Hvala vama, gospođo Mićić.
Reč ima narodni poslanik Marko Krstin. Neka se pripreme narodni poslanici Blagica Kostić, pa Nikola Milošević.
Izvolite, gospodine Krstin.

Predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, ministre, slušajući ovu raspravu od samog početka, obradovan sam time da organ unutrašnjih poslova, u ovom slučaju policiju, tretiramo kao organ uprave.
Imao sam utisak da je u dosadašnjoj zakonodavnoj praksi policija ipak tretirana kao nešto mnogo značajnije, više i, kako bih rekao, iznad nekog organa uprave. Vidim i kroz ovaj propis i kroz nastup ministra da mi ipak dolazimo do jednog tretmana policije kao specifičnog organa uprave, što je jako dobro i što se kroz sam propis vidi.
Čini mi se da se od dosadašnjih zakona o unutrašnjim poslovima, koje sam gledao, a gledao sam i čitao dosta, ovaj najviše približava organu uprave. To jeste specifičan organ uprave. Zbog toga je ovaj zakon impozantan i po broju članova, ima 198 članova.
Pored toga što je ovo sistemski propis, na njega se primenjuje i Zakon o državnoj upravi, Zakon o opštem upravnom postupku, Zakon o državnim službenicima i svi ostali zakoni koji uređuju pitanja vezana za rad državne uprave.
Dakle, očito se radi o posebnim ovlašćenjima, posebnim odgovornostima i radi se, što je veoma važno, o neposrednoj primeni prinude na učinioce društveno-opasnih dela, što se radi o neposrednoj zaštiti javnog reda i mira i zbog toga se može govoriti o policiji kao posebnom organu uprave.
Što se status policije više približava organima državne uprave, možemo govoriti o većoj demokratičnosti i većem ostvarivanju ljudskih prava. Ovaj zakon jeste u tom pravcu i G17 plus će upravo zbog toga glasati za ovaj zakon.
Naravno, s obzirom da MUP priprema zakon o sopstvenom radu, što se inače kod drugih organa retko dešava, jer na druge organe se primenjuju opšti propisi, ovaj zakon bih kao pravnik, ocenio kao dosta ekstenzivan i sveobuhvatan.
Znači, procedure su dosta komplikovane, složene, međutim, kada se radi o zaštiti ljudskih prava nijedna procedura nije suvišna i nijedna procedura nije suviše komplikovana da bi se štitila ljudska prava.
Zakon je veoma značajan, jer je oblast koju policija pokriva veoma značajna za ovu državu, pogotovo u aktuelnom trenutku u kome se mi sada nalazimo. Ne bih posebno apostrofirao, ali moram da kažem da imamo izuzetnu odgovornost policije i na jugu i na severu Srbije, na administrativnoj granici, u kontroli državne granice, u borbi protiv organizovanog kriminala, to su narkotici i drugo, i naravno u reakcijama na pokušaj nasilnog menjanja granica naše države, odnosno Republike Srbije.
Samo ovako sumarno navedena ovlašćenja i odgovornosti koje policija ima u ovom trenutku ukazuju koliki je značaj ovog zakona i ukazuju na našu odgovornost da uz određene popravke usvojimo ovaj zakon, koji zaista zaslužuje da bude usvojen. Hoću posebno da naglasim da je ministarstvo pokazalo, i Vlada kao predlagač, veliku meru prihvatanja svih onih konstruktivnih predloga koje su poslanici svih stranaka ovde imali. Mislim da je to dobar put da mi ovaj zakon donesemo u onakvom tekstu koji će zaista odražavati ono što policija treba da bude kod nas.
Moram da kažem da policija u ovom trenutku beleži dobre uspehe, naročito kada se radi o obračunu sa organizovanim kriminalom, što treba naglasiti kod donošenja ovog zakona. Pomenuću slučaj Novog Sada, gde su zaista u jednoj koordiniranoj, organizovanoj akciji, koju su svi ocenili kao izuzetno dobro organizovanu, uhvaćeni učinioci sa 2,5 kilograma heroina, što je izuzetno velika količina koja je na ovim prostorima nezabeležena.
Naravno, postoje problemi u radu policije i zbog toga je ovaj zakon dobrodošao da se i sa tim problemima obračunamo. Policija radi na unutrašnjoj kontroli. Mi imamo slučaj da je šest aktivnih policajaca izloženo krivičnom postupku, policija radi i unutar svojih redova, da bi se sve ono što čini korupciju i nezakonitost uklonilo iz policije.
