Dame i gospodo poštovani narodni poslanici, uvaženi ministre, predlaganjem zakona o zdravstvenoj zaštiti, zakona o zdravstvenom osiguranju i zakona o komorama zdravstvenih radnika, kao i ova dva prateća zakona o Crvenom krstu i prekursorima opijata, Ministarstvo zdravlja, zajedno sa zdravstvenom službom, zdravstvenim osiguranjem i drugim društvenim sektorima pokušava da reši nagomilane probleme, uprkos teškoćama sa kojima se u periodu tranzicije naša zemlja susreće.
Kontrolisanje promene u zdravstvu treba da dovede do takvog sistema u kome će zajedničko delovanje javnog i privatnog sektora u pružanju zdravstvenih usluga obezbediti stanovništvu sistem zdravstvene zaštite u kome će se u okviru delotvorne organizacije i realnih resursa omogućiti jednak pristup uslugama.
Takve usluge biće bazirane na modernoj tehnologiji i savremenim naučnim metodama, podržane efektivnim preventivnim i promotivnim aktivnostima u svim relevantnim društvenim sektorima.
Ubuduće princip solidarnosti mora da bude najvažniji za donošenje odluka i izbor rešenja, te se mora kontinuirano poštovati na svim nivoima. Korisnik zdravstvene zaštite mora uvek biti u centru pažnje onih koji donose odluku na političkom, administrativnom i profesionalnom nivou, kao i davalaca usluga.
Iako cilj mora da bude usmeravanje svih neophodnih resursa za obezbeđenje najbolje moguće zdravstvene zaštite, razvoj u narednim godinama mora imati u vidu finansijska ograničenja uslovljena ekonomskim mogućnostima naše zemlje.
Neposredno sa transformacijom sistema zdravstvene zaštite povezan je proces decentralizacije, koji je jako bitan, po meni, u odlučivanju o prikupljanju i raspodeli sredstava i kadrovima u sistemu zdravstvene zaštite.
Ovo iz razloga što zdravlje stanovništva nije statička kategorija, već dinamički proces, za čije održavanje su neophodni organizovani napori na očuvanju i unapređenju zdravlja i jačanju zdravstvenog potencijala i to u svim fazama života. Posebne aktivnosti neophodne su u onim kritičnim periodima koji predstavljaju posebne zdravstvene izazove, kao što su rano detinjstvo, mladost i starost.
Nejednakost u zdravlju ispoljava se najčešće tako što one grupacije ili individue čije su zdravstvene potrebe najjače ne dobijaju zdravstvenu zaštitu ili je dobijaju u obliku i sadržaju koji ne zadovoljava njihove potrebe.
Ovo je potrebno prevazići na taj način što će se mehanizmi jednakosti, pravičnosti i solidarnosti primeniti, tako da se smanje razlike u zdravstvenom stanju i zdravstvenoj zaštiti stanovništva.
Značaj javnih zdravstvenih aktivnosti i usluga ističe se kroz: kreiranje infrastrukture koja će omogućiti promociju zdravlja, razvijanje partnerstva u kontekstu infrastrukture za promociju zdravlja, posebno partnerstva između državnog i privatnog sektora i nevladinih organizacija; podsticanje boljim finansiranjem i vrednostima zdravstveno-vaspitnog rada, kao neophodne sastavne komponente angažmana svakog zdravstvenog radnika, kako u državnom, tako i u privatnom sektoru; stimulisanje posebnim mehanizmima finansiranja, primene u praksi onih preventivnih aktivnosti za koje postoje dokazi da dovode do poboljšanja zdravstvenog stanja stanovništva i produženja životnog veka, pre svega stimulisati zdrave stilove života.
Zatim, kadrovsko, materijalno, informatičko, menadžersko i drugo osposobljavanje zdravstvenih institucija, kao što su instituti, zavodi za zaštitu zdravlja i drugih institucija od nacionalnog značaja za pojedine oblasti zaštite zdravlja.
Transformacijom sistema zdravstvene zaštite obezbediće se različiti modeli plaćanja, nadoknada davaocima usluga za njihov rad, kapitacija, odnosno plaćanje po slobodno opredeljenom građaninu u primarnoj zdravstvenoj zaštiti ili budžetsko finansiranje za stacionarne zdravstvene ustanove.
