Meni je teško da ovde rastumačim šta je iznošenje činjenica, a šta je lični doživljaj i korišćenje elementarnog prava da se iznese svoje mišljenje. Između Dragića i Dragice postoji velika razlika. Dragica je supruga, a Dragić, valjda, vi znate ko je. Drugo, pobrkali ste neke termine, neko iz državne bezbednosti vas je prevario, kao što vas stalno vara.
Treće, nisam siguran da ste vi prijatelj sa Tomislavom Nikolićem. Ja jesam, ali on mi nikada nije rekao da sam lopov. Vas i Vučić, i Tomislav Nikolić, a bogami i Vjerica Radeta ne oslovljavaju sa "dragi Mlađo", nego kažu "kad ćeš u zatvor, Mlađo?" Podnete su tolike krivične prijave, znate i sami da je SRS, odnosno ti vaši "prijatelji" su podneli krivične prijave protiv vas.
Gospodine Dinkiću, stvarno sam očekivao da ćete malo ozbiljniji da budete. Vi tumačite da je "Erikson", na dan kada je Labusovoj ćerki nešto isplaćeno, izvršio neko krivično delo, na nezakonit način je "Erikson" došao do para, pa ih je isparcelisao i podelio. Gospodine Dinkiću, onaj tužilac u Švedskoj upravo zbog toga vodi postupak protiv "Eriksona". Nisam rekao da je Labus prao novac, nego "Erikson" je prao novac. "Erikson" je mafijaške pare koje su dobili isparcelisao i kupio buduće pravo od opozicionara Labusa.
Nisam rekao da je Labus prao novac. On je bio kolateralna šteta pranja novca. On je primalac prljavog novca. Ko tvrdi da je prljav novac, taj što je primio Labus? Šveđani, ne ja. Gde mogu da pričam, ne znam te stvari. On se pravdao. Te boli ga noga, te digao, te nije digao. Šveđani pišu. Pogledajte na internetu koliko ima članaka, naše novine su objavile. Dobro, nikada Labus nije digao nogu, nikad ćerka nije uzela. Da li ste zadovoljni, "prijatelju" Dinkiću? Ako jeste, dobro je.
Gospodine Dinkiću, pošto smo uspeli ono što smo hteli, vi ste se probudili napokon i javili. Sada ću da vam objasnim. Član 28. pogledajte šta stoji u stavu 1. Kaže se ovako: "Podaci, informacije i dokumentacija prikupljeni u skladu sa ovim zakonom predstavljaju službenu tajnu i mogu se koristiti, u skladu sa ovim zakonom". Pogledajte poslednji stav: "Dostavljanje Upravi, nadležnim državnim organima i nadležnim organima drugih država i međunarodnih organizacija, podataka, informacija i dokumentacije iz stava 1. ovog člana, ne smatra se povredom službene tajne, u skladu sa ovim zakonom".
Gospodine Dinkiću, "magistre" Dinkiću, da biste očuvali značaj prvog stava, morali ste da napišete ko skida službenu tajnu, ko skida obavezu službene tajne. Ovako je to službena tajna, a svi mogu da koriste. Ne ide, gospodine Dinkiću. Makar u ovoj zemlji postoje propisi koji regulišu kako se postupa sa službenom tajnom.
(Mlađan Dinkić, sa mesta: Podzakonskim aktom.)
Ne verujem baš da ćete moći podzakonskim aktom. Gospodine Dinkiću, onaj ko vam je pisao član 26. kažite mu da ne zna ništa. Vidite šta ste ovde stavili – "ili kada klijent traži savet u vezi sa pranjem novca, dužan je da u pismenoj formi o tome obavesti Upravu" itd. Znači, svaka informacija klijenta, kada dođe kod obveznika i kaže – kako mogu da operem novac, ovaj obveznik je dužan da prijavi, a ovi su napisali u zakonu da se sumnja da je čovek već izvršio krivično delo u pokušaju.
