao na to da sam ja pogrešno protumačio ono što je on izgovorio. Prvo, nijednog trenutka Nemanju Šarovića pomenuo nisam. Drugo, on je u mom izlaganju prepoznao pogrešno tumačenje onoga o čemu je on govorio. Nema nikakve veze ono što je gospodin Nemanja Šarović govorio sa onim što ja govorim. Upravo u tome i jeste poenta priče.
Da bih vas pogrešno protumačio, morao bih da imam u vidu, da komentarišem ono što ste vi govorili, izvlačeći pogrešne zaključke iz onoga što ste vi govorili. Ne, izvlačim potpuno ispravne zaključke iz onoga što ste vi govorili, ili bilo ko iz vaše poslaničke grupe, i vrlo dobro stojim na stanovištu da to nije dobro, da nije ispravno. To da li je pogrešno ili nije, ne možete na osnovu toga ceniti. Ja sam ovde izneo neke druge argumente za istu stvar, iz čega ne proističe ni najmanje da sam ja vas pogrešno tumačio.
Prema tome, kada smo to raščistili, iz toga proističe da ste vi zloupotrebili svoje pravo na repliku, zloupotrebili poverenje predsedavajućeg i na taj način, gospodine Nemanja Šaroviću, povredili Poslovnik, zloupotrebili svoje ovlašćenje iz člana 101. ovog poslovnika.