Hvala vama, gospodine Stevanoviću.
Reč ima narodni poslanik Vesna Lalić, a neka se pripremi narodni poslanik Nataša Jovanović, pa narodni poslanik Željko Tomić. Razgovaramo o zakonu o sprečavanju dopinga u sportu, ali u Skupštini nije dozvoljeno sportsko oblačenje, tako da vas molim da se adekvatno obučete. Hvala. Izvolite.

Dame i gospodo poštovani poslanici, danas je na dnevnom redu Predlog zakona o sprečavanju dopinga u sportu. On, pre svega, uređuje mere i aktivnosti za sprečavanje dopinga u sportu, a pošto sam lekar, neuropsihijatar, želela sam da kažem nekoliko reči o štetnosti dopinga u sportu.
Saznanja o dopingu postoje još od davnina. Međutim, Međunarodni olimpijski komitet, na čelu sa medicinskom komisijom i sa nekoliko kolega, započeo je jedan važan i težak posao skretanja pažnje na probleme nastale zbog korišćenja lekova za poboljšanje učinka u sportu.
Međunarodna sportska zajednica duguje na neki način veliku zahvalnost pokojnom gospodinu princu Aleksandru de Merode, bivšem predsedniku Međunarodnog olimpijskog komiteta i medicinske komisije i njegovim kolegama, zbog njihove vodeće uloge u ovoj borbi protiv štetnosti lekova u sportu.
Jedno od najefikasnijih sredstava u borbi protiv droge je sport. Međutim, dosta je slučajeva kada su svetski asovi pribegavali korišćenju narkotika. Sociolozi ovakvu pojavu nazivaju u stvari begom sportista od realnosti. Stalni mentalni i fizički pritisci izazvani teškim treninzima i utakmicama, gomila novca, velika medijska popularnost, samo su neki od uzročnika zbog kojih se sportisti odlučuju na pogrešan korak.
Na pitanje da li bi uzeli doping ako bi to pomoglo da budu osvajači zlatne medalje, zamislite kolege, 90 posto sportista je reklo potvrdno. Međutim, 70 posto rezultata kod vrhunskog sporta čini genetika, talenat, pravilno treniranje, zdrava i pravilna ishrana i dobar tretman oporavka.
Borbu protiv dopinga treba voditi u smislu rane edukacije. Treba ukazati na druga ispravna sredstva, zdrave stilove života, recimo, zdrava ishrana, adekvatni odmor i pripreme, naglasiti da doping narušava ljudski i fizički integritet svakog sportiste. Doping sredstva su, u stvari, lekovi. To je najtragičniji aspekt u celom problemu.
Ono što pomaže bolesnicima, u sportu se pretvorilo u sredstvo za poboljšanje rezultata na nečastan način, za obmanjivanje i varanje, a njihova upotreba dovodi do katastrofalnih posledica po zdravlje. Stvorena je posebna grupa lekara koji, radeći na tom polju, krše sve moralne i etičke principe zarad velike zarade.
Veoma je skupo plaćen lekar ili apotekar koji je u stanju da sastavi takav koktel doping sredstava koji, kombinovan sa nekim drugim preparatima nazvanim pokrivačima, ne može da se otkrije. Veliki profit ima i farmaceutska industrija, proizvodeći sredstva često vredna i preko 500 dolara za jedan tretman. U Engleskoj je tim stručnjaka Londonskog centra za borbu protiv droge izvršio anonimnu anketu među sportistima i dobili su poražavajuće rezultate: 22 posto ispitanika koristilo je marihuanu, 9 procenata ekstazi ili spid, 7 posto je uživalo kokain, a dva posto heroin. Za nas nemam podatke, ali u Engleskoj najviše drogu koriste fudbaleri.
Rekla bih nešto o mladima koji se ne bave profesionalno sportom, nego rekreativno. Oni često idu u teretanu da ne bi izgledali kao kaput na vešalici. Da bi uvećali mišićnu masu, pored vežbi i ishrane pune proteina, treneri im često preporučuju i razne doping preparate koji su štetni, posebno za mladiće između 15 i 18 godina života.
