Zahvaljujem se narodnom poslaniku Nikoli Jovanoviću, ovlašćenom predstavniku Nova Srbija 9+9.
Da li se još neko od ovlašćenih predstavnika ili šefova poslaničkih grupa javlja za reč? (Ne.)
Pošto se niko ne javlja za reč po ovom osnovu, prelazimo na redosled u prijavi narodnih poslanika u zajedničkom načelnom pretresu u odnosu na tačke od 6. do 10.
Prvi se za reč javio narodni poslanik Vladan Vučićević, iz poslaničke grupe Nova Srbija 9+9. Spremite se vi, gospodine Cvetanoviću.
Izvolite, gospodine Vučićeviću.

Dame i gospodo narodni poslanici, danas razgovaramo o setu zakona koji sveukupno čine jedan zdravstveni sistem koji treba da omogući građanima Srbije bolje, pravednije i kvalitetnije lečenje, znači bolje, pravednije i kvalitetnije usluge od strane zdravstvenih ustanova, privatne prakse i naravno lekara.
Zbog vremena koje imam, na određenim zakonima ću se kraće zadržati, a svoju pažnju ću najviše usmeriti na zakon o zdravstvenoj zaštiti.
Prvi zakon je Predlog zakona o zdravstvenom osiguranju, koji uvodi jednu novinu da postoji dobrovoljno i obavezno zdravstveno osiguranje. Naravno, kada se kaže - dobrovoljno osiguranje, o tome ne treba mnogo diskutovati, znači, osiguranje koje nije obavezujuće.
Što se tiče ovog zakona, ono što je u njemu dobro jeste da su svi građani Srbije osigurani i da nema neosiguranih lica. Naravno da ne postoji zakon koji na neki način ne bi mogao da se popravi i poboljša, ali u svakom slučaju ovo je jedan zakon koji će poslanička grupa Nova Srbija podržati.
Drugi zakon je Predlog zakona o Crvenom krstu, jednoj organizaciji koja je u proteklom vremenu mnogo toga učinila za one koji su najugroženiji u ovoj zemlji. Ovim zakonom se na neki način daju proširena prava Crvenom krstu, što smatram da je dobro.
Zakon o komorama je zakon koji stvara određenu dilemu između privatnog i društvenog sektora; privatni sektor je smatrao da treba da ima svoju komoru, ali ovaj zakon reguliše jednu zajedničku komoru i naravno kroz taj zakon se reguliše dobijanje licenci, gubljenje licenci itd.
Ipak, i to je zakon koji se tiče samo jedne branše, jedne određene grupe ljudi i mi ćemo i taj zakon, iako ima određenih nesuglasica i možda neslaganja, podržati, zato što taj zakon ne ugrožava sveukupno stanovništvo Srbije.
Zakon o supstancama je jedan vrlo bitan zakon, koji Srbija do ovog trenutka nije imala, zakon koji na neki način sprečava stvaranje opijata i naravno zakon koji je u svakom slučaju koristan, pozitivan i taj zakon ćemo prihvatiti sa zadovoljstvom.
Zbog vremena koje imam namerno sam ostavio da najviše kažem upravo o zakonu o zdravstvenoj zaštiti. Nema gore kletve od one kletve – dabogda imao, pa nemao.
Naravno, pre 90-tih godina Srbija je imala jedan sistem zdravstvene zaštite koji je bio izuzetno kvalitetan, ali koji mi možda kao građani, a ni mi koji smo u to vreme sprovodili zdravstvenu zaštitu nismo znali da ispoštujemo.
U tom periodu, kada je odnos zaposlenih i penzionera bio 5:1, SIZ-ovi zdravstvene zaštite imali su dosta sredstava i čak i mi koji smo sprovodili zdravstvenu zaštitu nismo se možda na neki način domaćinski odnosili prema sredstvima rada, medikamentima, i sveukupno pacijenti, svi su na neki način koristili tu blagodat koju su imali, a to se iz dana u dan narušavalo.
Devedesetih godina, raspadom bivše Jugoslavije, stvaraju se u ovoj zemlji veliki problemi, zemlja dolazi u veliku ekonomsku krizu i naravno, i sistem zdravstva, kao i sve u ovom društvu, na neki način počinje polako da se urušava. Nastupa jedan period stvaranja dobre klime za mito i korupciju.
Moramo biti iskreni – mito i korupcija nisu mimoišli ni zdravstvo, ni zdravstvene radnike. U vrlo teškim uslovima bilo je dosta časnih i poštenih zdravstvenih radnika, koji su časno i pošteno podneli teret tog vremena, teret rasturanja svega u ovoj državi i u vrlo teškim uslovima, sa minimalnim ličnim dohotkom, časno i pošteno obavljali svoj posao lekara i omogućili građanima Srbije da u nenormalnim uslovima ipak imaju solidnu zdravstvenu zaštitu. Naravno, bilo je i onih koji su iskoristili tu situaciju, koji su svojim radom, načinom ponašanja, zahtevanjem mita od pacijenata devalvirali i degradirali i one časne ljude.
Taj period nije mimoišlo ni stvaranje farmaceutske mafije. U tom periodu od 90-tih pa do današnjih dana razvila se farmaceutska mafija, a tako razvijena farmaceutska mafija našla je uporište u zdravstvu i povezala se sa određenim brojem zdravstvenih radnika.
Sveukupno, jedna takva slika narušila je sistem zdravstva i na neki način pogoršala pružanje mogućnosti i lečenje ugroženih i bolesnih građana Srbije. Naravno da je zato bilo potrebno napraviti jedan nov zakon o zdravstvenoj zaštiti, zdravstvenom osiguranju, ili ceo ovaj paket zakona, na drugačijim osnovama, koji će upravo regulisati sve one anomalije koje su se dešavale u proteklom vremenu i koje se dobrim delom dešavaju i danas.
U ovom parlamentu doneto je dosta zakona. Svi ti zakoni na neki način treba da doprinesu da se društvo razvija, da krene napred i da se omogući bolji život, standard i bolji uslovi za građane Srbije, da se neke stvari koje nisu bile dobre dovedu u red i na neki način i mi živimo kao sav normalan svet. Naravno, postoje zakoni koji su doneti i koji se na neki način ne dotiču direktno građanina u svakom trenutku. Ovi zakoni vezani za zdravstveni sistem, zakon o socijalnom osiguranju, pogotovo je zakon o zdravstvenoj zaštiti zakon sa kojim se čovek trenutkom rođenja susreće, pa tokom celog života, a naravno i sve do smrti. Iz tih razloga je ovaj zakon tako bitan.
Naravno da je u nekom proteklom vremenu bilo puno toga gde su zdravstveni radnici, pojedinci, možda koristili određene zakonske mogućnosti ili koristili situaciju u kojoj su se zdravstvo i Srbija nalazili, pa su se dovijali, u zdravstvenim ustanovama su bile neke vanstandardne usluge koje se pružaju pacijentima.
Naravno, za mnoge usluge je moralo da se plati, ali pošto u zakonu nije bilo uporišta da se ta intervencija i usluga plati, onda su pacijenti na neki način bili primorani da potpisuju neke potvrde o donatorstvu zdravstvenoj ustanovi da bi mogli da se leče.
Lista čekanja je nešto što je bilo vrlo interesantno. Ta lista čekanja je za neke bila predugačka, neki nisu uspeli da dođu na red da se leče, jer su naravno skončali svoje živote pre onog trenutka kada im je zakazano da se jave svom lekaru.
Bilo je zbog tih vanstandardnih usluga i diskriminacije, ko je imao para mogao je da dobije uslugu odmah, a ko nije imao para morao je biti na toj listi čekanja. A naravno, bilo je uvek onih ljudi koji su poznavali nekoga, pa se stalno neko menjao, neko je došao pre na red, a neko je morao čekati duže i stalno se to odlagalo. To je sve ono što nije bilo dobro. Sve to ovaj zakon treba na neki način da dovede u red.
Ono što je vrlo bitno, svi smo željno očekivali da se ovaj zakon pojavi u Skupštini; ali, s obzirom da Srbija ide ka privatizaciji, ka Evropi, a znamo da je u proteklom periodu postojalo, a i danas postoji privatno i društveno zdravstvo, velika nada polagana je u ovaj zakon i očekivali smo da će se privatno i društveno zdravstvo izjednačiti, kako u pravima, tako i u obavezama.
Naravno, nismo uspeli i evo, danas raspravljamo o tom zakonu. Nije se izjednačilo privatno i društveno zdravstvo ni u pravima ni u obavezama, već je na neki način napravljena jedna diskriminacija privatnog zdravstva u odnosu na društveno zdravstvo.
Naravno, želim da ovde svima vama, a zarad građana Srbije, pročitam jedan član, to je član 26. koji jednostavno kaže: "U postupku ostvarivanja zdravstvene zaštite pacijent ima pravo na jednak pristup zdravstvenoj službi bez diskriminacije u odnosu na finansijske mogućnosti, mesto stanovanja, vrstu oboljenja ili vreme pristupa zdravstvenoj službi." Upravo period koji je iza nas obeležavala je diskriminacija, i što se tiče vrste oboljenja, i vremena pristupa zdravstvenoj službi, a naravno, u najvećoj meri, što se tiče finansijskih mogućnosti.
Uložio sam šest amandmana, a ne bih u ovom trenutku da pričam kako i na koji način je diskriminisana privatna praksa, jer se to tiče jedne grupe ljudi, privatnika, ali ona je ovde diskriminisana. Ne želim da pričam zbog vremena koje imam.
Ovde ima i kontradiktornosti u zakonu, pa se u jednom članu kaže da se privatna praksa ne može baviti hitnom medicinskom pomoći, a onda se u drugom kaže da je privatna praksa dužna da pruži hitnu medicinsku pomoć.
Naravno, takvu kontradiktornost ne treba stavljati u jedan zakon, jer mi znamo da je hitnu medicinsku pomoć dužan da pruži svaki građanin, a pogotovo onaj koji ima vozačku dozvolu. Znači, i taj je dužan da pruži hitnu medicinsku pomoć.
