Reč ima ministar unutrašnjih poslova, gospodin Dragan Jočić.

Vrlo kratko. Nisam upoznat sa tim da li ste vi ili članovi vaše stranke bilo koga spaljivali. Isto tako ne bih na osnovu novinskih članaka zaključivao o autentičnosti izjave onoga ko je citiran da je dao. U svakom slučaju izjava zaslužuje pažnju, zaslužuje da se proveri i da se vidi da li postoje neka saznanja o onome što je tvrđeno u tekstu.
Što se tiče mene, vas gospodine Vučiću neću da hapsim, zato što nema dovoljno ni razloga, nema razloga uopšte, ali ćemo normalno sve da proverimo. Za vas lično, poznajem vas dugo, sigurno tako nešto ne bi radili. U svakom slučaju, videćemo da li je ta izjava data kao što je napisano u novinama i da vidimo šta znači i šta se zna o tim tvrdnjama.

Replika, Aleksandar Vučić.

Dame i gospodo narodni poslanici, nije mi bilo smešno, gospodinu Jočiću je možda bilo zabavno da izlazi, nije mi bilo smešno ne zbog toga što znam, kao što zna i gospodin Jočić i svi u ovoj sali na koga je mislio. On je to mislio na svoje koalicione partnere, pa se zaboravio u trenutku. Mislio je na slučaj Ivana Stambolića, ali je zaboravio da ne podržava SRS Vladu Srbije, nego neke druge stranke, ali to mene ne interesuje.
On je to ovde rekao direktno vezano za SRS i ne morate da budete ni cinični, ni ironični, ni da razmišljate šta ćete i kako ćete. Da, tražim da nas uhapsite odmah i proverite to odmah. Da neko spaljuje ljude u živom kreču, a da još niste upoznati ili da niste saznali bilo bi previše za Srbiju i ne bi dobro govorilo o stanju pravne države u našoj zemlji.
Dakle, ako smo spaljivali u živom kreču ne samo da treba da budemo uhapšeni, nego nikada niko ne treba da izađe iz zatvora od nas. To je ono što je istina.
A sada o nečemu drugom ću da govorim. Ne mogu više o odgovoru ministra Jočića, koji nastoji da se ne zameri previše koalicionim partnerima, iako mu je jasno da su budalaštine to što su izgovarali. Dakle, posle ovakvih stvari, posle ovakvih tvrdnji, vi se pojavite i kažete, i tražite - ej, vi u SRS, budite pristojni, budite dobri, jer vi ako kažete neku težu reč na sve ovo protiv Vlade Srbije ili protiv nekoga, vi niste pristojni, vi ste primitivci, vi ste divljaci.
A vi ste fini, vi ste najfiniji koji ćete ljude da optužujete da spaljuju nekoga u živom kreču. Kakva finoća. Pa će Toma Nikolić da bude optužen da je ubijao babe u Antinu ili ne znam gde.
Gde su im dokazi? Nema. To će 15 dana da traje i treba 15 dana čovek da trpi da je ubica i da nigde nikome ništa ne kaže, da mu slučajno ne pređe neka teža reč preko usana, jer će onda da bude primitivac i divljak. Da li je to vaša politika, da li je to ono o čemu pričate ovde?
Onda kažete - što se neko ljuti. Pa neka neko vama kaže da ste nekoga ubili. Neka vama jedan dan neko kaže - spaljivali ste nekoga u živom kreču, pa da vidite kako ćete da reagujete. Srbija zaslužuje, uvek je vlast ta koja određuje i pokazuje kakvi će odnosi politički da budu u zemlji, kakav će nivo i rezime političkih sukoba da budu.
Neka dobro celokupna vlast, cela vlada, sve stranke vlade i ovaj ministar ili zamenik ministra što ovako laže, neka dobro razmisle pre nego što takve gluposti izgovaraju, jer oni onda prave takve odnose u zemlji.
Hoćete da nam pretite, kažete da hoćete rat protiv SRS. Je l' to? Dobro, vi ste velika vlast, mi smo opozicija. Hoćete rat protiv SRS, vreme je da ih pobijete, ukinete, zabranite, šta hoćete već. Hoćete to?
(Predsedavajući: Vreme)
Nije vreme, sada ću da završim kada budem hteo. Hoćete rat? Mi nećemo da ratujemo sa političkim protivnicima ni na koji način.
Ali, ako mislite da ste nas uplašili, niste nas uplašili ni najmanje. Nemojte da pozivate narod na ulice, jer će to loše da se završi. Jer mnogo je više naroda iza nas nego iza vas. Bolje da to političari sami rasprave.
Zato se nisam malopre šalio, tražio sam ozbiljan odgovor od gospodina Jočića, veoma ozbiljan i odgovoran odgovor jer, gospodine Jočiću, da kažem nekome od vas da ste nekoga spaljivali u živom kreču, šta biste radili?