Zatim, poboljšano ugovaranje usluga između posrednika u pružanju usluga, odnosno obaveznog dopunskog ili privatnog zdravstvenog osiguranja i davalaca usluga državnog ili privatnog sektora zdravstva sa jasnim, definisanim kriterijumima za ugovaranje i kontrolu ugovornih obaveza. Transparentnost pre svega finansijskih tokova u sistemu zdravstvene zaštite.
Zatim, uvođenje informacionog sistema zdravstvenog osiguranja, čija upotreba treba da doprinese kako praćenju finansijskih troškova, korišćenju zdravstvene službe, tako i kontroli i obezbeđivanju kvaliteta rada. Formiranje profesionalnih tela za licenciranje zdravstvenih radnika i tela za akreditaciju zdravstvenih ustanova, kao i preduslova za kontrolu i obezbeđivanje kvaliteta rada u sistemu zdravstvene zaštite.
Kombinacija privatnog i javnog finansiranja i obezbeđivanje zdravstvene zaštite podrazumeva izradu konkretnih odluka, koje će usluge biti uključene u privatno finansirani paket, koje privatne usluge se mogu obezbeđivati u javnim institucijama, od zdravstvenih radnika koji su zaposleni u državnom sektoru zdravstva, kao i u kojoj meri privatni davaoci usluga mogu biti angažovani i kakvi se ugovori sa njima mogu sklopiti za pružanje paketa usluga obaveznog zdravstvenog osiguranja.
Pravedno finansiranje zdravstvenih usluga ima za cilj uspostavljanje pravednije distribucije sredstava i zdravstvenog osiguranja.
U tom cilju podržaće se aktivnosti revizije geografske raspodele sredstava, imajući u vidu pristupačnost, pravednost, efikasnost i kvalitet potrebe zdravstvene zaštite, proceniće se kriterijumi raspodele, izraditi sistem raspodele, koji će omogućiti redistribuciju sredstava sa višeg na niže nivoe zaštite.
Finansiranje javnih zdravstvenih službi pomoći će u uspostavljanju prioriteta u rashodima javnog zdravstva koji se odnose na prevenciju bolesti, za promociju zdravlja i zdravstvenu zaštitu i izradu novih mehanizama finansiranja, kao i stimulaciju za rešavanje prioritetnih problema u okviru javnog zdravlja.
Pošto sam ja lekar, koji potiče iz velike opštine - Novog Beograda, i radila sam u medicini rada u Domu zdravlja, imam jedan podatak koji je po meni bitan i karakterističan. U medicini rada u Domu zdravlja Novi Beograd u toku 2004. godine obavljeno je oko 4.000 periodičnih pregleda. Od tih 4.000 oko 1.000 je bilo pozivano na ponovni pregled zbog rano otkrivenih simptoma bolesti u vezi sa radom. Ako znamo da opština Novi Beograd ima između 50.000 i 60.000 zaposlenih, to znači da je svaki 13. zaposleni bio na lekarskom pregledu, što je malo sa aspekta dobre bezbednosti i zdravlja na radu. Toliko o dosadašnjoj prevenciji kod nas.
Javno zdravlje, što bi radikali rekli – narodno zdravlje, uključuje program i aktivnosti orijentisane ka zajednici bilo da doprinose svima ili samo pojedincima. Istovremeno, odgovornost za sprovođenje javno-zdravstvenih aktivnosti je odgovornost Vlade, pre svega republičke, pa zatim nižih nivoa, kao što su okruzi i opštine. Moderan koncept javnog zdravlja, nazvan novo javno zdravlje, podrazumeva misiju u naporima da se mobiliše hiljade zajednica širom sveta, njihovi javno-zdravstveni planeri i politički lideri oko projekata promocije zdravlja.
Na kraju se može zaključiti da se novi zdravstveni problemi u Srbiji mogu svrstati u probleme javnog zdravlja. Izazov za javno zdravlje je borba protiv prioritetnih zdravstvenih problema u cilju unapređenja zdravstvenog stanja stanovništva. Mreži zavoda za zaštitu zdravlja u Srbiji potrebna su unapređenja u radu, a radnicima u javnom zdravlju širi opseg veština i selektivna znanja u specijalističkim oblastima, jer je zdravlje naroda od opštedruštvenog interesa i najznačajniji resurs za razvoj.
Ja sam ovde pokušala da rezimiram bitne reformske stavke u ovim zakonima, koje ćemo malo više razraditi amandmanima koje je poslanički klub G17 plus uložio. U svakom slučaju, G17 plus će podržati sve ove zakone.