Šta su najvažnija rešenja po meni u ovom zakonu? Kasnije ću se oko amandmana nešto detaljnije izjasniti. Mislim da je veoma važno naglašavanje i informisanje javnosti o radu policije. Mislim da protekli period i višestranačje, naročito pre toga, pokazuje da nemamo dovoljno informacija o radu policije, i svaka informacija je veoma dragocena, a naročito obaveza policije da daje informacije, koja bi bila korigovana jedino u slučaju kada se radi o poverljivim podacima, odnosno interesima odvijanja krivičnog postupka.
Tu poverljivost informacija treba tretirati restriktivno, a ne kao do sada ekstenzivno, da se sve smatra poverljivim i da javnost ne može da ima ni o čemu saznanje. Nadam se da će određeni amandmani koje smo mi podneli, naročito u pogledu ove informisanosti, gde insistiramo na obaveznosti obaveštavanja javnosti, doprineti kvalitetu zakona, a da se neće preširoko koristiti ovlašćenje da se ograničava informisanje javnosti kada se radi o pitanjima koja su poverljiva i od značaja za sprovođenje istrage.
Smatram da je veoma važno i to da se apostrofira pravo, zakon kaže pojedinca. Ipak bih upotrebio naš ustavni termin i termin koji je odomaćen u Evropi, građanina, mislim da je pojedinac jedan prevaziđen termin. To je jedna dobra norma, koja kaže da se građanin neposredno ovlašćuje da traži i ima pravo da dobije informaciju i da tom njegovom traženju odgovara obaveza policije da tu informaciju da.
Pogotovo je veoma interesantna obaveza policije kada se radi o krivičnim delima koja se ne gone po službenoj dužnosti, gde se radi o krivičnim delima koja se gone po privatnoj tužbi, da policija na zahtev građana preduzima mere radi utvrđivanja identiteta učinioca kada sam građanin to ne može.
Dakle, to je nešto novo i mislim da je to jako dobro da se policija uključi i u ovakve aktivnosti, jer jednostavno smatram da oštećeni krivičnim delom nije sam onaj koji je oštećen krivičnim delom po službenoj dužnosti, nego i svim ostalim krivičnim delima.
Smatram da je ovakvim odredbama zakona u velikoj meri i poboljšan odnos policije prema građanima. Mi imamo u zakonu obavezu da se donese kodeks policijske etike. Mi smo amandmanima predvideli da to uradi Vlada, da ne radi to policija sama, što mislim da je jako dobro.
Mislim da je taj kodeks policijske etike značajan ne samo zbog toga da bi policija unutar sebe mogla da razlikuje poželjna i nepoželjna ponašanja prema građanima, nego zbog građana da bi zaštitili svoja prava.
Zaista bih voleo da se taj kodeks policijske etike primenjuje više nego do sada u disciplinskim postupcima, da bi na osnovu jedne pozitivne norme mogli tačno da ocenimo šta je ko uradio, a šta nije uradio ili nije smeo da uradi, a uradio je.
Hoću da napomenem posebno ovaj tragičan slučaj koji se desio u Kikindi. Mislim da je tu MUP dobro reagovao, ali očekujem da se i u odnosu na druge radnike u policiji, za koje se dokaže da su imali određene radnje koje predstavljaju radnje saučesništva, pomaganja, primene konkretne krivične sankcije, a ne samo da govorimo o suspenziji, premeštanju na drugo radno mesto itd.
Mislim da je odgovornost policije za kršenje ljudskih prava mnogo veća nego nekog drugog radnika u nekom drugom organu uprave i stoga reakcija mora da bude adekvatna tome. Pri tome se, naravno, zalažem, kao i većina kolega, da se mora popraviti materijalan položaj policije i da zaista od tog materijalnog položaja mnogo toga zavisi.
Ova vlada je popravila položaj nosilaca pravosudnih funkcija i mislim da je red da se popravi materijalni položaj radnika policije, jer bez toga nema gonjenja učinilaca krivičnih dela i zaštite javnog reda i mira, a naročito u bezbednosti saobraćaja.
O tome smo malo govorili, a izuzetno su teške posledice kojima su izvršena krivična dela, u toku ove godine mislim da je nezabeležen broj poginulih bar što se tiče Novog Sada i okoline u oblasti saobraćaja, i mislim da mnogo veća pažnja treba da se ukaže tehničkoj opremljenosti tih ljudi, da se poveća broj saobraćajnih policajaca i da se oni nagrade.
Mislim da je jako dobro što se preciziraju i tačno nabrajaju ovlašćenja policije u odnosu na građane. To možda izgleda preveliko, međutim, mislim da ako već ima toliko ovlašćenja, bilo bi bolje da ih je manje, onda ih treba precizno nabrojati i preduprediti njihove uslove, rok trajanja itd. G17 plus je određenim amandmanima intervenisala da se određene mere vremenski ograniče i da se usklade sa ustavnim rešenjima, i nadam se da će to biti prihvaćeno.
