Gospodine predsedniče, gospodine ministre, gospođo Grmuša-Pavlović, dame i gospodo narodni poslanici, veoma važni zakoni su na dnevnom redu i od načina njihovog donošenja i primene zavisi nivo narodnog zdravlja i stepen organizovanja zdravstvenih ustanova i nivo opterećenja onih koji plaćaju zdravstveni dinar da bismo imali zdravstvenu zaštitu na željenom nivou.
Briga o narodnom zdravlju nije samo puka želja formalno političkog karaktera političkih stranaka i pojedinaca da prilikom usvajanja ovakvih zakona to koriste kao mogućnost da građanima saopštavaju svoj pogled na ovu veoma važnu oblast. To je, pre svega, odgovornost i kod predlagača zakona i kod nas narodnih poslanika, sa stepenom razumevanja ove problematike koja je jedna od najkompleksnijih i koja ima duboko najdublji mogući suštinski humani karakter, po obimnosti i po značaju narodni karakter, a po načinu finansiranja i organizacije ima najvažniji državni karakter.
Nije jednostavno izmeriti nivo potreba, nivo zahvatanja iz poreza i doprinosa za ovu oblast i nije jednostavno uskladiti sve ono što je važno da bi čovek bio potpuno siguran da će njegovo dete, on sam ili njegov stari roditelj imati elementarnu zdravstvenu zaštitu koja će mu obezbediti da se dostojanstveno leči kada je bolestan, koja će mu obezbediti prevenciju kada nije bolestan da ne bude bolestan i koja će mu obezbediti da kada jeste bolestan, ako ne može da bude izlečen, nažalost, dostojanstveno umre.
Postoji veliki izazov za vladu bilo koje države, za nadležno ministarstvo i za nas narodne poslanike koji ovde sučeljavamo argumente na osnovu kojih bi predlagač, dakle Vlada i Ministarstvo, trebalo da proniknu u samu suštinu i od svakog od naših predloga uzmu najbolje što je moguće i da onda donesu i da se založe za usvajanje zakona koji obezbeđuje ovo o čemu govorim.
Mi smo imali jaku socijalnu državu, državu koja je garantovala nekoliko važnih stvari kao što su obrazovanje, dečija i socijalna zaštita i zdravstvena zaštita. Godine 1972. prvi put u istoriji Srbije objedinjeni su fondovi radničkog i zemljoradničkog osiguranja.
Tada su prvi put seljaci u ovoj zemlji dobili pravo na besplatan bolesnički dan, što je bitno otežalo funkcionisanje fondova radničkog osiguranja i kompletnog zdravstva, ali se jednoj kategoriji ljudi koji su veoma časno i veoma dugo na svojim plećima nosili razne terete ovog društva to društvo odužilo na način na koji je u tom trenutku bio adekvatan. Zato sa velikom odgovornošću govorimo o svim ovim stvarima.
Imao sam čast da budem radnik Medicinskog centra "Dr Dragiša Mišović" u Čačku skoro deset godina. Poznata mi je organizacija zdravstvene službe. Imao sam čast da ta ustanova upravo nosi ime dr Dragiše Mišovića, jednog od najvećih humanista koje je ova zemlja imala.
Danas ovde hoću da govorim samo o jednom pitanju, mr Živodarka Dacin, ovlašćeni predstavnik SPS-a za ove zakone, iznela je poglede i stavove SPS-a u vezi sa predloženim zakonima. O tome je govorio i kolega narodni poslanik Toma Bušetić. Samo hoću ovde da govorim o 20 i nekoliko hiljada porodica u Srbiji koje imaju jako velike probleme, delikatne probleme.
Radi se o porodicama koje imaju najteže bolesnike, radi se o teškim bolestima, povredama ili stanjima, o ljudima čiji troškovi lečenja ili negovanja dnevno prevazilaze jednu prosečnu zaradu u Srbiji.
Ukoliko su bolest, stanje ili povrede takvog karaktera, to jednu porodicu može, ukoliko nema odgovarajuće društvene brige i društvene zaštite, u potpunosti u ekonomskom i svakom drugom smislu da praktično dovede do bankrotstva.
To je posebna muka za porodice koje imaju odgovornost prema svojim bolesnim članovima i želju da učine sve što je moguće da budu izlečeni.
Ako nije moguće da budu izlečeni, onda da njihovo stanje bude podnošljivo. To nije samo medicinski, to je i etički problem i to je problem koji zaslužuje našu pažnju i zaslužuje angažovanje svakog od nas koji se ovde nalazi.
Želeo bih da kažem da su fondovi zdravstvenog osiguranja u nemogućnosti da u potpunosti obezbede u finansijskom i svakom drugom smislu sto posto nadoknadu za ove troškove o kojima govorim, a koji su vrlo visoki. Ti troškovi nekada prevazilaze stvarne troškove lečenja. Oni često prevazilaze sve ono čime jedna porodica u materijalnom smislu raspolaže. Jako je teško nama da izmerimo sve ovo i da damo odgovarajuća rešenja.
Teško je, takođe, kada pročitamo u novinama da jedna devojka iz Preševa ne može da obezbedi invalidska kolica koja koštaju 300 hiljada dinara ili kao ovaj dečak koji ima ovaj problem sa transplantacijom srca i ne može da obezbedi sredstva koja su 300 hiljada evra.
Dakle, uvek bih se založio, ako je to moguće, a da budem pravilno shvaćen, da oni koji imaju troškove lečenja u toku jedne godine 500 dinara i hiljadu dinara, da sve to plate, a da oni koji imaju ovakve troškove, koji su strašni i neizdrživi, imaju odgovarajuću zaštitu od države. Država nam je potrebna kada nam je teško, a kada je nama dobro dužni smo državi da damo sve ono što možemo, što umemo i što znamo.
Dakle, govorim u ime mnogobrojnih porodica, u ime mnogobrojnih pacijenata u Srbiji, i ne samo u Srbiji, koji imaju ove probleme a koji zaslužuju da učinimo sve što možemo da im se olakša ova situacija. Ne bih da navodim nikakve primere i da povređujem ničiju muku, koja je velika. To može biti i diskretno. Svi razumemo o čemu ovde govorim.
