Hvala. Reč ima narodni poslanik Meho Omerović, a potom narodni poslanik Milisav Petronijević, pa narodni poslanik Miroslav Živković. Izvolite, gospodine Omeroviću.

Gospodine predsedniče, gospodine ministre, uvažene dame i gospodo, koleginice i kolege poslanici, ministar i predstavnici poslaničkih grupa obrazlagali su i govorili su iz svog ugla gledanja o Predlogu novog zakona o policiji.
Kada se zna da u celokupnom državnom aparatu i u svim polugama njegove vlasti vlada višedecenijska korumpiranost, jasno je zbog čega je ovaj zakon ne samo izuzetno važan i zašto su izradi učešće uzeli i predstavnici pojedinih nevladinih organizacija, a mislim na "Transparentnost Srbije", kao i pojedine međunarodne organizacije, koje su preko Odbora za evropske integracije dostavile pojedine amandmane koji su kasnije postali sastavni deo amandmana nekih od mojih kolega, predstavnika drugih političkih stranaka.
Predlog novog zakona o policiji može biti i samo je onoliko dobar koliko je uspeo da uspostavi mehanizme za nezavisnost policije, ali i potpuno iskorenjavanje i zatiranje svih oblika korumpiranosti pojedinih pripadnika ili grupa pripadnika MUP-a.
Ako se zna da su kriminalne grupe već stigle do Vrhovnog suda, preko pojedinih advokata i sudija, onda možemo zamisliti i pretpostaviti kakav je tek užas u policiji, gde su kontakti sa kriminogenim delom društva neposredniji i gde izmiču svakoj kontroli.
S pravom je koleginica iz SPO-a upozorila da u Predlogu novog zakona o policiji služba unutrašnje kontrole ili Generalni inspektorat, sasvim je svejedno kako će se zvati, nije postavljena na dobre noge.
Ako služba koja bi trebalo da kontrole zakonitost rada policije, sprečava i suzbija korupciju, nema svoju samostalnost i potpunu nezavisnost u radu, onda ni ceo zakon ne može biti dobar, onda i odredbe u zakonu se na taj način obesmišljavaju, sve ono što je u Predlogu novog zakona možda i dobro.
Ponoviću i pročitaću deo člana 177. Predloga zakona, koji propisuje način na koji služba unutrašnje kontrole obavlja kontrolu nad radom policije: "Ako postoji osnovana opasnost da bi vršenje unutrašnje kontrole rada policije nad primenom njenih policijskih ovlašćenja utvrđenih ovim ili drugim zakonom onemogućilo ili bitno otežalo njihovu primenu ili ugrozilo život i zdravlje lica koja ih primenjuju, policijski službenik može do odluke ministra privremeno da odbije uvid u dokumentaciju, pregled prostorija i dostavljanje određenih podataka i informacija".
Mislim da za ovo što sam citirao iz stava 2. člana 177. predloženog zakona, nažalost, nije potreban nikakav komentar, što bi naš narod rekao, "ne lipši magarče do zelene trave". Ovakva nakaradna i štetna odredba poništava sva utvrđena pravila i proklamovana načela u ovom zakonu.
Najavljene su, zajedno sa onim što su kolega i koleginice iz SPO podneli kao amandmane, i odredbe još nekoliko članova Predloga zakona koji se odnose na rad službe, gde je neophodno da se izvrše korekcije na jedan prihvatljiv način.
Međutim, pismeno, koliko je meni poznato, mišljenje Vlade na amandmane nismo dobili. Saznali smo da su prihvaćene sugestije međunarodnih organizacija, koje su u vidu amandmana podneli kolege iz poslaničke grupe G17 plus, ali koliko znamo, ova za nas u Socijaldemokratskoj partiji ključna stvar oko funkcionisanja unutrašnje kontrole nad radom policije u Predlogu zakona, nažalost, nije promenjena.
Mi iz Socijaldemokratske partije smo pokušali da kroz naše amandmane poboljšamo Predlog zakona o policiji. Posebno smo smatrali da član 5, koji govori o informisanju i javnosti rada policije, o čemu je bilo govora i u izlaganjima mojih prethodnika koji pripadaju opozicionoj grupaciji, treba da se koriguje, jer je ovaj član zakona suprotan Zakonu o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja.
Taj zakon generalno, kao osnovni zakon, reguliše javnost rada državnih organa i ne dopušta nikakve izuzetke, osim izuzetaka koji su navedeni i u samom Zakonu o slobodnom pristupu informacijama. Član 5. Predloga zakona o policiji ovo pravilo krši jer uvodi pojmove osnovanog interesa za traženje informacija, što je potpuno suprotno ideji osnovnog zakona iz ove oblasti.
I na kraju, ponoviću, ako bi se prihvatili podneseni amandmani, kojima se služba unutrašnje kontrole ustrojava kao nezavisni organ sa jasnim ovlašćenjima, koja se neće relativizovati tako da se služba svodi na svoju puku formu, ovaj zakon mogao bi biti i dobar zakon.