Znate kako je došlo do ovog člana? Ne znam da li je ova gospođa ili neko drugi, ali pogrešno su preveli član zakona odakle su prepisivali, pa su uzeli sirovo da prevode englesku verziju bez smisla, pa je član postao trapav i besmislen. Pazite, vi ovde imate tehnički problem.
Lepo piše u tom zakonu, gospodine ministre, ali je loše prevedeno pa ispada ovako trapavo, da se ovde pri pomisli na pokušaj, neko prijavljuje sa tendencijom da to može da bude krivično delo. Taj član reguliše običnu saradnju i razmenu informacija.

Izvolite, narodni poslanik Rajko Baralić, potom Zlatan Jovanović, pa Savo Urošević.

Gospodine predsedniče, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, danas je blagdan, oni koji slave ''Đurđic'' srećna slava, mi radimo do kasno u noć. Samo nekoliko stvari, već je kasno i već su u ime SPS dvojica kolega rekli šta je bilo važno.
Mene ne plaši što jača pozicija Narodne banke ovim zakonom. Tako razumem ovaj zakon. Uloga centralne banke u jednoj zemlji definiše se nekim drugim zakonima, ali s obzirom na to da smo čuli ovde da, osim Komercijalne, sve druge banke su praktično ili će biti privatizovane i uglavnom će to biti strani kapital, dakle nije rđavo da Narodna banka ima instrumente da vodi računa šta ovi drugi rade. Nisam se zbog toga javio.
Dva zakona i ova velika priča o pranju novca i o javnim preduzećima su za mene interesantna. Želim da kažem da je praktično pranje novca delimično u Srbiji obavljeno konverzijom maraka u evre i naročito privatizacijom.
Imao sam dijalog sa gospodinom Vlahovićem 2002. godine na jednom Odboru za privatizaciju ovim povodom i dobio objašnjenje koje sam tada razumeo, ali nisam potpuno prihvatio, da je važnije da čak i neko ko je zaradio pare na problematičan način u skladu sa zakonom u ovoj zemlji nešto kupi, da onda svoja sredstva ubaci u finansijske tokove i da dalje funkcioniše na zakonom propisan način. Moglo bi se prihvatiti kao racionalno, ali se to ne slaže sa ukupnim shvatanjem načina na koji treba da funkcionišu građani i privredni subjekti u jednoj zemlji, zato što je neko mogao zaraditi veliki novac baveći se crnim poslovima, krvavim poslovima, drogom, problemima oružja, svodništvom i svim onim stvarima koje jesu izvor brzog i lakog bogaćenja, nažalost i danas, trgovanje belim robljem itd.
Dobro je da se propišu pravila na osnovu kojih neće biti moguće, u toj meri kao do sada da se pere novac. Dakle, svi oni koji se bilo čime bave, danas sam govorio o tome kada smo govorili o budžetu, treba da budu odgovorni pred zakonom i da funkcionišu u skladu sa zakonom. Ponoviću od jutros rečenicu koju sam ovde izrekao. Svi koji na bilo koji način funkcionišu radeći nešto što nije u skladu sa zakonom, upravo sprečavaju ljude da se leče, sprečavaju vojnike da imaju hranu, da imaju opremu, sprečavaju državu da efikasno funkcioniše, sprečavaju decu da imaju računare u školi.
Dakle, ne treba da žalimo nikog od ovih, treba da stvaramo ambijent zakonima i na drugi način da se ravnomernim opterećenjem svih privrednih subjekata u zemlji budžet puni efikasno. Oni koji na jedan nezakonit način ostvaruju finansijska sredstva i dobit treba da budu na zakonit način i sankcionisani. Da ne govorim o detaljima, previše je ovde bilo nekakvih razgovora u koje nisam baš sasvim spreman da uđem do kraja, ali postoji potreba da se jedan ovakav propis donese i mislim da sa tim u vezi možemo da govorimo samo o detaljima, nije ništa sporno.