Naravno, puno toga ovde ima, ali bih svoju pažnju želeo da posvetim članu 199. koji je vrlo specifičan i koji pravi diskriminaciju i stvoriće veliku pometnju, kako zdravstvenim radnicima, a naravno najveću štetu od svega toga imaće pacijenti i građani Srbije.
Moram reći da je negde u periodu kada sam bio na specijalizaciji nešto slično, a shodno ugovoru, bilo na klinici na kojoj sam radio, a to je čini mi se bilo 1992. godine, na Klinici za maksilofacijalnu hirurgiju u Beogradu. U tom periodu je mogao da se sklopi ugovor sa fakultetom i SIZ-om zdravstva i pacijenti su mogli da traže da plate usluge, s tim što je polovinu novca trebalo izdvojiti fakultetu, tj. klinici, a polovinu novca je imao tada lekar.
Jedan častan i pošten čovek, izuzetan hirurg, profesor Piščević je bio tada upravnik te klinike i sećam se, kada je to zaživelo, tada sam bio na specijalizaciji, počelo je to da se radi. To je izazvalo velike probleme među zdravstvenim radnicima, velike raskole. Naravno, nisu tim delom mogli biti zadovoljni čak ni pacijenti. To je živelo na klinici pet-šest meseci i posle toga je to bilo ukinuto.
Naravno, taj famozni član 199. kaže i glasi ovako: "Zdravstveni radnik zaposlen u zdravstvenoj ustanovi i privatnoj praksi, koji radi puno radno vreme, može obavljati određene poslove zdravstvene delatnosti iz svoje struke kod svog poslodavca", vrlo bitno, "odnosno kod drugog poslodavca, van redovnog radnog vremena, zaključivanjem ugovora o dopunskom radu sa direktorom zdravstvene ustanove, odnosno osnivačem privatne prakse."
Pričao sam malopre o mitu i korupciji. Pričao sam i o farmakološkoj mafiji. Mislim da se ovim članom 199. legalizuje sve ono što je do sada bilo: i mito i korupcija, i saradnja pojedinih lekara sa farmakološkom mafijom. Sada to ulazi na velika vrata, legalizuje se jednim zakonom, a posledice toga će biti najstrašnije po obične ljude, ljude koji nemaju mogućnosti, veza i koji nemaju mogućnosti da svoje usluge plate.
Naime, pitao bih svakog od poslanika kako bi to izgledalo kada bi sada neko rešio da donese ovde odluku ili napravi zakon da sudija ima dopunski rad.
Kako to izgleda kada bi jedan sudija pre podne sudio po slovu zakona za državu, a popodne jednu trećinu radnog vremena sudio za novac, pa pola državi, pola njemu? Bilo bi to svima smešno. Mislim da je to prosto nemoguće.
Takođe, mislim da će ovaj član i ovo, ako bude prošlo, napraviti veliku pometnju. Mi imamo da i prosvetni radnici imaju pravo na dopunske časove. Da, imaju pravo, treba da prijave svoj rad, ali nemaju prava na dopunske časove u svojoj školi i nemaju prava da daju dopunske časove deci kojoj predaju.
Mislim da je ovo jedan famozni član gde se na velika vrata, na neki način, legalizuje, kao što sam rekao, mito, korupcija i farmakološka mafija. Pazite, rekli smo tamo, član 26, ne sme se dozvoliti diskriminacija ni po osnovu finansija, ni po osnovu vremena. Evo diskriminacije.
Prvo, po osnovu finansija, zato što će ovo moći da koriste samo oni ljudi koji imaju finansijskih sredstava da uslugu mogu platiti u popodnevnom radu lekaru koji to bude obavljao. Naravno, evo diskriminacije i po osnovu vremena: oni koji budu imali novca moći će da dođu popodne bez čekanja i bez gužve. Oni koji nemaju, nesrećnici, moraće da se guraju i traže pomoć u prepodnevnim časovima.
Kakve će sve probleme ovaj zakon i ovaj famozni član napraviti? Prvo, nije dobro što ovaj zakon nije predvideo na koji način će zdravstveni radnici u svojim ustanovama moći da se bave dopunskim radom. Šta se dešava? Kragujevačka klinika, hirurška, ima negde oko 35-36 opštih hirurga, imaju jednu ambulantu. Kako će se njih tridesetak dogovoriti ko će raditi i ko će imati pravo na dopunski rad, a ko neće imati prava na dopunski rad? To će odmah izazvati raskole i svađe. To je prosto nemoguće da opstane. To je sigurno.
S druge strane, ko je taj koji će o tome odlučivati? Da li je to direktor KBC-a ili ministar? Kaže se, to će nekim podzakonskim aktima biti regulisano. Molim vas, kako podzakonskim aktima? Mi znamo da imamo zakonodavnu vlast, izvršnu vlast i sudsku vlast. Ne može ministar podzakonskim aktima donositi ništa, jer je on izvršna vlast. To donosi zakonodavna vlast i ova skupština. Naravno, to je problem koji će napraviti veliki problem svim građanima Srbije.
S druge strane je to sukob interesa. Nemojte da mi neko kaže da će sve oni uspeti da iskontrolišu jednu trećinu radnog vremena. Naravno, kada se takvi pacijenti prime i legnu i kada im se zakaže intervencija, onda ide onaj propratni deo koji je potreban za dijagnostiku: od konsultacija, određenih analiza, snimaka. Sve će se to završiti na telefoniranju i na možda eventualnu recku; ja tebi recku, ti meni recku; kolega, snimi to, znaš, to je onaj pacijent, stavi recku, ja tebi recku, plaćanja neće biti.
Sa druge strane, kao što rekoh, sukob interesa; ja stvarno ne znam kako je nekome palo na pamet da to može odraditi. Kažu da će tu uvesti red i da to neće osetiti pacijenti koji dolaze u redovno radno vreme. Nije tačno. Ako mene neko plati, ja sutra imam obavezu da ga pogledam, pa ga gledam detaljnije, jer me je platio, gubim više vremena. Ja tvrdim da će u roku od mesec dana svim lekarima koji rade u dopunskom radu prvi zadatak biti angažovanje oko onih pacijenata koji su platili, a da će cenu ovakvog jednog člana i ovog zakona platiti ljudi koji nisu u mogućnosti, nemaju veza, para. Pored raskola među zdravstvenim radnicima, velika će pometnja biti i među pacijentima. Mislim da će ovo biti veliki problem.
Na kraju želim reći, ova zemlja ovakva kakva je, opljačkana je i sve što se desilo, sve pljačke... I zato se građani pitaju zašto mi ne možemo da pohapsimo te tajkune, hohštaplere i lopove – zato što je sve što je opljačkano opljačkano na osnovu nekih zakonskih regulativa. Onda je problem kada imate neku zakonsku regulativu da te krivce i te lopove pohapsite.
Ja moram reći kao građanin, pacijent, čovek i poslanik, uložio sam pet ili šest amandmana, svi su bitni i svi su značajni, ali jedan od najznačajnijih je upravo amandman na član 199. Ograđujem se od poslaničke grupe, ja kao čovek i poslanik ovaj amandman, bez obzira, ovaj zakon o zdravstvenoj zaštiti, podržaću sve zakone... Poslanička grupa SPO-NS će to podržati, ali ja kao čovek, poslanik, ovaj zakon o zdravstvenoj zaštiti, s obzirom da sam zdravstveni radnik koji je radio i kao medicinski tehničar, kao lekar specijalista i privatnik, ne mogu prihvatiti. Ako ministar ne prihvati da se ovaj član 199. amandmanski prepravi, ja neću glasati za ovaj zakon. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Goran Cvetanović, a potom bi trebalo da govori narodni poslanik Toma Bušetić, ali samo malo, izvinite, molim vas. Dakle, posle ćemo imati pauzu i nastavljamo sa radom do završetka, dakle, posle izlaganja gospodina Cvetanovića imaćemo pauzu i nastavićemo danas, kao što smo i najavili, do završetka načelne rasprave, posle toga dalje nećemo. Sednicu ćemo u pojedinostima nastaviti sutra, na osnovu dogovora sa šefovima poslaničkih grupa.

S obzirom da sam u svom prvom izlaganju već dao stav Srpske radikalne stranke kada je u pitanju Predlog zakona o komorama zdravstvenih radnika i s obzirom da je Predlog zakona o supstancama koje se koriste u nedozvoljenoj proizvodnji opojnih droga i psihotropnih supstanci tehnički zakon, predstavnici SRS-a protiv tog zakona nemaju ništa protiv, ja ću svu svoju pažnju, odnosno izlaganje da usmerim pre svega na zakon o zdravstvenom osiguranju i zakon o zdravstvenoj zaštiti.
Još prema definiciji Svetske zdravstvene organizacije iz 1946. godine zdravlje je opšta vrednost. Na zdravlje utiču mnogi faktori, a zdravstvena služba je samo jedan od tih faktora. Zdravstveno zakonodavstvo ima integrativnu funkciju u angažovanju svih subjekata koji utiču na nivo zdravlja i njegovo unapređenje. Zdravstvena zaštita je kompleksan problem, koji treba dugotrajno planirati i realizovati, pre svega na principima nauke, dobrog iskustva u ovoj oblasti, pre svega uspešnih zemalja u ovoj oblasti.
Zakon o zdravstvenoj zaštiti treba da ima razvojni karakter, da omogući izgradnju efikasnog sistema zdravstvene zaštite, kao i sistema zdravstvene službe, da obuhvati specifičnosti regiona i uvaži tradiciju.
Zakonom funkcionisanje zdravstvene službe treba da bude zasnovano na osnovama primarne zdravstvene zaštite, pre svega radi neophodne racionalizacije potrošnje, koja u celom svetu u poslednjim decenijama raste i prevazilazi čak i ekonomske mogućnosti razvijenih zemalja. Zato je neophodno napraviti balans između potreba i raspoloživih sredstava.