Ali, ova vlast i ovaj ministar moraju pokazati odlučnost i jasnu spremnost da se reforma i preporod policije u državi Srbiji zaista i dogode. Zahvaljujem na pažnji.

Hvala, gospodine Omeroviću. Izvinjavam se gospodinu Živkoviću, malopre sam pogrešno pročitao. Reč ima sada narodni poslanik Milisav Petronijević, a neka se pripremi narodni poslanik Milorad Mirčić, pa Miroslav Živković.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, stav poslaničke grupe SPS na Predlog zakona o policiji na početku ove rasprave izneo je šef poslaničke grupe SPS, gospodin Ivica Dačić. Naravno, napomenuli smo, pre rasprave o ovom zakonu imali smo i jedan detaljan razgovor sa ministrom i njegovim saradnicima, gde smo razjasnili neka nejasna pitanja. Uz to da ponovim da imamo i nekoliko amandmana, kojima pokušavamo da još više pojasnimo neke odredbe zakona. Dakle, nije mi cilj da ponavljam sve ono što je već rečeno, ali bih se zadržao samo na nekoliko pitanja.
Naravno, SPS će podržati i glasaće za ovaj predlog zakona. Međutim, želim da postavim nekoliko pitanja. Gospodin ministar u uvodnom izlaganju je posebno istakao nekoliko pitanja koja već kod ljudi postaju koliko popularna za iskazivanje toliko i nejasna. Ne znam da li ima neke oblasti a da se ne govori o depolitizaciji, profesionalizaciji, decentralizaciji, demilitarizaciji, dekoncentraciji reforme i da ne nabrajam dalje.
Mislim da je ministar ovde s pravom istakao kao prvo pitanje depolitizacije policije, nužno pitanje bez koga se ne može. Ali, želim da upozorim, nije dovoljno da se ostvari depolitizacija policije samo time što će se direktor policije birati konkursom, odnosno Vlada ga postavljati na osnovu konkursa.
Naravno, to je potreban, ali ne i dovoljan uslov. To treba u daljem postupku dovesti da ne sme da bude nikakvih političkih uticaja kada se vrši taj izbor. Paralelno s tim pitanjima je i pitanje profesionalizacije. Nije dovoljno da to bude samo depolitizovano, da bude samo konkurs, već mora da bude stručnjak, dokazani stručnjak, sa kvalitetima da može da vodi policiju.
Drugo pitanje koje je ovde pominjano, a to je pitanje decentralizacije, jedno takođe moderno pitanje. Ali, da pogledamo kako to zakon predviđa i da li su takve mogućnosti realne. Mislim da je u ovom delu, koji govori o organizaciji policije, nađena prava mera kako da se ti poslovi organizuju. Naravno, imali su dilemu, i dalje je imam, da li se ovde direkcija poistovećuje sa policijom, ili je to možda sistem.
Možda nije primereno uporediti, u vojsci imate Ministarstvo odbrane i Generalštab sa vojskom.
Da li je to adekvatno i ovde, gde imate MUP, direkciju, kao Generalštab, sa policijom kao vojskom? Nastavićemo to i dalje da razjašnjavamo.
Tamo gde mislim da je nađena dobra mera, to je da nije samo teritorijalna decentralizacija prava decentralizacija, već da je dobro što su decentralizovana ovlašćenja, odnosno poslovi. Inače, zamislite policiju koja bi bila zbir policijskih uprava u Srbiji, gde bi svako imao svoju policiju, a da ne govorim u ovakvim uslovima koji važe u Srbiji - zlo i naopako.
Zamislite policiju u Beogradu gde bi bio komandant policije gradonačelnik Bogdanović. On bi hapsio svakoga ko postavlja pitanje šta je sa parama za gradsku garažu. Gde su otišle te ogromne pare? Šta je sa parama za "Arenu"? Šta je sa izgradnjom mosta na Adi, koji još nema nikakvu dokumentaciju, a silne pare se daju za projekat itd? On bi pohapsio odmah one koji postavljaju ta pitanja, a ogromne pare su u pitanju. Zato mislim da je tu nađena dobra mera i da jednostavno na tome treba dalje insistirati.
Ono o čemu može da se razmišlja u ministarstvu, postoji li mogućnost u nekom daljem postupku da se uvede neka vrsta lokalne policije, ali nenaoružane policije, koja bi se bavila samo onim svakodnevnim problemima građana na ulici, školi itd. To je nešto o čemu bi trebalo da se razmišlja.
Takođe, kada se kaže - depolitizacija, da se to stvarno i uradi. Dakle, treće pitanje je primena tog zakona. Svi su nam pričali o depolitizaciji. Imali smo ministarstva, pa i sada, gde je čitavo predsedništvo jedne stranke zauzelo mesta pomoćnika. Zamislite, sve stručnjaci, celo predsedništvo stranke - stručnjaci za tu oblast.