Ima određenih nedoslednosti u rešenjima, npr. kod zadržavanja rok je 24 sata, sem ukoliko se radi o učiniocu krivičnog dela koga su isporučili strani organi, kada je 48 sati. Tu je jako dobro što je uvedeno pravo žalbe na rešenju o zadržavanju okružnom sudu u roku od 6 sati. Međutim, problem je sledeći: ako je rok zadržavanja 24 sata, a rok okružnom sudu da reši 48 sati, onda se postavlja pitanje celishodnosti uopšte žalbe, jer on će već biti pušten, a neće biti rešeno to pitanje. Mislim da bi rok trebalo svesti na rok zadržavanja, u najmanju ruku, ako ne i kraće.
Što se tiče privremenog ograničenja slobode kretanja, mislim da je dobro da sud tu određuje da se to ograničenje može produžiti i posle 8 časova, s tim da i za sud treba da bude rok koji ovde ne postoji. Ne bi mogao ni sud da to privremeno ograničavanje tako propiše da bude neograničeno. I tu bi jedan rok falio, dokle bi sud mogao ići u ograničavanju, kod te privremene zabrane ograničenja kretanja.
Nadalje, smatram da je sistem kontrole rada po pritužbama, kada već govorimo o tom korpusu zaštite prava građana u odnosu sa policijom u članu 180, dosta komplikovan i dosta kontradiktoran mehanizam zaštite po pritužbama. Mi smo dali amandman koji sadrži jedan odnos prema glavnom inspektoratu koji nije predmet ovog zakona. Smatram da ukoliko bi ispravili taj amandman, da izostavimo glavni inspektorat, da bi taj član 180. bio mnogo primereniji i mnogo manje komplikovao situaciju zaštite po pritužbama. Mislim da je to prilično zapleteno i kada smo mi to razlagali videli smo da je pitanje kako će se građani snaći u toj materiji.
Takođe bih istakao, na kraju, što je dobra strana ovog zakona, da prvi put definiše odnose prema lokalnoj samoupravi i teritorijalnoj autonomiji u zakonu koji kao lex specialis uređuje pitanje rada policije. Do sada se to u praksi iskristalisalo da su organi policije počeli da sarađuju sa organima lokalne samouprave i teritorijalne autonomije, ali u toj saradnji ipak nije bilo odgovarajuće korelacije koja je urađena ovim zakonom.
Dakle, ovim zakonom je data zakonska mogućnost da lokalna samouprava i teritorijalna autonomija razmatra pitanje iz nadležnosti policije kada se radi o određenim bezbednosnim događajima na svom području i da o tome obaveštava policiju.
Međutim, tu nedostaje obaveza policije da razmotri i da uzme u obzir ono što ima. Vi ste prihvatili amandman, zadovoljan sam, ali prosto moram da ukažem da je dobro rešenje ako se to kompletira.
Mislim da je jako dobar pravac kojim zakon ide da se na takav jedan način omogući lokalnoj samoupravi i teritorijalnoj autonomiji da na svom području ipak daje određene informacije, jer policija bez građana ne može da vrši svoj zadatak.
Ne bih se složio sa pređašnjim diskutantom, sa poštovanom koleginicom koja se zalaže da funkcionere, odnosno rukovodeće radnike u policiji postavljaju organi teritorijalne autonomije i lokalne samouprave, imajući u vidu organizaciju policije i potrebu za jedinstvenim komandovanjem i izvršavanjem naređenja. Tu se ne radi o organu uprave opšte namene, to je organ koji ima tu jedinstvenu organizaciju, gde bi zaista odgovornost prema segmentima u sistemu dovela do toga da služba ne bi radila.
Mislim da je dobro što je tako postavljeno i mislim da bi eventualno mogli da daju neke predloge, ali da presudnu reč o odgovornosti mora da ima ministar, jer on odgovara pred Vladom za stanje na celokupnoj teritoriji, ne odgovara samo za stanje na teritoriji Beograda. Prema tome, ne može mu se izuzeti iz odgovornosti koga postavlja i kakve mere prema njemu može da preduzme.
Isto tako smatram da je neophodno da naglasim da kod odbrambenih priprema, što je izostalo u zakonu, ali ste prihvatili amandman, unutrašnji poslovi imaju tešnju saradnju sa ministarstvom nadležnim za odbranu, jer bez jedinstvenog odbrambenog sistema zaista ne možemo govoriti o jednom ciljnom naporu države da se odupre spoljnom neprijatelju.