Znam da postoji iskustvo u svetu koje ide u prilog ovome o čemu govorim. Prosto molim i vas, gospodine ministre, i sve nas da pomognemo, a sada je trenutak, i da to stalno imamo na umu. Postoje porodice koje dnevno imaju troškove 20 - 30 hiljada dinara za bolesti, stanje ili povrede koje traju nekoliko godina, a to je veliko, veliko bogatstvo koje ljudi, naravno, ne mogu, a ne mogu ni mnogo manje. Zato bi bilo važno da imamo odgovor na ovo pitanje, ako je moguće. Zahvaljujem se.

Hvala, gospodine Baraliću.
Reč ima narodni poslanik Paja Momčilov, a potom narodni poslanik Snežana Pantić-Aksentijević. Skrećem vam pažnju na poslovnički član 95. stav 3. Izvolite.

Poštovani narodni poslanici, ističe polako vreme koje je dodeljeno Srpskoj radikalnoj stranci u ovoj sumornoj raspravi o važnim zakonskim predlozima, o setu zakona iz zdravstva. Ja sam na neki način prozivao sve ljude koji vode ovu sednicu, pa neka mi bude dozvoljeno da zapitam uvaženog gospodina Markovića – da li vam je savest mirna kada vodite u ovom parlamentu jednu ovakvu raspravu na jedan ovakav način?
Verujem da nećete imati nikakvih moralnih problema i dilema, ali vas ja pitam zbog naše javnosti, jer očigledno je da Vladu Srbije i premijera nije sramota da oni idu svojim putem, zacrtanim, idu jednom stazom koja, po meni, povratka nema. Naredni izbori će okončati taj neslavan put.
Što se tiče zdravstva, smatram da sam kompetentan da kažem nešto više. Pada u oči vrlo interesantna činjenica da niko od kolega lekara iz najveće stranke pozicije ne govori o ovom zakonu. Šta je motiv, to oni sami znaju.
Ja bih sada na neki način sveo ovo izlaganje srpskih radikala da dođemo do nečega što je kostur, da prenesemo poruku našim građanima. Ovaj put ne razgovaramo više ni sa ministrom, ni sa Vladom, ne razgovaramo ni sa uvaženim predsedavajućim parlamenta, vodimo dijalog sa našim narodom. Srpska radikalna stranka neće glasati za ovaj set zakona. Prvi razlog, nije ispoštovana volja većine stručnih udruženja i sindikata.
Drugo, manipulacijama nije omogućena korektna procedura rasprave u Skupštini, objedinjavanjem rasprave za pet veoma širokih zakona, od kojih dva broje po skoro 300 članova, u jednu raspravu od pet sati i onom pričom o radu našeg Odbora koji nije uspeo da odradi, na svoju žalost, a možda i sramotu, posao koji je morao da odradi.
Sistemski zakoni nisu reformski, po srpskim radikalima, i to jasno kažemo. Reforma nije kontinuitet, reforma je nešto što je diskontinuitet i ne može biti kontinuitet. Ono što je pričano da su novine u zakonu, hajde da krenemo od zakona o zdravstvenoj zaštiti, pa je prva novina izabrani lekar. Dakle, kratko pamćenje. Godine 1962. je izabrani lekar postojao u zakonu Srbije; ne da je postojao lekar, nego i izabrana ustanova. Mogao si da biraš i ustanovu gde hoćeš da ideš, mogao si iz Kraljeva u Čačku da se lečiš, iz Čačka u Beogradu, i imao si tu slobodu 1962. godine i to je dobro funkcionisalo.
Kada vi sada govorite - izabrani lekar, ne možete da lišite tog svojstva lekara privatne prakse. Zašto? Ne zato što smo društvo u tranziciji, već zato što Ustav Srbije govori u jednom od svojih članova da su izjednačene ove dve kategorije. Dakle, državno vlasništvo i privatno vlasništvo. Ako Ustav kaže da su ravnopravne, ne možete vi uvoditi neravnopravnost i diskriminaciju.
Ako mislite da možete, može, ali društvenim dogovorom. Ako to stavite na referendum, dakle ono što vi hoćete, monopol društvenog sektora, vi ste dužni da raspišete referendum i da čujete šta građani kažu. Ne pada vam na kraj pameti, vi nećete da izdržite nijednu normalnu, korektnu skupštinsku raspravu, a kamoli da pitate građane.
Vas ne interesuje šta većinska stranka opozicije i ostale stranke o tome misle, vi tražite svaki način da sprečite to mišljenje. Dakle, smicalicama i raznim trikovima. O tome imamo dobru dokumentaciju, nećemo o tome jer to nije tema.
Ono što ću pokušati da vam objasnim... Uvek se kaže – radikalska priča je kritizerska priča. Ne, mi kritikujemo iz razloga što verujemo u ono što pričamo i iz razloga što mislimo da su nam argumenti jaki. Krajnji naš cilj je da kroz ovu raspravu... Znamo da vas ne možemo ubediti, a zašto ne možemo? Zato što je koalicija koja danas postoji neprincipijelna. Evo, da ste principijelna koalicija mi bismo mogli da vas ubedimo svojim argumentima i snagom argumenata, ali kada imate neprincipijelnu koaliciju, tu šanse nema da je urazumite.
Ja sam vam kazao, ne može biti cilj održavanje najvišeg nivoa, jer ako ga održavaš, on stoji tu po logici stvari, i to je fraza. Rekli smo šta je cilj zdravstvene politike, koju nemamo. Država Srbija nema zdravstveni dokument te politike koju je morao parlament da donese. Sve razvijene države sveta imaju politiku i tamo stoje ciljevi. A onda nemamo ni odgovarajuću strategiju. Sve to nemamo, a bavimo se nekim velikim reformama. To ne ide, jednostavno nije moguće.
Moguće je samo danas, kada imamo neprincipijelnu koaliciju i kada svi koji su iz pozicije i Vlada, to njoj služi na čast, ja kažem da nju treba da je sramota, pristaje na ovako nešto, da ovako ponižava i vređa srpski narod.