Ono što za nas jeste sporno pomenuo je narodni poslanik potpredsednik Skupštine Zoran Anđelković u ime SPS, na samom početku današnjeg obraćanja. Sva javna preduzeća u Srbiji bez obzira da li su im osnivači lokalne samouprave, gradovi, pokrajine ili država Srbija su u ovom trenutku najinteresantniji deo za potencijalne kupce i ne mogu da prihvatim da se primeni ova analogija iz Zakona o privatizaciji u odnosima 70:30. Dakle, to bi moglo da ugrozi, tako ja razumem tu stvar, državnu i nacionalnu supstancu.
Mi imamo naravno, dosta veliki problem kako da javne pozicije učinimo efikasnijim, kako da funkcionišu na bolji način, kako da građanima pružaju bolje i jeftinije usluge. I vi ste gospodine ministre govorili ovde da Ministarstvo trgovine i turizma ima mehanizam da kod formiranja cena i da kod zarada, kod raznih drugih stvari ima određene ingerencije. Ovo drugo je dobro, ali privatizacija javnih preduzeća, bez obzira šta mi danas mislimo o tome, više nemamo kontrolu ili ne možemo imati kontrolu, nad formiranjem cena usluga, čitavim nizom drugih stvari koje su veoma bitne u ovoj oblasti.
Mi jesmo iznenađeni, zašto nije u osnovnom aktu to pisalo, došao je amandman Vlade da će se javna preduzeća u Srbiji, kada kažem javna govorim o svim preduzećima, privatizovati do 70%. To može da znači šta god hoćemo da kažemo da znači, a verujem da postoji iza ovoga jedna odluka koja je razumna i racionalna. Ali ako ostane ovako u zakonu, vlasti su promenljive (dvojica bez duše, više njih bez glave) i može se dogoditi da zaista nešto što su ljudi godinama gradili...
Uzeću jedan primer jer mi je najlakše da to naslikam na primeru javnog preduzeća za vodosnabdevanje; regionalni sistem za vodosnabdevanje Rzav u Čačku i još za četiri opštine. Dakle, pet opština pije vodu sa tog sistema, isto je i za Ćelije, tu gledam kolegu Dragana Jovanovića. Znači, 350 hiljada ljudi koristi ovaj sistem, koštao je do današnjeg dana 137 miliona dolara, država je dala direktno 35 miliona dolara, a privreda i građani ovih pet opština dali su sva druga sredstva. Oni su u izvesnom smislu svi već akcionari neformalni. Ne može se tako cela stvar postaviti. Imamo problem jer druga faza nije završena, nije napravljena brana Svračkovo koja treba da obezbeđuje još 1.200 litara vode u sekundi.
Ako bi neko pristao da se proda deo ovog sistema, pa da se za te pare napravi fabrika vode onda je to sjajna stvar. Ali, ako bi se ovaj sistem prodao a pare otišle samo u budžet Srbije i otišle u potrošnju, mi smo onda direktno odgovorni za ugrožavanje supstance sistema i za ugrožavanje celog sistema tamo, za formiranje cene vode, za kontrolu nad preduzećem, za njegov razvoj, zaštitu okoline i za mnoge druge stvari.
Prosto bih vas molio da to objasnite. Biće još prilike kada budemo govorili u pojedinostima. Zaista ukoliko ostane ovaj amandman, ukoliko ga Vlada ne povuče, ovo je u direktnoj suprotnosti sa konceptom, sa programom SPS.
Mi verujemo da je moguće da država funkcioniše ukoliko je najmanje vlasnik 51% u važnim preduzećima, jer govorio je, čini mi se, kolega Milošević iz Aranđelovca, kod formiranja cena i kod pružanja usluga, kod svih drugih stvari nigde ništa nije isto i ne mogu se zbirati babe i žabe. Negde se voda tretira hlorom, negde ozonom, negde fluorom, negde ničim od toga, nažalost, negde ima, kao što je Rzav, da kap vode putuje 56 sati od Arilja do Gornjeg Milanovca, to je ogroman sistem i veoma skup za održavanje, ali ima najkvalitetniju vodu u Srbiji.