Lekovi koji se koriste u medicini za lečenje hormonskih poremećaja, kada se zloupotrebe, koriste se u doping svrhe. Najčešće je to seksualni hormon testosteron. On ima anabolni efekat i pospešuje metabolizam belančevina. U periodu od 15-e godine organizam ima najburniju reakciju hormona, tako da uneti hormoni najčešće blokiraju prirodnu funkciju proizvodnje testosterona. Zbog toga testisi atrofiraju i već u tom periodu javlja se sterilnost.
Rađena je jedna anketa po kojoj, od 100 vežbača u teretani, 80 posto proba doping, 50 posto uzima preparate povremeno, a 30 posto, to je strašno veliki broj, zavisnih postaju i trajno sterilni i impotentni. Znači, od 100 onih koji stalno, odnosno povremeno koriste doping. U svetu trgovina anabolnim sredstvima ima isti tretman kao i droga. Nisam sigurna da je to kod nas tako. Više se tretira anabolik kao lek. Trgovina veterinarskim preparatima još je lakša.
Rekla bih nekoliko reči o štetnim efektima steroida. To je, pre svega, muka, povraćanje, glavobolja, povišen pritisak, akne, poremećaj mlečnih žlezda, poremećaj rada srca, agresija, razdražljivost, depresija, neplodnost i toksično oštećenje jetre, pa čak i karcinomi, prevremeno zatvaranje epifiza dugih kostiju, tako da mladi pre vremena završe rast i ostaju niži nego što bi bili da ne koriste te preparate.
U svetu se najviše dopinguju vozači boba, zatim dizači tegova i igrači bejzbola, a zatim biciklisti i atletičari. Pre nekoliko dana ili nedelja, nisam sigurna, pronađen je mrtav jedan biciklista u krevetu, znači, na spavanju je umro.
Još jedan vrlo bitan podatak bih rekla. Oko 25 posto onih koji zloupotrebljavaju steroide bili su psihički ili fizički zlostavljani u detinjstvu. Oni koriste anabolike, znači, da povećaju mišićnu masu zato što žele da izgledaju jače da bi mogli da se odbrane, odnosno da se zaštite od nasilnika.
Vrlo česta su kardiovaskularna oboljenja, rani infarkti srca i moždani udari, česti kod sportista i pre 30-e godine ako uzimaju steroide. Mislim da smo skoro imali i na TV jedna slučaj kada je jedan mladi fudbaler usred utakmice jednostavno pao mrtav na terenu.
Zbog svega navedenog, bitan je ovaj zakon i formiranje antidoping agencije, koja će regulisati sve u oblasti dopinga u sportu. Mi ništa nećemo uraditi u društvu ako ne krene žestoka kampanja na nacionalnom nivou edukativnog karaktera, putem medija, učešćem sportista, pravnika, lekara, pedagoga i psihologa; cilj: programirati zdrave stilove života i bez faktora rizika.
Zbog toga stranka G17 plus želi zaista da podrži ovaj zakon i mislim da ćete svi vi to učiniti.

Reč ima narodni poslanik Nataša Jovanović, a neka se pripreme narodni poslanici Željko Tomić, pa Ivan Radić.

Dame i gospodo narodni poslanici, SRS se od svog osnivanja zalaže da se u društvu u Srbiji na najrigorozniji način sprečavaju pojave kao što su distribuisanje narkotika, zloupotreba, pre svega, mladih ljudi, kroz jedan takav vid, jednu takvu pošast u našem društvu, koja je jedan od ne samo najvećih poroka, nego najvećih zala protiv koga se bori čitav civilizovani svet.
Međutim, u svetu veoma često i sportisti, kao i mnoge holivudske zvezde, prednjače u promovisanju teških droga, ako se one uopšte mogu razvrstavati u teške i lake.