Proteklih decenija je došlo do promene zakona o zdravstvenoj zaštiti u mnogim zemljama, pre svega u našem okruženju, urađeno je usklađivanje sa novim potrebama, naročito u stvaranju uslova za primenu koncepta primarne zdravstvene zaštite, unapređenje kvaliteta životne sredine, pa i cele zdravstvene službe.
Tu je pre svega Finska postigla zaista impozantne rezultate, ona je uspostavila balans između potreba i sredstava. Za efikasnu primarnu zdravstvenu zaštitu treba obezbediti i neke druge uslove, pre svega za takav sistem školovanja lekara opšte prakse, što u našoj zemlji nije slučaj, potrebna je decentralizacija kao uslov za uključivanje šire zajednice.
Zakon treba da bude prilagođen uslovima i potrebama kako Republike tako i lokalnih samouprava, pre svega kada su u pitanju zdravstveno stanje, ekonomski i socijalni uslovi, stanje životne sredine, ishrana, stanovanje, kultura u zdravstvu itd.
Postoji potreba da se definiše, odnosno osnovnim odredbama se definiše zdravstvena zaštita i navodi nekoliko odredaba i to pre svega u četiri člana zakona i to je sve čime se uspostavlja odnos prema zdravlju kao opštoj vrednosti. Ostala 274 člana govore o zdravstvenoj službi, kao i o finansiranju svih tih zdravstvenih usluga.
Tako bi se moglo reći da je ovo pre svega zakon o zdravstvenoj službi, pre nego o zdravstvenoj zaštiti, jer se zdravstvena služba stavlja u poziciju jedinog faktora odgovornog za stanje zdravlja. Zakon ne definiše uslove koje treba da ispunjavaju pojedine vrste ustanova, pre svega kada su u pitanju kadrovi, oprema, prostor, organizacija.
Potrebno je da se to bolje definiše, mada je članom 142. stavljeno u diskreciono pravo ministra da, bez ikakvih definisanih kriterijuma, uradi tako nešto. Tako nešto ne postoji ni u jednom zakonu evropskih zemalja.
U okviru primene zdravstvene zaštite ukinuti su dispanzeri. Neki od postojećih dispanzera su preimenovani u zavode, pogledajte član 102. U ovom članu se navodi jedna logičnost u prvom stavu, gde se kaže da je zavod zdravstvena ustanova koja obavlja zdravstvenu delatnost na primarnom nivou, a onda u stavu 4. piše – zavod u državnoj svojini iz stava 2. ovog člana može se osnovati samo na teritoriji na kojoj se nalazi sedište univerziteta koji u svom sastavu ima fakultet zdravstvene struke. Ako se pogleda drugi stav ovog člana, onda ostaje da neke stvari nisu dobro definisane.
Uredbom iz 1972. godine je konstituisan sistem onkološke zdravstvene zaštite za pet regionalnih onkoloških centara i preko 30 dispanzera za onkologiju, obavljena je obuka za specifične poslove u svim institucijama. Sama organizacija je dobila pozitivnu ocenu Svetske unije. Postignuti su dobri rezultati. Sada se svi ovi dispanzeri ukidaju, a onkološku zaštitu na primarnom nivou sprovode lekari opšte prakse, pre svega domova zdravlja.
Decentralizacija koja je hvaljena u ovom zakonu daleko je manja od one koja je već stavljena u zakon iz 1992. godine, pa i kasnije kada su došle izmene i dopune Zakona 1996. godine. U Predlogu zakona se osnivačka prava prenose na samoupravu, opštine, grad, kao i pokrajine, uglavnom na primarnu zdravstvenu zaštitu. Opšta bolnica, koja neposredno sarađuje sa primarnom zdravstvenom zaštitom i zadovoljava mnoge specifične potrebe iz svoje delatnosti za jednu ili eventualno više opština, ostaje u kompetenciji Republike.
Izvesne kompetencije ministra verovatno su posledica neznanja predlagača, jer u članu 101. stav 5. stoji: "Dobru apotekarsku praksu iz stava 4. ovog člana propisuje ministar." Očigledno predlagač zakona ne zna da je dobra apotekarska praksa međunarodni standard i to ne može biti u kompetenciji nijednog ministra.
U članu 186, ne bih želeo da ga citiram, ministar propisuje vrstu, trajanje i sadržaj specijalizacije, kao i užih specijalizacija, a vrsta i sadržaj specijalizacije pre svega su, moramo da se složimo, rezultat konsenzusa međunarodnih stručnih asocijacija i one su po prirodi internacionalne.
Ima i nekih jezičkih gluposti, pre svega u članu 92. prvi stav: "Ministar rešenjem određuje zdravstvenu ustanovu na teritorijalnom nivou koja obavlja poslove centra za kontrolu trovanja Republike." Ne znam šta ste mislili pod tim, obratite pažnju, definisano je kao "trovanje Republike".
Ako mislite da nadležne službe ili ministarstvo truju Republiku, možda sam i saglasan, ali mislim da to u ovom predlogu zakona ne treba da stoji. U svakom slučaju, ovlašćenja koja su data ministru nisu ograničena nikakvim kriterijumima, niti standardima, čak ni međunarodnim.
Kada su u pitanju akreditacije, članom 213. definisano je da je akreditacija, u smislu ovog zakona, postupak ocenjivanja kvaliteta rada zdravstvene ustanove, na osnovu primene optimalnog nivoa utvrđenih standarda rada zdravstvene ustanove u određenoj oblasti zdravstvene zaštite.
Zato se postavlja pitanje šta predstavlja akreditacija i čemu služi, kada se zna da postoji u ovoj zemlji priznat sistem kvaliteta JSO, za koji se dobija sertifikat i koji jedini ima međunarodno priznatu vrednost. Na osnovu kojih standarda radi zdravstvena ustanova, kada se zna da takvi standardi zvanično ne postoje, niti ovaj zakon predviđa da će oni biti doneti.
Očigledno je da osnivanje agencije za akreditaciju ima za cilj da se pre svega neko udomi sa dobrim primanjima, dobrim platama na račun zdravstvenog dinara, jer druga svrha toga zaista se ne vidi.
Predloženi zakon o zdravstvenoj zaštiti je u preko 90 odsto zakon o zdravstvenoj službi. Što se tiče zdravstvene zaštite, ona je samo deklarativno spomenuta u pet prvih članova. Dobra klinička praksa kao međunarodni standard koji obezbeđuje visok standard kvaliteta u lečenju – trebalo bi zakonom obezbediti uvođenje ovog standarda u svim stacionarnim ustanovama ili bar u ustanovama trećeg nivoa.
Na kraju, standardi zdravstvenih usluga, dijagnostike, lečenja i rehabilitacije omogućavaju kontrolisanje kvaliteta pre svega zdravstvenih usluga. Standardi omogućuju kvalifikovanje zdravstvenih usluga kako ustanove u celini, tako i pojedinaca, pre svega, odnosi se na zdravstvene radnike.
Sve u svemu, u zakonu o zdravstvenoj zaštiti postoje nepreciznosti, nejasnoće, kao i neke druge slabosti predloženog zakona. Pre svega možemo da vidimo stav člana 2. u kome se kaže da je osnovni cilj zdravstvene zaštite da se ostvari najviši mogući nivo očuvanja zdravlja građana, kao i porodice. U aktu Svetske zdravstvene organizacije, koji je usvojila međunarodna zdravstvena organizacija 22. jula 1946. godine, jedan od devet principa glasi – ostvarivanje najvišeg mogućeg standarda zdravlja je jedno od osnovnih prava svakog ljudskog bića, bez obzira na rasu, religiju, političko ubeđenje, ekonomske i socijalne uslove. Ako se to želi, a trebalo bi tako da bude i cilj toga, cilj zdravstvene zaštite se ne može svesti na nivo očuvanja zdravlja, jer najviši mogući nivo očuvanja zdravlja je samo fraza, kojoj nema mesta čak ni u predloženom zakonu.
U tački 5) obrazloženja nabrojane su slabosti i neadekvatna rešenja u postojećem sistemu. Na prvom mestu je decentralizacija osnivačkih prava, kao i centralizacija odlučivanja o sredstvima. Od četiri moguća modela decentralizacije predlagač zakona se opredelio za dekoncentraciju, jer mu to omogućava da zadrži, pa čak i da proširi pojedina ovlašćenja, da upravlja sistemom kompletne zdravstvene zaštite. Model devolucije je uveden Zakonom o lokalnoj samoupravi, ali ona pre svega obuhvata samo osnivanje ustanove primarne zdravstvene zaštite, kao i postavljanje direktora.
Predlagač zakona je detaljno obradio materiju prava pacijenata, pre svega pri korišćenju zdravstvene zaštite, a o pravima građana, pa na kraju krajeva i o pravima lekara ovde nema ni reči. U tački 15) obrazloženja navedeni su opravdani razlozi za decentralizaciju, nekoliko ih ima, tri: bolja raspodela sredstava prema potrebama, uključivanje lokalne zajednice u odlučivanje o prioritetima i treće, smanjivanje nejednakosti. Međutim, predložena zakonska rešenja nisu u toj liniji, odnosno na tom nivou.
Siguran sam, da se predlagač zakona toga pridržavao on bi doneo jedan balansiran sistem decentralizacije za koju se pre svega u obrazloženju zalaže, ali kada su u pitanju praktična rešenja, praktične solucije, toga nema. Osmišljena decentralizacija kojom se koristi predlagač do sada je samo poznata u literaturi, ali praktično ne.
Kao velika novina smatra se ostvarivanje zdravstvene zaštite na primarnom, sekundarnom i tercijarnom nivou, što zaista nije nikakva novina, jer to u svetu postoji već decenijama. Cilj ovakve podele je uspostavljanje efikasnog sistema, u kome se najveći deo potreba rešava na primarnom nivou, dok druga dva sistema imaju ulogu da samo pruže potporu primarnom nivou.