Imali smo priliku u prošloj Dosovoj vlasti da nije samo ministar bio politička ličnost, čak je on bio najmanje bitan tu. Tu su bili glavni stručnjaci Čeda Jovanović, Vesić, Batić, Beba Popović i ne znam više ko nije bio. Dakle, suština je u tome - primeniti do kraja taj princip.
Pretposlednje je pitanje kontrole rada policije, da ne nabrajam sve ono o čemu smo pričali. Ovde se vidi, a i jedino je moguće, postoji spoljna i unutrašnja kontrola. Šta mislim da izaziva nedoumice u javnosti? Spoljna kontrola koja se obavlja u Skupštini, koja je ipak vrhovni organ, nije dovoljno razvijena, nije do kraja razrađena. Zbog toga ljudi traže raznorazne načine kako da uđu dublje i vide suštinu tih odnosa itd.
Zato mi se dopada, ako je to tako, donošenje zakona o parlamentarnoj kontroli svih službi bezbednosti, gde bi se jasno preciziralo kako se vrši spoljna kontrola. To je civilna kontrola. Najvažnija kontrola je civilna kontrola policije.
Ono drugo – unutrašnja kontrola, to je nešto za šta je nađena mera u ovom zakonu, s tim što mi se čini da je falila samo rečenica da se izbegnu svi nesporazumi.
Ako je jasno, a jasno je, unutrašnju kontrolu može da vrši neko odatle i to da bude ne stručan, nego par ekselans stručan. Taj može da vrši unutrašnju kontrolu u okviru policije. Možda je trebalo u zakonu reći da je na čelu toga načelnik sektora koji je pomoćnik ministra. Možda bi se izbegli nesporazumi te vrste.
Nije dozvoljeno da se, pored spoljne kontrole, preko unutrašnje kontrole pravi još jedna spoljna kontrola, prave dva ministra itd.
Dakle, unutrašnja kontrola, na čelu stručnjak par ekselans, a ne kao sada što se događa da Božović vrši unutrašnju kontrolu policije.
Na kraju, mislim da ovo rešenje treba podržati, treba ga do kraja razjasniti vezano za pomoćnika ministra i jasno staviti do znanja da i taj mora da bude stručan.
Sasvim na kraju, mora se učiniti sve da policija dobije status koji zaslužuje. To mora da učini i sama policija tako što će se ponašati u skladu sa zakonom i Ustavom, tako što će izbeći sve moguće političke uticaje.
Kada bi Demokratska stranka imala stalno uticaj na policiju, njoj bi zakon bio najbolji. Dakle, ona sama mora dati odgovor na sva ona pitanja koja je opterećuju, počev od "Sablje", preko svih drugih.
Nije policija bila ta koja je izbrisala "Sablju". Policija je sprovodila naloge ovih malopre rečenih ljudi. Zatim, ako je to policija koja treba da štiti građanina, građanin mora da ima poverenje u nju. Znači, ona mora da se oslobodi svih tih unutrašnjih problema.
Ali, isto tako, država mora da stane potpuno iza policije i ne dozvoli da je iko devalvira. Naravno da joj omogući takav materijalni položaj da tu čovek bude i materijalno i na svaki drugi način obezbeđen.
Tek tada možemo govoriti na pravi način o jednoj profesionalnoj policiji, koja je oslobođena svih pritisaka i, naravno, o onoj koja je u funkciji građana. Toliko, hvala.

Hvala vama, gospodine Petronijeviću.       
Reč ima narodni poslanik Milorad Mirčić, potom narodni poslanik Miroslav Živković, pa narodni poslanik Momir Marković.
Izvolite, gospodine Mirčiću.

Ovaj zakon je pokušaj da se jedan deo MUP jasno definiše, njegove obaveze, nadležnosti i odgovornosti.
Ono što je veoma dobro jeste da je u centar ovog zakona stavljeno lice, odnosno građanin, njegova prava, zaštita i bezbednost.
Ali, nije dobro što u ovom zakonu jasno nije definisano kako i na koji način su taj isti građanin, odnosno njegovo pravo, njegova bezbednost, zaštićeni od same policije, iz prostog razloga što u ovim delovima ovog zakona, gde se radi, ne samo o delu unutrašnje kontrole nego i o delu javnosti rada, a i samim odredbama koje definišu način postupanja policije prema licima, odnosno građanima, jasno se vidi da su u pojedinim segmentima, bez usvojenih ili razmatranih amandmana, zbog neizdefinisanosti ugrožena prava ili, bolje rečeno, uskraćena prava lica.
Ako pogledamo koja su ovlašćenja službenih lica u ovom zakonu, odnosno pripadnika policije, videćemo, između ostalog, da najblaži prekršaj koji se tretira u ovom zakonu je nedolično ponašanje pripadnika policije, pa sve do one kategorije gde zakon kaže da se može vršiti prisluškivanje ili praćenje lica odlukom Vrhovnog suda, odnosno sudije koji menja predsednika suda.