Očekujem u toku dana, proverite po policijskim papirima svim mogućim jesmo li spaljivali nekoga u živom kreču ili nismo i obavestite nas u toku dana, pa da onda zvanično saopštimo da je ovaj ministar lažovčina, prema saznanju policije. Nije to nikakva tajna, samo hoćemo da to čujemo od naše policije.
(Predsedavajući: Gospodine Vučiću, molim vas.)
Završiću, gospodine Mihailoviću, hvala vam, veoma ste ljubazni. Zato vas pozivam da ne pravite stanje u Srbiji kakvim ne treba da ga pravite, a pravite da bude sve lošija atmosfera.
Hoćete Srbiju da dovedete na ivicu političkih sukoba, na ivicu političkog rata upravo pred odlučujuće razgovore o budućnosti Kosova i Metohije, o tome šta će da bude sa Republikom Srpskom usled velikih pritisaka, i u našoj Vojvodini i u svim delovima Srbije.
Ne zato što nama treba vaša pomoć ili vaša samilost. Ne plašimo se, obećavam vam svima, posebno ovima žutima i ovima iz SPO-a, suprotstavićemo vam se na svakom koraku, na svakom mestu i na svaki dozvoljeni civilizovani i demokratski način, i nećemo da lažemo da ste spaljivali u nekom kreču nekoga, jer niste, ali ste krali, otimali i pljačkali Srbiju, i za to ima da odgovarate.

Kao ovlašćeni predstavnik, izvolite. Gospodine Jojiću, počela je rasprava, ali ću vam dati reč. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, kada je u pitanju donošenje novog zakona o policiji treba reći da je organizacija i reforma policije u bivšoj SFRJ prolazila kroz različite istorijske i društveno političke okolnosti, počev od 1945. pa sve do danas, s tim što je od 1945. godine pa sve do 1990. godine policija bila uključena u funkciju jedne partije, dakle jednopartijskog sistema.
Reforme policije su usklađivane prema važećim jednopartijskim nalazima, ustavima koji su donošeni još 1945, 1948, 1953, 1966, 1970, 1971, da ne nabrajam godine, kada su vršene reforme policije, ali sve u funkciji zloupotrebe policije u političke svrhe.
Naročito je karakteristično kako je policija, gledano u bliskoj istorijskoj prošlosti, bila u funkciji politike Josipa Broza poznata u periodu prinudnog otkupa 1946, 1948. i 1950. godine.
Mnogima je poznato kako je služba tadašnje državne bezbednosti čupala brkove seljacima i otimala i ono što nije trebalo, da ostane sirotinji da se prehrani.
Reforma policije naročito je doživela udar 1966. godine po nalogu Josipa Broza, Edvarda Kardelja i njemu sličnih, kada su iz službe organa unutrašnjih poslova tada odstranjeni svi kadrovi na važnim mestima koji su bili iz redova Srbije, a na njihova ključna mesta separatisti dolaze, razbijaju državu 1966, 1968, 1971 itd.
Dame i gospodo narodni poslanici, obračun sa političkim neistomišljenicima je posebno bio karakterističan u period od 1945. godine pa do 1970. godine, kada su se obračunavali sa poznatim Ravnogorskim pokretom generala Draže Mihailovića. Zna se kako su pripadnici Ravnogorskog pokreta prolazili u tom vremenskom periodu.
Zašto ovo danas govorim? Govorim da vas podsetim na prošlost, kako su službe unutrašnjih poslova u prošlosti korišćene u političke svrhe radi očuvanja jednopartijske vlasti. Ovo su bila argumentovana i dobronamerna upozorenja na značaj i nužnost temeljne reforme naše policije.
Ne treba olako pristupiti reformi policije i ovaj zakon usvojiti bez temeljne rasprave u interesu vladavine prava, a rezultat svega toga mora biti da Skupština mora odrediti prioritete i metodologiju reforme policije, kao službe koja mora da obezbedi zaštitu i živote građana, njihove imovine i države.
Ne smemo dozvoliti da se menja forma umesto da se menja suština. Smatram da se mora napustiti politički koncept – pritisci i principi – inače rizičan za reformu policije. Vreme je, posle donošenja novog Zakona o krivičnom postupku, da se reforma, organizacija, ovlašćenja i odgovornost pripadnika policije uskladi sa Ustavnom poveljom Srbije i Crne Gore, zatim Ustavom Republike Srbije i sinhronizuje sa novim Zakonom o krivičnom postupku.
Srpska radikalna stranka je protiv svakog demagoškog ubeđivanja javnosti da su stvari postale mnogo bolje. Ako gledate poslove, zadatke i ovlašćenja policije morate poći od jedne notorne činjenice, policija je oduvek hvatala kokošare, džeparoše, hvatala i hapsila provalnike, razbojnike, kriminalce itd. Nećemo mi ništa sada učiniti novo, niti će se nešto novo dogoditi ako nam je neko iz EU danas poručio da moramo doneti zakon o policiji, a suština se neće promeniti.