Zadovoljan sam što ste prihvatili ovaj amandman i smatram da smo prihvatanjem amandmana u biti popravili zakon. Smatram da zakon takav kakav je zadovoljava ono što je neophodno da bi se funkcija policije ostvarila onako kako zahteva sadašnji trenutak i predlažemo da se zakon usvoji. Poslanička grupa G17 plus će glasati za ovaj zakon.

Reč ima narodni poslanik Blagica Kostić, potom narodni poslanik Nikola Milošević, pa narodni poslanik Meho Omerović.

Uvaženi predsedavajući, uvaženi gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, pre nego što počnem da govorim o Predlogu zakona podsetiću javnost da je SPO, kao stranka koja je u periodu od 1990. do 2000. godine doživela najveći teror od strane policije i Službe državne bezbednosti, u ovom parlamentu bez člana Odbora za bezbednost, a da Predlogom ovog zakona takođe gubimo i ono što smo do sada imali, mesto generalnog inspektora MUP-a Srbije. To neće uticati na odluku SPO da li će glasati ili ne.
Sada ću reći ono što imam na temu Predloga ovog zakona. Slovenci su napravili jednu od najsposobnijih i najažurnijih policija primenom sličnih polaznih stavova koji su nam nametnuti međunarodnim propisima, standardima i iskustvom, a na koje se i mi sada pozivamo.
Dakle, problem nije u polaznim osnovama, već u činjenici da se u našim uslovima mora obezbediti efikasnija kontrola rada policije od strane Vlade, Skupštine, pravosudnih organa, koji moraju biti apsolutno respektabilni.
Da li je naša izvršna vlast takva? Ako ministar policije i direktor BIA umesto da hapse ponekad pregovaraju sa kriminalcima, ako su neki ministri optuženi za učešće u ozbiljnim aferama koje do dana današnjeg nisu istražene i procesuirane, onda imamo ogroman problem kako naterati obične policajce da primenjuju zakon.
Atmosfera za primenu ovog predloga zakona je katastrofalna i jasno je da je u takvoj situaciji nemoguće očekivati da Vlada izvrši depolitizaciju policije, što je osnovni preduslov za reformu policijskih snaga.
Predlagač ovog zakona je upao u zamku uverenja da će večno biti na vlasti, pa je pravio zakon po svojoj meri. Čim padne vlast taj zakon će nekom drugom omogućiti da stvara političku policiju koja će selektivno delovati i biti možda iskorišćena i zloupotrebljena protiv članova današnje izvršne vlasti. Ne treba nikada smetnuti sa uma da batina ima dva kraja.
Sada ću preći na konkretne zamerke ovom predlogu. Pored niza zamerki koje se mogu uputiti, najozbiljnije su sledeće: zadržava se visok stepen centralizacije policije, policija i dalje ostaje zatvorena za javnost i poslednja, najozbiljnija, ukida se ozbiljna kontrola nad policijom, što naravno može dovesti do velikih problema.
Policija i dalje ostaje potpuno centralizovana, iako su pisci Predloga zakona pokušali da u članu 17. tu činjenicu prikriju odredbom o obaveznoj saradnji policije i organa lokalne samouprave kroz davanje obaveštenja o stanju bezbednosti, obavezi komandira policijske stanice da vodi računa o zastupljenosti u saradnji pripadnika nacionalnih manjina.
Ovakva formulacija bi se mogla tumačiti kao obaveza određene policijske stanice da i pripadnike nacionalnih manjina koristi kao doušnike.
Članom 18. predviđa se mogućnost da lokalne samouprave kroz stvaranje uslova za poboljšanje rada policije daju novac i druga sredstva policiji na svojoj teritoriji, što je potpuna besmislica kada se lokalna samouprava ne pita oko postavljanja rukovodilaca policije na svojoj teritoriji, niti ima bilo kakve druge nadležnosti nad policijom.
Decentralizacija policije podrazumeva postojanje lokalne policije, koja bi se bavila bezbednosnim pitanjima od lokalnog značaja, čijeg bi šefa postavljao organ lokalne samouprave i koji bi tom organu odgovarao za svoj rad. Naravno, lokalnu policiju bi finansirala lokalna samouprava. Ovakva praksa postoji u velikom broju zemalja.
Koliko bi bilo značajno postojanje lokalne policije pokazali su nedavni događaji u Vojvodini, kada su neki predstavnici mađarske nacionalne manjine tražili uspostavljanje multietničke policije, a premijer se saglasio sa idejom koja bi po Srbiju u ovom trenutku bila pogubna u svakom pogledu.
