Narodni poslanik Miroljub Marić, izvolite, po amandmanu.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, očigledno je da ima mnogo političkog naboja u Skupštini Republike Srbije. Ne bih hteo da polemišem sa kolegama i koleginicama koji su nesporno veoma iskusni političari i mnogo iskusniji od mene. Želeo bih da se vratim na zakon. Povodom amandmana na član 7. želim da kažem da će stranka G17 plus glasati protiv toga da se član 7. briše.
Želim da kažem sa tri aspekta sve najbolje i najafirmativnije što se tiče Crvenog krsta Srbije. Prvo, kao lekar, učestvovao sam u mnogim akcijama Crvenog krsta kao aktivista, dobrovoljni sam davalac krvi i učesnik sam rata na Kosovu, gde je, pored velikih problema koje smo imali u sanitetu i naša armija u to vreme nije mogla da obezbedi velika sredstva i materijal, sanitetski i drugi koji nam je trebao u dve hirurške ekipe koje sam vodio, nesporno da nam je Crveni krst veoma mnogo pomogao.
Mislim da ne treba da se briše ovo - javna ovlašćenja, koja u stvari imaju pečat jednog dugogodišnjeg kvalitetnog rada vrlo odgovornih i vrlo časnih i ponosnih ljudi koji su aktivisti Crvenog krsta.
Normalno je da moram da se složim sa onima koji kažu da je bilo kriminala i propusta. U svakom žitu ima kukolja, kako naš narod kaže.
Mislim da ovaj predlog zakona, koji ima nameru da uredi da Crveni krst radi još bolje i kvalitetnije, nije nadležan za bavljenje kriminalom i propustima koji će biti u budućem radu Crvenog krsta, ali nisu predmet ovog zakona.

Da li još neko želi reč o amandmanu? (Ne.)
Na član 7. amandman je podneo poslanik Veroljub Stevanović.
Vlada nije prihvatila ovaj amandman. Odbor za zdravlje i porodicu prihvatio je ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Živodarka Dacin.

Poštovani predsedavajući, poštovane kolege narodni poslanici, ovo je amandman kolege Veroljuba Stevanovića, koji nije tu, a koji glasi – popularisanje dobrovoljnog davalaštva krvi i, u saradnji sa službama i zdravstvenim ustanovama za transfuziju krvi, učestvuje u organizovanju akcija dobrovoljnog davanja krvi. To se upravo odnosi da praktično i dobrovoljno davalaštvo krvi bude u opsegu poglavlja iz člana koje govori o javnim ovlašćenjima.
Imala sam apsolutno isti amandman, samo možda neki drugi redosled reči. Zbog toga, a s obzirom da nemam problem koji će poslanik iz koje političke opcije podneti amandman, svoj sam povukla. Poslanička grupa SPS će glasati za amandman kolege Veroljuba Stevanovića.
Zašto? Juče je ministar u završetku radnog dana govorio da u svim ovim zakonima koji se danas nalaze na dnevnom redu mi zapravo idemo korak napred. Zaista bih želela da je to tako, ali ako je to tako, zašto onda u ovom delu mi idemo korak nazad? Koji su argumenti koji govore u prilog ovome što danas kažemo? Prvo, sada u važećem zakonu Srbije isto postoji da je dobrovoljno davalaštvo krvi njihova motivacija, praktično javno ovlašćenje i to će važiti sve dok ne budemo usvojili ovaj zakon, ukoliko ne usvojimo i ovaj amandman. Da li treba da činimo nešto da bilo koji novi zakon bude lošiji; ako ne bude bolji, onda dajte da ne menjamo ono što stoji.
Želim da kažem, a to u ovom zakonu postoji od 1979. godine, a isto tako i u saveznom zakonu ovo još uvek pripada javnim ovlašćenjima. Ako svi ovi zakoni treba da budu usklađeni, kako stoji u obrazloženju, sa saveznim zakonima, onda bi to bilo logično da se završi.
Prvo moram da kažem da imamo poslove koji se poveravaju Crvenom krstu, a poveravaju se i preko volontera koji i te kako rade i vrše ovu edukaciju i oni, sigurni budite, zalaze pre svega u škole, radne organizacije, jer zaista osnovni nacionalni cilj svake države, pa i naše, jeste da ima dovoljnu količinu krvi i da svim bolesnima i unesrećenima može da pomogne.
Znamo da je, otprilike, 4% neki idealan procenat stanovništva kome teži svaka država da ima dobrovoljne davaoce krvi. U našoj državi, u proseku, taj procenat je mnogo ispod. Moram i ovog puta da kažem da je taj procenat i preko 4% jedino u AP Vojvodina. Naravno, po principu solidarnosti to nikada nije bio problem, da se pruža i da krv onome kome zaista treba.
Još od 1954. godine postoje obučeni volonteri, koji imaju zadatak da obučavaju, da edukuju i da govore pre svega mladim ljudima, a i onima koji se nikada nisu susretali sa takvim problemima, koliko je humano dobrovoljno dati krv. Verujte, na Dan dobrovoljnih davalaca krvi, koji je 11. maja, obično se uključi, bar govorim iskustva iz svoje sredine, iz Kikinde, poneka srednja škola. To su mladi koji pune tada 18 godina, to je uglavnom četvrti razred srednje škole, koji prvi put dobrovoljno daju krv. Pitajte ih ko je taj koji je najviše na njih uticao, koji je učinio pravu motivaciju da dobrovoljno daju prvi put svoju krv. Verujte, to su aktivisti Crvenog krsta, i to pre svega njihovi vršnjaci.
Nije samo dobrovoljno davalaštvo krvi akcija koju Crveni krst vodi kontinuirano, iz dana u dan, a u interesu je svih onih kojima je ta krv neophodna. Mnogo je tu još drugih aktivnosti i akcija koje Crveni krst vodi. Još jedan pozitivan momenat u svemu tome ima, a to je da animira mlade ljude i da kroz svoje radionice i kroz svoje edukacije upravo prave onu armiju volontera koja nikada ne sme da nestane ni u jednoj mnogo razvijenoj zemlji, a ne kod nas.
Zbog svega iznetog zaista smatramo da bi za amandman kolege Veroljuba Stevanovića trebalo glasati, bar da ne promenimo ono stanje koje već sada postoji u Zakonu iz 1979. godine, koji još važi, jer na taj način nećemo učiniti nijedan korak unazad.