Hvala, gospođo Lalić. Replika, narodni poslanik Paja Momčilov, ovlašćeni predstavnik Srpske radikalne stranke.

Da odgovorim na ono što je koleginica rekla "što bi radikali rekli, narodno zdravlje". Nisu radikali to izmislili. Nećemo da nam vi dajete važnost koju ne zaslužujemo. To je rekao Vladan Đorđević. Ministar je pre izvesnog vremena otvarao spomen statuu Vladanu Đorđeviću, osnivaču srpskog saniteta. Lepo sam rekao da je u 19. veku termin "public health" u Engleskoj postojao.
Prema tome, taj termin je uveo Vladan Đorđević, i Batut. Ko je Batut lekari dobro znaju, a prihvatio je taj termin i Andrija Štampar, koji je osnovao u Zagrebu Školu narodnog zdravlja. U Zagrebu i dan-danas postoji Škola narodnog zdravlja. Ustašoidna vlast Hrvatske nije to promenila, neće svoje tradicije da menja. Ukoliko hoće novu terminologiju da usvoji, to imamo kao konačan rezultat.
Naravno, ne polemišem sa koleginicom ništa, njena primedba je bila sasvim dobronamerna i ja joj ne zameram, ali ovo je istina. Mi se zalažemo samo za nešto što je naša ustaljena terminologija, a protiv smo ovakvih inovacija i to smo jasno kazali.

Narodni poslanik Miroslav Nedeljković, potom narodni poslanik Velimir Simonović, pa narodni poslanik Milivoje Vuković.

Konačno je na dnevnom redu ovaj paket zakona iz oblasti zdravstvene zaštite. Mi vrlo dobro znamo da u stručnoj javnosti već odavno postoji veliko interesovanje. Potvrda za to su naši lični kontakti sa kolegama koji rade u zdravstvu i koji se stalno pitaju kada će konačno doći do nekih promena, kada će nama koji smo zaposleni u zdravstvu krenuti, kada će se poboljšati naš materijalni položaj, kada će se poboljšati uslovi za naš rad. Hoću da kažem da svi nekako očekuju da će od novih zakona biti neke vajde, nekog poboljšanja.
Mi koji se malo više bavimo politikom znamo da su te nade neosnovane. Mi znamo koji su opšti trendovi što se tiče nekih ekonomskih kretanja, znamo koji su trendovi oko imperativa smanjivanja javne potrošnje, a zdravstvena zaštita spada, nažalost, u taj sektor, tako da je ostalo da mi, kroz raspravu povodom ovih zakona, ljudima pokažemo o čemu se ovde radi.
Nažalost, Skupština je na neki način onemogućila ljudima da, prateći ovu našu raspravu, saznaju ono što je najbitnije, zato što ste objedinili raspravu o pet zakona, od toga tri sistemska. Razumem da postoji neka hitnja, neka žurba da se donese neka mera, neki zakon zbog toga što smo pritisnuti nekim rokovima koje diktira MMF, Svetska banka itd. Međutim, znam da je, što se tiče donošenja budžeta, rok 1. decembar. Taj rok je nametnut od strane MMF-a. U sklopu toga je i zakon o zdravstvenom osiguranju, otprilike je isti termin krajnji rok da se to donese, da bi naša vlada mogla da zaključi neki dogovor, reviziju sa MMF-om.
Ovim spajanjem pet tačaka ne verujem da ste nešto uštedeli na vremenu, najviše možda jedan radni dan ove skupštine, a nismo u mogućnosti da ljudima objasnimo o čemu se radi, odnosno naše gledište po pitanju ovih zakona.
Dakle, kao što rekoh, smanjenje javne potrošnje je imperativ koji je pred ovu vladu postavljen, a taj imperativ postoji zato što su svojevremeno ušli u taj dugoročni aranžman sa MMF-om i sada to smanjenje javne potrošnje mora da ide bez nijansi i mora da zahvati i onaj sektor javne potrošnje koji je već duboko ugrožen niskim nivoom sredstava koja se za to izdvajaju.
Recimo, ako pogledamo finansijski plan Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje možemo da vidimo i koje su tendencije u neposrednoj prošlosti bile i šta će biti u naredne dve-tri godine.