Lokalna policija, pored toga što je idealan instrument za rešavanje lokalnih bezbednosnih problema, imala bi politički značaj u sredinama sa mešovitim nacionalnim sastavom, a međunacionalne konflikte manjeg značaja, kao što su kafanske tuče i slično, rešavala bi lokalna policija. Ovakvo rešenje bilo bi dobar signal međunarodnoj zajednici.
Druga zamerka odnosi se na javnost rada policije. Članom 5. stav 3. predviđa se da policija informiše pojedince i pravna lica o svom radu samo ukoliko za to postoji opravdan interes. Ovakva odredba direktno je u suprotnosti sa Zakonom o dostupnosti informacija od javnog značaja, koji podrazumeva da je davanje takvih informacija javni interes koji ne treba dokazivati. Navedeni stav podrazumeva da svako ko traži informacije o radu policije mora dokazati da za to ima opravdani interes.
Pored toga, u stavu 1. istog člana kaže se da policija neće otkrivati poverljive informacije, što je potpuno u redu, ali se ne definiše koje se vrste informacija mogu smatrati poverljivim, već se to ostavlja na slobodnu procenu načelniku nadležne policijske uprave, osim ako se ne radi o podacima za vođenje nepristrasnih sudskih postupaka. U tom slučaju je obavezno reč o poverljivim podacima.
Smatram da bi bilo primerenije da se nabroje vrste podataka koje mogu procenom nadležnog policijskog rukovodioca biti proglašene poverljivim, vrste podataka koje se ne mogu nikada iznositi u javnost. Pre svega, to su lični podaci koji se čuvaju u evidencijama. Svi ostali podaci moraju se učiniti dostupnim javnosti, bez ikakvih uslova. Ovakvo rešenje policiju drži i dalje zatvorenu i bez prave javne kontrole, što je osnovni uslov svake demokratije.
Treća, za nas najznačajnija primedba, odnosi se na kontrolu rada policije. Predlog sadrži potpuno nesuvislu podelu kontrole policije na spoljašnju i unutrašnju, pa se kaže da spoljašnju kontrolu vrše Narodna skupština, Vlada i drugi državni organi, u skladu sa svojim ovlašćenjima, a unutrašnju sektor unutrašnje kontrole policije.
Potrebno je reći da kontrola, po svojoj prirodi, može biti parlamentarna, nju vrši Narodna skupština; upravna, nju vrši Vlada, za šta je potrebno da obrazuje poseban organ; sudska, koja se vrši od strane sudova. Unutrašnju kontrolu vrši ministar, neposredno i preko posrednog organa, i svaki starešina u okviru svoje organizacione jedinice.
Ovako formulisan predlog, praktično, svu kontrolu koncentriše u rukama ministra, čime se kontrola ukida. Predlog u članu 170. određuje da ministar postavlja načelnika sektora unutrašnje kontrole i daje smernice i uputstva za rad sektoru, koji za svoj rad odgovara ministru. Vlada nema nikakva ovlašćenja u postavljanju načelnika ovog važnog sektora, niti on ima obavezu da Vladi i Skupštini podnosi izveštaje o svom radu.
Ovo, uz već iznete primedbe o javnosti rada policije, znači da će Narodna skupština, Vlada i javnost o radu policije moći da znaju samo ono što ministar hoće da im kaže.
Pored toga, u članu 174. kaže se da sektor postupa na osnovu predloga, pritužbi i predstavki građana, što znači da kontrola mora biti inicirana spolja, što unosi dodatne nejasnoće u prirodu ove kontrole, ako se zna da je u nadležnost sektora stavljena samo kontrola zakonitosti, a ne i celishodnosti policijskog rada. Logično bi bilo da je reč o upravnoj kontroli koja, pored ustupanja po pritužbama na rad, vrši i permanentan nadzor nad zakonitošću i celishodnošću policijskog rada, o čemu izveštava ministra.
(Predsedavajući: Molim vas, završite.)
Privodim kraju. Ukoliko bi ostala ovakva rešenja unutrašnje kontrole policije, bilo bi neophodno da Vlada imenuje inspektora MUP-a koji bi u ime Vlade vršio upravni nadzor nad radom policije. Inspektor bi u tom slučaju bio funkcioner Vlade i za svoj rad bi odgovarao Vladi i ni na koji način ne bi bio potčinjen ministru. Građani bi primedbe na rad policije upućivali inspektoru, a ne sektoru za unutrašnju kontrolu i on bi spolja vršio kontrolu zakonitosti i celishodnosti rada policije. Sektor unutrašnje kontrole bi, u tom slučaju, bio pomoćno telo ministra koje bi u njegovo ime vršilo nadzor nad radom policije, a ne nosilac celokupne upravne kontrole policije, koja je za ovaj organ i najvažniji vid kontrole.