Poslovi i zadaci pripadnika službe organa unutrašnjih poslova nekada kako su se zvali i sada policije neće se bitno menjati, ali ono što je bitno treba reći, ako EU želi da se reorganizuje policija i da donesemo novi zakon, ne mogu oni nama davati naloge, a naša policija da ima 15.000 ili 18.000 platu, i da tražimo od naše policije da obavlja poslove samo njima znane, a da u stvari po njihovom konceptu tražimo donošenje nekog zakona, ali za to se nisu stekli određeni uslovi.
Na prvom mestu radno-pravni položaj naše policije nikada nije bio gori.
Zato ministar unutrašnjih poslova mora biti odlučan, spreman da otvori raspravu i da se uhvati u koštac sa onima koji odlučuju o radno-pravnom i materijalnom položaju pripadnika policije. Hoćemo da policija deluje preventivno, da deluje represivno, hoćemo da policija goni kriminalce i organizovani kriminal, ali u prvom redu policija mora biti plaćena.
Policijska ovlašćenja da obavljaju drugu delatnost su apsolutno isključena, pa postavlja se pitanje kako će ti ljudi da obavljaju sa uspehom određene poslove i zadatke koje im država postavlja ukoliko u prvom redu nisu obezbeđeni materijalni uslovi za poboljšanje položaja njihovog i njihove porodice.
Policiju danas angažujemo da radi prekovremeno, tražimo da policija radi u vremenu pripravnosti, u nedelju i subotu, da radi noću, po snegu i kiši, a da policiji nismo obezbedili materijalni položaj.
Policija, koja danas treba da bude jedna od organizovanih institucija naše države, mora biti obezbeđena i mora imati svoj status.
Tražimo odgovornost policije i treba da je tražimo, ali preduslov za to je stvaranje mogućnosti da ti ljudi mogu da obezbede svoju egzistenciju. Ne može se više ovako. Svaka partija koja dođe na vlast, ona se u prvom momentu grabi hoće li da prigrabi policiju, finansije i pravosuđe.
Treba da se dignu ruke od policije i od pravosuđa. Zašto? Ne može se dozvoliti da od jednog ministra finansija zavisi institucija koja je izuzetno važna posle sloma, razbijanja i uništavanja Vojske Srbije i Crne Gore.
Ostalo je sada da nam granicu čuvaju policajci. Dakle, vojska je razbijena, njena sistematizacija, njena formacija je svedena na nulu. Kosovski korpus brojaće više vojnika i biće jači ukoliko se ovako nastavi, kako je to poslednjih godinu-dve dana.
Zato SRS smatra da se mora izvršiti depolitizacija policije, ali organizacija policije, njene nadležnosti i odgovornost moraju biti u skladu sa Ustavom i Zakonikom o krivičnom postupku. SRS je uložila određeni broj amandmana. Ti amandmani se odnose, pre svega, na neka ovlašćenja policije.
Mi u SRS smatramo da ih treba koristiti u borbi protiv organizovanog kriminala i težih krivičnih dela koje propisuje Zakonik o krivičnom postupku, a radio sam ga 2000. godine sa stručnjacima iz policije, iz državne bezbednosti, iz tužilaštva, iz sudova.
Mi srpski radikali smo u odredbama člana 232. do 237. vodili računa o pravima i odgovornostima svih organa, ali to poglavlje govori o ovlašćenjima policije u pretkrivičnom postupku i u toku krivičnog postupka.
Ako jedan sistemski zakonik predviđa na koji način će se sprovoditi policijska ovlašćenja kada je u pitanju pozivanje, privođenje, zadržavanje, sprovođenje, određenje pritvora, primena mere prisluškivanja i druge tehničke mere koje se predviđaju, sveli smo ih u Zakoniku o krivičnom postupku na minimum, i to u četiri najteža slučaja.
Prema Predlogu ovog zakona, otvara se mogućnost da direktor policije daje predlog, da o tome odlučuje predsednik Vrhovnog suda. Međutim, u Zakoniku o krivičnom postupku je to detaljno predviđeno, prošireno, jer neće samo direktor policije i predsednik Vrhovnog suda učestvovati u određenim operativnim merama ili radnjama. To se spušta na nivo operative, na regiju sekretarijata, opštinskog suda, okružnog suda. U svakom slučaju, ne može biti u neograničenim slučajevima.
Dame i gospodo, ako treba primeniti ciljne mere kako predviđa ovaj zakon, onda treba reći da se u tom pravcu, kada policija preduzima ta ovlašćenja, ima pravo da ih preduzima u skladu sa odredbama Zakonika o krivičnom postupku.
Prema tome, ako treba dati ovlašćenja policiji, ima slučajeva da policija ne može sve da otkrije i rasvetli, to je tačno, na način kako se to propisuje i Zakonikom o krivičnom postupku, ali ako policija sumnja i ima dokaza da se priprema izvršenje krivičnog dela ili da je neko izvršio krivično delo, a treba da se podnese krivična prijava, u tom slučaju operativa treba da radi. Operativa mora da radi i operativnim merama da se obezbede dokazi i dostave nadležnom sudu, jer to što treba da se primeni u pogledu ciljne prismotre, to je put koji vodi krivičnoj prijavi.