Recimo, imamo 1998. godinu, kada se 6,6,% bruto društvenog proizvoda izdvajalo za zdravstvenu zaštitu. Tu se stalno kreće sa malim oscilacijama: 6,1; 5,7; 5,9; 6,9; u ovoj godini 6,6% bruto društvenog proizvoda će se izdvojiti za zdravstvenu zaštitu, a iduće godine se taj procenat smanjuje na 6,5, a 2007. godine, prema projekciji, biće još niži - 6,4, a 2008. godine 6,3%; uz jednu napomenu, za 2006. godinu je projektovano 6,5, međutim, u stvarnosti će to biti svega 6,1%, zato što je naknadno memorandumom o budžetu i ekonomskoj i fiskalnoj politici ovde izvršena restrikcija u cilju smanjenja javne potrošnje.
Koje će biti posledice ovako niskog izdvajanja za zdravstvenu zaštitu? Neke od posledica su što će biti manjak sredstava za ostvarivanje zakonom utvrđenih prava. Znači, mi zakonima o zdravstvenoj zaštiti i osiguranju definišemo koja prava postoje, ali para za ostvarivanje tih prava neće biti dovoljno.
Onda, Republički zavod za zdravstveno osiguranje neće biti u mogućnosti da ispuni ugovore koje sklapa sa zdravstvenim ustanovama, tako da će zdravstvene ustanove ući u još veće dugove nego što su sada i ta nelikvidnost zdravstvenih ustanova će se odraziti na kvalitet pruženih zdravstvenih usluga.
Posledica koja će možda najviše da zabrine zaposlene u ovom sektoru jeste smanjenje broja zaposlenih. Ono što je naročito sumorno za sve zaposlene u oblasti zdravstva jeste ovako i glasno rečeno: u 2006. godini zaposleni u zdravstvu će imati realan porast povećanja zarada od 1%.
Da zlo bude veće, tih 1% neće, u suštini, značiti veću realnu masu sredstava isplaćenu za zarade, nego se već unapred kalkuliše sa smanjenjem broja zaposlenih. Znači, smanjiće se broj zaposlenih, realne zarade će biti za 1% veće, a to istovremeno znači da će ukupna masa zarada realno biti manja.
Tu postoji i jedna nelogičnost. U 2006. godini planira se da Republički zavod za zdravstveno osiguranje ostvari prihod od 112.680.000.000 dinara, a da će ukupni rashodi biri 105 milijardi i trista i nešto hiljada dinara, što znači da će višak prihoda nad rashodima, odnosno suficit biti 7.375.000.000 dinara. Šta je tu nelogično? Gledano površno, reklo bi se da je stanje odlično čim se planira suficit, znači, potrošiće se manje para nego što će se ubrati. To vam je ono slično sa budžetskim suficitom.
Međutim, taj suficit u 2006. godini će se preneti u 2007. godinu za izmirivanje neizmirenih obaveza iz 2006. godine. Ovo nikako ne može da se razume. Šta to znači? To znači da će Republički zavod za zdravstveno osiguranje imati više para na kraju 2006. godine, imaće neizmirene obaveze, ali neće ih izmiriti tada kad ima obaveze, nego će ih preneti na iduću godinu. Šta to u praksi znači? To znači da Republički zavod svesno planira da u ovoj godini ostane dužan zdravstvenim ustanovama, da bi taj dug izmirio iduće godine. Da li tu ima neke logike, osim namere da se oteža pružanje zdravstvenih usluga korisnicima?
Neke kolege su već govorile koje se restriktivne mere tu predviđaju. Znači, masa zarada će se realno smanjiti, naknada zarada po osnovu bolovanja će se smanjiti za čitavih 26%, još više se smanjuju naknade za troškove putovanja - preko 30%, a potpuno se ukidaju naknade za pogrebne usluge. To znači da će morati značajno da raste lično učešće pacijenata u troškovima lečenja. Međutim, to će se ostaviti ministru da podzakonskim aktima to uvodi. Bez obzira što sada ne znamo te iznose, sigurno je da će to biti polako, a sigurno sve veće opterećenje korisnika usluga.
Ono što je u stručnoj javnosti najviše podiglo bure, to je odnos privatne lekarske prakse i državnih ustanova, odnosno pitanje da li će privatna praksa da bude, na neki način, integrisana u sistem zdravstvene zaštite, odnosno da li će moći da pruža usluge korisnicima, da te usluge, bar delom, plaća Republički zavod za zdravstveno osiguranje.