U dokumentu, odnosno u 15. tački predložene strategije, počev od procene zdravstvenih potreba, metoda promocije zdravlja, kao i prevencije bolesti, porodično orijentisane zdravstvene zaštite, pa sve do uspostavljanja efikasnog sistema, da je to zaista hteo predlagač zakona on bi doneo adekvatne predloge o restrukturiranju domova zdravlja, kao i bolnica, obaveznim indikatorima za merenje kvaliteta, kao i efikasnosti zdravstvenog sistema. Ovako kako je sve to učinjeno nije operativno, već deklarativno i neće dati nikakve pozitivne efekte, pre svega na rad zdravstvene službe.
Imate definisano da zdravstvenu službu čine zdravstvene ustanove i privatna praksa. Vrlo nelogično i neuobičajena terminologija, jer praksa je jedno, a ustanova je sasvim nešto drugo. Zašto se ne kaže – ustanova u privatnom i državnom vlasništvu ili sektoru, što je bilo potpuno primereno? Privatna praksa se ograničava isključivo na vanbolničke ustanove.
U istom članu se navodi kojim se delatnostima ne može baviti, što je suprotno sa članom 46. koji ste vi predložili, pa i sa članom 10. gde se nabrajaju mere društvene brige. Sa tim merama, pre svega, nema onih koji su zabranjene u privatnoj praksi, kao što sam rekao u članu 56, što je kriterijum, koji su to kriterijumi za tu zabranu. Ako nisu mere u domenu društvene brige, zašto se bolnice u potpunosti isključuju iz nekog drugog sektora, pre svega mislim na privatan sektor?
Šta se predlaže da se prevaziđu mnogi problemi? Pre svega, uvodi se pojam izabranog lekara. Tu se pre svega misli na lekara opšte medicine ili medicine rada, što opet nije jasno zašto se poistovećuju, da li će lekar medicine rada da brine o porodici. Izabrani lekar je i ginekolog, i pedijatar, kao i stomatolog. Ovim se unosi velika konfuzija, ako se ne kaže da izabrani lekar nije lekar porodice, nego njenih članova, pogotovo ako se ima u vidu član 99. predloženog zakona gde može da se desi da građanin muškog pola odabere pedijatra ili ginekologa za izabranog lekara.
Bez obzira što se pomoćnik ministra smeje, moraju neke stvari u zakonu da budu jasno definisane.
Predlagač zakona nije želeo uvođenje porodične medicine, kakvu preporučuje Svetska zdravstvena organizacija, na koju se oni stalno pozivaju. Da je predlagač uzeo u obzir dokument evropske definicije porodične medicine iz 2002. godine, predložio bi rešenja koja efikasno funkcionišu u Evropi, ne bismo sada ovde imali zbrku sa ovakvim terminima.
Na kraju krajeva, izvršite anketu, imate mogućnosti. Kao predstavnik Srpske radikalne stranke vam garantujem da bi se najmanje 70% građana izjasnilo da bi želelo da se svi članovi porodice leče kod jednog lekara. Ovo je bila idealna prilika da se izvrši restrukturiranje domova zdravlja, koji su mogli da imaju pre svega timove porodične medicine, u prvoj liniji, uz podršku i ginekologa i pedijatra.
O akreditaciji sam malopre rekao, ali da ponovim da to nije novina, postavljena je na vrlo loš način. Ako je osnivač država i ako su joj poverene određene nadležnosti iz domena državne uprave, da li treba da bude akreditacija dobrovoljna? Ocenjivanje kvaliteta rada putem akreditacije moglo bi da zameni prevaziđen nadzor nad stručnim radom, koji zakon zadržava i dalje ga naziva - provera kvaliteta stručnog rada. U poslove agencije za akreditaciju ne bi trebalo uključivati utvrđivanje standarda, jer se to u zemljama koje imaju akreditaciju vrši konsenzusom davaoca usluga.
Kod nadzora nad stručnim radom propisuje se procedura. Nije svrha i suština te procedure, jer postavlja se pitanje na osnovu kojih kriterijuma i merila se vrši ta provera.
Na jednom mestu se kaže – u skladu sa dostignućima savremene nauke i kodeksom profesionalne etike, što je proizvoljno.
Poglavlje o zdravstvenim tehnologijama je zaista nedorečeno. Govori se o proceduri na krajnje uopšten način. Ministarstvo bi trebalo da usvoji akt kojim su propisane tehnologije, a da se na osnovu toga vrši procena primene.
Predlog zakona je veoma ekstenzivan. Da li je bilo potrebno da se razvlači na 278 članova, od kojih se polovina samo deklarativno iznosi? Ovaj zakon ima novina, ali ne može da se smatra reformskim, jer ne rešava probleme koji su u obrazloženju navedeni kao najbitniji razlozi za njegovo donošenje. Mislim da će ministar morati mnoge podzakonske akte da stavi posle ovog zakona, jer daju se velika i nepotrebna ovlašćenja ministru. Baš iz navedenih razloga predstavnici SRS-a neće glasati za zakon o zdravstvenoj zaštiti.
Samo ću još da dam osvrt na stavove Srpske radikalne stranke o zakonu o zdravstvenom osiguranju. Razlozi za donošenje ovog zakona skoro su potpuno identični sa razlozima za donošenje zakona o zdravstvenoj zaštiti. Postoji nekoliko razloga na kojima je predlagač zasnovao ovakvo donošenje, pre svega smanjenje javne potrošnje, postepena decentralizacija ovlašćenja sa nivoa Republičkog zavoda na filijale i stvaranje konkurencije u oblasti dodatnog osiguranja.
Centralno mesto ovog zakona je paket obaveznog zdravstvenog osiguranja, odnosno zdravstvene usluge koje se obezbeđuju iz sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja, to je član 45. ovog predloga zakona, gde se obezbeđuje sto posto plaćanje.
Ono na šta predstavnici SRS imaju najveću zamerku, to je što je u ovom predlogu zakona obuhvaćena kategorija do 26 godina, đaci i studenti, a stare osobe, kao i teško telesno i duševno ometeni u razvoju nisu. Podsetiću vas da je u dosadašnjem zakonu granica za ostvarivanje tog prava bila 65, pa i 70 godina starosti. Na ovaj način je diskriminisana grupa starih osoba, pre svega mislim na teško telesno ili duševno ometene u razvoju. Zbog toga je trebalo mnogo kvalitetnije ovo uraditi.
Među bolestima se navode reumatske bolesti, a nema stanja koja direktno ugrožavaju zdravlje, odnosno život, pre svega, akutni infarkt miokarda, moždani infarkt, otvoreni prelom kostiju, teške opekotine, dok je ceo član 45. utvrđen bez ozbiljne stručne analize, jer se, pre svega, odnosi na stoprocentno plaćanje, na usluge koje predstavljaju najširu potrebu svih osiguranih lica i na one od većeg socijalno-medicinskog značaja. Baš zbog toga smatramo da je predlagač zakona morao mnogo više da obrati pažnju na ovu kategoriju.
Predlagač je izabrao neobičan pristup pri izradi ovog zakona. Obaveznim osiguranjem obuhvatio je sve kategorije stanovništva, za svaki slučaj, a one koje je evidentirao, nije.
Pre svega se odnosi na član 22. Svima se obezbeđuje kompletna zdravstvena zaštita, usklađuje se sa raspoloživim sredstvima koja se ostvaruju kroz participaciju. To je u redu.
Da bi ovaj pristup bio potvrđen kao zaista održiv i dobar, potrebno je da se dodaju neke stvari koje u ovom predlogu zakona nedostaju, a to su: kakve su stvarne zdravstvene potrebe i kolika su sredstva za to potrebna; kolika su sredstva potrebna za realizaciju člana 45.
Uz zakon bi morao da ide i dokument o obimu, sadržaju standardu zdravstvene zaštite, jer se samo na osnovu njega mogu proceniti potrebna sredstva.
Uz obrazloženje o tome nema ni reči. Neprihvatljivo je usvajanje zakona od najvećeg životnog interesa za svakog pojedinca, a nemate osnovnu predstavu koliko će to da košta.
Ako je zadatak da se smanji potrošnja u ovoj oblasti, onda se moralo poći od raspoloživih sredstava, u obavezno osiguranje ugraditi prava na osnovu, pre svega, dva glavna principa: očuvanje biološkog integriteta naroda i postizanje, za naše uslove, adekvatnog nivoa socijalne pravde.
Pre svega, postavlja se pitanje ko vrši kontrolu izvršenih obaveza zavoda, kakva su u tom pogledu prava zdravstvenih ustanova? Ima tu još dosta stvari da se kaže, ali samo ću još jednu rečenicu o Predlogu zakona o Crvenom krstu Srbije, s obzirom da su usvojeni amandmani, i moj i gospodina Nemanje Šarovića, a nadam se da će Vlada, na zasedanju koje je u toku, usvojiti još neke amandmane.
Samo ću dati glavnu primedbu od strane SRS, a to je da je stav Srpske radikalne stranke da Crveni krst Srbije ne može vršiti javna ovlašćenja i obavljati poslove od javnog interesa, jer to treba da radi Vlada Republike Srbije, preko nadležnih ministarstava.

Kao što smo rekli, posle pauze, koja će biti do 15,10 časova, reč će imati sledeći narodni poslanici: Toma Bušetić, Mileta Poskurica, Vesna Lalić, Miroslav Nedeljković.
Hvala vam najlepše i još jednom ponavljam da ćemo danas raditi samo do završetka načelnog pretresa.
(Posle pauze – 15.20)

Dobar dan. Nastavljamo posle pauze.
Podsećam one koji nisu pratili u svojim poslaničkim klubovima ili u sali da ćemo danas raditi do završetka objedinjene načelne rasprave o zakonima iz oblasti zdravstva.
Reč ima narodni poslanik Toma Bušetić, potom narodni poslanik Mileta Poskurica, narodni poslanik Vesna Lalić, pa narodni poslanik Miroslav Nedeljković.
Izvolite, gospodine Bušetiću.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi predsedniče, gospodo iz Ministarstva, za poslaničku grupu SPS u setu ovih zakona svakako da je najvažniji zakon o zdravstvenom osiguranju.