Ono što smo pokušali da vam kažemo da su jedini ciljevi, dva cilja: prvi cilj očuvanje biološkog integriteta koji je delimično i zbog bele kuge ugrožen, a mnogo više nepotrebno visokom smrtnošću, u kojoj je preventabilna... ne angio-salama, tu požar gasiš, nego sprečiti požar pravom primarnom zaštitom.
U pauzi me zovu kolege iz opšte medicine i kažu – zašto ne kažeš nešto i o porodičnoj medicini, zašto ne govoriš o WONCA projektu iz Svetske zdravstvene organizacije, zašto ne govoriš o projektu porodične medicine Evropa 2002. godine? Govorićemo kada budemo govorili o pojedinostima.
Ideju koju ste napustili niste shvatili. Za porodičnu medicinu se u Jugoslaviji, u Srbiji izjasnilo 70% građana. Istraživanje je sproveo UNICEF i Svetska zdravstvena organizacija pre par godina. Vi ne poštujete volju građana. Vi namećete građanima ono što vi želite. Zašto? Iz nerazumevanja. Zato što imate eksperte kakve imate, neću da kažem hohštaplere belosvetske, koji ovde dolaze za velike pare i sada tobože nama pomažu. To je i onaj vaš Keber.
Ono što je drugi zadatak, porodičnom medicinom, počeo sam da govorim, vi možete da štitite najbolje, po želji naroda, zdravlje na primarnom nivou.
Niste napravili odgovarajući reteralni sistem, da bude centar taj porodični lekar, sa ginekologom i pedijatrom kao konsultantima, i stomatologom.
Engleska ima porodičnog lekara, privatnog, svi su privatnici u Engleskoj. Privatizovali su privatni sektor, državno je zdravstvo, ali su oni to uredili ovako. Oni imaju problem što nemaju dom zdravlja. Sada se oni udružuju, privatni lekari, i udružuju se zajedno sa laboratorijom, sa rendgenom, a mi već imamo dom zdravlja, već imamo nukleus oko koga možemo da napravimo nešto što bi funkcionisalo odlično na primarnom nivou zdravstvene zaštite.
Znači, niste proučili ono što Svetska zdravstvena organizacija predlaže, da negujete porodičnu medicinu zajedno sa ginekolozima i pedijatrima, što je naša specifičnost, naši pacijenti su navikli da imaju tu zaštitu. Morali ste tu zaštitu prvo maksimalno obezbediti i snabdeti, pa onda graditi dalje.
Sada samo nekoliko reči da mi bude dozvoljeno da vam kažem i o ovom zakonu o budžetu. To je zakon koji je na brzinu donet, koji je deklarativan i jasno je. Vi ste se opredelili da obuhvatite zdravstvenim osiguranjem kompletno stanovništvo. Nije sporno. Čak ste išli toliko daleko da ste i one kategorije, za svaki slučaj, koje eventualno nisu članom 28, centralnim članom 45, gde se nalazi vaš paket zdravstvenih usluga... U tom vašem paketu ima neracionalnosti na koju je ukazala i Svetska banka, vi to niste shvatili.
Oni su vam jasno kazali kada su kazali šta su kazali, da ne ponavljam sada, da hemofilija i reumatska groznica ne mogu biti od socijalnog značaja, da sve zarazne bolesti ne mogu biti od socijalnog značaja. Imate grip, epidemiju gripa i sada je to od socijalnog značaja i sto posto pokrivate troškove. Ne može, niko to u svetu ne radi, nepotrebno je.
Isto tako, što treba da kažemo, ako ste se odlučili na ovakav paket koji je preširok, a tu je i HIV, narkomanija, tu je sve sto posto. Oni su vam rekli – smanjite to, ljudi, ne ide, to ne možete finansijski da uradite. Ako ste hteli taj pristup kojim ste krenuli, onda može, ali šta ste morali pre toga imati, i to su vam kazali i ovi iz Svetske banke, kakve su stvarne zdravstvene potrebe našeg naroda. Da bi znao kakve su zdravstvene potrebe prvo moraš reći koliko je bolestan, od čega se najviše umire, u šta treba ulagati, gde se treba baciti. Da li ćemo HIV i narkomaniju ili ćemo kardiovaskularna oboljenja, koja su glavni uzrok smrtnosti, ili ćemo zaštitu reproduktivnog zdravlja.
Meni ne smeta, mogu oni da pričaju koliko hoće, navikli smo mi.

Meni smeta i zato upozoravam, jer radimo po Poslovniku.
(Branka Bošnjak, sa mesta: Čuvamo mentalno zdravlje.)

Zakasnili ste, trebalo je ranije. Koleginica kaže da čuva mentalno zdravlje, a ja joj kažem zakasnila je, kasno se setila. Nažalost, meni je žao. Idemo dalje. Bolje čuvati neke druge stvari.
Ako ste to hteli, gospodine ministre... Mi danas raspravljamo o stručnosti sa gospodinom ministrom, sa jednim konceptom, ja o tome pričam; ja sam se izvinio građanima ako neću biti uvek razumljiv, vi ćete to sve razumeti.
Kolika su sredstva potrebna za realizaciju toga? Vi morate tačno znati. Onda tu uz taj zakon mora da ide dokument o obimu, sadržaju, standardu zdravstvene zaštite, jer se samo na osnovu njega mogu proceniti potrebna sredstva. Ovim što vi uvodite u zakon, promena standarda i svega što sam sada nabrojao, znači da niste uradili tu finansijsku konstrukciju, pa ćete od godine do godine menjati, jer je sada nemate. To je znak da vi sa ovim zakonom žurite.
U obrazloženju ni reči nema o ovim stvarima o kojima sam ja govorio. Niste izmerili koji su prioriteti gde moramo da idemo, kojim sredstvima, koliko nam treba. Što niste uradili za ovaj vaš koncept, to ste morali uraditi i to vam kažu ovi iz Svetske banke, ne znam zašto niste uradili.
Vi posle kažete – dobro, radikali, šta vi hoćete? Mi kažemo ovo – zašto niste lepo uradili osnovni paket zdravstvenih usluga, koje preporučuje Svetska zdravstvena organizacija i naravno Svetska banka, a slali ste ljude na kurseve da se edukuju upravo za to? Nekoliko ljudi je bilo na kursevima, koji je trebalo to da nauče. Da li je trebalo, da li su naučili, zašto nisu, to je drugo pitanje.