Drugo bi bilo da se ovde radi o pitanju prekršaja, da se radi o nečemu drugom, ali kad se radi o onome gde se osnovano sumnja da je neko učinio krivično delo ili da ga priprema i želi da ga izvrši, u svakom slučaju, mora biti uključen državni tužilac. Da bi se sprečile zloupotrebe i da bi se skinuo teret odgovornosti samo sa policije, neka malo gospoda u pravosuđu, tužioci i sudije, rade svoj posao i neka pomognu da sa policijom rasvetle, otkriju i privedu pravdi izvršioca određenog krivičnog dela.
Dame i gospodo, radno-pravni položaj nije regulisan u ovom predlogu zakona na adekvatan način. Kada je u pitanju prestanak radnog odnosa ili naknadne bezbednosne provere, mislim da to nije dobro rešenje. Mi srpski radikali smo uložili određene amandmane u kom pravcu bi trebalo razmišljati da se poboljša tekst zakona.
Nabrojana su ovlašćenja i treba ih nabrojati, da se tačno zna koja ovlašćenja ima policija da preduzme, u kom trenutku i prema kome. Ne treba opterećivati zakon da moramo iz sistemskog zakonodavstva sve napisati, koja sve ovlašćenja treba da imamo kada su u pitanju odredbe koje regulišu ovlašćenja policije.
Dame i gospodo, ako je ovaj zakon imao cilj da se usvoji, potrebno bi bilo videti da li je u okviru Predloga ovog zakona sve što je predviđeno međunarodnim dokumentima, a pre svega, radi se o univerzalnim dokumentima o ljudskim pravima, i to da li je ovaj predlog u skladu sa Poveljom Ujedinjenih nacija? Drugo pitanje, da li je u skladu sa Opštom deklaracijom o pravima čoveka? Da li je u skladu sa Međunarodnim paktom o građanskim političkim pravima? Da ne nabrajam druge konvencije.
Da ne bi dolazilo do zloupotreba, u svakom slučaju, treba precizirati određena ovlašćenja, ali istovremeno moram reći, a složićete se svi, da ne bi došlo do zloupotrebe, mora biti ostvarena, a ne samo formalno predviđena, parlamentarna kontrola, podnošenje izveštaja nadležnom skupštinskom telu i podnošenje izveštaja, najmanje jednom godišnje, parlamentu.
Ono što je nužno ponovo istaći i podsetiti, potrebna su rešenja da ne bi dolazilo do zloupotreba koje su učinjene 2003. godine, dame i gospodo, kada je na protivustavan način u Srbiji uvedeno vanredno stanje od strane v.d. predsednika Republike Srbije, kada je od strane policije uhapšeno i privedeno oko 12.000 građana. Prema izveštaju Ministarstva, da je mali broj procesuiran, da je tu bila u pitanju politika, a ne nužnost. Nije zapamćeno u Evropi da je za dva meseca uhapšeno 12.000 ljudi.
Uzmite analizu, koju ste i sami vršili u vašem Ministarstvu, ministre, vidite da su se neki načelnici regionalnih sekretarijata takmičili koji će u to vreme, ondašnjoj Vladi, da podnese izveštaj koliko je koji od njih više uhapsio i svakoga dana teleskom ili depešom javljao ili nosio u Beograd, u Ministarstvo ili u Vladu, koliko je građana lišeno slobode.
Da se to ne bi ponovilo, mora biti ostvarena potpuna parlamentarna kontrola i unutrašnja kontrola, ali ni u kom slučaju prevelika ovlašćenja pojedincima, i diskreciona ovlašćenja moraju biti uređena zakonom. Zato mi srpski radikali smatramo, ako treba doneti jedan takav zakon i ova ovlašćenja o kojima sam govorio, trebalo je u prvom redu onda pokrenuti inicijativu da se izvrše izmene i dopune odredaba Zakonika o krivičnom postupku koje regulišu rad pripadnika organa unutrašnjih poslova, a radi suzbijanja organizovanog kriminala i najtežih krivičnih dela koja ugrožavaju bezbednost i imovinu, i građane Republike Srbije.
Zato ne treba prilaziti donošenju jednog policijskog zakona po porudžbini ili po meri određene mušterije. To ne može. Mi smo protiv toga. Mi jesmo da se poboljša položaj pripadnika policije. Ponovo naglašavam, položaj pripadnika policije, jer je policija ugrožena.
On ne može danas da ide kod komšije da obavlja nijednu delatnost, zato što ga čeka otkaz. Zato smatram, dame i gospodo, da je potrebno razmotriti amandmane SRS i mislim da ti amandmani mogu poboljšati tekst zakona, a u pojedinostima nastavićemo pretres ovog zakona ispred SRS. Hvala vam.

Reč ima narodni poslanik Rajko Baralić, a neka se pripremi narodni poslanik Nataša Mićić.