Posebnu pažnju ću obratiti upravo na rešenja, na ključne odredbe u zakonu o zdravstvenom osiguranju.
Ono što je najvažnije u ovom trenutku, to je da svi ovi zakoni koji su doneti posle 5. oktobra, koji se tiču radnog i socijalnog zakonodavstva, zakoni koji se tiču zdravstvenog osiguranja, znači sva ona rešenja koja se odnose na penzionere, zaposlene, nezaposlene osiguranike, svi ti zakoni su bili rigidni, sa ograničavajućim rešenjima, sa smanjenjem prava, kako penzionera, radnika, nezaposlenih lica, a u ovom slučaju, kada je reč o ovom zakonu, govori se o ograničenju prava osiguranika.
Kratko da podsetim, kada smo donosili penzijske zakone tokom 2001. godine, pa svih sledećih godina, sva ta restriktivna ograničenja odnosila su se na način usklađivanja penzija, sistem obračuna, stalno podizanje starosne granice.
Kada su se donosili zakoni u oblasti radnog zakonodavstva, kao što je Zakon o radu, isto smo imali veoma teške odredbe i kada govorimo o otpuštanju radnika, plaćenom odsustvu, godišnjem odmoru, novčanim naknadama, otpremninama, tako i kada govorimo o ovom zakonu, za koji smatram da je ključni zakon. U ovom setu zakona imamo nekoliko veoma važnih odredbi koje su izuzetno restriktivne po prava osiguranika.
Na samom početku, kada govorimo o pogrebnim troškovima, u Predlogu ovog zakona u članu 9. imamo predlog Ministarstva da se ova prava brišu. Smatramo da u ovim odredbama vezanim za korišćenje prava na pogrebne troškove od strane porodica za osiguranike koji su umrli to pravo treba ostaviti. Radi se o pravu koje egzistira decenijama posle rata do današnjeg dana. Radi se o pravu koje postoji u mnogim drugim državama i zemljama sveta.
S druge strane, neki specijalni finansijski efekti, ako se ukine ovo pravo, nisu bogzna kako veliki, imajući u vidu da je finansijski plan Zavoda za zdravstveno osiguranje za ovu godinu ili za narednu godinu, svejedno, negde oko 100 i nešto milijardi dinara, ovde se radi o sredstvima u visini od 750 miliona ili 0,76%. To su mala sredstva i teško da će se na taj način nešto bitnije popraviti u sistemu zdravstvenog osiguranja.
Moguće je na drugi način izvršiti određene racionalizacije, standardizaciju ili tipizaciju zdravstvene opreme, bolju kontrolu javne nabavke. Mislim da bi sve to imalo mnogo veće efekte, nego što ćemo imati sa ovim rešenjem o ukidanju pogrebnih troškova.
Za nas u SPS-u ključna stvar jeste uvođenje participacije; na mala ili velika vrata, kako god želite, u članu 45. uvodi se participacija. Ta participacija kreće se od pet do 35%. Smatramo da je ova ključna odredba u direktnoj suprotnosti sa našim programom, sa našom politikom. Socijalistička partija Srbije se uvek zalagala, i takvu politiku vodila, da zdravstveno osiguranje, odnosno zdravstvena zaštita mora da bude besplatna.
Primera radi, ako govorimo konkretno o pojedinim rešenjima, vezano za ovaj član 45, stacionarno lečenje, znači, bolničko lečenje biće participirano od strane osiguranika, od pacijenata, od bolesnika sa 20%. U nekim uslovima to mogu da budu veoma velika sredstva. Ako se neko leči mesec ili dva meseca, iza toga stigne faktura na 100 ili 200 hiljada, to učešće i ta participacija bi bila 20 ili 40 hiljada. To su ogromna sredstva za veliki deo stanovništva u zemlji Srbiji.
Čak i za ova rešenja vezana za intenzivnu negu ili za složene operativne zahvate, gde se kaže da je tu participacija i učešće bolesnika, pacijenta samo 5%, smatramo da i ta sredstva mogu da budu izuzetno velika, ogromna i da budu faktor odvraćanja pacijenta, bolesnika da se leči. Tu su i skupe usluge, ne radi se samo o bolničkom danu. Radi se o skupim preparatima, znamo koliko i operacija košta. Ranije sam to pratio, operacije su bile i po 20-30 hiljada maraka; računi su bili ogromni. Šta će značiti, jer i tih 5% su izuzetno velika sredstva i veliki namet za osiguranike.
Ministar će najverovatnije reći – nije realno to što pričate u SPS-u, jednostavno nema dovoljno sredstava, mi moramo da se prilagodimo situaciji kakva jeste. Po nama, veoma je važno da sva prava budu zapisana u zakonu, pa makar i ne bilo sredstava za sve te namene, potrebe bolesnika. Jednostavno, imamo situaciju i poznajemo razne sisteme refundacije. Ukoliko u nekom trenutku, a taj trenutak je čest, nema dovoljno sredstava u Zavodu za zdravstveno osiguranje, postoji sistem refundacije. Ta refundacija se isplaćuje za šest meseci ili godinu dana. Nekada ta refundacija može da se isplati i nekoliko godina kasnije. Ali, ono što je najvažnije - to pravo postoji. Duboko sam ubeđen, državni dug prema pojedincima nikada ne propada.
Ovo je najgore rešenje kada se u startu kaže – za bolničko lečenje 20% je participacija, za intenzivnu negu, za složene operativne zahvate biće 5%, a ovo nešto drugo veći procenat; mislim da je to pogubno rešenje.
Kako to možemo da rešimo? Ministar će u nekom svom obrazloženju reći – nema dovoljno para. Možemo da se založimo za povećanje stope doprinosa. Zašto stopu doprinosa ne bismo povećali?
Zar ima nešto preče i važnije u jednoj državi i društvu od zdravstvene zaštite? Od toga nema ništa preče – ni obrazovanje, ni bilo šta, ništa nije važnije od lečenja bolesnika. Kao što svi znate, jedina želja svakog bolesnog jeste da ozdravi. Ne treba bežati od povećanja stope doprinosa.
S druge strane, mnoge zemlje poznaju dodatne stope doprinosa, dodatne poreze. Mi u ovoj našoj zemlji Srbiji, kao što vidite, imamo veliki broj tajkuna, toliko bogatih ljudi, čiji se kapital meri milijardama; na svim rang-listama oni su u svetu, Evropi, pri samom vrhu. Ali, ne radi se samo o njima. Gotovo sam uveren da u Srbiji ima na stotine hiljada ljudi koji imaju ogroman kapital. Znači, uvesti dodatne poreze, doprinose za one ljude koji imaju mnogo. To bi bilo jedino pravilno i jedino realno rešenje.
Možemo da govorimo o svakom vremenu. Ako govorimo o vremenu posle 5. oktobra, 1.000 preduzeća je prodato budzašto; hiljadu vlasnika postalo je bogato preko noći. Ti ljudi su sada vlasnici poslovnih prostora sa 1.000 kvadrata. Mislite da oni plaćaju neke naročite doprinose?
Znači, postoji modus, postoji rešenje da se Zavod za zdravstveno osiguranje ili Republički fond, kako popularno kažemo, na mnogo bolji način popuni.
S druge strane, svesni smo da svi članovi ove vlade, a i članovi prethodne vlade, znači, svi posle 5. oktobra koji su bili u vlasti, izuzetno razmišljaju o tome šta kaže MMF, Svetska banka, međunarodne finansijske organizacije. Više puta sam govorio u ovoj skupštini da ne treba po svaku cenu slušati međunarodne finansijske organizacije. Međunarodne finansijske organizacije uvek žele, pa i u ovom slučaju, da se smanji javna potrošnja. Zašto žele da se smanji javna potrošnja? Oni žele da im se njihovi dugovi vrate što pre. To je pod jedan.
Druga još važnija stvar, mnogi svetski analitičari, teoretičari, ekonomisti, mislioci, poput Čomskog, poput Štiglica su govorili o tom pljačkaškom pohodu međunarodnih finansijskih organizacija prema svim zemljama, pa i prema svom narodu. Nama ne može biti dobar primer, recimo, Amerika ako govorimo o socijalnom osiguranju. U Americi 50 miliona ljudi nema zdravstvenu knjižicu, a od tog broja 30 miliona su deca. Da li tu ima pravde? Mi ne možemo na njih da se ugledamo.
Ako ove međunarodne finansijske organizacije uopšte ne brinu za svoj narod, za svoju zemlju – jer matica i MMF-a i Svetske banke su SAD, bez obzira što se direktori menjaju, pa je često direktor MMF-a iz Evrope, Svetske banke iz Amerike, ili se to okrene, to uopšte nije bitno, sve to diriguje Amerika – sigurno neće brinuti za nas, šta njih briga šta se dešava u Srbiji.
Znači, mi smo protiv participacije i naši amandmani se odnose na to. Smatramo da efekti sa ovim participacijama za Fond zdravstvenog osiguranja neće biti veliki, a sa druge strane ovo će biti ogroman pritisak na sve osiguranike, na sve ljude koji su bolesni.
Naravno, ako govorimo o zakonu imamo niz drugih primedbi, smatramo da zakon ima niz drugih manjkavosti. Primera radi, kada govorimo o ukidanju putnih troškova u okviru filijale, imamo stvarno jednu apsurdnu situaciju koja može da se desi. Ministar je iz mog kraja i on zna da, primera radi, osiguranici iz Svilajnca mogu da se leče u Paraćinu, imamo odlične lekare u Paraćinu, imali smo doktora Stevanovića, mnogi su išli kod njega. Kilometraža je 55 ili 60. Znači, tu nema naplate putnih troškova. Sa druge strane će biti naplate između jedne i druge filijale, gde je udaljenost od ambulante do bolnice 20 kilometara. Mislim da to treba da se ispravi.