Uređenje ove oblasti je neophodno u Srbiji, s tim što mi srpski radikali imamo amandmane vezane za uspostavljanje agencije, kada je u pitanju zakon o sprečavanju dopinga u sportu. Smatramo da Olimpijski komitet SCG, koji je veoma dobro radio pod patronatom našeg proslavljenog košarkaša Dragana Kićanovića, koji se i sam isticao u borbi protiv dopinga, a koji treba da stane na svoje noge posle svog mešetarenja vezanog za Filipa Ceptera, trebalo bi da preuzme ulogu i da kroz poseban odbor u okviru Olimpijskog komiteta vodi brigu o tome da se takve skandalozne pojave ne dešavaju na našim prostorima i u takmičenjima.
Ali, generalno gledano, Olimpijski komitet, ne ovaj kod nas, nego uopšte, doduše, na olimpijskim igrama uočava takve pojave i navodno se trudi da ih žigoše, međutim, to su sporadični slučajevi i ta akcija bi trebalo da bude mnogo veća.
Želim da se osvrnem na jedan aktuelni primer kada je u pitanju dolazak, odnosno najava ponovnog dolaska američkog košarkaša Džeroda Hendersona u KK "Crvena zvezda", koji je igrao u "Hemofarmu", pa je igrao u "Crvenoj zvezdi", pa otišao da igra za jedan grčki klub. U Grčkoj, pošto je kod njih takođe rigorozan test na sve vrste droga, jer one zaista sve to jesu, on je, ispostavilo se, dok je igrao u Grčkoj, pozitivan na marihuanu. Onda su ovi iz našeg sportskog miljea, a pre svega iz KK "Crvena zvezda" rekli, "dobro, to i nije tako strašno" i prokomentarisali, "marihuana, pa šta je to?".
Znate, kada se Nenad Čanak, koji je zaista stalno na nekim drogama, tako se i ponaša, i koji je prijatelj jednog od najvećih dilera droge u Srbiji, i to ne krije, već se time diči i ponosi, kaže "to je laka droga", onda niko da ne reaguje i ne obraća pažnju, jer znaju u kakvom je on stanju i da je pod takvim vrstama droga, i ta politička opcija za koju se on zalaže nešto najpogubnije, uz drogu i sve druge poroke.
Ali, jedna takva konstatacija i reakcije u javnosti su zapravo da, bez obzira što je on dobar košarkaš i što je pokazao da to zna i ume dobro da radi, takav primer nije dobar za našu omladinu i za one koji su sledbenici tog kluba, ili uopšte da se prelaskom preko toga na takav način reaguje u tom konkretnom slučaju.
Navodno su oni obrazložili time da to nije stimulativno sredstvo, nego eto kao neka laka droga. Lake i teške ne postoji, sve su to droge i protiv toga se mora boriti.
Uostalom, predsednik naše stranke, prof. dr Vojislav Šešelj, kao predsednik SRS, govorio je u svim predizbornim kampanjama o neophodnosti da se pojača i omasovi školski sport, u profesionalnom sportu pored raznoraznih političkih zloupotreba svakako treba doping sprečiti.
Sećate se da je Ljubodrag Duci Simonović, naš proslavljeni sportista, reagovao još 1972. godine, kada je rekao da ne želi da igra za reprezentaciju tadašnje SFRJ zbog toga što je odbio da se na sportskom terenu sretne sa onima koji koriste droge, odnosno koji se dopinguju, i ispostavilo se da je bio u pravu jer je reprezentativac Portorika kasnije i podlegao uživanju droga. A on nije želeo tada da igra za reprezentaciju zato što je smatrao da je ta pojava svuda prisutna i u tom konkretnom slučaju se ispostavilo da je bio u pravu, jer je još tada, pre trideset i više godina, ukazivao da to postoji i da nije dovoljna briga i akcija.
Kada već govorimo o ovoj ozbiljnoj stvari ne da se našalim, ali u susret sutrašnjem danu ozbiljno je to da bi moglo da se predloži da se, pored sporta, antidoping kontrola uvede i u Savet ministara Srbije i Crne Gore.