U tom jednom dijapazonu mnoge mere i mnogi načini gde se može naći i te kako uporište za zloupotrebu službenih ovlašćenja, za krivotvorenje zakonskih odredbi. Zašto? Zato što, kada pogledamo statistički, jedan od glavnih problema je upravo u onom delu sa kojim se mi prilično susrećemo, sa nedoličnim ili neodgovornim ponašanjem službenog lica, počevši od onog pozorničkog posla, preko saobraćajne policije, pa do nekih viših funkcionera u MUP-u.
Glavni uzrok i razlog je nekorektno ponašanje, ponašanje koje bi se moglo reći da je u suprotnosti sa zakonom, počevši od verbalnog maltretiranja, šikaniranja, do primene lakših mera sile. A kada pogledamo kaznenu odredbu, onda vidimo da je sankcionisanje takvih postupaka, koji su većim delom zastupljeni u prekršajima, kažnjavanje umanjivanjem ličnog dohotka od 10 do 30%.
Kaznena politika predviđena ovim zakonom ima cilj da spreči sve one neželjene posledice. Ako je lice koje je pripadnik policije spremno da zloupotrebom svog položaja, maltretiranjem građana, za čiju je bezbednost on zadužen, odlučilo da to čini iz neke lične koristi, onda sankcionisanje takvih postupaka koji se tretiraju kao najlakši prekršaj neće imati efekta.
Drugo, kada je u pitanju privođenje i zadržavanje lica, onda smo svesni činjenica da imamo neka gorka iskustva iz proteklog perioda, pogotovo iz perioda vanrednog stanja ili akcije "Sablja", gde jedan od prethodnih govornika, koja je žarila i palila tom akcijom, izađe ovde da nam naknadnu pamet prospe, da mi izvučemo pouke, pa reče da nije u pitanju to što su ljudi protivzakonito zadržavani, što su uz svesno kršenje Ustava i ustavnih odredbi maltretirani, šikanirani, proglašavani za organizatora atentata, već je suština u unutrašnjoj kontroli.
Mi smo sada ovde u prilici da usvajanjem pojedinih amandmana jasno definišemo maksimalan vremenski period privođenja, odnosno zadržavanja. On mora da bude u skladu sa zakonima, usvojenim zakonima i ništa preko toga. Ne može nijedno opravdanje da služi kao osnova da bi se u ovom zakonu napravio izuzetak. Ne može se u ovom zakonu ograničavanje kretanja na ovako jasno nedefinisan način sutra koristiti kao mogućnost za zloupotrebe i protivzakonito postupanje.
Zašto mi srpski radikali upozoravamo na ovo? Iz prostog razloga što smo svesni činjenice da je vlast promenljiva, za razliku od mnogih od vas koji ste u kontinuitetu od 2000. godine, pa mislite da ćete uz međunarodnu podršku ostati 100 godina. Mi bismo voleli da ste gavranovi, ali ne možete 100 godina da vladate. Ne govorim za kompletnu vladajuću koaliciju, nego za pojedini političke partije koje se preko noći transformišu iz nevladinih organizacija u političke partije, pa onda u kontinuitetu od Radoja Kontića drže vlast.
Pošto je to promenljiva kategorija, morate razmišljati kako će se to odraziti na vas same, koji sada zagovarate ovako nedefinisan zakona u pojedinim tačkama. Ako je u pitanju primena mere prisluškivanja, onda smo svesni činjenice do kakvih je sve zloupotreba dolazilo kada je u pitanju primena ovakve mere. Zašto je dolazila? U osnovi razlog je bio nepoštovanje važećeg zakona, koji je jasan, decidan i kaže - samo predsednik Vrhovnog suda odobrava primenu ovakvih mera i ne smemo praviti izuzetak.
Ne smemo u ime pojedinačnih slučajeva da napravimo zakonski presedan, jer taj zakonski presedan sutra će biti predmet ili način zloupotrebe. Ako je to predsednik Vrhovnog suda, onda je on samo ovlašćen da da takvo odobrenje. Imali smo doduše, istine radi, i tu negativnih iskustava, gde je bivša, ako upotrebimo modernu kovanicu, predsednica Vrhovnog suda, na zahtev BIA da primeni takve mere prema licu koje se bavi špijunažom, odgovorila - ne može se primeniti, jer se bavi svojim poslom.
Ne smemo na osnovu takvih iskustava da dozvolimo zakonski da neko sutra zloupotrebljava, tako što će usled odsutnosti predsednika Vrhovnog suda ovlastiti bilo kog sudiju Vrhovnog suda. Uostalom, odgovornost funkcije podrazumeva da je taj čovek, koji je predsednik Vrhovnog suda, svestan činjenice da na zahtev hitnosti mora u svakom trenutku da bude na usluzi i da se nađe u svakom trenutku na mestu gde je u mogućnosti da potpisuje takve zahteve.
Primena takvih mera je u proteklom periodu u 99% slučajeva bila način zloupotrebe i osnov za kršenje zakona. Zašto? Čuli smo i ovde žalopojke pojedinih predstavnika političkih partija, koje kažu da su patile od 1990. do 2000. godine.