Drugo moguće rešenje je da načelnika sektora imenuje Vlada i da on za svoj rad ogovara Vladi. Načelnik sektora ne može da odgovara za svoj rad i Vladi i ministru, jer je to protivno samoj logici kontrole.
Naravno, predlog ima i dobrih rešenja, ali pored ovoga što sam iznela, ne treba o njima ni govoriti. Hvala vam.

Hvala vama, gospođo Kostić. Hvala svima na razumevanju.
Reč ima narodni poslanik prof. Nikola Milošević, a potom narodni poslanik Meho Omerović, pa narodni poslanik Milisav Petronijević.

Poštovani gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, u nekoj državi u kojoj postoji kontinuitet poštovanja nekih osnovnih zakonskih prava donošenje nekog novog zakona o policiji ne bi imalo neki poseban značaj. Međutim, u državi u kojoj, a mi živimo u takvoj državi, poštovanje nekih osnovnih zakonskih prava nije bilo u praksi sprovedeno već nekoliko decenija, razume se da donošenje jednog ovakvog zakona ima naročiti značaj.
U prilog onome što sam upravo rekao, dozvolite mi nekoliko primera. Kada je u vreme Josipa Broza, za čijom vladavinom se danas još uvek otima po neki uzdah, bilo suđeno našem velikom piscu Pekiću, sudija ga pita: "Zašto ste vi u istražnom postupku rekli jedno, a na sudu kažete drugo?" "I vi biste", kaže Pekić, "jer je glavni argument mog islednika bila jedna noga od stolice".
Sada mi dozvolite drugi primer koji znam iz prve ruke, budući da je reč o mom velikom, nažalost pokojnom prijatelju, našem istaknutom, jednom od naših najboljih književnih kritičara i istoričara, Zoranu Gavriloviću. On je jednog dana bio pozvan u policiju i islednik od njega traži da dostavlja. Čovek je bio iz stare gradske kuće, još deda mu je bio predsednik Srpske akademije nauka. Islednik je računao da će prema njemu tzv. reakcionari imati poverenja.
Pošto Gavrilović odbije da to radi, islednik ga postavi u ćošak, drži ga nekoliko sati i samo povremeno priđe i zgazi ga na nogu. Jedan vrlo duhovit istražni postupak, ne znam da li ga je još neko primenjivao. Tako dva puna meseca. Dakle, dva puna meseca čovek dolazi, stoji u ćošku, a ovaj ga isleđuje tako što mu povremeno samo stane na nogu. Od te noge počela je gangrena, noga je odsečena i posle toga je moj veliki prijatelj umro.
Ne mogu da zaobiđem ni primere iz nekih upravo minulih vremena, kada je na vlasti bio tzv. DOS. Pošto su ovde već pomenuti neki nestašluci, koliki li je tek nestašluk bilo neovlašćeno uvođenje ratnog stanja pod maskom vanrednog stanja. Zna se ko je to učinio. Onaj ko je tzv. vanredno stanje uveo, kao ministar pravde u toj vladi, nije umeo da pravi razliku između vanrednog i ratnog stanja. Vanredno stanje uvodi se samo na jednom delu teritorije. To bi saznanje i gospodinu Nikoliću bilo od koristi da čuje.
Podsećam na to da je ovde za vreme DOS-a, pod maskom uvođenja vanrednog stanja zapravo uvedeno ratno stanje, a da onaj ko je to uveo, kao ministar pravde u toj vladi, nije umeo da načini tu razliku zbog koje se na pravnom fakultetu mora pasti na nekim ispitima.
Da podsetimo, vanredno stanje se uvodi samo na jednom delu teritorije. Za vreme vanrednog stanja ne mogu se suspendovati osnovna ljudska prava. To može za vreme tzv. ratnog stanja.
Dozvolite mi da podsetim šta su neki "nestašni momci" radili u vreme tog tzv. vanrednog stanja. Primenjivali su dokazni postupak pomoću navlačenja najlonske kese na glavu, pa je tako preminuo slikar Tapi. Potom su vezali Nikolu Kavaju 12 dana za jednu klupu, a onda su znali i da uvrću, onima koji su isleđivani, jednim drvenim kleštima noseve u prisustvu tadašnjeg potpredsednika Vlade.