Kada govorimo o manjkavostima ovog zakona imamo još nekoliko primedbi: pooštravanje uslova za isplatu bolovanja, brisanje ovih stomatoloških usluga totalno za većinu stanovništva. Naša velika primedba je vezana za status pokrajinskog zavoda. Skoro je neverovatno da pokrajinski zavod ne podnosi izveštaj nikome. Mi sada imamo situaciju da ispada da je Republički zavod nadležan od Beograda do Vranja, Bujanovca, a za Vojvodinu nije nadležan. Mislim da to treba ispraviti. Pokrajinski zavod mora da ima isti status kao i sve filijale u Srbiji.
Kada govorimo o odnosu između državnog i privatnog sektora, kada govorimo o zakonu o zdravstvenoj zaštiti, mi u SPS-u se uvek zalažemo za državni sektor. Državni sektor je bolji, pravedniji, solidarniji, nije dovoljno efikasan, ali država uvek ima mogućnosti da dovede efikasnost državnog sektora na pravi nivo. Ne može privatni sektor da se tretira isto kao i državni sektor, premda stoji ovo veliko pitanje, o kojem je govorio i doktor Vučićević, što se tiče rada lekara u državnim ustanovama u poslepodnevnim satima, da li će oni to vreme koristiti uglavnom za taj rad posle podne, a pre podne kada rade u državnoj službi za onu platu da to bude na neki način minimizirano.
Još nekoliko stvari, vezano za govor kolege Marića. On je govorio, između ostalog, da je najgore vreme prošlo, vreme sankcija, sada ide sve bolje. Nažalost, kolega Mariću, ne mislim da je najgore vreme prošlo. Veliki je znak pitanja da li je to najgore vreme prošlo, mislim da nije.
Govorio je o neredovnoj uplati doprinosa, firme nisu radile. Verujte da su zakoni takvi da se sada i porezi i doprinosi regularnije plaćaju, ali imamo jedan drugi veliki problem: veliki broj firmi i preduzeća takoreći se ugasio, tamo se ništa ne radi, tamo ljudi jednostavno ne rade.
Imamo hiljadu takvih firmi, gde ljudi uopšte ne rade. Nema plata, nema poreza, nema doprinosa, nema ničega. Kada govorimo o tome da je bolje vreme, ne verujem.
Govorio je da su se nesrećni ratovi desili našoj zemlji; jesu, nama je sve nametnuto i valjda je svima jasno u ovoj skupštini da se međunarodni faktor nije promenio ni za jotu kada je reč o odnosu prema srpskoj državi i prema srpskom pitanju. Pošto-poto žele da ukinu Rezoluciju 1244, da izvrše reviziju Dejtonskog sporazuma. Kolega je pričao o tome, iako to nije tema ovog zakona.
Na kraju želim da istaknem još jednom naše programske ciljeve, od kojih nećemo odstupiti. Tu postoji jedna stvar koja je ostala na snazi. Svaki osiguranik treba da ima zdravstvenu knjižicu, mora da bude osiguran, nezavisno od toga da li je bio nezaposlen, da li je bio poljoprivrednik. To je jedan vrhunski domet socijalizma, socijalističkog društva, mora da ostane na snazi.
Druga stvar, na čemu insistiramo, jeste da zdravstveno osiguranje i zdravstvena zaštita moraju da budu besplatni. Ako nema dovoljno sredstava može da se traži neko drugo rešenje – povećanje stope doprinosa, uvođenje dodatnih doprinosa i poreza za ove najbogatije. U krajnjem slučaju, državni dug nikada nije propao. Najgore je to pravo izbrisati iz zakona. Onda nema nikakvih šansi da se bilo šta uradi, a sa druge strane veliki broj siromašnih ljudi u Srbiji ostaće bez najelementarnijeg prava, a to je pravo na život, jer jednostavno neće biti u prilici da se leče.

Reč ima narodni poslanik Mileta Poskurica, pa narodni poslanik Vesna Lalić, Miroslav Nedeljković, pa Velimir Simonović.

Dame i gospodo narodni poslanici, mi danas donosimo set zakona za koje ne možemo reći ni da su reformski, niti nose obeležje naročitih novotarija, i naročito nove dobrobiti, koje se građanima koji su korisnici zdravstvenih usluga stavljaju na raspolaganje. Pre bi se reklo da smo u jednom kontinuitetu zakona koje smo već imali, koji su samo pretrpeli dodatno pogoršanje.
Naime, nema reformskih zbivanja za period od pet godina, niko ovde jasno nije izašao, a ministar je praktično podržao dve vlade. U jednoj je bio veoma larviran, dok se nije oformila ova zadnja, preživeo dok su njegov posao radili zamenici, eksponirali se. Ministar je negde sačekao u larviranom obliku i ponovo se ispoljio isti ministar, znači poverenje koje i jedna i druga oslovljena grupacija kao DOS i ova sada, kao neka nova varijanta DOS-a, prihvatila da on vodi ovako važan resor. Dakle, nije našao za shodno da izađe sa jednim jasnim konceptom zdravstvene zaštite, zdravstvenog osiguranja, zdravstvene mreže, šta tu treba temeljno promeniti, ko bi trebalo da iznese takav plan i program.
Jedna deklaracija je rađena u Mladenovcu, gde su definisani opšti principi, pod uticajem različitih stranih agencija, onih koji su zapravo i nosili finansijsku konstrukciju tog sastanka, plaćali obilno dnevnice ili šta sve još, ali se i na tome stalo, ni to se nije definisalo, pa se danas, recimo, izlazi i sa takvim zakonskim predlozima koji nemaju čak ni definisane osnovne pakete zdravstvenih usluga.
Građanin, našavši se ma po kojoj osnovi u statusu osiguranika, zapravo ne zna šta će to dobiti besplatno. Čak tamo piše 100%, a neće mu biti 100%, jer će platiti participaciju za pregled, participaciju za lek, a onda će doživeti da će uprkos svemu tome otići u nivou standardnih usluga da čeka na red za nekakvu operaciju, znači opet čekanje, a ako nećeš da čekaš moraćeš da platiš.
Mnoga zakonska rešenja idu naruku... Čak je i ona čuvena kategorija nekakvog dopunskog rada, dodatnog dopunskog rada u ustanovi, samo elegantniji način za prevođenje bolesnika iz statusa liste čekanja u status brže mogućnosti da se operiše, budući da zaista drugih objašnjenja nema, a to će morati da plati, jer drugačije neće moći, da neko radi u njegovo radno vreme.
Sada idemo po redu o celom zakonu. Govorimo o tome da se reformskom ne može smatrati ni činjenica koja će biti samo produžena, a to je stanje u kome će se i dalje nastaviti orgijanje farmaceutskih finansijskih mafija, kojima je prethodnim zakonima o lekovima, koje smo doneli prošle godine, dato zeleno svetlo da se kroz različite bordove, formirane prema tom zakonu i prema predlogu ovog zakona, na nivou Republike, na nivou stacionarnih institucija u državnom sektoru, kako je u zakonu podeljeno, gde je dozvoljeno da ti etički komiteti kobajagi nešto overavaju, pristaju.
Šta je konačno suština? Vrše se ispitivanja lekova koji su uglavnom ispitivani protivno kodeksu koji je donet u Zakonu o lekovima i medicinskim sredstvima, gde se tada na našu intervenciju da ipak ne verujemo u sve befele koji idu uz lek (potvrda o dobroj proizvođačkoj i laboratorijskoj praksi i ostalo), da mi ipak vršimo proveru svake serije leka koji dođe, makar i sa strane.
Sada se za lekove koji sa strane dolaze, koje uvoze renomirane kuće, za neke čujem da su otišli kod Miškovića, debelo i temeljno se po Srbiji plaćaju tzv. projekti u kojima se dokazuje da je lek efikasan. Naravno, 406 evra po pacijentu, 20, 40, 50, pacijenata, 2-3 lekara, pa vi vidite kakva je to dobit. Neki idu u vizite, neki rade, drugi rade projekte i to je raslojavanje sa osnovnom zakonskom podlogom, niko im ništa ne može, etički komitet lepo se dogovori – ti meni, ja tebi, i to ide.
Džaba prava pacijenta koja se ovde regulišu da može da odustane.
Pacijentu se kaže – ako pristaješ na to ideš u opit, to se zove medicinski opit itd., imaćeš koristi, jer će ti taj lek, na kraju krajeva, fond priznati. Moramo i imamo pravo da sumnjamo da je reč o temeljnim strukturnim dogovorima, strukturnim relacijama. Uvode se nove kuće za iste lekove. Već su neke osvojile tržište i sada stižu nove.
Neki doktori koji su propisivali lekove iz te grupe ozbiljnih lekova za nadomeštanje i korekciju anemije, prema nekim informacijama ili bar televizijskim, u zatvoru su, jer su navodno propisivali lekove sa liste u vreme kada to nije bilo odobreno. Lekove su potrošili bolesnici, doktor u zatvoru plaća i odgovara zato što je trošio lek koji je dao bolesniku. Koliko je to pravno, a koliko je elemenata kriminalno iz toga, dakle ne branim sam postupak, nego činjenicu ako je prema medijima to tačno da neko ko je propisivao lek, pa makar tada da ga ministarstvo nije odobrilo, jer moralo je proći kroz još nečiji potpis itd. Nije to baš mogao sam doktor da nabavi i da da.
Dakle, sve je kod nas moguće. I, ona druga strana, konačno, legalno sticanje dosta dobre koristi, a opet kroz uvijenu finu oblandu o pravnoj regulativi koja postoji. Mi se suočavamo i sa tzv. suficitom u zdravstvu, viškom zaposlenih, ako to smatramo reformskim događajem, a moguće je i da jeste. Ne znam, ako imamo višak zaposlenih, kako ćemo organizovati dežurstvo u kojima će se samo deset sati nedeljno moći da dežura i jedno dežurstvo nedeljno. Koliko to lekara najmanje treba imati da bi obezbedio dežurstvo ili, uslovno, moći će direktor drugačije da organizuje i da imaju 20 sati dežurstva.