Gospodine potpredsedniče, gospodine ministre, gospodo saradnici, dame i gospodo narodni poslanici, pošto nismo ni mali ni naivni, Poslovnik definiše kada ko dobija reč, koliko može da govori, a nekoliko puta je prekršen Poslovnik za nekoliko proteklih minuta i nema razloga da to radimo.
Ako predsedavajući ima pred sobom spisak prijavljenih diskutanata, onda reč daje prvom a ne sedmom. Ako je taj sedmi dobio reč, kada on kaže za govornicom - govoriću koliko želim, onda mu se skrene pažnja, jer to nije korektno. Znači, ili je parlament ili nije parlament. Kada predsedavajući kaže, vodeći sednicu, da li još neko od ovlašćenih predstavnika želi reč, a niko se ne javi, pa nakon toga da ovlašćenom predstavniku jedne poslaničke grupe reč, predsedavajući krši Poslovnik.
Dakle, mi gradimo odnose u parlamentu, sve je to regulisano Poslovnikom i nema nikakvih razloga da to bude drugačije. Niti nama smeta da neko drugi govori pre nego što ima pravo, niti taj drugi ostvaruje neko posebno pravo, ali tim pre onda treba svi da poštujemo Poslovnik.
Sada ću vam reći nešto o samom zakonu. Šef poslaničke grupe SPS, gospodin Ivica Dačić, rekao je šta je grupa učinila pripremajući se za ovaj važan zakon i s tim u vezi nemam šta da dodam. Govoriću o samom zakonu i o nekim stvarima koje su ovde veoma važne.
Neko je pominjao šta je sve radila policija u prošlosti. Nažalost, to jeste policija radila, ali prosto molim da odemo i malo dalje, jer nije policija bila nevina od 1946. godine u rikverc, nego smo imali policiju Dragoljuba Jovanovića, imali smo policiju Bećirovića, imali smo policiju za diktaturu, imali smo razne policije koje su radile najgore moguće stvari, imali smo Miloja Petrovića u Beogradu, imali smo čitav niz negativnih varijanti kada je policija u pitanju.
Policiju to tokom istorije opterećuje, a naša je obaveza da donesemo zakon koji će od policije napraviti profesionalce, koji će njima obezbediti položaj, materijalni i svaki drugi, koji će biti zaštićen i da svoj posao mogu da obavljaju valjano, da za svoj posao budu plaćeni kako treba, da na osnovu svog posla ostvaruju beneficije koje inače imaju, i Zakonom o radu, i ovim zakonom, i mnoge druge stvari, i sve je ovo važno da kažem.
Policajci rade one poslove koji su po definiciji neprijatni, delikatni, koji izazivaju kod velikog broja ljudi podozrenje, ali najvažnije je da znamo čime se u stvari policija bavi. Dakle, ko ima strah od policije - lopovi, secikese, podvodači, kriminalci, najgori mogući sloj ljudi i naravno, naša je obaveza da donesemo odgovarajuće zakonske propise, koji neće policiji dati ovlašćenja viša od onoga što jesu dostignuća modernog demokratskog sveta i modernih policija.
I da se obezbedi kontrola koja će omogućiti građanima Srbije da imaju uvid u ono što policija radi na zakonom propisan način, a da ničim ne ugrozi osnovnu delatnost policije, a ona se svodi na ono o čemu sam govorio. Ovaj zakon jeste na tragu toga i mislim da će donošenjem ovog zakona neka od ovih pitanja biti zatvorena na način koji jeste dobar.
Bilo je i na samom Odboru za odbranu i bezbednost i u drugim navratima razgovora o samim rešenjima iz policijskog zakona. Želim da kažem ovde nekoliko stvari.
Bilo bi normalno, kada donosimo novi zakon, pošto to jeste demokratska tekovina da policija bude decentralizovana, bilo bi normalno, ali nije moguće. U ovom društvenom trenutku nije moguće obezbediti da policijom upravljaju šefovi lokalnih samouprava, da ih oni biraju, da imaju presudni uticaj na njihovo delovanje, iako postoje takva iskustva u svetu, a neke države imaju i komunalnu policiju, neke imaju policiju koja je organizovana na drugačiji način, da ne objašnjavam posebno. Mi smatramo i lično smatram da je ovaj koncept policije u ovom trenutku jedini mogući i zbog toga, ne zbog toga što ne znamo da bi policija trebalo da bude decentralizovana, glasaćemo za rešenje koje je Vlada ovde predložila i samo Ministarstvo.
Druga stvar se odnosi na ukidanje policijskih činova i prevođenje u zvanja. Policijski činovi, to je jedna tekovina koja nije izdržala probu vremena. Imali smo velike pritužbe, pre svega, oficira i podoficira iz Vojske Jugoslavije, a sada Srbije i Crne Gore, da jedan broj ljudi u policiji bez određenog vremena, bez određenih pretpostavki dobijaju činove koji su u rangu činova koje imaju komandanti velikih formacija i velikih jedinica. Imali smo jedno zrno razdora i sukoba unutar same države.