Vuk Drašković nikako ne bi mogao da bude pozitivan na testu, odnosno ne bi mogao da prođe kao neko ko nije uživao u narkoticima, a bogami kako stvari stoje i najava izbora Zorana Stankovića za novog ministra odbrane, sumnjivi su i svi ostali članovi Saveta ministara, jer samo neko na drogama ili u nekom posebnom stanju može da glasa za takvog kandidata.
Onaj koji najviše zloupotrebljava sport u marketinške svrhe, a to je predsednik Republike Boris Tadić, maneken koji se stalno slika i šeta od jedne do druge sportske manifestacije, zaista je najsmešnija pojava u pravom smislu reči, iako je predsednik Republike.
Kada je u pitanju nedavni događaj, jedan blam koji može da se desi običnom građaninu, a kamoli predsedniku Republike, kada je prilikom dolaska Mišela Platinija u Beograd rekao da mora da izrazi divljenje prema činjenici da je Platini bio veliki golman.
Samo čovek koji je na nekoj vrsti droga može da kaže za napadača jednog od proslavljenih francuskih selektora i Juventusa da je bio veliki golman.
Vidite svašta se dešava, takvi se mešaju u sport i na takav način kao potpuno neuki predsednik Republike Boris Tadić, i mi srpski radikali smatramo da pored potpune depolitizacije, a naročito profesionalnog sporta, čega ima u našem društvu, moramo da se borimo i da je neophodno da se ova oblast uredi.
Međutim, osnivanje agencije i kako bi se našalio gospodin Moma Marković, kako će ovi iz Vuksanovićeve stranke da zapošljavaju silne ljude u novoosnovanoj agenciji kada ih ima troje, četvoro, neće ih biti dovoljno, nije šala nego je zaista bespotrebno da se osniva agencija kako bi se borilo društvo protiv ovoga, već jedan odbor u Olimpijskom komitetu, koji treba da stane na noge i posle svih mešetarenja mora time da se bavi.
Kada smo podnosili amandman, splet okolnosti je da je to amandman koji sam podnela u ime poslaničke grupe SRS, vezanih za dopingovanje životinja, vidim da je Vlada Republike Srbije prihvatila amandman gospođe Snežane Lakićević-Stojačić, ona je pripadnik poslaničke grupe koja se ne bori protiv negativnih pojava u društvu, produkovala je i kriminal i korupciju, cela Demokratska stranka, i samo im je u glavi kako da se izbore sa srpskim radikalima, ali vi znate da nas narod hoće i da se približavamo sve većem i većem procentu, tako da im je ta borba uzaludna.
Ali, ako je već Vlada Republike Srbije skoro kroz identični tekst amandmana, naravno kasnije sam to učinila, videla da je u pitanju isti amandman, nije dobra praksa. Ne govorim samo kada je ovaj zakon u pitanju, i ranije kada su bili drugi zakoni, naročito je izražen slučaj zato što se tri puta vraća u proceduru Zakon o turizmu i ako već ne želi da prihvati amandman srpskih radikala, prvenstveno taj, onda treba lepo da kaže da će se izvršiti pravno-tehnička redakcija, pa je to u stvari ta suština.
Mislimo da bi trebalo da se prihvate svi ostali amandmani SRS, naročito ovaj vezan za osnivanje agencije, jer to je potpuno bespotrebno, uz iziskivanje novih finansijskih sredstava. Olimpijski komitet bi u budućnosti time trebalo da se bavi. Spomenula sam ovaj slučaj dolaska najavljenog Džeroda Hendersona u košarkaški klub Crvena Zvezda, i ono što se desilo u Grčkoj, kao i kroz činjenicu da najveće sportsko društvo u našoj zemlji, Sportsko društvo Partizan, nije zabeležilo da su se dešavale takve pojave vezane za doping u sportu, dovoljni su primeri, uz pominjanje Ducija Simonovića i svih onih proslavljenih naših legendarnih sportista koji su se zalagali čitavog života protiv dopinga u sportu, da se ova oblast uredi uz prihvatanje amandmana SRS.