Ako hoćete na ovakav način da radite, šta onda prvo mora da sadrži paket – da izdvojite najosetljivije kategorije. Ko su? Sirotinja, bolesti od socijalnog značaja, pa da onda odredite mere kojima ćete da suzbijate pojavu bolesti kod tih ranjivih kategorija. Neću da nabrajam decu, neću da nabrajam trudne žene, to se zna. Znači, morali ste prvo u paket staviti kategorije. I onda ono, što kažu socijalisti, živi.
Ako imam grip ja i gospodin Karić, mi smo po ovom njihovom sto posto oslobođeni, ali ako ja imam sto posto sa kategorijom sirotinje, nema Karić, nemaju ljudi sa visokim primanjima. To je Svetska zdravstvena organizacija, to je Evropa, to je ono što vama tupi ono što vi zovete mentalna sposobnost. Mi se zalažemo za to i pitamo vas zašto to niste primenili.
Kada odredite te ranjive kategorije, to je u svetu model koji postoji svuda, onda kažete koje ćemo mi mere da odvojimo da budu glavne, udarne.
Da li će to biti angio-sale ili će to biti prevencija, EKG, aparat za pritisak, vaga, pa da se sprečava da ne dođe do tih komplikacija ili će to biti skeneri, magnetne rezonance itd.
Ono što ovaj paket mora da sadrži, a vaš ne sadrži, to je apsurd, vi morate sto posto pokriti oboljenja i povrede koje direktno ugrožavaju vitalno pacijente. Kada pacijent doživi infarkt na ulici vi ga morate 100% pokriti ako hoćete da budete humani, i ako hoćete da budete u redu, ako je on siromah. Vi morate otvoreni prelom, moždani udar svrstati u tu kategoriju i onda taj paket živi.
Neko će kazati – gde to živi, mi eto ne možemo da stignemo sve da pročitamo. Evo, paket u Republici Srpskoj urađen kako treba i to funkcioniše. Može neko da kaže nama ne treba, ne treba bogatom društvu. Ja se slažem, ko je bogat, on može kako hoće, on može da radi šta hoće. Srpska radikalna stranka se zalaže da se ovaj paket Svetske zdravstvene organizacije i banke primeni i na našu situaciju, zato što nam nije situacija dobra i najefikasnija je mera borbe za očuvanje zdravlja sirotinje.
Još nekoliko stvari treba kazati, da budu jasne. Ovaj zakon o osiguranju je vezan za budžet, to nikakve veze jedno sa drugim nema. To može da se vezuje, ali tu ne postoje funkcionalne nužne veze. Ne zavisi budžet od donošenja ovog zakona nimalo. Kada se donosi sistemski zakon on mora da traje. Onaj ko ga donosi mora da ima ambiciju da mu traje makar tri dana. Ovako kako je zamišljeno i kako je neodrživ finansijski, lako je dokazati, on neće trajati.
Ovako kako je zamišljen, prihvaćeno je od Svetske banke, kazano im je ovako "veliki prostor imate da krešete javnu potrošnju, ako nemedicinski deo prava koja ste dali građanima, oduzmete". Znači, oduzmite im pravo na troškove sahrane, oduzmite im putne troškove, skrešite im bolovanja. Da li je to za naše društvo rešenje? Da li je to za društvo koje je siromašno, objektivno, gde je došlo do velikog raslojavanja, gde se svuda kaže da je socijalna briga i politika jedna nužna komponenta društva u tranziciji, dozvoljeno da krešeš na ovim kategorijama? Po srpskim radikalima ne.
Šta ste vi uradili, umesto da troškove države smanjite, neracionalnosti, a toliko ih je, gde god se okreneš možeš prstom da upreš na nešto što nije u redu u zdravstvenoj službi, svuda. Gledajte zgradu Ministarstva finansija, tri miliona evra ili dolara za rekonstrukciju, da bi se uselila jedna grupacija i da živi u raskoši i luksuzu. Da ste te pare uzeli, ne bi bilo liste čekanja za kukove. To je ona količina novca koja bi skinula vašu listu čekanja za kukove i svi bi imali besplatne kukove. Da li mora onako da blješti i da li su morali biti isterani odande statističari u daleko lošiji prostor Republičkog zavoda za statistiku, koji je gore na bulevaru?
Ako se gleda šta se događa u zdravstvu, prošle godine je 240.000 doza vakcina za grip bačeno. Zašto? Zato što je centrifuga stara 50 godina. Onda je kupljeno 240.000 doza tih vakcina. Znate koliko je to para?
Još jedan primer: "Galenika" - ko to može da opravda srpskom narodu i nama lekarima da neko u ime naroda da tri miliona dolara jednoj firmi da kupi pravo na "palitreks" i "pentreksil"? Nepotrebno. To je generika. Kupiš od "Bristol Majersa", preko nakupca koji se zove ne znam kako, pravo da bi se zvao "pentreksil", a istu sirovinu od tri do pet puta jeftiniju možeš kupiti u Indiji, Kini i lek nazvati, kako naš narod kaže, "pentraksil", ili nekako drugačije i miran si. (Dobacivanje iz sale.)
Kažite slobodno glasno, ne smeta, mislim da je dobronamerna upadica.
(Predsednik: Budite ljubazni, nemojte diskutovati sa poslanicima. Budite ljubazni i nastavite svoje izlaganje.)
Ja diskutujem, a poslanici dobacuju. On ne opominje da je po Poslovniku zabranjeno dobacivati govorniku, ali meni je zabranjeno da razgovaram sa poslanicima. Dobro, slažem se. Izvinjavam se, gospodine predsedniče, pogrešio sam.
Da uzmemo ono što je kazala Karol Junger, ja nisam ubedljivijeg članka pročitao, da je neko u nečijoj zemlji objavio ono što je ona u NIN-u objavila 1. septembra. Sa toliko cinizma i sarkazma je pričala o našim zdravstvenim problemima, da je to jedno čudo.