Ministar je, sa dosta ubedljivom argumentacijom, nama na Odboru objašnjavao da to nije moguće uvesti preko noći. Ako bi se hipotetički preko noći uvela mogućnost da vlasnici privatnih lekarskih ordinacija mogu za svoje usluge da dobijaju sredstva iz Republičkog zavoda, sigurno da bi se taj fond vrlo brzo istrošio i da bi došlo do urušavanja državnih ustanova.
Mislim da niko od nas nije tako neozbiljan da ozbiljno predlaže ministru tako neku meru, ali činjenica je da se ništa ne radi na nekom dugoročnom konceptu koji će postepeno, uz jedan razuman rok, prelazni period, polako da integriše privatnu službu u sistem zdravstvenog osiguranja.
Primera radi, zašto se ne razmišlja o tome da procenat od pune cene zdravstvene usluge koju pruža privatna ordinacija ne bude manji nego što dobija državna ustanova. Za početak, da testiramo taj model, recimo, da ove godine od pune cene zdravstvene usluge, ako se ta usluga da privatnoj ordinaciji, od Republičkog zavoda, recimo, refundira 10%, a 90% pacijent, pa dogodine neka bude 15-20%, postepeno itd.
Šta bismo time postigli? Pošto se ne može i ne sme preko noći uvesti potpuno slobodna konkurencija, tržište između privatnih i državnih ustanova, dajte da mi državne ustanove polako pripremamo za tu tržišnu utakmicu. Sada državne ustanove nisu sposobne za tu utakmicu, između ostalog, ima više od 30% nemedicinskog osoblja, ima neracionalne organizacije mreže ustanova, neefikasnog rada itd. Međutim, ako menadžment u državnoj ustanovi zna da će za pet godina doći u isti položaj, ili za 10 godina, sa privatnim ustanovama, onda će morati, naravno uz podsticaj države, polako da se priprema za to.
Objašnjenje ministra - mi to ne smemo dozvoliti, zato što bi došlo do urušavanja itd., to stoji za ovaj momenat i kada bismo mi zamislili da se to odmah uvede u punoj meri. Ali, nema tog koncepta da se napravi taj prvi korak. Znamo da svaki put, ma koliko da je dug, počinje prvim korakom.
Moram maksimalno da skratim ovu diskusiju, da ostavimo i drugim kolegama da kažu ono za šta su se pripremali.

Hvala vam, gospodine Nedeljkoviću.
Reč ima narodni poslanik Velimir Simonović, potom narodni poslanik Milivoje Vuković, pa narodni poslanik Rajko Baralić.
Izvolite, gospodine Simonoviću.

Dame i gospodo, pošto u svakoj od poslaničkih grupa ima među nama i lekara, ovde sam u delikatnoj situaciji, plašim se da ne izgleda malo neskromno s moje strane da se uključim u raspravu o ovim zakonima, jer je to oblast kojom se nešto naročito nisam bavio u svom životu. Više ću govoriti kao građanin o nekim zapažanjima, a i kao poslanik uostalom, pošto imam razne susrete sa građanima, a koji mogu da dodirnu neki put i ove teme koje su danas na dnevnom redu.
Neću danas da govorim o svojim iskustvima, to ne bi bilo pristojno, ali ću govoriti o iskustvima mojih prijatelja i poznanika koji su imali potrebe da se leče u visokim zdravstvenim ustanovama.
Prvi zaključak koji iz toga proizilazi, kada se radi o kliničkim bolnicama, klinikama, univerzitetskim klinikama, VMA itd, to je da je zdravstvo jako skupa stvar. Samo bogate zemlje mogu da imaju vrhunsko zdravstvo. Priča mi jedan prijatelj koji dugo živi u Engleskoj da čak i tamo neke državne bolnice nisu na nekom naročito visokom nivou.
Kada pogledate šta se u toku dana potroši lekova, medicinskog materijala, sanitetskog materijala, šta je sve za jednokratnu upotrebu, pa se odmah baca itd, onda će se zaključiti da to sve jako mnogo košta. To je jedna stvar. Druga stvar je što se danas u medicini koristi jako mnogo raznih skupih tehničkih uređaja.