Smatram da je to pravedno rešenje u ovom trenutku, iako mislim da je ogroman broj policajaca zaslužio svoje činove na najteži mogući način i da su svoje činove nosili na najčasniji mogući način. Dakle, ne sporim to, ali nadam se da uspevam da dam argumentaciju zašto to više ne treba da funkcioniše.
Inače smo država koja je imala previsoke činove u vojsci i policiji za određene formacije i određene poslove.
Postoje neke druge države koje imaju ogromne vojske, pa se za poslove pukovnika podrazumeva mnogo viši stepen odgovornosti u svakom mogućem pogledu nego što je to kod nas bio slučaj.
Ali, to je nešto na čemu treba da se radi u narednom periodu. Već, nažalost, ukidanjem korpusnog sistema i potpunom reorganizacijom vojske svešćemo vojsku da će samo kapetani prve klase moći da upravljaju takvom vojskom. To nije moj ideal, ali nažalost to je situacija u kojoj se sada nalazimo.
Naša i moja molba jeste da se kod prevođenja to učini na jedan korektan način. Dakle, postoje ljudi koji su veoma teško došli do svojih činova, koji su te činove opravdali i očekujemo da oni i ubuduće obavljaju poslove, ili ako idu u penziju, da idu u penziju kako dolikuje poslu koji su obavljali za ovu državu i u vremenu u kojem su ga obavljali. Mislim da oko toga neće biti spora i mislim da ostale poslaničke grupe u vezi sa tim imaju slično shvatanje.
Izazvalo je nekoliko dilema uvođenje, odnosno definisanje pojma direkcije i definicija policije. Da li pod policijom podrazumevamo skup poslova koje obavljaju policajci ili je policija institucija? Imamo sada zvanje direktora policije i bilo je dileme da li treba da bude direktor direkcije policije ili direktor policije. Šta rade neki drugi? Što se nas tiče, mi smo to razjasnili na samom sastanku sa gospodinom ministrom i saradnicima na poslaničkoj grupi, ali očigledno to pitanje će izazivati još neko vreme interesovanje velikog broja ljudi iz policije i izvan policije.
Što se tiče ovlašćenja, dali smo nekoliko amandmana. Molimo da budu prihvaćeni, ako je moguće. Kod onih ovlašćenja policije koja se tiču upotrebe vatrenog oružja napisali smo amandmane koji imaju sledeću nameru - pre svega da zaštite samog policajca, da daju policajcu onaj značaj koji on zaista treba da ima, da ne može svaka šuša da podigne ruku na policajca kada on vrši službenu dužnost, a da pri tom ograniči policajca da ne može zloupotrebiti to što kao pripadnik policije ima pravo da nosi i upotrebi vatreno oružje. To je jedna od najtežih ljudskih dilema, da li neko i kada treba da upotrebi vatreno oružje.
Za to je potrebno obrazovanje, psihološke pripreme, odlično poznavanje zakona i pre svega odličan zakon, da policija ne prekorači ovlašćenja kada je u prilici da upotrebi vatreno oružje, pri čemu smo mi rekli da mu je to pravo i obaveza, u jednom amandmanu, ali i sam zakonodavac je u članu 106. dao dosta ograničavajuću varijantu za samog policajca. Tamo se kaže da se vatreno oružje može upotrebiti uz prethodno upozorenje - "policija, pucaću", pa upozoravajući pucanj, pa tek onda da puca.
Ponoviću ono što sam rekao na Odboru za bezbednost - to jeste delikatan trenutak.
To policajca najčešće može da košta života. Zato je jako važno da se radi sa policajcima, da njihove starešine i svi drugi učine sve što je neophodno da ljudi budu potpuno spremni da procene koji je to trenutak kada oni moraju upotrebiti vatreno oružje, a ono se upotrebljava, kao što zakon kaže, da se zaštite životi, pre svega životi lica, imovina i razne druge okolnosti koje su ovde nabrojane.
Takođe smo smatrali da je važno da se evakuacija obavezno unese kao jedno od policijskih ovlašćenja i kako sam razumeo, to je Vlada odnosno Ministarstvo prihvatilo. Imali smo sada ovu priliku sa poplavama, kao i neke druge. Ti ljudi koji su imali nesreću da budu poplavljeni imali su jasno upozorenje čitav dan da treba da napuste teritoriju. Neki su procenili da ne treba. Nakon toga se dogodilo to da su ugrozili sopstvenu imovinu i sopstvene živote. Nastala je nesaglediva šteta, a mogli su to da plate glavom.
Dakle, mora neko da preuzme odgovornost i da kaže, danas ovaj deo grada, ovo selo, ova ulica mora biti evakuisana zato što preti opasnost po život, po zdravlje ljudi i u tom smislu je ovo jedan amandman za koji se nadam da će prihvatiti i ostali, jer je važno da policija dobije to ovlašćenje da na osnovu merodavne procene da naređenje da se evakuiše jedan deo stanovništva u okolnostima koje sam ovde navodio.