Reč ima narodni poslanik Željko Tomić, potom narodni poslanik Ivan Radić, pa narodni poslanik Rajko Baralić, ako bude vremena pre pauze.

Poštovani narodni poslanici, borba protiv dopinga u sportu je u nadležnosti kako nacionalnih tako i međunarodnih sportskih organizacija, kako državnih instanci tako i međudržavnih organizacija.
Ona se vodi kako nacionalnim tako i međunarodnim instrumentarijem. Kraj 20-tog veka je obeležen nizom aktivnosti koje bi trebalo da eliminišu doping u sportu.
Najpre, sećamo se, donošenje Evropske konvencije protiv dopingovanja u sportu od strane Saveta Evrope 1989. godine i izdavanje čitavog niza preporuka od strane stalne grupe za praćenje primene konvencije, zatim izjava iz Lozane o dopingu u sportu usvojena na svetskoj konferenciji MOK-a u februaru 1999. godine, pa zatim stupanje na snagu novih antidoping pravila Međunarodnog olimpijskog komiteta 1999. godine, stvaranje nezavisne svetske antidoping agencije 1999. godine, koordinisanje antidoping borbe od strane Komisije Evropske unije, jedinstven zahtev ministara za sport zemalja Evropske unije sredinom maja 1999. godine da se uvede dvogodišnja minimalna kazna zabrane takmičenja već kod prvog prekršaja vezanog za upotrebu nedozvoljenih sredstava nezavisno od krivice sportiste.
Početkom 2003. godine donet je Svetski antidoping kodeks, a neposredno predstoji i donošenje svetske antidoping konvencije od strane UNESKA. Prve ozbiljnije pokušaje da se doping definiše na međudržavnom nivou načinio je još 1963. godine Savet Evrope, čiji su napori u sprečavanju dopinga u sportu svoj potpuni izraz dobili u Evropskoj konvenciji protiv dopingovanja u sportu iz 1989. godine. Prema toj konvenciji izraz "dopingovanje u sportu" označava propisivanje sportistima ili korišćenje od strane sportista farmakoloških vrsta sredstava ili metoda za dopingovanje.
Kao što je poznato, naša zemlja je potpisnik ove konvencije. Svetski antidoping kodeks usvojen u Kopenhagenu 2003. godine daje opštu definiciju dopinga koja se jedinstveno primenjuje u celom svetu. Svi međunarodni sportski savezi su svoja antidoping pravila uskladili sa odredbama kodeksa i u potpunosti su svojim pravilima prihvatili definiciju koja je data u tom kodeksu.
Zakon o sprečavanju dopinga u sportu je u tom pogledu u potpunosti usaglašen sa svetskim antidoping kodeksom. Sa stanovišta uporednog prava u oblasti sporta je načelno zabranjeno: upotreba dopinga od strane sportista, navođenje, pomaganje ili ohrabrivanje sportiste za upotrebu dopinga, snabdevanje, prepisivanje, davanje ili primena dopinga, stvaranje uslova za korišćenje dopinga, proizvodnja i stavljanje u promet sredstava koja u sebi sadrže nedozvoljene supstance u cilju omogućavanja dopinga.
Zabranom, po pravilu, nije obuhvaćena proizvodnja, stavljanje u promet i davanje sredstava, posebno lekova koji u sebi sadrže zabranjene supstance, pod uslovom da se te radnje preduzimaju u cilju lečenja nekih bolesti.
Okolnosti i ponašanja koja predstavljaju prekršaje antidoping pravila detaljno su regulisana odredbama člana 2. Svetskog antidoping kodeksa, a predloženi član 3. ovog zakona o sprečavanju dopinga u sportu u potpunosti odgovara zabranama iz Svetskog antidoping kodeksa.
Ono što ovde treba posebno naglasiti je da je obaveza svakog sportiste da se lično uveri da bilo koji medikament, zamena za medikament ili bilo koji drugi preparat ne sadrži zabranjenu supstancu. Njegova je dužnost da osigura da nijedna zabranjena supstanca ne uđe u njegovo telo iz bilo kog razloga.