Dakle, mi ne možemo da dozvolimo da sutra dođe neko iz belog sveta da kupi sistem i da kaže: od danas je kubik vode 250 dinara. Znači, samo o tome govorim i to je velika muka. Molim vas, pre svega, da to razumete, jer neće biti lako da se to objasni. Lako ćemo mi da prodamo preduzeća koja treba da se bave gradskom čistoćom ili neko drugo javno preduzeće. Dakle, to nije sporno. Tender, pa se javi neko da radi po boljim uslovima, efikasniji itd.
Preduzeća za vodosnabdevanje, za gas, za struju, za sve ono što je jako važno za život svih građana moramo sa dužnim poštovanjem i sa velikom odgovornošću i razumevajući problem svih građana da tome pristupimo. Ako to ne bismo uradili, ne bismo svoj posao ovde obavili na odgovoran način, a građani koji su nas ovde svojim glasovima poslali i to od nas zahtevaju. Biće prilike da govorimo o ovome, evo već je kasno. Zahvaljujem.

Hvala vama, gospodine Baraliću. Reč ima narodni poslanik Zlatan Jovanović, pa Sava Urošević, pa Momir Marković. Izvolite, gospodine ministre.

Evo, koristim priliku u odsustvu resornog ministra, gospodina Bubala, pošto smo određeni da branimo ovaj zakon pred Narodnom skupštinom, da pojasnim ovaj amandman vezan za javna preduzeća, pošto je već nekoliko narodnih poslanika imalo pitanja u vezi sa tim.
Zapravo, ideja Vlade, kada smo predlagali amandman je bila da otvorimo mogućnost za besplatnu podelu akcija zaposlenim u javnim preduzećima u dogovoru koji smo postigli sa sindikatima.
Naime, na osnovu Zakona o privatizaciji nije predviđeno, on ne daje pravnu mogućnost za besplatnu podelu akcija radnicima u javnim preduzećima. Onda smo zbog toga dali ovaj amandman koji kaže da se do 15% akcija javnih preduzeća besplatno daje radnicima, odnosno bivšim radnicima, znači penzionerima koji su radili u tim javnim preduzećima. To je jedna stvar.
Druga stvar, ovaj stav 1. kaže da se u javnim preduzećima i preduzećima sa većinskim učešćem državnog kapitala predmet prodaje iznosi najviše 70% državnog kapitala koji se privatizuje. Kao što znate, mi smo u postupku restrukturiranja javnih preduzeća ove godine izdvojili sporedne od osnovnih delatnosti. Sporedne delatnosti da posluju kao državna preduzeća, zaista nema smisla. Moramo da krenemo da ih privatizujemo. Ukoliko ih privatizujemo po sadašnjim propisima, svi 100% će ići u budžet.
Mi na ovaj način, faktički, kažemo da nećemo 100% tih sporednih delatnosti privatizovati, već ćemo ponuditi samo 70%, a ovo ćemo da podelimo radnicima. Kasnije onaj ko otkupi to, radnicima može da isplati akcije ili radnici mogu da prodaju ako hoće novom vlasniku. Te sporedne delatnosti su uglavnom razni moteli, odmarališta itd. To je bila intencija zakona.
Inače, odluka o privatizaciji svakog pojedinačnog javnog preduzeća, bilo da je ono u sporednoj delatnosti ili u osnovnoj, ona se ne reguliše samim zakonom. Ovim amandmanom mi samo hoćemo da kažemo da se u slučaju privatizacije jedan deo akcija obavezno deli besplatno radnicima. To je smisao amandmana. Siguran sam da će gospodin Bubalo, kada bude bila rasprava o pojedinostima, još bliže objasniti ovu materiju.

Hvala vam, gospodine Dinkiću.
Reč ima narodni poslanik Zlatan Jovanović. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, ne bih da ponavljam ono što je već rečeno, tj. da svedem na najmanju moguću meru, s obzirom na to da je ostalo malo vremena poslaničkoj grupi SRS a da ima još govornika.