Onda su ukazivali kako je primenjivana mera prisluškivanja prema njihovim liderima, ali ne kažu javnosti da nije takva mera trebalo da bude primenjivana od 1990. godina, jer njihovi lideri su dopisni članovi državne bezbednosti, BIA. Zašto prislušivati nekoga ko vam honorarno radi, koga honorarno isplaćujete? Uvek je to predmet manipulisanja.
Što se tiče same organizacije policije, uvodi se jedna nova institucija koja se zove direkcija. Na čelu te direkcije je direktor. Zakonski nejasno i nepotpuno izdefinisano koje su sve ingerencije, koja su prava i dužnosti direkcije, dovodi u pitanje opravdanost i postojanje funkcije direktora.
Hijerarhijski odnos je jasno izdefinisan, sve je podređeno ministru, ali s druge strane to dovodi u pitanje jasno određenje ili opredeljenje predlagača zakona da se policija depolitizuje. Ako je ministar jedina politička figura u čitavoj strukturi policije, onda je nejasno kakva je to depolitizacija policije, kada svi njemu polažu računa. Moramo da izlazimo iz tih zabluda.
Zablude koje se ogledaju u nekim floskulama. Izvršićemo depolitizaciju i demilitarizaciju tako što ćemo to navesti kao jednu rečenicu ili kao jedan segment u zakonskom predlogu, a u praksi imamo sasvim drugačiju situaciju, gde ministar kao politički vrlo značajna figura ima diskreciono pravo da utiče na izbor svojih saradnika.
Naravno, direktor direkcije je u ovom slučaju jednim delom dosta izdefinisan, tako što se kaže - primaće se po konkursu, a da konkursne uslove treba da ispunjava takva ličnost koja konkuriše za direktora. To je jasno definisano, ali šta je hijerarhijski niže, a to su načelnici pojedinih sektora, pojedinih oblasti ili i pojedinih uprava? Kako se oni biraju?
Oni moraju da budu jasno definisani u ovom zakonu zato što sačinjavaju jednu novu "instituciju u okviru policije", a to je direkcija. Ako tako ne bude izdefinisano imaćemo jednu nepravdu ili bolje rečeno diskriminaciju prema čoveku ili ličnosti koja će konkurisati za direktora. Za njega je potrebno da ispunjava uslove za to mesto, a svi ostali su najverovatnije odraz političke volje i želje ili međustranačke trgovine.
(Posle pauze – 14,55)

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, dobar dan. Nastavićemo današnju načelnu raspravu 13. tačke dnevnog reda - Predlog zakona o policiji.
Dozvolite mi da vas na početku obavestim kako ćemo raditi danas i sutra. Danas ćemo raditi do okončanja načelne rasprave ove tačke, a sutra ćemo, ako sve bude u redu, raditi najduže do okončanja objedinjene rasprave 15. i 16. tačke.
Dakle, sutra ćemo početi rad u 10,00 časova načelnom raspravom 14. tačke dnevnog reda i raditi do kraja objedinjene načelne rasprave 15. i 16. tačke, o čemu su se složili predstavnici poslaničkih grupa. Hvala.
Reč ima narodni poslanik Miroslav Živković. Neka se pripreme narodni poslanik Momir Marković, pa Dragan Šormaz. Izvolite, gospodine Živkoviću.

Poštovane dame i gospodo, uvaženi narodni poslanici, gospodine ministre, ako znamo da je kontrola i reforma bezbedonosnih službi jedan od prioriteta Srbije na njenom putu ka EU, ako znamo da takva reforma ne može biti ozbiljna ako se ne usvoji zakon o policiji, onda nema dileme kako će poslanici G17 plus glasati. Naravno, mi podržavamo ovaj predlog i glasaćemo za usvajanje ovog zakona.
Naime, o reformama službi bezbednosti dugo se i opširno govorilo. Bilo je tu raznih ministara, bilo je tu raznih transformacija, sistematizacija, resistematizacija, ali suštinski se ništa nije učinilo. Ništa se nije učinilo sve do dolaska ove vlade. Ova vlada i resorni ministar imali su dovoljno hrabrosti, znanja, volje da suštinski priđu ovom problemu. Oni su prišli reformi sistema bezbednosti na koje se najviše čekalo. Ove reforme su poslednje provedene, a na njih se najduže čekalo.
Jednostavno, predugo je policija bila politički instrument, političko sredstvo, sredstvo kojim je struktura na vlasti kontrolisala društveni interes. Nije ga podržavala nego ga je kontrolisala. Naravno, takvo ustrojstvo policije i sistema bezbednosti zahtevalo je određenu kadrovsku strukturu, u kojoj su poslušni i pouzdani nosili prevagu nad stručnim, pametnim. Međutim, sa dolaskom ove vlade to se počinje menjati.