Kako će to da izgleda i otkud odjednom višak, kada je sve više zahteva za pružanje zdravstvenih usluga i kada je sve više onih koji tu pomoć traže i sve duže čekaju na listama, čak sa sumornim dijagnozama poput malignih bolesti, kukova, operacije kardiovaskularne prirode, zamena proteza, koronarne intervencije itd. Dakle, ozbiljne operacije.
Često se i ministru, koliko sam slušao u par emisija, i njegovim predstavnicima uživo javljaju gledaoci (i našim direktorima, naravno) i kažu – kako to da sam bio na listi, recimo, 181. pa čekam nekoliko meseci, pa sam 250, pa kako je to moguće­? To nije moguće, nego se stvaraju mere prevazilaženja pozicije na listi; dakle, sirotinja očito ne dolazi. Fenomen liste čekanja koji je ovde uveden je i ozvaničen zakonski, sada mu više niko ništa ne može. Do sada je bio pod uredbom, pod odlukom. Sada kada je zakonski ozvaničen i ako ovako prođe biće lista, pa ko sačeka živ sačeka, a ko ne sačeka može da se žali ministru ili ministarstvu.
Kada govorimo o samom zakonu možemo reći da ima dosta deklarativnih odredaba, dosta je obiman. Čak neke stavke, recimo u članu 28, koje govore o pravu bolesnika, do te mere deluju nepotrebno i toliko glomazno...
Pazite, medicinska sestra je prošla školu, vrlo specijalizovanu, i zna kako da se ophodi sa bolesnikom. Svaki lekar to uči kroz nekoliko kliničkih predmeta kako da se ophodi. Znate, tamo ćete vi sve fino sa bolesnikom i glatko, do detalja razrađeno i potrošeno dve stranice na taj opis, a onda, recimo, u nekim drugim zakonima kažu jednostavno – pa, pacijent ima sva prava i prava na vrhunsku negu. Pacijentu se, ili bolesniku, ili građaninu, garantuje pravo na zdravstvenu zaštitu najvišeg nivoa. Sve je stavljeno u jednu rečenicu.
Šta će 50 rečenica da se opiše jedno pravo? Dakle, to prilično deluje plitko, glatko, kao mislimo mi o građanima, ali tamo piše – imaš pravo da mu kažeš cenu koliko će to da ga košta, pa da mu kažeš da li će intervencija da boli ili neće da boli. Mislim, nekada i do nekih perverznih detalja stavljenih u zakon, a ima mnogo važnijih odredbi, gde će se veoma jasno definisati neke veoma bitne stvari. Pitanje plana, pitanje mreže, pitanje pozicije, recimo, interniste u okviru izabranog lekara, neke mnogo bitnije stvari. Kriterijum za akreditaciju donosiće nam sada komora, a stavovi oko komore su, bar što se tiče ove angažovane političke javnosti, podeljeni. Ne mislimo baš svi da komora, kakvim je konceptom data, treba da bude tako i prihvaćena.
Iz sektora zakona o zdravstvenom osiguranju, dakle, zaista bih sve ponovio što je prethodnik rekao i potpuno se slažem sa većinom onoga što je izneo. Zaista su to nove restriktivne relacije, koje su ovim zakonom uvedene. Vidimo da će se participirati sa pet posto ležanje na intenzivnoj nezi i sa 35 posto ispitivanje steriliteta. Šta onda da govorimo o beloj kugi i ostalom?
Ne znam, vrhunske, super tehnologije koje se primenjuju u dijagnostici moraće se platiti. Ko će sada da donese odluku šta je vrhunska, super tehnologija, izrazito bitna tehnologija u dijagnostičkom postupku? To će ići verovatno u podzakonska akta i sve što nam se čini bitnije ići će u podzakonska akta i u ruke ministra i saradnika u resoru. Prema tome, vidimo da to i nije baš najbolje rešenje.
Bolje da se nešto ključno i bitno stavi u zakon, pa da iza toga ne može ni sam ministar, niti njegovo "telo mudraca", ovaj savet koji formiraju, da donosi nekakve drugačije odluke i da vrši analizu kretanja situacije, pa ćemo sve zakone da donesemo i onda ćemo da formiramo nacionalni savez za zdravstvo, ili kako se zove, pa će on da nadgleda strategiju i ideje, predloge i nekakve deskriptivne skribomanske ideje, a već zakoni funkcionišu. Kada za godinu dana, ili koliko već, ne sećam se, u prelaznim odredbama, formiramo to telo, ono će da gleda i prati i analizira i evaluira i pobraja sve što piše u nivou preventivnih mera i sve će da rade i oni.
Predviđeno je da to budu obrazovani ljudi, akademici, da budu ljudi od imena i prezimena.
Onda će oni da stvaraju koncept buduće strategije za zdravstvo. Mi smo sada zakone doneli i znači da ministar misli da ćemo brzo da menjamo zakone ako ti ljudi budu savesno radili.
Neke socrealističke kategorije poput društvene brige itd, mislim, reći će jasno – briga države za zdravlje, briga pojedinca o zdravlju, briga poslodavca o zdravlju i njegova obaveza i odgovornost, idemo u krajnje jasne definicije. Zašto društvena i zašto je to nešto razvučeno, zamagljeno, svako može biti odgovoran i ne mora biti odgovoran. Ta jedna razvodnjenost je nepotrebna, bar u ovom istorijskom trenutku u kojem se Srbija nalazi. Ta kardeljevština više nije potrebna.
Ljudska prava i vrednosti, a to je u petoj glavi, zaista sam mnogo o toj deklarativnoj demagogiji već rekao, o dostupnosti zaštite na svim nivoima. Mislim da je to krajnje demagoška klauzula. Šta je tu dostupno kada on ode sutra i čeka za laboratoriju u domu zdravlja na nivou primarne zaštite, čeka da dođe na red da izvadi krv i kako da ulovite faktor rizika? I kada sačeka, za pet, šest, sedam dana, on to mora da plati.
Puno je demagoških odrednica. Vidimo da je tendencija da se plaća. Pravo obaveštenja o bolesti, i o bolovima, i o preispitivanju i o lekovima...
Čak se i apotekarima stavlja zakonska obaveza da učestvuju u veoma važnim... A da ne bih sada tu licitirao sa terminima: sprovodi preventivne mere (pazite, apotekar); onda, racionalizuje troškove lečenja i terapijskih protokola, prati interakciju itd. To su apoteke koje će verovatno preći, iako još status nije jasan, na nivo lokalne samouprave, pa valjda će ih finansirati fond, neće valjda sirote opštine i apoteke da finansiraju, mada je moguće i negde jasno piše. Pet zakona držati u glavi i čitati u ovako kratkom roku, pa i ako sam prevideo, mada je ostalo nejasno. U razgovoru sa apotekaricama koje su veoma blisko pratile ministrove akcije oko toga saznao sam da ni njima nije jasno kakav će biti status apoteka.
Ono što je bitno, mi smo jasno i taksativno rekli, ne može se lek izdati bez recepta. Moramo jednom znati. Pazite, vi taj lek možete, jer na recept ide, jer na listi, da li jeste ili nije, i u državnoj apoteci manje-više tražen. Čak u državnoj možete kupiti mnoge lekove, čak i hormonske prirode, bez recepta, a o privatnim i da ne govorimo. Ako bude u privatnoj bude neki blanko recept i bude na nekom papiru i taj apotekar to ne zadržava. Nema onog nekadašnjeg ne ponavljati i ne izdavati ponovo.
Neverovatno je, ako pustite tako lekove da se uzimaju slobodno, pa kako će apotekar, a zakonski je obavezan da vodi računa o interakcijama. Kada dođe pacijent i uzme recept za određeni lek i pre podne kod lekara, izabranog lekara (a to je tek posebna priča koliko je ta kategorija u redu), pa onda ode u apoteku i podigne lek.
Onda izađe i ode do kuće i sretne nekog na pijaci, i on kaže - nije ti to ništa dobro, idi uzmi "ampicilin", a ovaj je dao "pentreksil", kaže - to ti je super. On ode i za svoje pare kupi drugi. Nije dužan apotekar da poznaje fizionomiju i likove, a plus što omogućava da tehničari imaju mogućnost da izdaju i rade na recepturi. Do sada su radili.
Ne znam krivične prijave za apotekare koji su pogrešili lek, jer znam za lekare koji su uzimali mito koliko hoćete. Znam za odgovornost da nije bilo vakcine za grip i da je ove godine manje i da je prošle godine nešto nameštena igra bila oko toga. Znam da se desilo, zna cela javnost, da su mnoga deca bila zaražena HIV-om, žutica u Čačku. Mnogo toga svi znamo, a malo znamo da tehničar nije baš pogodio da izda recept pa ne sme da radi bez prisustva farmaceuta.
U većim gradskim sredinama farmaceuti manje-više sede pozadi i vode administraciju i piju kafu i opet su tehničari ispred. Ne možemo, ako hoćemo da apoteke svedemo na nivo, osim apoteka ispostave ove male priručne apoteke ili kako se zovu sada tačno, da ne pogrešimo u nomenklaturi, ne možete nabaviti toliko farmaceuta za sve.
Da li to znači da ćete u strogoj primeni zakona pozatvarati apoteke na selima, u seoskim ambulantama? To bi bio skandal. Ko će vama da poveruje i da im kažete - ne zna apotekarica Mica ili Mira, koja je radila 25 godina i znaju je celog života i nikom ništa nije, a odjednom ne zna i od ove vlasti i od ovog ministra je ispalo da ona ne zna da izda lekove i nema farmaceuta.
Ili ćete pustiti, kao što sada radi u našem gradu Kragujevcu – 30 i nešto studenata je upisalo privatno farmaciju i sada pare dajemo fakultetu za hemiju i dve trećine prihoda i svi to plaćaju iz džepa. Da je fakultet dobar i valjao priznala bi ga i država i imao bi budžetske, a ne samo samofinansirajuće. Da li je to put u hiperprodukciju?