Dame i gospodo, i pre uvođenja vanrednog stanja kršena su neka osnovna ljudska prava i neki osnovni zakoni koji bi normalno trebalo da važe. Ako ste bili u prilici da pročitate, preporučujem da tu knjigu svakako pročitate, knjigu Dobrice Ćosića o Kosovu, obratite pažnju na onaj deo knjige u kome on govori o Zoranu Đinđiću.
Jednog dana javlja mu se Zoran Đinđić, predlaže Dobrici Ćosiću da se nađu, ali ne u njegovoj kući, jer kaže: tebe prisluškuju. Molim sada da razmislite o tom podatku, u čiju objektivnost ne treba sumnjati, jer je knjiga pisana sa velikim simpatijama prema pokojniku, predsedniku Vlade. Šta ova poruka znači? Ova poruka znači da predsednik DOS-ovske Vlade zna da se neovlašćeno prisluškuje jedan pisac, ne preduzima ništa da to spreči, a kaže mu, evo, mi ćemo privremeno da se manemo prisluškivanja tvoje kuće, a kada ovaj razgovor završimo, neka se to prisluškivanje nastavi.
Dakle, da saberem ono što sam upravo pomenuo. Sve to zaista čini više nego neophodnim uvođenje jednog ovakvog zakona koji je sada pred nama ili tačnije Predloga zakona. Želim zato da skrenem vašu pažnju na neke članove ovog zakona, gde će se ovako grube zloupotrebe i kršenja osnovnih zakonskih ovlašćenja moći da eliminišu.
Recimo, paragraf 12, gde se predviđa zabrana mučenja i primene nečovečnih i ponižavajućih postupaka, potom paragraf 84 u kome se tačno reguliše pod kojim uslovima se može primeniti sredstvo vezivanja, pa se kaže da se to sredstvo prinude može koristiti samo ako se na drugi način ne može izvršiti zadatak o kome je reč. Dakle, nema vezivanja za klupe i nema vezivanja u trajanju od 12 dana.
Dozvolite mi da skrenem vašu pažnju i na član 30, u kome je reč o prisluškivanju i u kome se kaže da se nadzor i snimanje telefonskih i drugih razgovora ili komunikacija drugim tehničkim sredstvima, kao i optička snimanja, vrše za lica u krivičnom postupku. Dakle, samo na ono lice koje je u tom nekom postupku može se ovakva neka mera prisluškivanja primenjivati, niti se sada, toplo se nadam, neki pisac ili bilo koji građanin ove zemlje može neovlašćeno prisluškivati.
Istini za volju, želim sa ove govornice da skrenem vašu pažnju, razume se i gospodinu ministru, na moguće političke pritiske pod kojima se krše osnovna ljudska prava.
Najpre bih želeo da vam ukažem na ono što se zove - poligraf. To je član 70. i pročitaću ga, kaže: "Ovlašćeno službeno lice može na zahtev ili uz pristanak lica od kojeg traži obaveštenje da primeni nad njim poligrafsko ispitivanje." Podsećam vas da je bivši ministar pravde, gospodin Batić, zahtevao da se ta vrsta ispitivanja primeni u njegovom slučaju i da na poligrafu nije prošao.
Šta to znači, da smo imali ministra pravde koji ne govori istinu ili prosto i grubo rečeno - laže, i to je jedno pitanje, ali se na njemu neću zadržavati. U svakom slučaju, ako neko nije prošao poligraf, ako nije govorio istinu, da li je onda moguće da se protiv njega ne pokrene istražni postupak? Mislim da nije, ali u praksi jeste.
Ovim zakonom predviđa se takođe i mera proveravanja nečijeg identiteta. Dakle, onaj od koga policija zatraži da se identifikuje ne može to da odbije. To uostalom po zakonskim merilima i minulih vremena ne bi bilo moguće, ali dozvolite mi da vas i ovom prilikom podsetim da je Nataša Kandić, pošto je opalila šamar na javnom mestu, odbila da se identifikuje gradskoj policiji koja je prišla i zatražila od nje da se legitimiše.
Podsećam vas, takođe, da je posle toga upozorena da mora da se povuče, odbila je i da se povuče, a da policija zatim, na šta je bila dužna, nije našla za shodno da protiv nje podnese prijavu. Neću se zadržavati na pravosudnoj strani, već sam o tome govorio, da je ona za to svoje delo potpuno oslobođena bilo kakve krivice jednom sudskom presudom i to je stvar pravosuđa, a ovo je stvar policije.
Neka mi ne bude previše zamereno što ću pridodati, završavajući ovo moje izlaganje, i moj lični slučaj.