Međutim, dopalo mi se nešto u članu 3. Neću da čitam ceo član, ali samo deo, kaže: "Građani imaju pravo na zaštitu, ali i dužnost da čuvaju i unapređuju svoje zdravlje". Ovo je jako važno - da je dužnost građana da unapređuju i čuvaju svoje zdravlje. Ne znam da li važi za druge narode, ali mi Srbi kao narod vrlo smo neodgovorni prema svom zdravlju. Dogodi se da čovek doživi moždani ili srčani udar, onda nastane priča - otkuda to, kako to, šta mu se desilo, nikada nije bio bolestan itd. To nije tačno. Lekari vrlo dobro znaju da se to kod njega sistematski gomilalo, pa je doživeo srčani ili moždani udar ili je, ne daj bože, umro. Ako je preživeo, onda se pita kako ga to snašlo. Da je redovno kontrolisao zdravlje, bar dva puta godišnje, to mu se ne bi dogodilo.
Ispričaću vam jednu priču; kada je bio rektor Beogradskog univerziteta profesor Božidar Đorđević, sa Medicinskog fakulteta, on je uveo da profesori univerziteta mogu da dođu na njegovu kliniku kada god hoće da kontrolišu zdravlje i da uopšte neće čekati, tako će to organizovati i tako je bilo organizovano. Ali, ako gledate statistiku koliko je nas išlo u tu njegovu kliniku na kontrolu, vrlo mali broj.
Da od mene zavisi, ne bi se u osnovnim i srednjim školama učila veronauka i građansko vaspitanje, nego bi se učilo zdravstveno obrazovanje. Uveo bih jedan sat nedeljno za decu, a možda i više, gde bi lekari govorili deci kako se zdravo živi, kako se održava higijena, kako treba da se bave sportom itd. Dakle, da počnemo od detinjstva da ih učimo kako treba zdravo da žive, kako da održavaju svoje zdravlje, da odrastu u zdrave ljude i da tako dobijemo zdravu naciju. To je vrlo važno, da se takva edukacija vrši od najmlađih dana.
Kod nas se mnogo govori o korupciji lekara. Odmah da vam kažem, ne spadam u one koji misle da je korupcija lekara tipična za našu medicinu. Ne, ima slučajeva, evo sada su skoro neki lekari pohapšeni, jer su davali lažna uverenja za te nesretne penzije itd; ponekad se desilo da su tražili pare za operacije; ali, ne verujem da je to masovna pojava i ne verujem da je to tipično za naše medicinske radnike. Naprotiv, duboko sam ubeđen da naši lekari krajnje savesno obavljaju svoj posao, a da vrlo često rade u vrlo teškim uslovima.
Nadam se da će ovaj zakon, kao i komora kada se osnuje, kao i etički komiteti koji sada postoje kod naših zdravstvenih ustanova, doprineti tome da se i to malo korupcije iz naše medicine potpuno odstrani. Razume se, mnogo zavisi od toga kako su plaćeni medicinski stručnjaci, lekari i ostalo osoblje.
Mogu da vam kažem, lekari možda i uspevaju da, pored tih redovnih plata, još ponešto zarade prekovremenim radom, dežurstvima itd, dok je jako ugroženo medicinsko osoblje, i to ono što zovemo popularno - medicinske sestre; naročito na klinikama, kao što su hirurške, gde obavljaju vrlo teške poslove, neugodne, ne bih rekao neprijatne, jer to nije zgodan termin za medicinu, ali svakako vrlo delikatne, a tako su malo plaćene.
Prema tome, trebalo bi i to da se rangira, pa da se kaže: ako medicinska sestra radi tamo gde su lakši bolesnici da bude plaćena na jedan način, a one koje rade tamo gde su hirurške operacije, gde su specijalne prostorije gde leže bolesnici posle operacije, da tu budu mnogo bolje plaćene nego što je do sada slučaj.
Ovde je spomenut član 199. i vidim da se odnosi na to da li može lekar da radi popodne u svojoj ili u privatnoj ordinaciji. Ne znam kakva je sada situacija, nema ovde ministra, ali znam da u nekim zemljama, prvenstveno mislim na Francusku, lekar koji radi u državnoj bolnici ne može da radi i u privatnoj. Mora da se opredeli gde će da radi, da li će da radi u državnoj ili u privatnoj bolnici. Ne znam da li se to promenilo, ali verujem da postoje ipak takve zemlje gde to nije dozvoljeno.
Predlagao sam to i za univerzitetske profesore kada je bio Zakon o visokom obrazovanju, ali nije prošao taj moj amandman, da univerzitetski nastavnik koji radi na državnom univerzitetu ne može da radi na privatnom univerzitetu.