Ona kaže da korupcija u našem zdravstvu odnese 2 do 4% bruto nacionalnog dohotka. Da je država odgovorna, ne kažem vi, nego da funkcionišu institucije, da je država odradila svoje i da je pola od toga uvela u normalne tokove, ne bismo mi morali 1,3% bruto nacionalnog dohotka da nadoknađujemo kresanjem zdravstva. Nije rešenje da zavrćeš prvo ruku penzioneru, pa kad malo spreče socijalisti, daj sad na bolesne. To jedna odgovorna socijalizovana država neće sebi da dozvoli, a bogami, ova naša vlada i te kako hoće. Zašto, ja to ne znam.
Hoću da kažem da se moglo na drugim stavkama i te kako nadoknaditi sve ovo što se smatra nekim probijenim troškom koji nam međunarodna zajednica ne priznaje, a pogotovo racionalizacijom u zdravstvenoj službi.
Neko je tu govorio od kolega da je velika potrošnja lekova. Ako pogledate šta je u Fondu od prošle godine do ove godine, koji su troškovi za lekove, to nisu racionalni troškovi. Nije racionalan sistem u beogradskim bolnicama sedam direktora. Šta se onda dogodi – haos. Onda peticije, onda su vam te ustanove pred štrajkovima. Sedam direktora, to su veća primanja, veće plate. Nije to ključno i presudno, ali ne funkcioniše sistem. To su neracionalnosti.
Time što niste restrukturirali u ovom momentu na pravi način i napravili reteralni sistem, gde primarna zaštita nije primarna, nego glavna, a sluškinje sekundarni i tercijarni nivo, nećete ni poboljšati zdravstvenu situaciju našeg naroda, a bogami nećete ni finansijsku situaciju ove države popraviti. To je suština.
Srpski radikali su vam je kazali, a vi možete kvalifikovati to kako hoćete. Ovo nije pamet srpskih radikala, ovo je pamet, mogu slobodno da kažem, sveta struke, intelektualne elite zdravstva, koja nama piše, sa kojom komuniciramo i nemamo nikakvih problema. Ne slažemo se uvek sa svim njihovim stavovima, ali ovo je ono što kroz naša usta govori prava, ne lažna struka. Mi nećemo da se kitimo kukavičijim perjem, da pričamo našu priču; pričamo priču eksperata Svetske zdravstvene organizacije, vrhunskih stručnjaka koji su ovu medicinu bili uzdigli na visok nivo u ranijem periodu, koji će i te kako biti teško da mi dostignemo, a i buduće generacije.

Reč ima narodni poslanik Snežana Pantić-Aksentijević. To je poslednji na listi govornika.
Mora da se ispoštuje zahtev koji je narodni poslanik izneo. Tražio je dijalog sa narodom i saslušali smo taj drugi deo. Narod je odgovorio. Izvolite sad vi.

Poštovani gospodine predsedniče, gospodine ministre, gospođo državni sekretare, gospođo Pavlović, dame i gospodo narodni poslanici, danas je na dnevnom redu set vrlo važnih zakona iz oblasti zdravlja. G17 plus podržava zdravstvene zakone koji će doprineti stvaranju zdravstvenog sistema finansijski i institucionalno održivog na duži rok, sistema koji unapređuje zdravlje stanovništva. U danu za glasanje poslanička grupa G17 plus glasaće za ove zakone.
Imali smo u prošlosti teških trenutaka u zdravstvu koji su trajali duže, pa i više od decenije. Prisutne su bile finansijske teškoće i pesimizam zaposlenih. Gomilali su se decenijski dugovi. Rezultat svega toga je bilo veliko nezadovoljstvo kako zaposlenih, tako i korisnika. Slaba motivisanost zaposlenih bila je primetna. Plate zaposlenih bile su niske, ulaganja u infrastrukturu minimalna, skoro da ih nije ni bilo. Dostupnost zdravstvenih usluga bila je ugrožena. Neadekvatno finansiranje zdravstvenih ustanova bilo je prisutno, a značajno za taj period je i odsustvo mehanizama kontrole troškova i kvaliteta zdravstvenih usluga.
Dobar zdravstveni sistem ogleda se kroz smanjenje troškova, kroz porast efikasnosti zdravstvene zaštite, zadovoljstvo pacijenata radom zdravstvene službe, kao i u povećanju mogućnosti izbora za korisnike i davaoce usluga u zdravstvu.
Reforme u zdravstvu su u toku. Do sada smo usvojili jedan sistemski i dva prateća zakona. Sistemski zakoni o kojima danas raspravljamo, zakon o zdravstvenoj zaštiti, zakon o zdravstvenom osiguranju, zakon o komorama zdravstvenih radnika, doprineće ubrzanju reformi.
Zakon o zdravstvenoj zaštiti predviđa decentralizaciju organizacije zdravstvene službe i podelu odgovornosti u ostvarivanju zdravstvene zaštite između Republike, pokrajine, opštine, grada, poslodavaca, odnosno pojedinaca.
Organizacija zdravstvene delatnosti biće jasno razdvojena na primarni, sekundarni i tercijarni nivo. Urediće se delatnost zdravstvenih ustanova i privatne prakse i njihov odnos sa organizacijama za zdravstveno osiguranje. Pri tome, mislim na obavezno i dopunsko osiguranje.
Sprovođenje zaštite biće podržano osnivanjem i radom agencije za akreditaciju.
Reformom zdravstvenog osiguranja obezbediće se dostupna i kvalitetna zdravstvena zaštita na svim nivoima.
Zakon o komorama zdravstvenih radnika omogućiće, posle šest decenija, formiranje komora. Zakon je potreban Srbiji i vrlo je značajan. Komora predstavlja glavni mehanizam jačanja kvaliteta i postizanja odgovornosti u struci. Najvažnije ovlašćenje komore je davanje, obnavljanje i oduzimanje odobrenja za samostalni rad tzv. licenci. Dakle, licenciranje, relicenciranje i oduzimanje licenci.
Formiranjem komore vratiće se dostojanstvo struci, lekaru i pacijentu, a lekari će imati obavezu kontinuirane edukacije. Zakon je održiv i ostvariv i iziskuje minimalna sredstva iz budžeta za početak rada.
O zakonu o Crvenom krstu Srbije kolege su već govorile. Reći ću samo da ga je svakako neophodno doneti i da je neophodno i domaćim zakonodavstvom utvrditi položaj, prava i obaveze Crvenog krsta Srbije, kao pomoćnog organa vlasti u humanitarnoj oblasti.