Takođe, u članu 143. zakona rečeno je pod kojim okolnostima ministar pravde ima prava jednom godišnje da članove porodica poginulih ili ranjenih policajaca, koji su poginuli ili ranjeni vršeći dužnost, prilikom obeležavanja dana policije ili nekim drugim prigodama, dati novčanu, materijalnu ili drugu pomoć članovima porodica. Insistiram, ako je to moguće, a naravno da je to vezano i za finansije i za budžet, da ovo postane praksa, da to bude najmanje jednom godišnje, a ne da bude "može", iako razumem pod kakvim okolnostima se finansira policija. Nema razloga da argumentujem ovo što ovde molim.
Dakle, to ostavljam samom ministru i ljudima iz Ministarstva da procene na koji način bi bilo moguće da se ovo učini, jer kada u jednoj porodici pogine hranilac porodice vršeći službu, najčešće je to porodica u kojoj je on jedini bio zaposlen, onda je potpuno bespredmetno da govorim o ovome što ovde navodim, ali je važno da ova mogućnost postoji.
Zalažem se da se to ustroji kao pravilo, da se napravi pravilnik na osnovu ovog člana zakona i da to bude jednom godišnje, a kriterijume i sve drugo da odredi samo Ministarstvo ukoliko je moguće i na osnovu sredstava kojima sada raspolaže, a i kada budemo radili novi budžet o ovome da povedemo računa.
Na kraju, o samoj kontroli. Dva su moguća koncepta kontrole. Ona može biti unutrašnja i spoljašnja. Ako je kontrola unutrašnja, onda prvi čovek te kontrole ne može biti iznad ministra policije.
Ako je kontrola spoljašnja, onda to možemo da definišemo onako kako to želimo i da nazovemo kako to želimo, i to da regulišemo na način kao što je to u nekim drugim državama rešeno.
Smatram da je Odbor za odbranu i bezbednost Narodne skupštine Republike Srbije jedina moguća spoljašnja kontrola u ovom trenutku. Neke države imaju iskustva da se članovi odbora posebno regrutuju za ovaj odbor, za Odbor za odbranu i bezbednost.
Naravno da to jeste delikatan teren, ali želim da vas upoznam da je u prošlom sazivu delegacija Odbora za bezbednost, sastavljena isključivo od poslanika DOS-a, posetila nemački BND i da je pri tom jednom od narodnih poslanika, članova Odbora za bezbednost, zabranjen ulazak u Bavarsku zato što ga ta država traži zbog više počinjenih krivičnih dela.
Dakle, veoma je važno da se kod regrutacije, kod konstituisanja Odbora za bezbednost imaju u vidu i takve stvari. Na sreću, verujem da je Odbor za bezbednost Narodne skupštine Republike Srbije u ovom trenutku pravi reprezent ove države, ovog naroda i ovog parlamenta i da nema takvih problema, ali je jako važno kako se članovi Odbora za bezbednost ponašaju u odnosu na tajne podatke, na razne druge podatke koji se tamo mogu čuti, pri čemu ne mislim da je normalno da član Odbora za bezbednost treba da ulazi u operativne poslove Ministarstva unutrašnjih poslova i da na taj način doživljava svoju ulogu. Mislim da se to ovde i ne dešava.
Dakle, u tom smislu kontrola jeste važna. Ona odražava volju građana u parlamentu. Narodni poslanici imaju prilike da to čine na način koji je propisan Poslovnikom. Zbog toga mislim da je princip spoljašnje kontrole ravan parlamentarnoj kontroli i da nije potrebna ona kontrola koja je iznad Ministarstva a da nije vezana za Odbor za odbranu i bezbednost.
Nadam se da ćemo imati na kraju takvo rešenje, jer u protivnom, kada imate policiju u policiji, kada se ne zna ko čuva čuvare i kada se ne zna ko kome odgovara, onda je to uvod u konfuziju, a smatram da to nije dobro rešenje.
Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, to bi bilo otprilike ono što se odnosi na predloženi zakon. Mi ćemo za zakon glasati.
Smatram da je vreme da uradimo još neke druge stvari kada je ovo u pitanju. Naša poslanička grupa stoji na raspolaganju da kod definisanja budžeta koji se odnosi na MUP u narednoj godini pomogne, koliko je to moguće, ako to ne remeti neke druge odnose, da se jednom broju ljudi u policiji reši stambeno pitanje i da se ovo, o čemu sam malopre govorio, reši na način da porodice poginulih i ranjenih policajaca jednom godišnje imaju apanažu koja je propisana. Hvala lepo.

Hvala vama, gospodine Baraliću.
Reč ima narodni poslanik Nataša Mićić, a neka se pripreme narodni poslanik Marko Krstin, pa narodni poslanik Blagica Kostić. Izvolite, gospođo Mićić.

Hvala, gospodine predsedniče. Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, u obrazloženju Predloga koji nam je dostavljen kao jedan od glavnih razloga navodi se obaveza prihvatanja evropskih standarda.