Šta se događa? Meni je ispričao jedan lekar specijalista, koji vrši preglede ultrazvukom. Ode jednom do dva puta nedeljno u privatnu ordinaciju, obavi pregled bolesnika ultrazvukom, dobije 800 dinara za to, za svaki pregled, a onaj naplati verovatno 3000 pacijentu, vlasnik te privatne ordinacije. On na tih 800 dinara ne plaća nikakve doprinose. Te privatne klinike i ordinacije koriste visokokvalifikovanu snagu, naučnu i stručnu, za vrlo male pare.
Pogledajte nedeljni dodatak "Politike" Magazin, pa vidite kako se tamo reklamiraju privatne ordinacije i klinike, a tamo su konsultanti sve sami profesori univerziteta, koji inače imaju svoje radno mesto na Medicinskom fakultetu. Dakle, to nije dobro, ti profesori treba da se bave naukom i lečenjem ljudi na klinikama, i ne treba da budu malo plaćeni na državnim i zloupotrebljeni na privatnim klinikama.
Mislim da to treba nekako da se sredi, ali vidim da je ovde predviđeno da lekar koji je u državnoj bolnici može da radi i kod privatnika, da zaključi ugovor itd. Valjda će se uvesti malo više reda kada se ugovori prave, pa da bar ne budu ti lekari iz državnih bolnica eksploatisani od strane vlasnika privatnih ordinacija.
Predviđeno je na jednom mestu kako se bira direktor zdravstvene ustanove, pa kaže da može da bude lekar, toliko godina prakse itd, ali da može da bude direktor recimo doma zdravlja i lice koje nije lekar, ali je obučeno za tzv. medicinsko upravljanje. Ne volim reč menadžment, to je upravljanje. Mislim da je dobro, čak i ako je na čelu neke zdravstvene ustanove lekar, da bi morao da ima pomoćnika ili zamenika koji nije lekar, ali koji je dobar organizator.
Svako je bar jednom godišnje otišao u neki dom zdravlja da završi nešto, videli smo kako mnogo naroda čeka. To se može organizovati, ali treba da imamo dobre organizatore, koji znaju da sprovedu takav sistem prijema pacijenata, da se ne čeka. Pričao mi je prijatelj koji je živeo nekoliko godina u Beču. Kada ode kod lekara, prijavi se na šalteru i njemu kažu - dođite, gospodine, u 10 sati. U 10,00 njega prozivaju iz ordinacije, nema čekanja.
Jedne zime moj prijatelj je pao pa se povredio, pa sam mu pravio društvo na ortopedskoj klinici. Kada sam video tamo kako je, uplašio sam se koliko je tamo bilo ljudi. Da on nije poznavao medicinsku sestru, koja ga je pozvala čim je došao lekar specijalista, on ne bi došao ceo dan na red.
Dakle, treba da nađemo ljude koji znaju da organizuju zdravstvenu službu i da se napravi takav sistem da ljudi kada odu u dom zdravlja ili u bolnicu, a ne moraju da doživljavaju neprijatnosti sa tim čekanjem, guranjem, svađama ko je pre koga došao. Kada dođete u dom zdravlja morate da pitate ko je poslednji, da zauzmete red. To je veliki posao, ali nadam se da je potpuno izvodljiv. Ne bih dalje o ovome govorio, iako bih imao primedbe na nešto što sam čuo od nekih kolega, ali neću jer bih izazivao replike, a to ne volim.

Reč ima narodni poslanik Milivoje Vuković, neka se pripremi narodni poslanik Rajko Baralić, pa potom narodni poslanik Paja Momčilov, pa narodni poslanik Snežana Pantić-Aksentijević. Time će biti iscrpena lista govornika.

        Dame i gospodo narodni poslanici, zaista, ponašanje ove vlade je diskutabilno. Evo, pet veoma značajnih zakona ona stavlja u objedinjenu raspravu i ja mislim da to čini namerno da bi bilo što manje vremena da mi srpski radikali objasnimo građanima i našem narodu šta ih sve čeka donošenjem ovakvih zakona. Za građane je ovo najava još većeg direktnog plaćanja za usluge u domu zdravlja, novog opterećenja porodičnih budžeta i dodatnog podrivanja principa solidarnosti i dostupnosti lečenja.
Od ovih pet zakona tri su sistemska i sva tri sistemska zakona diskriminišu zdravstvene radnike. Naime, ovim zakonima se daju još veće mogućnosti ministru da dodatno sankcioniše zdravstvene radnike.