Primenom zakona o supstancama koje se koriste u nedozvoljenoj proizvodnji opojnih droga i psihotropnih supstanci sprečiće se zloupotreba u proizvodnji i zloupotreba prometa prekursora. Cilj zakona je izvršavanje obaveza države iz ratifikovanih konvencija. Na taj način, oblast proizvodnje, prometa prekursora i pojedinačni uvoz, izvoz i tranzit prekursora usklađuje se sa direktivama EU za ovu oblast.
Usvajanje ovih zakona je još jedan korak dalje u reformama, još jedan korak ka evropskim integracijama. Ovde smo da bismo radili za dobrobit građana i države. Građani znaju i dobro pamte, ali osuđuju i loše činjenje.
Učinimo zajednički, u danu za glasanje, nešto što će koristiti građanima u pogledu sigurnosti kada su bolesni, ali i izgradimo mogućnost da ostali građani očuvaju svoje zdravlje kontinuiranom prevencijom. Pozivam vas da u danu za glasanje, sa poslaničkom grupom G17 plus, podržite i glasate za ove zakone. Hvala.

Hvala vama.
Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, pre zaključivanja zajedničkog načelnog pretresa pitam da li žele reč predsednici, odnosno predstavnici?
Izvolite, reč ima narodni poslanik Ilić, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe DSS.

Poštovani gospodine predsedniče, poštovani ministre, dame i gospodo narodni poslanici, danas imamo na dnevnom redu načelnu raspravu o pet veoma važnih zakona, ključnih zakona za zdravstveni sistem Srbije, od toga tri sistemska i dva zakona koja uređuju posebnu oblast, ali takođe veoma značajna.
Ono pred čim se nalazi naš zdravstveni sistem, a nije mnogo drugačija situacija ni u drugim zemljama, jeste odnos dva aspekta, dva ključna faktora. Sa jedne strane je potreba za kvalitetnim zdravstvenim uslugama, pri čemu ta potreba narasta u uslovima u kojima se nalazi Srbija, relativno stare populacije, relativno povećanog morbiditeta. Znači, s jedne strane raste potreba za zdravstvenim sistemom, a s druge strane limiti, prvenstveno finansijski, očigledni su. I, naravno, u okviru onoga što je aktuelno poslednjih meseci u Srbiji, znači, prilagođavanja nekim evropskim i svetskim standardima, prosto moramo voditi računa i o javnoj potrošnji.
Naša politika u zdravstvenom sistemu je, metaforično rečeno, klatno koje se kreće između ova dva kraja: potrebe za kvalitetnim i brojnim zdravstvenim uslugama, sa jedne strane, i s druge strane ograničenih finansijskih resursa.
Naravno, kada govorimo o novim zakonima, govorimo o reformi zdravstvenog sistema. Nećete sresti skoro nijednog aktera stručne rasprave o zdravstvenim zakonima koji neće reći – potrebna nam je reforma. Pri tome se pod reformom podrazumevaju različite stvari. Iskreno zalaganje za reformske promene u zdravstvenom sistemu podrazumeva da se zdravstveni sistem učini efikasnim, a da, što je još značajnije, efekat tog zdravstvenog sistema bude bolje zdravstveno stanje stanovništva. To je ključni parametar i ključni cilj.
Zdravstveni sistem je najvulnerabilniji, kako bi to lekari rekli, ili najosetljiviji sistem. Za njega ne važe potpuno pravila koja važe za reformu drugih sistema, pri čemu, naravno, mislimo na tržišni koncept.
Demokratska stranka Srbije, kao stranka koja podrazumeva u svom konceptu, to je stranka desnog centra, oslanjanje na tržište kao osnovni model transformisanja sistema, smatra da treba započeti reformu i u zdravstvenom sistemu. Vodimo računa o tome da se radi zaista o specifičnom sistemu.
Podsetio bih vas, ako neko zna na tu temu neke činjenice, onima koji ne znaju preneo bih neka iskustva koja su imale neke druge zemlje koje su se našle u sličnoj situaciji. Znači, tržišne mere podrazumevaju konkurenciju između davalaca usluga, relativno nisko pokrivanje osiguranja, mali državni uticaj na obavljanje medicinske prakse ili promet lekova, pri čemu zdravstveni sistemi nisu samostalni, oni su sačinjeni od niza međusobno povezanih tržišta, kao što je tržište osiguranja, kapitalni, pojedinačni ili institucionalni davaoci zdravstvenih usluga, istraživački, nastavne ustanove, proizvodnja lekova i medicinske opreme.
Primer SAD je vrlo slikovit. Sredinom devedesetih godina 40% bruto društvenog proizvoda je trošeno na zdravstvo, i danas nije mnogo različito. Pri tome, čuli smo danas podatak o velikom broju, znači 50 miliona, neosiguranih lica. Bez obzira što se troši mnogo, ne postoji univerzalni pristup zdravstvenog sistema i ne postoji potpuna kontrola troškova. Iskustva Singapura, npr. kao moderne zemlje Dalekog istoka, Nemačke, Kanade, Japana, kada se potpuno uvedu tržišni principi u sistem počinje da raste potražnja za zdravstvenim uslugama. Ukupni budžeti rastu, pri čemu rastu i troškovi.
Zemlja koja je ovaj put, na kojem se mi nalazimo, već umnogome prešla, a taj primer je zaista vrlo indikativan, jeste Češka Republika. Ona je 1992. godine započela reformu svog zdravstvenog sistema sa tržišnim elementima, naravno izlazeći iza gvozdene zavese sa oduševljenjem prihvatila principe tržišnog organizovanja društva i primenila to na zdravstvo.
Prvi efekti su bili eksplozija troškova. Zbog čega? Smanjeno pravo vlade da interveniše u zdravstvenom sektoru, decentralizacija vlasništva nad bolnicama, privatizacija porodičnih lekara, nagrađivanje po usluzi, liberalizacija farmaceutskih cena, znači sve elementi tržišta. Učešće troškova za zdravlje u ukupnom bruto nacionalnom dohotku je u Češkoj sa 5% u 1989. godini skočilo na 8% 1994. godine. Godine 1992. budžet zdravstva je bio potrošen u Češkoj za prva četiri meseca i morao se naknadno dopunjavati, a 1993. godine budžet je bio utrošen za šest meseci.
