Zahvaljujem svima na učešću u raspravi koja je neophodna. Moram da kažem nekoliko stvari koje prosto ne stoje. Dakle, i ja sam počeo da sedim. Raditi u zdravstvenom sistemu Srbije, a ja radim 25 godina i počeo sam kao lekar na stažu na Medicinskom fakultetu u Beogradu, pa onda kao lekar na određeno vreme na Internoj "B" klinici, pa onda na neodređeno, i uradio sve što je zapovedao život, bog, porodica i narod i radim svoj posao na svakom mestu najbolje što umem. To nije nikada najbolje, jer najbolje se ne može, ali se mora težiti najboljem.
Kada sam počinjao da radim, prvog radnog dana moj direktor prof. dr Milenko Lalić me je sproveo od podruma do krova Interne "B" klinike i upoznao sam sve spremače, ljude koji peru veš i spremaju uniformu za ponedeljak ujutru kada dođete da radite, bolničare, medicinske sestre i tehničare, doktore na specijalizaciji, specijaliste i vrhunske profesore koji su dali značajan pečat radu Interne "B" klinike.
Kada danas govorim u Skupštini Srbije ja imam izraženu vrlo duboku odgovornost pre svega prema ljudima koje sam imao sreću i priliku da lečim, ali i prema onima sa kojima sam 25 godina radio i upoznavao se na razne načine. Imao sam sreću i priliku da ljude u toku studija učim da rade ovaj zanat.
Mesto ministra zdravlja u Vladi Republike Srbije je mesto velike odgovornosti. Ja takođe osećam duboki ponos da sam bio u prilici da učestvujem u radu vlada koje su obeležile srpsku istoriju u ovih nekoliko godina, počevši od gospodina dr Zorana Đinđića, koji je vodio vladu u onom periodu, pa preko kriznog vremena u kome je Zoran Živković vodio tu vladu, pa onda danas posle izbora 2003, gde je moja platforma kao dotadašnjeg ministra zdravlja bila kontinuitet sa radom u Ministarstvu zdravlja, u novoj vladi sa drugačijom podrškom, ali sa kontinuitetom promena u zdravstvenom sistemu.
Ovi zakoni nisu idealni, ali, istini za volju, treba reći da je četiri od ovih pet zakona Odbor za zdravlje i porodicu imao maja 2005. godine u svojoj dokumentaciji. Danas je novembar. Šest meseci su zakoni bili predati članovima Odbora za zdravlje i porodicu. Ovo sada ponavljam zbog građana, a ne zbog nas, jer mi vrlo dobro znamo. Iz rasprava prethodnika moglo bi da se zaključi da Odbor nije podržao ovaj zakon ili da je bio potpuno protiv ili da je iskazao sumnju da su oni uopšte potrebni.
Međutim, činjenice su drugačije. Činjenica je da je Odbor za zdravlje i porodicu Narodne skupštine Republike Srbije u načelu dao podršku zakonima koji su danas na dnevnom redu. To je zaista osnovna činjenica, treba je ponovi više puta, ako neko nije dobro ili dovoljno shvatio.
Kad god je ministar zdravlja u Vladi Republike Srbije bio pozvan na Odbor za zdravlje i porodicu, on se tom pozivu odazivao, čak i onda kada je bio obavešten danas za sutra, u pet popodne, faksom, da je sutra sastanak u dvanaest. Čak i onda kada su tom odboru prisustvovali predstavnici različitih grupa, nekih udruženja koja su imala suprotstavljena mišljenja davao sam priliku da se polemiše o stavovima, da dođemo svi zajedno do najboljeg rešenja.
Nikada nisam, poštovani kolega, omalovažio nikoga kao člana Odbora za zdravlje i porodicu, bez obzira koje je on političke opredeljenosti bio, ali sam izneo svoj stav i rekao sam da ću se boriti uvek za pravo da svako iznese svoj stav i da ga može slobodno izneti. Moj zaista jeste bio da ako neko kaže - ja sam protiv zakona i mislim da on ne valja, da nije dobar i da ne treba uopšte da se nađe na dnevnom redu, meni lično je uvek bila neobična situacija u kojoj se posle takve tvrdnje pišu amandmani. Čemu služe amandmani? Da se popravi nešto protiv čega je čovek po definiciji u startu, to je po meni contradictio in adjecto zaista, ali to je pravilo parlamentarne demokratije i ja ga poštujem.
Ako se iko osetio povređenim bilo kojom mojom rečju, meni je zaista žao i ja mu se sa ove govornice izvinjavam, čak i za to što uopšte nisam kriv. Nikada nikoga omalovažio nisam u životu, a pogotovo u funkciji ministra zdravlja, koju lično doživljavam kao ogromnu obavezu.
Posle ove funkcije treba da se vratim, da nastavim da učim studente internoj medicini, da učim mlade doktore gastroenterologiji, da lečim ljude od onih bolesti za koje sam učio da umem ponešto da uradim i ja hoću da ih pogledam čistog obraza i jasnog pogleda.
Ne bih da komentarišem tvrdnje u kojima se pominjala dinamika rasprave, objedinjavanje, vreme, to je nešto gde ja zaista ne mogu kao ministar zdravlja i član Vlade u ovom trenutku da dam neki kreativan, bilo kakav doprinos. To je odluka Skupštine i to je parlamentarizam. Parlamentarizam podrazumeva pravo da svako kaže svoje mišljenje, da se onda većinom neki stav donese, a da se onda poštuje.