Predlog zakona, u skladu sa Svetskim antidoping kodeksom, usvaja pravilo tzv. stroge odgovornosti. Prema tom pravilu, prekršaj antidoping pravila je počinjen uvek i uvek kada se zabranjena supstanca nađe u telesnom uzorku sportiste. Prekršaj je načinjen, bez obzira da li je sportista namerno ili nenamerno koristio zabranjenu supstancu ili je prekršaj načinio usled nehata ili greškom.
Ako je pozitivan uzorak dobijen testiranjem na takmičenju, onda su rezultati tog takmičenja automatski poništeni. Međutim, sportista tada ima mogućnost da izbegne ili umanji kaznu ako pokaže da nije pogrešio ili da nije značajno pogrešio, odnosno da nije kriv za doping ili da bar nije postupao sa grubom nepažnjom.
Korišćenje ili pokušaj korišćenja zabranjene supstance ili zabranjenog metoda definisano je u svim antidoping pravilima sportskih federacija kao osnovni antidoping prekršaj. Tako se u Predlogu zakona o sprečavanju dopinga u sportu pod korišćenjem podrazumeva primena unošenja, ubrizgavanje ili konzumiranje na bilo koji način zabranjene supstance ili zabranjenog metoda.
Uspeh ili neuspeh korišćenja zabranjene supstance ili zabranjene metode nije važan. Da bi bio počinjen ovaj prekršaj antidoping pravila, dovoljno je da zabranjena supstanca ili da je zabranjeni metod korišćen ili da je postojao pokušaj da bude korišćen. Dokazivanje pokušaja korišćenja zabranjene supstance zahteva dokaz namere sportiste.
Na kraju bih podsetio da se bez dopinga mogu postizati odlični rezultati i dostojno predstavljati država. Dobar primer je fudbalska selekcija srpskog parlamenta, koja je bez ikakvih stimulansa nanela prvi i težak poraz engleskim kolegama od 5:1. Podržavajući donošenje zakona o sprečavanju dopinga u sportu, pozivam sve poslanike da jednoglasno podržimo predloženi zakon. Hvala.

Hvala vama, gospodine Tomiću, uz jednu ispravku – bez ikakvih nedozvoljenih stimulansa, inače, dozvoljenih je bilo.
Reč ima narodni poslanik Ivan Radić, pa narodni poslanik Rajko Baralić, a potom narodni poslanik Zoran Antić, ali mislim da ćemo pre toga imati pauzu.

Dame i gospodo narodni poslanici, s obzirom da je ovaj predlog zakona upućen Narodnoj skupštini 19. novembra 2004. godine, znači, nešto malo manje od godinu dana, za očekivati je bilo da Ministarstvo ima na umu da Skupštini predloži i donošenje jednog osnovnog zakona iz ove oblasti, odnosno zakona o sportu.
Međutim, očigledno je da je sportska mafija u našoj državi toliko uzela maha da je verovatno Ministarstvo zaplašeno tom činjenicom da će taj zakon omogućiti sportskoj mafiji, koja očigledno radi na razaranju najtrofejnijih sportskih kolektiva u našoj zemlji, odnosno u Srbiji, kako bi ih nakon donošenja takvog zakona kupili za male pare, tako da sa te strane ovo ima neke logike. Sa druge strane, ovaj zakon praktično meni liči na poklopac bez šerpe, ali u svakom slučaju to je zakon apsolutno potreban svakoj državi, pa i Srbiji.
Ono što SRS zamera predlagaču, to je ono što se proteže kroz sve zakone koje smo imali u ovoj skupštini, a to je uvođenje, odnosno uspostavljanje nekih paralelnih institucija u organima koji već egzistiraju, odnosno postoje u našoj državi. Konkretno to se odnosi na antidoping agenciju koja je predviđena ovim predlogom zakona, a o tome su govorili moji prethodnici, ali jednostavno ne mogu a da se ne osvrnem na to.