Kada sam bio podvrgnut maltretiranju u "Medija centru", jer ne znam koju bih drugu reč za to upotrebio, opkoljen jednom grupom, smem li reći, mladih političkih huligana, koji su mi dovikivali da sam - najveće zlo u Srbiji. Evo, to najveće zlo u Srbiji se sada ovde obraća, ima li veće bruke za ovaj parlament.
Tada su mi predviđali da ću živeti još samo dve godine. Molim vas, gospodine Nikoliću, u tom takmičenju biće da sam ipak ispred vas, šta mogu, nisam bio u komisiji, odnosno u žiriju. Posle toga doživeo sam da mi se na vratima ispiše auto-lakom reč "idiot". Policija preduzima istragu, ne na moju inicijativu, jer nisam nikoga tužio, i istraga se završava tako što me islednik ostavlja da ceo sat čekam, posle čega gubim strpljenje i odlazim, a onda zatvara slučaj, premda ima snimke svih tih, smem li reći, političkih huligana.
Ali, šta biva kada policija na vreme ne zaustavi takve i tome slične huligane; onda se desi ono što se meni desilo, već sam jednom bio u prilici to da kažem, a želim to da ponovim i zbog prisustva gospodina ministra, da mi se sipa super-lepak u bravu. Dakle, dotični mladi politički, opet smem li reći, huligani, shvataju tako međustranački i međupolitički dijalog - vi ćete nešto reći što se njima ne dopada, a oni će vam sipati superlepak u bravu.
Da ne bude nikakvih nesporazuma, sve ove primere nisam pominjao zato da dovedem u pitanje izglasavanje ovog zakona, jer ću za taj zakon rado glasati. Mislim da je to vrlo dobar zakon i sve što sam rekao na kraju ima cilj samo da u meni podstakne nadu, pa i u svima vama, da će se posle donošenja ovog zakona jednako tretirati svi građani ove zemlje.
Dozvolite mi samo još da dodam, ima jedan zajednički imenitelj i u slučaju poligrafa, i u slučaju Nataše Kandić, i u mom slučaju. Taj zajednički imenitelj je, ako mi samo dozvolite; u toku je jedan dijalog koji ne mogu da pratim, sada je u toku...

Molim vas, omogućite poslaniku da govori.

Dakle, ima jedan zajednički imenitelj u sva ta tri slučaja: reč je o političkim pritiscima koji ne dolaze samo odavde, nego dolaze i izvan ove zemlje. Neće sigurno biti slučajno da u jednom, drugom i trećem slučaju ima nešto što jako podseća na vatrene zatočnike američke spoljne politike u zemlji u kojoj mi živimo. Nemam ništa protiv, neka svaka država vodi svoju politiku za koju ona misli daje dobra, ali dozvolićete da spoljna politika jedne zemlje ne može biti plašt pod kojima će se ovde sprovoditi u praksi nešto što nimalo ne liči na poštovanje zakona. Hvala vam.

Hvala vam, profesore Miloševiću. Po Poslovniku reč ima narodni poslanik Tomislav Nikolić.

Najpre se izvinjavam profesoru Miloševiću što njegovo izlaganje koristim kao priliku da izađem za govornicu, a naravno da vas izuzetno cenim, gospodine Miloševiću, i ne želim da se sporim sa bilo kojim argumentom koji ste ovde izneli. Međutim, rekoste kada žuti optužuju nekoga da je zlo, da ste vi tu u prednosti ispred mene. Boriću se sa vama do kraja do žuti za mene kažu da sam najveće zlo, verujte mi.
Dobro je, rekli ste mi da smo bili u ratnom stanju, ali vi se nekako izvukoste iz tog stanja profesore, stranka vam je došla na vlast, ali zato pomislite malo na one koji su u tom stanju rata od pre neki dan sa vlašću ponovo. Naime, mi smo od strane jedne stranke koja je u vlasti upozoreni da smo od tog dana sa njima u političkom ratu, mi srpski radikali, i dan posle toga došla je izjava od jednog zamenika ministra da smo mi oni koji su ljude bacali u krečane, spaljivali u krečanama.
Pretpostavljam da je neposredni povod bio otkrivanje spomenika Ivanu Stamboliću ili već ne znam šta, tako da, gospodine Miloševiću, pomislite samo da imate autoriteta, imate moć da savetujete - savetujte ovu vlast da ne načini iste greške koje su činili oni pre njih, oni skoro pre njih, oni mnogo pre njih i mi radikali kada smo bili na vlasti.
Idealna je prilika da se svi naučimo na greškama i da ne idemo dalje na način na koji smo jedni sa drugima išli, a onima što su nam objavili rat nešto ću da kažem - "neko je prevario miševe da ih se slonovi boje".