Počeću prvim predlogom, zakon o Fondu za razvoj Republike, odnosno izmene i dopune tog zakona. Nekoliko primedbi koje sam uspeo da uočim, a koje su po meni bitne. Prvo je više tehničke prirode, a mislim da je bitna i da je trebalo malo drugačije definisati, a to je već u članu 2. Predloga, odnosno član 3. osnovnog teksta gde stoji da Fond na razvojnim principima podstiče privredni razvoj i učestvuje u ostvarivanju politike regionalnog razvoja, a može u ime i za račun Republike Srbije da obavlja i druge poslove.
Naime, ranije je stajalo, odnosno u osnovnom tekstu stoji da Fond funkcioniše na ekonomskim principima.
Sada se govori samo o razvojnim principima i pokušao sam da ovo razumem, pa sam iz izlaganja ministra zaključio da se to tumači time što je kamatna stopa kod Fonda za razvoj Republike između 1-5%, znači, niža od kamatnih stopa drugih komercijalnih banaka i da je to ta razvojna funkcija.
Mislim da ne može da stoji samo razvojni princip da mora i ekonomski, jer ova sredstva nisu bespovratna, nisu ni sa nultom kamatom. Znači, ona se vraćaju i postoji neka kamata koja je doduše niža od kamate komercijalnih banaka.
Sredstva su povratna, prema tome Fond funkcioniše i na ekonomskim principima. Znači, pored razvojnog mora biti prisutan i taj ekonomski princip.
Sledeća primedba se odnosi na član 4. osnovnog teksta, odnosno izmene tog 4. člana gde stoji kako se ovaj fond finansira. Znači, ubuduće od usvajanja ovog zakona više se neće finansirati iz budžeta Republike Srbije, već iz kreditnih plasmana i sredstava pomoći i drugih sredstava međunarodnih finansijskih organizacija, odnosno pojedinih zemalja koje se odobravaju zemljama u tranziciji za podsticanje programa zapošljavanja i realizaciju realnih programa i, pod tri, iz drugih izvora.
Naime, ako ovo ja dobro tumačim, Fond više neće imati drugih sredstava. Znači, to što sada ima to je zakovano, to je iznos od oko 450 miliona evra, kako ministar reče više prema ovom zakonu neće biti novih sredstava. Zašto? Zato što su ovo anuiteti po osnovu kreditnih plasmana. To su sredstva koja su već plasirana i vraćaju se nazad. Drugi je izvor presušio. Donacija više nema, solidarne pomoći takođe nema ili je simbolična, tako da za ovaj fond ona više ne predstavlja bitan izvor finansiranja.
Prema tome, kako stvari stoje, ovaj zakon će faktički u nekom vremenskom periodu pred nama ugasiti Fond za razvoj Republike Srbije. Ako trenutno imamo 450 miliona evra u Fondu za razvoj koja su verovatno plasirana, jer ne verujem da su ta sredstva slobodna, verovatno su plasirana u razne projekte, moramo čekati da se ta sredstva vrate da bismo ih plasirali dalje. Ogromne su kamate, između jedan i 5%, znatno niže od inflacije. Ova sredstva će se obezbeđivati vremenom.
U jednom vremenskom periodu koji je pred nama i ovaj fond će da se ugasi, odnosno ta sredstva će doći na jedan nivo koji neće biti značajan i na koji neće moći da utiče bitno na osnovnu namenu i funkciju ovog fonda.
U članu 6. osnovnog teksta, odnosno izmene koje se predviđaju i predlažu za ovaj član, stoji da se krediti iz sredstava Fonda ne mogu odobravati preduzećima sa društvenim bruto kapitalom, kao ni javnim preduzećima.
Ovo je potvrđeno i u obrazloženju gde se kaže, s obzirom na izmene propisa, Fond je svoju osnovnu aktivnost usmerio na finansiranje malih i srednjih preduzeća sa privatnim kapitalom. Ne bi to bilo sporno da kod nas u Srbiji ne postoji zadružna svojina.