Stav SRS je da je taj posao sasvim korektno mogao da obavlja antidoping odbor pri Olimpijskom komitetu Srbije i Crne Gore, što je u neku ruku i normalno, i logično i za očekivati bi bilo da se u ovom predlogu zakona tako postupilo. Obrazloženje ministra, koji nije prisutan u sali, na jučerašnjoj sednici Odbora za omladinu i sport, da je praksa većine razvijenih evropskih zemalja da postoji zasebna agencija za antidoping kontrolu, pa čak da postoji i svetska antidoping agencija, mislim da to u ovom trenutku ne pije vodu iz razloga što se sve te nabrojane zemlje ne suočavaju sa problemima sa kojima se suočava Srbija.
Oni nemaju ni milion nezaposlenih, oni nemaju ni pljačkašku privatizaciju. Kod njih nije nemaština i siromaštvo zakucalo na svaka druga vrata, kod njih se penzioneri ne suočavaju sa socijalnom bedom, tako da je ušteda u budžetu gde god je to moguće preporučljiva, a ovim predlogom zakona se to ne postiže.
Mi vidimo da će ova agencija, dakle, imati od organa upravni odbor, nadzorni odbor, direktora i antidoping odbor. Znači, to će biti organi gde ćete vi smestiti svoje stranačke kadrove, to se vidi iz članova zakona koji su pomalo nedefinisani, gde se konkretno ne kaže šta ti članovi treba da rade i iz kojih oblasti treba da dolaze.
U članu 32. se kaže da upravni odbor antidoping agencije ima 15 članova, i sada bih tu podsetio gospodina Vojkana Tomića, koji je rekao da ovaj zakon nema političku notu, a u ovom članu se upravo vidi da ovaj zakon ima političku notu, jer od 15 članova koji čine upravni odbor antidoping agencije, osam postavljaju politički organi. Pet lica imenuje ministar nadležan za poslove sporta, dva lica imenuje ministar nadležan za poslove zdravlja, jedno lice imenuje Vrhovni sud Srbije.
Teoretski je moguće da to budu ljudi koji apsolutno nemaju veze sa sportom, pretpostavljam da neće doći do takve situacije i to je ono što je čudno, jer ipak bi u ovoj agenciji trebalo da budu usko stručni ljudi koji imaju veze sa ovom problematikom.
Takođe, u članu 35. se kaže da članovi antidoping agencije moraju biti istaknuti stručnjaci u odgovarajućim oblastima. To je nedorečen član zakona. Šta su to odgovarajuće oblasti? Mislim da je ovde zakonopisac morao malo konkretnije da to pojasni, s obzirom da smo u dosadašnjoj praksi bili svedoci brojnih zloupotreba u raznim predlozima zakona. Mislim da je sasvim normalna ova sumnjičavost poslanika SRS.
Takođe, nadzorni odbor broji pet članova, od njih pet dva imenuje ministar nadležan za poslove sporta, jednog imenuje ministar nadležan za poslove zdravlja. Znači, opet većina od tih članova mogu biti ljudi koji nemaju veze sa sportom.
Još jedna stvar je bitna ovde da se kaže, u vezi finansiranja antidoping agencije, kaže se da se ona finansira iz budžeta Republike Srbije, ali i tačka 2) kaže - "iz donacije priloga i sponzorstva domaćih i stranih pravnih i fizičkih lica".
S obzirom da je sport među najprofitabilnijim granama, odnosno jedan od najvećih biznisa danas u svetu, mislim da bi ovo finansiranje, odnosno donacija od stranih pravnih i fizičkih lica moglo da bude donekle zloupotrebljeno, odnosno da bi možda moglo da dovede do određene vrste kontrole antidoping agencije.
Opet kažem, nadamo se da do toga neće doći, ali, ponavljam, s obzirom da je sport danas jedan od najvećih biznisa koji postoji u svetu, gde se okreće velika količina para, mislim da je trebalo voditi računa kada se jedna ovakva stavka stavljala u zakon.