Ovo što se radi, da dotaknem i ovo kada sam u ovoj priči oko kontinuirane medicinske edukacije za koju pokušavate često da nas ugurate priču da smo mi protiv toga. Ma nema govora, nismo, ali kako je nakaradno shvaćeno, osobito od onih institucija koje je sprovode, a to su fakulteti, ne rade je zdravstvene institucije, nego naučne institucije, obrazovne institucije je manje-više sprovode, sada su otvorili sajt, postoji katedra, to se zove kontinuirana medicinska edukacija.
Ona jeste u zakonu tačno i dobro napisana, to su stručni skupovi, kongresi i vrsta edukacije koja se sprovodi, ta kategorija, sada vam je to postao najbolji mogući model da nekome uzmete 3.000 da dođe da sluša pola sata, sat, dva, tri ono što želi, da položi test. Unapred svi saopšte pitanja, manje-više, ako ne saopšte, niko neće kolegi da odbije, jer dao je pare, ko da mu ne da pravo da mu prizna test.
Tu se pojede neki ćevap, popije se neko piće, to vam bude od 10-16 časova i on nosi sertifikat. Taj će sertifikat u najmanju ruku pet godina da važi.
Hajde da kažemo – nećemo takvu vrstu edukacije da sprovodimo, zašto trčimo u susret nekim budućim zbivanjima ako to nama sada za licencu nije bitno, ako su primarni kriterijumi za licencu diplome koje smo stekli, a ta medicinska edukacija je te vrste, uzorno sprovođena, gde se prosto utrkuju, jer mnogi fakulteti šalju svoje nastavnike, sa tašnom i mašnom, koji idu po domovima zdravlja i kažu – doći ćemo kod vas da održimo, dobićete važan papir, a to košta, jer u zakonu kaže da direktor treba da da slobodne dane zdravstvenom radniku koji ide da se edukuje u kontekstu edukacije, ne kaže da treba da mu plati participaciju.
Šta onda biva? Onda će lekar morati da ide u farmaceutsku kuću da moli ako oni daju tri ili četiri hiljade ili koliko za participaciju, onda će morati da piše njegove lekove, a javna je tajna da mnoge farmaceutske kuće vode paralelni spisak, čak gde su i šifre bolesnika koji je lek napisan i tako se nagrađuju doktori, vode ih do Vrnjačke Banje, vrte se po Srbiji da nešto čuju i da nešto vide, ali favorizovano pišu lek određene farmaceutske kuće.
U mnogo su većoj prednosti ovi koji rade projekte, koji vrše medicinska istraživanja na leku koji već odavno funkcioniše u Nemačkoj. Verovatno na Nemcima lek deluje, a na našima ne deluje, pa daj da i mi probamo da se neko od toga ovajdi. Sve i da se ovajdi i da se dokaže da lek valja i da se to saopštenje na kongresu iznese, ništa od tog posla nema ako ne prođe u fondu, a da bi prošao fond, znate šta to podrazumeva, kako to može da bude, imamo pravo da i o tome mislimo. Pojavljuju se mnogi paralelni lekovi, čak i od kuća koje nisu prestižne u tom domenu. Znamo koje jesu, veoma specijalizovane, a znamo koje se javljaju kao pioniri u toj struci, ali takva je realnost, to je zakonski ozvaničeno i ovaj zakon to samo potvrđuje i daje dalje znak da se sa tim nastavi.
Izabrani lekar – vidite, prilično smo pobegli od ideje da nam je korisna porodična medicina, da je lekar porodične medicine nešto o čemu se jako puno službeno govorilo; nije to nešto što je bila apstrakcija pojedinih političkih partija.
Dakle, kada bi se lekar vezao za porodicu, kada bi se vratio tradicionalnom, ako hoćete i anglosaksonskom i to zapadnom orijentiru u razvoju zdravstva, mi ne bismo mnogo pogrešili. Osnivamo u našim univerzitetima visoke medicinske škole koje nam neguju lekare porodične medicine, a oni će čak i da magistriraju zahvaljujući nakaradnom zakonu o visokom obrazovanju. Biće magistri, a reč je o gimnazijalcima, medicinskim sestrama u osnovi. Postaće sa visokom stručnom spremom i biće magistri porodične medicine.
Šta će oni da rade? Sve što uče, uče elementarno i uslovno, uče do neke mere, dijagnostiku do neke mere i potpuno je nemoguće odvojiti nakaradni zakon o visokom obrazovanju i ovaj zakon o zdravstvenoj zaštiti, jer se tiče nečega.
Tamo je jasno ograničeno trajanje specijalizacije, a u ovom zakonu se pominje subspecijalizacija i pravo da ide i ovo je bolje rešenje nego ono što smo imali u prosveti, ali to je kolizija.
Kada smo imali raspravu o tome šta ćemo za opojne droge, za promet, mi smo pristali da povučemo naše amandmane, da ne idemo da jurimo reč – prirodni proizvodi, da ubacimo neke biljke, indijsku konoplju i crveni mak koji bi bili resursi za opojne droge.
Mi smo pristali na argumente od strane predstavnika Vlade, ima drugi zakon koji reguliše, iako smo de fakto mogli uporno da idemo i da narodu objašnjavamo zašto smo protiv indijske konoplje, protiv crvenog maka kao prirodne supstance ili iscedak semena, inspekcija će ga juriti, ako uzmete kao neku sušenu travu ili seme, onda će inspekcija da ga pusti. O tome važi neki drugi zakon.
Hoću reći da se i ovde mogla napraviti koordinacija između predloga koji su u ovom zakonskom rešenju o zdravstvenoj zaštiti i o onog rešenja koje je nuđeno u zakonu o visokom obrazovanju, koji su u potpunoj diskrepanciji.
Dopunski rad samo otvara šansu za još jedno uzimanje para narodu. Neće biti mnogo motivisanih lekara za 50% od profita rada u svojoj ustanovi, ali time da postoji vremensko ograničenje koliko oni mogu da se posvete dopunskom radu i činjenica da će tada u dopunskom radu raditi ono što u redovnom radnom vremenu ne mogu...
A šta ako je to nekakva operacija, nije to samo ultrazvuk, šta ako neko želi da radi kataraktu, želi da radi TUR prostate, ja želim da radim slepo crevo, kilu, ne daj bože malignitet, neko ko zna da je na listi čekanja 217. sa malignitetom dojke, a radi se dva puta ili tri puta nedeljno, može da izračuna koliko treba da čeka, pa sečaka metastazu. Ići će popodne, možda to nije tako, ali u zakonu ne stoji da je to tako, nego da ima pravo da mu se pruži zdravstvena usluga.
Šta će tek reći kada se operiše, mora da ga ostavi na mestu, kakvo je objašnjenje što taj bolesnik nije legao, nego tek posle operacije koja je rađena posle podne može da ostane u bolnici. Što nije mogao da dođe pre podne da legne i da uradi o troškovima Fonda zdravstvene zaštite? Nekako neke stvari nisu pitke, ostavlja puno mogućnosti i za one koji budu zainteresovani.
Mnogi lekari će za sitne stvari da odu u privatnu praksu, da odrade nekakav pregled, nego da to rade popodne i da se njih 10 otima oko jednog ultrazvuka, jer nemate vi preterano puno ultrazvučnih aparata po bolnici.
Još je manje verovatno da će doći onaj iz privatne prakse u bolnicu da onim lekarima tamo otme, a ta varijanata je razrađivana na Odboru, da im otme termin i da radi tu. Više je stvar obrnuta.
Što se tiče etičkog odbora, imamo ga na tri nivoa: etički odbor koji formira Republika, u komorama i u svakoj bolnici. Prosto je pitanje nekakve subordinacije, pitanje nadležnosti da li je to zaista jedan isti pravni akt, da li se ista materija tiče, jer je nemoguće da etički odbor, nego neće etički savet, odnosno zove se etički odbor ako se na varam, neće propisati pravila postupanja etičkog odbora kliničkih centara i bolnica, zdravstvenih ustanova. Onda je to jedan isti i kraj priče. Ovaj je formirao gore, a ne - ovaj ima svoje merilo, svoje kriterijume. Pitanje je koliko će on rešavati neke druge stvari, bar sigurno neće rešavati one koje će rešavati etički odbor lekarskih komora i imaju prava da se uključe u mnogo ozbiljnije probleme.
Dakle, to su bili deklarativno delovi, segmenti, nismo išli po amandmanima, zbog čega mislimo da ne možemo da damo podršku ovakvom zakonskom projektu, pre svega zakonu o zdravstvenoj zaštiti i zakonu o zdravstvenom osiguranju.
Što se tiče opojnih sredstava i droga, videćemo i oko toga, nemamo naročitih primedbi, jer je zakon tehničke prirode, dosta je dobro odrađen, mislili smo samo da ga poboljšamo u nekim segmentima i da se dodatno zaštitimo da ne prođe nešto drugo iz čega može nastati opojna droga ili psihotropna supstanca, ali pristali smo. Bili smo kooperativni, pristali smo da te amandmane povučemo.
Što se tiče ovih drugih segmenata, pa recimo i ovaj zdravstveni deo, obustaviti porodici umrlog pravo na nadoknadu za pogrebne troškove – to je strašno. Sirotinji je to bila zadnja nada kada im neko umre, pored velikih troškova za pogrebno mesto, i ova nadoknada i šta im sada ostaje, da im lokalna uprava da, a pitanje koji će to iznos biti. To će opet narod da pokrije, staviće ljudi novac, tako se radi u Srbiji i to će narod da pokriva dokle može solidarnošću protiv loših zakona i loše vlasti, ali neće to moći dugo.
Nije kompliment za vlast da ukida postojeća prava i prava koja su imali osiguranici, nego da im poveća i poboljša stanje i nije prilika upoređivati naš i japanski standard kako oni sada idu restriktivnije i upoređivati osiguranje, jer doći u Japanu brzo do dijagnoze je mnogo kraći put nego što je to ovde. Možda više košta, ali je drugačiji standard i kvalitet života i mnogo je toga drugačije. Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Vesna Lalić, a sledeći narodni poslanik je Miroslav Nedeljković, pa Velimir Simonović, pa Božidar Koprivica.