Govorim apsolutno sa jednog objektivnog aspekta, govori se mnogo o privatizaciji, a ponavljam da DSS zagovara taj koncept u svim elementima sistema.
Podsećam vas da imamo 60 godina državno zdravstvo, koje ima svoje pozitivne efekte. Moramo sačuvati najbolje iz tog sistema i popravljati ga, naravno privatizacijom, ali idealnih rešenja nema.
Mi smo poslednja stranka koja bi trebalo da govori da državni sistem ovakav kakav je treba da se sačuva. On treba da se popravlja i polako treba da se privatizuje, svi tipovi vlasništva treba da se izjednače, konkurencija, tržište, ali pod jednom kontrolom države koja vodi računa o građanima, jer su direktni efekti tih promena zdravstveno stanje stanovništva.
Prihodi lekara u privatnoj praksi naglo su rasli, dok su plate lekara u državnoj službi u Češkoj bile zabrinjavajuće niske, tako da su u maju 1995. godine u državnoj službi plate iznosile jedva 400 dolara, a u privatnoj praksi bile mnogo veće.
Mi smatramo da zdravstveni sistem treba modernizovati, menjati, reformisati. Uvažavamo elemente i sve sugestije koje smo čuli od lekara iz privatnog sektora i to će se polako inkorporirati u sistem. Ono što želim da kažem o ovim zakonima, čuli smo o detaljima puno, a ja želim drugi aspekt da dam ovde, da se sa ovim zakonima u transformaciju sistema kreće oprezno, neko će reći preoprezno, različiti su aspekti, sistem je veoma osetljiv, čine se prvi koraci da se on popravi i tu mislim da nema dileme.
Zbog toga će DSS za ove zakone glasati. U značajnim elementima mi smo pokušali da zakone menjamo našim amandmanima i to ćemo, nadam se, ostvariti uz saradnju sa Vladom i Ministarstvom, jer prosto ovo je sistem u kojem političari ne treba da se takmiče u sticanju poena, kako se danas spominjalo. Sistem je toliko osetljiv, tiče se svih nas i zajedno treba da ga menjamo. Tu zaista nema dileme.
Kakvi su elementi državne odgovornosti u nekim zemljama, kratko ću navesti primere. Imate decentralizaciju poslova i prenos administrativne moći od države ka nezavisnim lokalnim vlastima u Finskoj, pa balansiranje zdravstvenih usluga pruženih i finansiranih od strane države sa nizom javnih i drugih institucija u Španiji, prenos odgovornosti sa državne na privatne ili poluprivatne institucije, obostrano osiguranje u Francuskoj. Država kao arbitar ili moderator u pravcu pregovaranja između nezavisnih institucija koje dele zakonsku odgovornost u Nemačkoj.
Šta mi možemo da očekujemo od privatizacije? To je samo jedan od segmenata, ali mislim da je najviše pominjan u javnosti kada se govorilo o zakonima. Očekujem da privatni kapital može investirati u proizvodnju i distribuciju lekova, instrumenata itd. Ne očekujem preveliko ulaganje u zdravstvene institucije. Neka se i to desi, ali neka počne barem ovako.
Naravno, plaćanje po rezultatima rada lekara, očekujem, takvih informacija iz ministarstva, da će u sledećim kvartalima krenuti plaćanje usluga.
Čuli smo malopre, nadam se da sam vas uverio, da i to nije idealan sistem, znači kombinacija plaćanja kapitacije, ukupni budžeti zdravstvenih ustanova i samo za najekskluzivnije zdravstvene usluge po uslugama očekujem da popravi ovaj sistem.
Zakonska nezavisnost zdravstvenih ustanova – očekujem da zdravstvene ustanove polako postaju manje zavisne od centralne vlasti, pri čemu ona naravno ima svoju kontrolu.
Sloboda izbora lekara, to se spominje u nekim zakonskim odredbama, i naravno, ugovaranje medicinskih poslova u tim zdravstvenim ustanovama, može povećati njihovu mikroefikasnost.
(Predsednik: Da li koristite i drugih 10 minuta?)
Da. Elementi ovoga o čemu smo govorili u zakonima, zakonu o zdravstvenom osiguranju – izabrani lekar, lekar koji se, kao što vidimo, ne vezuje samo za državnu ustanovu. Znači, moći će da bude lekar i iz privatnog sektora. Očekujem da tu prvih pomaka bude nakon usvajanja zakona i naravno očekujem da Ministarstvo i Vlada vode računa kakvi će biti prvi efekti ovih promena.
Znači, izabrani lekar, koji potpisuje ugovor sa fondom, ima svoj spisak pacijenata koji su ga izabrali, znači pacijenti ga biraju, pacijenti žele da imaju dobrog lekara, a sledeće godine potpisuju ugovor sa nekim drugim, ako lekar nije bio dobar. Lekar vodi računa o pacijentima, vodi računa o svojoj edukaciji, vodi računa o tome kako će lečiti, vodi računa o zdravstvenom dinaru tog pacijenta.
Naravno, elementi dobrovoljnog zdravstvenog osiguranja, dopunsko, nadoknađujuće itd. Očekujem da se stvori jedno tržište osiguranja postepeno. Očekujem da se i privatna osiguravajuća društva u ovo uključe.
Očekujem da ta dopunska participacija, odnosno dopunsko zdravstveno osiguranje bude na početku najatraktivnije ili ono koje predstavlja paralelno zdravstveno osiguranje za viši standard usluga. Prosto mislim da tu ima elemenata.
Osiguravajuća društva su ovde oprezna. Razgovarao sam sa ljudima iz ove branše. Očekuju da se njima tu stvori prostor, prosto profit je njihova ideja vodilja, to je potpuno prirodno i očekujem da oni svoje mesto u ovom sistemu nađu.
Naravno, imamo decentralizaciju fonda. Očekujem i veću kontrolu trošenja para, prosto bez tih ključnih parametara brige o zdravstvenom dinaru nema ni poboljšanja sistema.