Recimo, lekar za svoje propuste bude osuđen kod redovnog suda na tri godine, a onda mu je još dodatno zabranjen rad u struci četiri godine ili mu se izrekne novčana kazna. Zakon o komorama ne govori o pravima lekara nego daje mogućnost ministru za dodatno maltretiranje zdravstvenih radnika.
Ako već pominjete tu Evropu zašto ne uzmete nešto dobro iz te Evrope, nego sve što je loše i po diktatu? Recimo u članu 4. stav 2. se kaže da je članstvo u komori obavezno. Zašto to ne uzeste iz Evrope? Recimo u Slovačkoj je članstvo u komori obavezno za privatne zdravstvene radnike - preduzetnike, a dobrovoljno za zaposlene zdravstvene radnike u državnom sektoru. Zdravstvene reforme u toj zemlji su proglašene od EU za najbolje od svih zemalja u tranziciji.
Takođe nije navedeno ko prenosi ovlašćenja na komore, jer postoji obaveza jasnog navođenja obima ovlašćenja i organa koji ta ovlašćenja poverava komori.
Što se tiče Predloga zakona o zdravstvenoj zaštiti, on je takođe loš. Mi smo kao zemlja članica Svetske zdravstvene organizacije bili dužni da donesemo dokument o ciljevima i merama zdravstvene politike u skladu sa dokumentom Svetske zdravstvene organizacije, ali i to je izostalo. Ako se ovo ima u vidu postavlja se pitanje koja je zdravstvena politika poslužila za izradu zakonskih propisa koji po oceni predlagača unose suštinske promene u sistem zdravstvene zaštite? Bez ovakvih primera i bez jasno definisanih ciljeva i stavova definisanih od strane najvišeg zakonodavnog organa nisu se mogle izbeći brojne nepreciznosti, nejasnoće i druge slabosti predloženih zakona.
Predlagač zakona je detaljno obradio materiju prava pacijenata pri korišćenju zdravstvene zaštite, a o pravima građana, pa onda i lekara nema ni reči.
Primarna zdravstvena zaštita je zapostavljena a treba podsetiti da primarna zdravstvena zaštita predstavlja noseći stub u sistemu zdravstva i da svi projekti i programi rađeni u saradnji sa međunarodnim institucijama favorizuju taj segment službe, jer ekonomska nauka lako dokazuje da su društveni troškovi prevencije niži od direktnih i indirektnih troškova lečenja.
U obrazloženju se navodi da je jedna od najvećih slabosti postojećeg sistema činjenica da su postojeći domovi zdravlja u stvari poliklinike, i to je tačno. A šta se predlaže da se to prevaziđe? Očigledno predlagač zakona nije želeo uvođenje porodične medicine kakvu preporučuje Svetska zdravstvena organizacija. Da je predlagač uzeo u obzir dokument "Evropska definicija porodične medicine" iz 2002. godine, predložio bi rešenja koja efikasno funkcionišu u Evropi i ne bi pravio zbrku.
Ovo je bila idealna prilika da se izvrši restrukturiranje domova zdravlja, koji su mogli da imaju timove porodične medicine u prvoj liniji, uz podršku ginekologa, pedijatra, stomatologa i drugih službi.
Što se tiče direktora domova zdravlja, oni su nesmenjivi dok G17 drži resor Ministarstva zdravlja.
Kako ovi zakoni nisu dobri govori i činjenica da jedan član Odbora za zdravstvo iz vladajuće koalicije, uvaženi kolega, reče: ovaj zakon, mislio je na Predlog zakona o zdravstvenoj zaštiti, nije dobar za privatni sektor jer je dosta represivan, a postojeći zakon je bolji i liberalniji od ovoga koji je predložen. Sa ovom njegovom konstatacijom se slažemo i mi iz Srpske radikalne stranke i kažemo da je zaista tačno da je Predlog zakona o zdravstvenoj zaštiti diskriminatorski prema privatnoj praksi i zato SRS neće glasati za ovaj set zakona. Zbog svega rečenog, SRS neće glasati za ovaj set zakona.

Hvala. Kao što smo rekli, reč ima narodni poslanik Rajko Baralić, a potom narodni poslanik Paja Momčilov, pa narodni poslanik Snežana Pantić-Aksentijević. Izvolite, gospodine Baraliću.