Bilo bi mnogo bolje, i pred nama ne bi stajao ovakav predlog, da predlagač zakona ima svest da je prihvatanje evropskih standarda naša potreba, a ne samo neki prisilni uslov ili obaveza. Stoga ne bismo došli u situaciju da se evropski standardi selektivno primenjuju ili da se grubo krše. Navešću tri ključna primera u ovom zakonu.
Pre svega, u polaznim osnovama, u članu 5. utvrđuje se obaveza policije da objektivno izveštava javnost o svom radu. Izostavljena je bitna komponenta načela javnosti rada, a to je blagovremenost. Potpuno je različito da li ćete informaciju dobiti blagovremeno ili ćete je dobiti u roku od šest godina.
Da je predlagač zakona svestan da je blagovremenost važna komponenta u izveštavanju, govori član 174. koji se tiče ministrovih ovlašćenja, gde se kaže: "Načelnik sektora unutrašnje kontrole obavezan je da blagovremeno i pismeno obaveštava ministra". Na ovaj način ministar nam daje do znanja da je on važniji nego što su to naši građani i javnost.
Drugo grubo kršenje evropskih standarda tiče se standarda decentralizacije državnih organa, koji treba da služe kao servis našim građanima. Stoga je član 24, koji predviđa da načelnike područnih uprava bira i razrešava ministar, loš; to bi trebalo da rade lokalne samouprave, da ih biraju i razrešavaju, i da pri tome oni budu odgovorni lokalnoj samoupravi. Podsetiću vas da je ovakav zakon postojao do 1991. godine. Postojala je decentralizacija, tako da ovaj predlog zakona predstavlja kontinuitet sa Miloševićevim sistemom vlasti po ovom rešenju.
Treća ozbiljna primedba odnosi se na potpuno obesmišljenu unutrašnju kontrolu policije. Dakle, ona je toliko obesmišljena da u zakonu čak nije predviđeno ko bira načelnika sektora unutrašnje kontrole, mada se u obrazloženju pominje da bi načelnik trebalo da bude pomoćnik ministra, ali u samom zakonu nemate odredbu u kojoj se predviđa ko bira.
Trebalo bi da načelnika unutrašnje kontrole bira parlament ili vlada. I, naravno, trebalo bi da unutrašnja kontrola bude sasvim samostalna od ministra da bi uopšte imala svoju svrhu i funkciju.
Ponovo ću se pozvati na član 174. stav 2. koji kaže: "Načelnik Sektora unutrašnje kontrole policije blagovremeno i pismeno obaveštava ministra o svim slučajevima preduzimanja ili propuštanja akcija policije za koje smatra da su protivne zakonu, i blagovremeno preduzima potrebne radnje". Prvo, ovo je tehnički potpuno neizvodljivo - da ministar bude obavešten o svakom pojedinačnom slučaju, drugo, ovo omogućava zloupotrebe.
Dalje, član 176. stav 2. kaže: "Načelnik Sektora unutrašnje kontrole upoznaje sa rezultatima svojih ispitivanja ministra i direktora policije i ministru daje predloge za otklanjanje uočenih nezakonitosti, kao i predloge za pokretanje odgovarajućih postupaka radi utvrđivanja odgovornosti".
Trebalo bi da bude obrnuto. Trebalo bi da načelnik sektora unutrašnje kontrole ima ova ovlašćenja i da on ima inicijativu da pokreće postupak, a ne ministar, čime se taj načelnik sektora unutrašnje kontrole potpuno potčinjava ministru policije.
Slažem se sa onima koji su istakli da ministar ovim zakonom ima prevelika ovlašćenja. Mislim da je pozitivno što direktora direkcije policije bira Vlada, ali bi zato trebalo, i s tim u skladu, da direktor direkcije ima veća ovlašćenja.
Dalje, moje primedbe na ovaj zakon odnose se i na član 184, koji predviđa kasu za specijalne namene ili posebne potrebe. U tom članu nije predviđeno ko kontroliše taj novac; za taj novac se ne plaćaju porezi i doprinosi. Bilo bi neophodno da se odredi ko kontroliše taj novac. Ne bi bilo dobro da to bude ministar. On je pokazao svoje nestašluke u mladosti, relativno je mlad, pa izražavam sumnju da bi to mogao nekada i da ponovi.
Dalje, moja primedba se odnosi i na član 70. Član 70. se odnosi na poligrafsko ispitivanje. Nije predviđena obaveza ovlašćenog lica da licu koje je podvrgnuto poligrafskom ispitivanju dostavi izveštaj o tome. Tu se radi o kršenju ljudskih prava.
Dakle, molim ministra da mi odgovori zašto nije ispoštovano načelo javnosti, načelo decentralizacije, zašto je obesmišljena unutrašnja kontrola, ko kontroliše kasu za specijalne namene? Ukoliko nema dobar odgovor na ova pitanja, mislim da bi najbolje bilo da se ovaj predlog zakona povuče iz procedure. U svakom slučaju, ako ostane u proceduri, moraćemo ponovo da pristupimo izmenama ovakvog zakona. Hvala na pažnji.