Šta je sa zadrugama? Da li su zadruge izuzete ovim vašim izmenama? Šta ćemo sa mnogobrojnim poljoprivrednim zadrugama, znači, zemljoradničkim zadrugama, pčelarskim zadrugama, sa zanatskim zadrugama koje takođe egzistiraju u Srbiji, bave se nekim poslom, nekim biznisom, zapošljavaju neke ljude i imaju neke projekte. Zašto zadruge nisu obuhvaćene, jer kako je ovaj član formulisan, zadruge nisu obuhvaćene ovim zakonom, odnosno neće moći da koriste sredstva iz ovog fonda za razvoj Republike Srbije.
Drugi zakon koji je u ovoj jedinstvenoj raspravi na dnevnom redu, to je Zakon o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa. Ono što sam uspeo da zaključim iz izlaganja ministra i poslanika koji su govorili pre mene jeste da se vraćamo na nešto što smo imali pre šest ili više godina, da će Vlada ponovo kontrolisati cene komunalnih usluga u lokalnim sredinama.
Samo da vas podsetim, odnosno da podsetim građane Srbije, do 2001. godine, dok je neka druga vlast vodila Srbiju, oni koji danas vode Srbiju i koji su je vodili od 2001. godine su, zbog tzv. centralizacije, lupali u šerpe, zviždali, pištali po Srbiji, a sada to vraćaju nazad. Sada kontrolišu ponovo cene komunalnih usluga, čak nameću nešto novo što nije ranije ni postojalo, a to je obaveza javnih preduzeća, znači lokalnih komunalnih preduzeća da dostavljaju Vladi Republike Srbije svoje planove i programe rada za narednu godinu do 1. decembra svake godine. Znači, imamo još jedan korak dalje u centralizaciji, odnosno ono što je bilo pre one čuvene oktobarske, odnosno buldožer revolucije.
Takođe, iz ovog predloga sam shvatio da će se javna preduzeća u Srbiji privatizovati i da je ovim čuvenim amandmanom predviđeno da se može privatizovati do 70% kapitala. To što – može do 70%, znači da će neko ići i dotle da to tako i sprovede. To ne garantuje nikome od nas poslanika, niti građanima Srbije, da se neće ići preko 49%. Zakon je dozvolio, neko će posegnuti za tim da iskoristi taj maksimum koji je zakon dozvolio.
Takođe, ovde se govori, to je ono što je dobro, da će, pri privatizaciji tih javnih preduzeća, akcije moći da upišu, da dobiju i građani zaposleni u javnim službama, znači u policiji, zdravstvu, prosveti, državnoj upravi, itd.
Pitam vas šta je sa seoskom populacijom? Da li će seoska populacija, seljaci, ljudi koji žive u selima od bavljenja zemljoradnjom, imati šansu da u Srbiji upišu jednu akciju u bilo kom preduzeću? Da li će moći, po tom osnovu, da dobiju jedan dinar? Zašto ste njih zaboravili?
Od Zakona o privatizaciji 2001. godine, velika nepravda se čini u Srbiji raznoraznim grupama građana. Neke nepravde se postepeno ispravljaju, ali ta će, čini mi se, ostati do kraja.
Mislim da će seljaci ostati uskraćeni, a sva ta javna preduzeća su stvarana prihodima koje su u tadašnje budžete ove države uplaćivali i seljaci.
Što se tiče ovog zadnjeg zakona o bankama, vrlo kratko. Čuli smo da je štednja u našim bankama oko dve milijarde evra, da se ministar hvali tom štednjom, tim iznosom.
Međutim, koliko sam razumeo, da mi imamo u našim bankama oko tri miliona korisnika onih kartica za plaćanje. Ako sam dobro razumeo gospođu Radetu – obaveza svakog pojedinca je, da bi dobio tu karticu, da položi depozit od 300 evra u banku, kao uslov za dobijanje kartice. Ako se to lepo pomnoži, primeni matematika, onda je to oko milijardu evra.