Naravno, paket zdravstvenih usluga, o njemu se mnogo pričalo.
Konačno je u zakonu paket zdravstvenih usluga. S jedne strane, jedna dobra odredba, na njoj se mnogo insistiralo puno godina unazad, a sa druge strane možda bude problematično ako se želi paket menjati, onda se mora menjati zakon. Mi smo svesni da zakoni nisu idealni, ali predstavljaju prvi korak u transformaciji sistema.
Zakon o zdravstvenoj zaštiti, koji je došao ranije u proceduru i već u junu bio kao predlog zakona ovde, takođe ima rešenja koja govore u prilog ovoj tezi koju sam večeras ovde izneo. Znači, imamo licence, imamo akreditaciju, imamo konkurse za direktore. To je zakon koji se mnogo godina očekivao.
Verovatno ima sindrom prevelikih očekivanja, pa se danas sa malo kritičkih reči govori o njemu. Znači, očekujemo da vidimo kakvi će efekti zakona biti u praksi i da iz toga proistekne naše iskustvo. Ponavljam, jedan veoma osetljiv sistem, zajednička briga o njemu i očekujem popravljanje zakonskih odredbi ukoliko neka zakonska rešenja nisu dala efekte.
Što se tiče komora, mogu da kažem i ministar se složio na Odboru sa tim, da je prvo, naravno, dobitak što dobijamo komore, to je jedno postignuće, a sa druge strane možemo da se složimo da su ovlašćenja komore relativno uska ili mala.
Naravno, zakon predviđa jedan potpuno novi način uređenja ove oblasti, jedno esnafsko udruženje koje treba da zaštiti lekare, da im omogući edukaciju i napredovanje, a sa druge strane treba da zaštiti pacijente.
Tu sam tezu već izneo na nekim mestima, a govori se o odgovornosti lekara, krivična odgovornost lekara koja je sankcionisana, odnosno utvrđena zakonom se relativno retko, na sreću, postoje takve situacije, ali relativno retko se koristi kao instrument u kažnjavanju lekara koji nisu radili dobro.
Mislim da su te sankcije veoma oštre i da je najbolje da lekari pod njihov udar uopšte i ne dolaze, a da pri tome rade svoj posao kako treba.
Naravno, imamo jedno rešenje koje će na kolege na neki način uticati da svoj posao obavljaju na najbolji način. Mislim da to i čine, ali, s druge strane, ako se vodi računa o licenci, vodi se računa i o svom statusu i o svom obrazovanju. Idealnog rešenja zaista nema. Neke evropske zemlje nemaju licencu, jer znam da je to vrlo jaka teza, Švajcarska, Nemačka nemaju licencu i kažu – prava licenca je broj pacijenata koji potpisuju ugovor sa tim lekarom.
Slažem se, vrlo je jaka teza. S druge strane, zaista se nalazimo u jednom veoma osetljivom periodu i mislim da to neće biti prenormirana oblast.
Kažem, ima ovakvih i onakvih mišljenja. Čini mi se da ako se na pravilan način, a svojim sam amandmanima predvideo kriterijume za davanje licence, propisuje komora, a ne ministar; drugačije je u zakonu i videćemo da li će to Ministarstvo prihvatiti.
S druge strane, mislim da ako to na pravilan način budemo uradili i ako ovaj sistem budemo zaokružili i da to može da ga poboljša, pri čemu treba da vodimo računa da to ne bude jedna birokratska odredba i da ne povećava troškove. To je prosto nešto što bi trebalo da bude zajednički stav.
Na kraju, još dva zakona: zakonom o prekursorima psihotropnih supstanci reguliše se ova oblast i očekujemo još zakona iz ove oblasti. Oblast nije bila regulisana i postoji mogućnost zloupotrebe; dobro je što se zakon pojavio i ne bih ga komentarisao. Zakon o Crvenom krstu takođe u izmenjenim okolnostima reguliše i nova ovlašćenja Crvenog krsta. Crveni krst nije samo humanitarna organizacija. Ona preuzima deo javnih ovlašćenja.
Bilo je zamerki da se set zakona donosi u paketu; neki zakoni, kao što je zakon o zdravstvenoj zaštiti, došli su dosta ranije, bilo je vremena za komentare. Zakon o zdravstvenom osiguranju je stigao relativno kasno. Stručna javnost je tražila da zakon o zdravstvenom osiguranju ide pre ostalih zakona ili bar zajedno sa njima. To je ispunjeno, nema idealnih rešenja. Možda je trebalo više vremena za ovo.
S druge strane, zakon o zdravstvenom osiguranju znamo da je vezan za budžet i da se neka prava nažalost smanjuju, ali zato uslovljava ili uzrokuje smanjenje javne potrošnje za jedan pristojan procenat, a to je opet jedan od uslova za sve naše ugovore sa međunarodnim finansijskim organizacijama.
Prema tome, ponavljam, zakoni započinju reforme oprezno. Smatram da je dobro što se ne narušava sistem koji postoji. Možda je u nekim elementima trebalo ići radikalnije, možda je neke odredbe trebalo utvrditi na jedan način koji omogućava element tržišnog sistema u većoj meri.
S druge strane, govorio sam mnogo i dao sam argumente koliko je ovaj sistem osetljiv i koliko bi takvi efekti mogli da budu kontraproduktivni. Prema tome, ovim zakonima započinje se transformacija zdravstvenog sistema. Očekujem da efekte zakona pratimo zajedno i u tom smislu ove zakone poboljšamo u budućnosti. Hvala.

Hvala vama, gospodine Iliću.
Da li neko želi da iskoristi svoje pravo iz člana 93. Poslovnika? (Ne.) Hvala.
Pre nego što dam vama reč, gospodine ministre, molim vas da primite moje najdublje izvinjenje.
Zbilja, malopre sam samo doslovno poslušao reč jednog govornika, na šta nemam pravo. Nisam želeo nikoga da povredim. Hvala vam mnogo na razumevanju.
(Paja Momčilov, sa mesta: Po Poslovniku.)
Izvolite, gospodine ministre. Kome? Gospodin Ilić vas nije pomenuo, a ni ja. Izvinio sam se poslanicima za nešto. Izvolite, gospodine Milosavljeviću.