U svakom slučaju, potrebno je da postoji zakon o sprečavanju dopinga u sportu. Amandmani SRS nisu usvojeni i moram da ispravim gospodina ministra Vuksanovića, koji je rekao da su praktično svi amandmani ušli u sastav teksta.
Nažalost, amandmani SRS nisu prihvaćeni, a većina njih se odnosila na principijelan stav srpskih radikala da ne treba izmišljati neka paralelna tela pored onih koja postoje.
Odnosno, konkretno novu agenciju, i sve je to mogao da obavlja odbor za antidoping kontrolu pri Olimpijskom komitetu Srbije i Crne Gore. Hvala.

Hvala vama, gospodine Radiću.
Reč ima narodni poslanik Rajko Baralić. (Nije prisutan.)
Reč ima narodni poslanik Zoran Antić, zatim narodni poslanik Vesna Obradović, ali mislim da će to biti posle pauze. Izvolite, gospodine Antiću.

Dame i gospodo narodni poslanici, sasvim je sigurno da nam je ovaj zakon potreban. Zakon o sprečavanju dopinga u sportu nije problematičan, živimo u vremenu kada su hemijska sredstva sve više upotrebljavana u raznoraznim oblastima sporta.
Što se tiče SRS, ovaj deo zakona koji se odnosi na potrebu i na uvođenje kontrole i dopinga u sportu, to sve stoji. Ono što nama poprilično smeta je to što uz ovaj zakon nije išao i zakon o sportu. Zakon o sportu trebalo je da prethodi zakonu o sprečavanju dopinga. Činjenica je da imamo i te kako nesređeno stanje u sportu, da smo ovaj zakon o sportu još pre godinu dana imali u skupštinskoj proceduri, ali još uvek nije došao na dnevni red.
Zakon o dopingu je trebalo da bude prateći deo zakona o sportu. Mislim da imamo jako puno problema u sportu koji se ne rešavaju, to su organizacioni problemi, problemi sa infrastrukturom, vlasništvom te infrastrukture, na koji način ćemo izvršiti privatizaciju u sportu, da li će to i dalje ostati udruženje građana, da li će to biti preduzeće, za koja rešenja se zalaže Ministarstvo, sve nam to, nažalost, nije dostupno i mi ne možemo da vidimo ukupan koncept neke politike, strategije u sportu. Mislim da je to najveći nedostatak kada je u pitanju Ministarstvo za prosvetu i sport. U tim oblastima trebalo bi znatno više da poradi samo Ministarstvo.
Što se tiče samog dopinga, očigledan je industrijski koncept sporta, da taj koncept sve više preuzima sport, da je fer-plej u drugom planu, da je borbenost kod sportista mnogo bitnija od činjenice da sportisti danas kraće traju nego što su to nekada radili, da se sve više troše.
Na kraju, rekao bih par reči o tome da se SRS zalaže da ova agencija, koja se predlaže, bude u okviru Olimpijskog komiteta. Govorili su moje kolege poslanici o tome. Smatramo da bez jednog celovitog uvida u koncept strategije sporta u budućnosti ne možemo da prihvatimo još jednu agenciju. Nema potrebe da vam govorim o ličnoj potrošnji koja je uzela i te kako maha u našoj zemlji.
Mislim da je racionalizacija u sportu isto tako jako bitna, da se tome dosad nije posvetilo dovoljno pažnje.
Nije se definisalo pitanje opštinskih i regionalnih saveza, na koji način će biti organizovan vrhunski sport. Znači, ima jako puno problema. Ide se s nekim parcijalnim rešenjima koja neće popraviti situaciju u sportu.
Pozivam Ministarstvo da se ubuduće znatno ozbiljnije pozabavi problemima sporta i da svi oni zakoni, koji su neophodni da bi ova oblast bila ubuduće uređena, budu pred poslanicima.
Na taj način, siguran sam da bismo dobrim rezultatima, koje smo imali u prethodnim godinama i decenijama, mogli da nastavimo. U protivnom, bićemo u situaciji da nam sport polako, ali sigurno, propada. Hvala.