Znači, milijardu evra je neka prisilna štednja, štednja koja je građanima nametnuta kao obaveza da bi mogli da koriste neke usluge savremenog načina poslovanja.
Takođe, član 12. ovog zakona govori o osnivačkom kapitalu. Tu stoji da novčani deo osnivačkog kapitala banke ne može biti manji od 10 miliona evra. Znači, osnivački kapital mora biti veći, novčani mora biti minimum 10 miliona evra.
Član 22. govori o poslovanju banke i kaže da banka mora u svom poslovanju da obezbedi kapital minimalno u protivvrednosti od 10 miliona evra.
Pitam se da li je ovo samo novčani deo kapitala ili ukupan kapital? Znači, postoji mala kolizija između člana 22. i člana 12, odnosno član 22. nije preciziran.
Na kraju, time ću završiti, član 92. – govori o predstavništvima stranih banaka u Republici Srbiji. Mi imamo od 2001. godine poplavu stranih banaka u Srbiji, domaće su ugašene, sve smo to čuli, o tome je dosta rečeno.
Međutim, ne vidim, u ovim uslovima koje moraju ispuniti strane banke da bi otvorile predstavništvo u Srbiji, taj osnivački kapital, odnosno taj obavezni depozit od 10 miliona evra. Zašto i te strane banke, odnosno njihova predstavništva nemaju taj kapital od 10 miliona evra stalno na svom računu u Srbiji?
Doveli ste na ovaj način u neravnopravan položaj domaće banke i strane banke koje imaju svoja predstavništva u Srbiji. Naravno, o svemu šire ću govoriti o amandmanima. Zahvaljujem.

Izvolite, gospodine Uroševiću, potom Momir Marković, pa Vitomir Plužarević, pa Miljko Četrović. Izvolite, gospodine Uroševiću.

Poštovani predsedniče, poštovani predstavnici Ministarstva finansija, dame i gospodo poslanici, iskoristio bih priliku, pošto je izlaganje mog prethodnog kolege sveže, a sastavljeno je od nekih možda njegovih dilema, da mu razrešim neke dileme.
Svi ugovori koji se prave sa Fondom za razvoj sadrže valutnu klauzulu, tako da ne postoji vaša bojazan od toga da će se sredstva u Fondu istopiti u slučaju da nema dotacije iz budžeta. Kamate od 1 do 5% jesu manje od inflacije. Kamate od 1% u Fondu za razvoj se koriste samo za kredite koji se daju devastiranim područjima i time se podstiče ravnomeran regionalni razvoj.
Druga stvar koju ste rekli, a koja može da se smatra neistinom, vezana je za visinu štednje i depozita za kartice. Tačno je da postoji tri miliona kartica, ali veliki procenat od njih ne traži depozit, to su kartice koje su zasnovane na ličnim primanjima korisnika kartica, tako da ta priča apsolutno ne stoji.
Da se vratim na neke stvari koje su predmet mog izlaganja, a to je zakon o izmenama Zakona o Fondu za razvoj Republike Srbije. Zašto sam odabrao baš ovu temu?
Zato što smatram da je Fond za razvoj Republike Srbije u poslednjih pet godina imao značajan uticaj na razvoj Republike Srbije, pogotovo na regionalni razvoj Republike Srbije.
Smatram da su sve izmene, koje su ovim zakonom date, potpuno smislene i omogućavaju da Fond nastavi svoje poslovanje u saglasnosti sa zakonima koji su doneseni od 1992. godine do danas. Bilo je neophodno da se Zakon o poslovanju Fonda za razvoj Republike Srbije usaglasi sa Zakonom o privrednim društvima i sada novim Zakonom o privatizaciji.
Hteo bih ovde da iznesem još nekoliko podataka koji su vezani za poslovanje Fonda u poslednjih pet godina.