Kada sam govorio o prethodnom periodu, da ne bude zabune, zatečenom periodu, govorim o periodu i posle 5. oktobra. Reforma sistema bezbednosti nije samo stvar opredeljenja i volje vlade i resornog ministra. Tu se radi jednostavno o nekim obavezama koje smo mi, kao zemlja, na putu ka evropskim integracijama preuzeli. Mi kao država, sa ozbiljnim opredeljenjem ka evropskim integracijama, te obaveze ćemo ispuniti. Ne bih želeo sada da ponavljam, gospodin ministar je u svom uvodnom obraćanju pomenuo koje smo sve dokumente, protokole i preporuke morali da ispoštujemo. Mislim da je to dobrim delom ovim zakonom učinjeno.
Uvažavajući činjenicu, pre svega, da reforme, pa i reforme policije, nisu stvar trenutka, već procesa, za poslanike G17 plus ovaj tekst predloga je sasvim prihvatljiv. Neko je lepo primetio da je ovaj predlog zakona nešto između zatečenog i poželjnog.
Mi uvažavamo tu činjenicu i baš zbog toga, da bismo se što više približili tom poželjnom, poslanici G17 plus podneli su više od 20 amandmana.
Ne zbog toga što smo smatrali da je ovaj predlog zakona loš, ne zbog toga da bismo dobili neke jeftine dnevno-političke poene, to prepuštamo nekim drugim, jednostavno, ponoviću još jednom, hteli smo da podržimo napore ove vlade da se konačno izvrši suštinska reforma sistema bezbednosti, u ovom slučaju policije, i da dođemo do najboljeg mogućeg rešenja.
Jedan od kolega poslanika je rekao ovde da je amandmane G17 plus pisala EU. Meni je drago ako je taj kolega prepoznao u našim amandmanima preporuke EU. Amandmane smo pisali mi, doduše imamo dovoljno stručnih i poštenih ljudi u našoj poslaničkoj grupi koji su mogli to da urade. O razlozima što smo to učinili, već sam govorio.
Neki od naših amandmana su prihvaćeni. O nekima se još razgovara, ali bez obzira na to smatramo da ima dovoljno dobrih stvari u ovom zakonu zbog kojih treba podržati ovaj zakon.
Ne bih želeo da se ponavljam, kolege su o tome govorile, posebno kolega Krstin, šta je dobro u ovom zakonu. Kratko bih hteo da podvučem, dobra stvar je kod zakona o policiji što se, pre svega, sprovodi demilitarizacija i depolitizacija. Siguran sam da resorno ministarstvo ima dovoljno snage da već započet proces dekriminalizacije policije, koja je odraz ranijeg perioda, sprovede do kraja. Tome smo svi svedoci. Mislim da ministar ima dovoljno snage da istraje na tom putu.
Ponoviću ono što je, po meni, najbitnije. Pre svega, ovim zakonom se uvodi novi koncept javne bezbednosti. To više nije samo zaštita prava i sloboda državljanina Srbije, građana, nego zaštita svih. Takav jedan novi koncept javne bezbednosti zahtevao je da se odrede, pre svega, veoma jasno policijski poslovi. U ovom zakonu to je regulisano u članovima od 10 do 19, u kojima mislim da je dosta amandmana iz poslaničke grupe G17 plus ministar ugradio, odnosno prihvaćeni su.
Jednostavno, da bismo zaštitili prava i slobode građana, moramo znati koja su ovlašćenja policajca, odnosno prava i ovlašćenja policajca i prava i ovlašćenje građana. To su jednostavno dve stvari, odnosno viđenje jedne te iste stvari. Ovaj zakon to precizno reguliše, mnogo bolje nego postojeći, koji je donet, podsetimo se, 1991. godine, u nekim potpuno drugačijim uslovima. Mislim da je tu zakonsko rešenje sasvim prihvatljivo.
Ono što je najbitnije kod ovog zakona, tiče se organizacionog dela, jeste da se uvodi direktor policije, odnosno direkcija policije. Takođe, mi tu nemamo nekih ozbiljnijih primedbi. Direktora policije, dakle, bira Vlada na predlog resornog ministra, bira se na pet godina. Sve to je regulisano u članu 21.
Možda bi bila mala primedba da se nadam da će ovi kriterijumi biti precizirani kroz neka od podzakonskih akata, jednostavno da bismo znali da se što manje radi o diskrecionom pravu ministra prilikom izbora direktora.
Ne bih se više zadržavao na detaljima osim da kažem, koliko god neki zakon bio dobar, može biti savršen, ukoliko se ne primenjuje ili se pogrešno primenjuje, on jednostavno nema nikakvu snagu, potpuno je bezvredan. Zbog toga, ovim zakonom su predviđena dva nivoa kontrole - spoljašnji i unutrašnji.
Poslanici G17 plus su imali malo drugačije viđenje u ovom delu, ali to je bilo naše viđenje. Postoje dva sistema, mogli smo izabrati jedan ili drugi.
Vlada i ministar su se odlučili za jedan. Bilo jedan ili drugi, odlučili smo da prihvatimo da je ono što je najbitnije - zaštititi prava i slobode građana i sprečiti samovolju policije.
Ono što me posebno raduje, naravno, ne sadrži se u ovom zakonu, ali sam spremajući se za ovaj zakon pronašao da će biti oko 100 inspektora unutrašnje kontrole raspoređeno na teritoriji Srbije.