Ovde je pominjana nekoliko puta Svetska banka. Jedan od najvažnijih međunarodnih partnera je banka koja se zove Svetska banka, koja u stvari nije obična banka. Ona ima zaista dimenziju, u šali bi se moglo reći filantropije, ali to nije samo šala, nego je ozbiljnost, jer ona vodi računa o socijalnoj dimenziji društva. Ja sam imao priliku i zadovoljstvo da na zasedanju Svetske banke u Beču prošlog meseca održim prezentaciju za zaposlene u Svetskoj banci za Evropu i Centralnu Aziju i da govorim o dosadašnjim rezultatima i dostignućima i manama i potrebama reformisanja zdravstvenog sistema u Srbiji. Moram neskromno da kažem da je ta prezentacija doživela značajno odobravanje.
Ima stvari do kojih se dolazi raspravom, preispitivanjem i sa međunarodnim partnerima. Oni su u zdravstvenom sektoru brojni, počev od Svetske zdravstvene organizacije, u koju smo se vratili na način koji treba svima vama i svima nama da služi na čast, jedan je mali delić i nekakve moje zasluge i naše zasluge, Ministarstva zdravlja, u tome; preko UNICEF-a sa kojim radimo velike projekte koji se vide i čuju i u medijima i koje građani vrlo dobro znaju i koji pokušavaju da isprave ono što smo mi svojoj deci kao odrasli ostavili kao breme nasilja i naopakog ponašanja, koje su počeli da prihvataju kao svoje, pa su počeli da se ubijaju po ulici i po klubovima i da potpuno izopačuju ono što kao roditelji hoćemo da im pružimo; preko Evropske investicione banke, Svetske banke i drugih međunarodnih partnera koji su tu da nam pomognu da postanemo ravnopravan deo evropske porodice naroda.
Kada se kaže - usluge, u jednom trenutku ovde neko je pomenuo, ogroman je paket usluga, koji je neodrživ finansijski. Reforma počiva na onome što imate i gradite ono što je bolje. Mi smatramo da takve usluge treba da budu definisane u zakonu i borili smo se da one ostanu ovako definisane kako jesu.
Pomenuto je – sve ćemo privatizovati. To prosto nije istina. Naprotiv, potpuno je suprotno, u smislu domova zdravlja. Bojim se da kolega nije precizno razumeo to o čemu se govorilo, jer zapravo u nekoliko izlaganja ste iznosili potpuno različite stavove, od stavova da je najbolji način decentralizacije brza privatizacija.
Sva brza rešenja, takve prečice, obično su loša. Brze privatizacije u zdravstvenom sistemu koji ima jednu tradiciju, jedan temelj, odjednom seku prava, prave lošu dostupnost, narušavaju solidarnost i zapravo čine veću štetu građanima nego korist.
Nikada se nismo zalagali za nekritičnu i brzu privatizaciju, pogotovo ne primarne zdravstvene zaštite, nego smo uvek govorili zašto se u zakonu ne nalazi definicija porodičnog lekara, nego se nalazi definicija izabranog lekara, a izabrani lekar je lekar opšte medicine, izabrani lekar je ginekolog, pedijatar, zato što je u našoj tradiciji da dete vodimo pedijatru i šest decenija smo ulagali u razvoj pedijatrijske službe upravo da bismo popravili parametre.
I jesmo ih popravili. Kada uporedite sedamdesete, osamdesete, devedesete i dvehiljadite, to je rezultat ne od juče, ne od ove dve godine, tri, pet godina, nego 60 godina razvoja pedijatrijske službe.
U ginekologiji ima puno stvari koje moraju da se popravljaju, od ranog otkrivanja najtežih bolesti, malignih, i to u Braničevskom regionu sada sprovodimo i prvi rezultati počinju da se vide i na tome ćemo još strože insistirati. Ali, u instituciji porodičnog lekara to bi podrazumevalo da su i ginekolog i pedijatar specijalisti koji su konsultanti, a zapravo porodični lekar sa svojim veštinama preuzima veštine lečenja dece i žena.
Zato je u zakonu – izabrani lekar, i zato je u instituciji izabranog lekara i ginekolog i pedijatar, gde se mora poštovati tradicija Srbije tamo gde je ona dobra, moraju se poštovati dobri rezultati tamo gde jesu dobri i oni treba da unapređuju, a naravno da uopšte nemamo kompleks u odnosu na vlasničku strukturu. Naravno da će biti sve većeg udela privatnog sektora u pružanju zdravstvenih usluga i on je već vidljiv kroz prve regularne normalne ugovore koji se ove godine ostvaruju. Vidi se kroz izjednačavanje uslova za osnivanje ustanova i kroz niz drugih. Nadam se da sam ovim razjasnio tu dilemu oko stava.
Što se tiče diskusije o amandmanima ili dužeg vremena za raspravu, ponavljam, četiri od ovih pet zakona nalazi se u Skupštini Srbije šest meseci. Posle javne rasprave koja je produžavana dva puta, posle prilike da se ponude druga rešenja, da se dopunjavaju ta rešenja, nije najbolje rešenje da se u jednom danu odjednom daju amandmani na zakone, zato i postoji redovna procedura skupštinskog rada, koja podrazumeva da odbor ima valjda vremena da razmotri sve papire. Nije valjda da ste čitali zakone prvi put juče popodne. Ako je to tako, neću da verujem da je to tako, naravno da je nemoguće. Vlada će inače zauzeti stav o amandmanima i ja ću vam ih u pismenoj formi dostaviti. Ovo je rasprava u načelu.