Do 2001. godine Fond je prvenstveno kreditirao društvena preduzeća, a iza toga je krenuo da, gotovo isključivo, kreditira privatna preduzeća i to pretežno mala i srednja preduzeća.
Neke od rezultata, koje smatram značajnim, Fonda u ovom periodu su, recimo, struktura kapitala, odnosno izvora kapitala u Fondu. Ta struktura se od 2001. godine menjala, tako da, zaključno sa 30.9.2005. godine, naplata anuiteta, kredita, čini skoro 73% sredstava Fonda.
Učešće Fonda u predračunskoj vrednosti kod dugoročnih kredita se kreće između 40 i 80%, s tim što se svi zahtevi koji prođu stručnu službu odobravaju i procentualno, prema broju zahteva, i raspoloživih sredstava Fonda.
U tom trenutku se dobijaju novčana sredstva, odnosno dobija se pravo na povlačenje novčanih sredstava.
Ono što predstavlja mali problem, to je realizacija tih kredita, jer nastaje drugi problem – obezbeđenje garancija banaka, jer Fond ima vrlo visok stepen naplate kredita, a on je omogućen time što niko ne može da dobije kredit dok ne donese garanciju banke.
Tako da se taj procenat, za poslednjih pet godina, kreće negde oko 55%. Ono što je posebno ohrabrujuće je da je u prvih devet meseci ove godine bio 71%. Šta može da se izvuče, kao zaključak, iz te promene procenta realizovanih kredita, to je da su se akceptanti za kredite uozbiljili i na neki način obezbedili instrumente za vraćanje kredita.
Još nešto što smatram značajnim; da je od 2001. godine ukupno odobreno 5.336 kredita u ukupnoj vrednosti od 434 miliona evra. Ovim sredstvima koja su plasirana dugoročni krediti stvorena je mogućnost za otvaranje i otvoreno je 42.000 novih radnih mesta, pa odatle možemo slobodno da kažemo da Fond ima veoma značajnu razvojnu funkciju. Kratkoročnih kredita u ovom periodu je bilo oko 850 i plasirano je, negde, oko, 118 miliona evra. Uglavnom su to krediti koji su korišćeni za podsticanje izvoza, otkup voća i tekuću likvidnost pravnih subjekata, odnosno privrednih društava.
Ono što smatram značajnim takođe je i činjenica da je Fond za prvih devet meseci ostvario dobitak u iznosu od 57 miliona evra, što će verovatno na kraju godine biti umanjeno za neki iznos, jer će morati da dođe do otpisa nekih obaveza iz ranijeg perioda,
Inače, u ovom trenutku do 30. septembra plasmani komitentima su na nivou 105 milijardi dinara, s tim što od toga 43,5 milijarde su sredstva od ministarstava koja su prešla preko Fonda, odnosno Fond je tu odigrao komisionu ulogu. Mislim da su ovo podaci koji su vrlo značajni i koji ukazuju na to da je Fond u poslednjih pet godina imao značajnu ulogu u Republici Srbiji.
Pozivam sve poslaničke grupe, a siguran sam da će poslanička grupa G17 plus da glasa za ovaj predlog zakona, pozivam i druge poslaničke grupe da glasaju za ovaj predlog zakona.
Još nešto što bih želeo da kažem, a to se odnosi na zakon o sprečavanju pranja novca. Komitet Saveta Evrope, koji se bavi procenom radnji i mera koje članice Saveta (a mi smo članica Saveta Evrope) preduzimaju na planu sprečavanja pranja novca, izvršio je procenu Srbije i usvojio izveštaj kojim je Srbiji naložio da zakonodavstvo u oblasti sprečavanja pranja novca usaglasi sa međunarodnim standardima što je i učinjeno ovim predlogom zakona, tako da je ovaj predlog zakona u potpunosti usaglašen sa evropskim standardima iz oblasti sprečavanja pranja novca.

Po osnovu pogrešnog tumačenja, narodni poslanik Zlatan Jovanović, replika, nije bio uvredljiv kontekst nego je pogrešno protumačeno.