Mislim da sam to našao u nekom intervjuu. To je strašno dobro. Znači, ipak se ozbiljno prilazi ovom problemu, neće se to sprovoditi paušalno, neće ostati mrtvo slovo na papiru.
Za sada bih toliko rekao, neću dublje da ulazim u analizu ovog zakona, za to postoji rasprava u pojedinostima, gde mislim da će ostale pojedinosti biti potpuno razjašnjene.
Na kraju, još jednom bih hteo da vas pozovem da, kao i poslanici G17 plus, podržite ovaj zakon i glasate za zakon o policiji. Hvala.

Hvala vama, gospodine Živkoviću.
Reč ima narodni poslanik Momir Marković, potom narodni poslanik Dragan Šormaz, pa narodni poslanik Radiša Ilić.
Izvolite, gospodine Markoviću.

Dame i gospodo narodni poslanici, i ovaj zakon je kako vladajuća garnitura zna da kaže sistemski zakon.
Sistemski je zbog sistema prepisivanja i prevođenja od nekih zemalja sa zapada i uglavnom je sistemski loše prevođeno, pa se često pitam da li vam to neko ne podmeće loše prevode zakona.
Navikao sam već nekoliko zakona unazad da se u prvom ili drugom članu počinje sa nabrajanjem, međutim kada dođemo na član 2. i o tome ću. U članu 1. stav 2. kaže: "Policija obavlja zakonom utvrđene policijske i druge poslove, pruža podršku vladavini prava u demokratskom društvu..."
Pitam vas da li ste vi to dobili sertifikat da je ovo društvo demokratsko. I ako niste dobili, nemate potvrdu da je društvo demokratsko, onda policija ne mora u skladu sa zakonom.
Mislim da je previše mahanja sa tim demokratski, demokratija, demokratičnost. U ovakav zakon, ozbiljan zakon, zakon koji ima nameru da postane ozbiljan zakon, ne treba uvoditi, jer to sve više liči na floskulicu "u demokratskom društvu" – puka proklamacija.
Demokratičnost određenog društva određuju glasači na izborima. Mislim da ne treba da se takve reči više unose u zakon, stvaraju zabunu.
Vezano za član 2. U članu 2. u Zakonu o putevima nam je ministar Ilić napisao šta je put, šta je rigola, šta je jarak pored puta, šta je raskrsnica, šta je semafor, pa nam u Zakonu o duvanu objasni ministar Dinkić, šta je duvan, šta je cigara, šta je cigareta, kako se secka, kako se fermentiše.
U ovom zakonu toga nema. Jer da ima, onda bi morao ministar Jočić da nam kaže šta je policajac, šta je šapka, šta je pendrek. Dobro je da je ministar Jočić video ono što ne valja kod ostalih ministara pa nije primenio.
Sada dolazimo na član 3. Kaže: "Ako se pri izvršenju akata državnih organa i pravnih lica sa javnim ovlašćenjima osnovano očekuje otpor, policija će tim organima i licima, na njihov pisani zahtev, pružiti pomoć radi omogućavanja sprovođenja izvršenja."
Radi se uglavnom o delu MUP-a u lokalnoj samoupravi i ovde dolazimo sada u situaciju da primoramo policiju i da krši zakon, pored ostalog, o tome ću malo kasnije, ali i da se nedemokratski, ako već koristite onaj izraz, ponaša.
Tipičan primer. SRS se sudila oko Magistrata sa onom demokratskom vlašću do 2003, dolazilo je četiri puta, ako ne i više, rešenje za iseljenje, i nekoliko puta je policija dolazila i nekoliko puta su poslanici SRS stajali ispred i policija nije mogla da izvrši iseljenje, jer smo sad dobili konačnu presudu da je sve u skladu sa zakonom. Ovako može voluntarizam nekih opštinskih glavešina da natera policiju da zloupotrebi ovlašćenja.
Ima još jedna stvar. Nedavno se desilo da je u Kraljevu predsednik opštine angažovao načelnika SUP-a da u 21,00 sati poziva sve one koji su potpisali peticiju za pokretanje inicijative za smenu predsednika opštine i da od njih uzima izjavu. To se ne sme desiti.
Upravo je to mogućnost kada se spregne načelnik, pogotovo ako su pašenozi, kao što je u ovom slučaju, čini mi se, načelnik i predsednik opštine ili načelnik i neki funkcioner, ili ako su samo prijatelji, onda načelnik može da zloupotrebi i ona ovlašćenja koja u stvari po onom starom zakonu nije imao. Zloupotrebljava policiju kao instituciju.
Član 6. stav 2: "Policija sarađuje i sa drugim organima i ustanovama, nevladinim i drugim organizacijama, manjinskim i drugim organizovanim grupama i samoorganizovanim pojedincima (baš me zanima kakav je to samoorganizovani pojedinac, organizovani pojedinac, izraz malo treba posle da se objasni, kako je to samoorganizovani pojedinac) radi razvijanja partnerstva u sprečavanju ili otklanjanju delikata itd."
Ovde će vam nevladine organizacije komandovati policijom. U skladu sa članom 6. će Nataša Kandić, Sonja Biserko, svi ovi izdajnici koji nas cinkare gde god stignu i kako god stignu, policija će morati da postupa po ovome ukoliko se član 6. ne izmeni.
Član 8. stav 2: "Ministar daje policiji smernice i obavezna uputstva za rad, uz puno poštovanje operativne nezavisnosti policije. Ministar može naložiti policiji da u okviru svoje nadležnosti izvrši određene zadatke i preduzme određene mere i da mu o tome podnese izveštaj." Šta može ministar i dokle? Koja je granica u svemu ovome dokle ministar može da ide? Ministar može da naloži i prisluškivanje, hapšenje, ispitivanje. Tužilac mora odmah da se uključi, jer na kraju toga člana se kaže - i preuzme upravljanje nad policijskim postupanjem.
Kaže ovako: "Nadležnosti ministra za policijska postupanja iz stava 2. ovog člana važe do trenutka kada javni tužilac bude obavešten o krivičnom delu i preuzme upravljanje nad policijskim postupanjem u pretkrivičnom postupku." Koliki je period kada MUP mora da obavesti tužioca i da tužilac tog trenutka preduzme određene mere? Do sada je to bilo 48 sati zadržavanja u pritvoru i u to vreme mora već javni tužilac da se umeša.
U članu 10. tačka 2. kaže - bezbednosna zaštita imovine. Pitam – s obzirom da više nemamo domaćih banaka, jer i ove banke koje su domaće, u stvari nisu domaće, više su domaćih tajkuna i uglavnom je kapital malo više od onih drugih, nego od ovih naših – konkretno se radi o bankama, transportuju novac od trezora do banke i nazad, vezano za to.
Pre izvesnog vremena sam imao priliku da me ljudi u crnom, naoružani dugim cevima, sa nekakvim kačketima, zaustave da bi prošla kola, da obezbede, mislim da je to grčka banka, na trgu kod Magistrata. Pitam, ko osim policije sme da nosi duge cevi? Isprepadali onde građane na pijaci, jer se tu baš pored pijace prolazi, uđoše, izađoše, pumparice u rukama. Da sam malo plašljiv i mene bi uplašili.
Prema tome, policija mora da obezbeđuje ovakve konvoje, ali policija mora i da naplati to, i ako obezbeđuje i naplaćuje, onda gde ide novac? Da li ide u budžet ili ide na onaj poseban račun policije? Sve mora u zakonu da bude regulisano.
Član 15. stav 1. kaže: "Ako Vlada Republike Srbije oceni da drugačije nije moguće itd. da ograniči ili zabrani kretanje na određenim objektima, određenim područjima ili na javnim mestima."
Ovo je uvođenje vanrednog stanja na delu teritorije. Nema pravo Vlada, nego ima predsednik države. Koliko znam, Nataša Mićić je bila Milan Milutinović, samo malo drugačija, i onda je ona uvela ovo. Dalje kaže stav 2 - da zabrani nastanjivanje na određenom području ili napuštanje određenog područja. Šta to znači? Hoćete ceo grad, to je određeno područje, žicu da razvučete i da pretvorite grad u logor. Ovde mora drugačije da se kaže.
Sada pošto nemam vremena dovoljno, član 30. tačka 13 - javno raspisivanje nagrade. Pitam ministre vas, ako je ministar smenjen, MUP ostaje. Ministar koji je bio pre vas raspisao je javnu nagradu. Predsednik SRS, prof. dr Vojislav Šešelj, tri slučaja je potpuno obradio i predao mu. To je bilo onda po 300.000 maraka, 900.000 maraka, odnosno 450.000 evra vaše ministarstvo duguje SRS, koliko da znate.
Dalje, u tači 5. u drugom delu kaže se - prikupljanje obaveštenja od lica u pritvoru. Na to nemate pravo. Onog trenutka kada je lice pritvoreno, policija više sa njim nema ništa.
Na kraju još da postavim dva pitanja, pa da završavam, jer mnogo je još govornika SRS. Čuli ste ministre, baš mi je drago da ste tu, za jednog čoveka koji je bliski rođak jednom od naših funkcionera ove države, a inače mu je nadimak Manijak, verovatno ćete se setiti o kome se radi, radio je u Komora sistemu, nabavio opremu za prisluškivanje i drži tu opremu, prisluškuje telefone firme "Nokia". Imam informaciju da je MUP upoznat, a da se ništa do sada nije preduzelo.
Ko koristi opremu za prisluškivanje koja se nalazila u ulici Vladete Kovačevića? Oprema je kupljena u Izraelu još kada je Tadić bio ministar i uvezao je izvesni Milan Zarić. Da li imate informacija o toj opremi, jer tu opremu može držati samo MUP i BIA i niko više. Upozoravaju me kolege da sam već 12 minuta potrošio. Tokom rasprave o amandmanima podrobnije o svakom članu ćemo pričati.