Reč ima narodni poslanik Miroslav Nedeljković.

Kolega Veroljub Stevanović je predložio amandman na član 7. Inače, u članu 7. tačka 4) kaže se da se Crvenom krstu poverava vršenje i sledećih javnih ovlašćenja, a to znači, što se tiče transfuzije krvi, odnosno te problematike "okupljanje i organizovanje dobrovoljnih davalaca krvi, kao i utvrđivanje uslova za dodelu priznanja" itd. Kolega Veroljub Stevanović je dao malo širu definiciju – popularisanje dobrovoljnog davalaštva krvi i, u saradnji sa službama i zdravstvenim ustanovama za transfuziju krvi, učestvuje u organizovanju akcija dobrovoljnog davanja krvi.
Nema se šta prigovoriti amandmanu koji je dao poslanik Stevanović, ali ovo je prilika da se kaže da ma šta bilo povereno Crvenom krstu u oblasti dobrovoljnog davalaštva krvi, to ništa neće pomoći, zato što je Ministarstvo zdravlja u proteklih nekoliko godina povuklo neke poteze koji su dobrovoljno davalaštvo krvi unazadili.
Ništa ne znači popularisanje davalaštva krvi među građanima, ako država nekim svojim rešenjima, sistemskim merama, organizacijom transfuziološke službe demotiviše ljude na dobrovoljno davalaštvo krvi.
Mi poslanici Srpske radikalne stranke koji smo zastupljeni u Odboru za zdravlje i porodicu zaista smo vodili jedan težak rat sa ministrom zdravlja, zbog toga što je započeo reformu transfuziološke službe iako odgovarajući zakon još nije donet. Bez obzira što zakon nije donet, jasne su namere ministra zdravlja da se transfuziološka služba tako organizuje da Srbija postane zavisna zemlja za produkte frakcionisanih produkata plazme, da će Srbija postati uvoznik tih preparata, umesto da može nesmetano da nastavi samostalnu proizvodnju tih izuzetno skupih preparata.
Između ostalog, organizacija transfuziološke službe ide u takvom smeru da se vrši stroga centralizacija. Praktično, samo će postojati centri u Beogradu, Novom Sadu i Nišu. Znate onu staru priču da će ove druge transfuziološke službe služiti samo za prikupljanje krvi, da će se transportovati u ova tri centra, gde će se dalje obrađivati. Onda bi se, po zamisli ministra, dnevne potrebe zdravstvenih ustanova zadovoljavale tako što bi se produkti krvi slali nazad u zdravstvene ustanove. Ima toliko mana u tom konceptu da je zaista sad suvišno trošiti reči na to.
Ono što je najstrašnije, Institut za transfuziju krvi se onesposobljava za vlastitu proizvodnju produkata krvne plazme. Kao što rekoh, to su izuzetno skupi preparati, a Evropska agencija za rekonstrukciju je svojevremeno, navodeći neke od osnovnih ciljeva sa kojima se uključuje u reformu transfuziološke službe, navela da Srbija mora postati sposobna da proizvodi te produkte plazme. Izračunala je da je potrebno uložiti u Institut za transfuziju krvi dva miliona evra u neophodnu opremu da bi se ta proizvodnja podigla na potreban nivo, da se zadovolje domaće potrebe. Umesto toga, Ministarstvo ne čini ništa po tom pitanju i zato će Srbija polako postati potpuno zavisna od uvoza tih preparata.
Ono što je šokantno, sad ja da upotrebim tu reč koju je koleginica Dacin upotrebila, to je procena da će Srbiji godišnje biti potrebno 11 miliona evra za uvoz tih preparata. To samo zbog toga što Ministarstvo neće da uloži dva miliona evra u naš Institut za transfuziju krvi, u potrebnu opremu.
I pored dobre namere kolege Stevanovića, imao sam potrebu da kažem da nam Crveni krst, bez obzira što ima ta ovlašćenja, ma kako se definisala, ma kako se opisivala u oblasti prikupljanja krvi, da Srbiji po tom pitanju ne cvetaju ruže, perspektive su sumorne, ako se politika u ovoj oblasti iz korena ne promeni.

Reč ima narodni poslanik Paja Momčilov.

Obrazložio je moj stranački kolega Nedeljković šta je želeo gospodin Stevanović. Da pojasnimo stvari. On je uvideo svu apsurdnost situacije da sada bude odgovornost za prikupljanje krvi prebačena na Crveni krst, koji treba da ostane dobrovoljna humanitarna organizacija. On je onda kazao da ne mogu samo oni da budu tu odgovorni, nego kaže ovako – zajedno, crveni krst sa službama i zdravstvenim ustanovama za transfuziju krvi, da učestvuju u tim akcijama.
Znači, on je hteo da pomiri ono što mi hoćemo potpuno jasno da definišemo. Država je odgovorna za tako važnu stvar. Zašto? Vlada Republike Srbije je odgovorna za zdravlje. Transfuzija krvi, obezbeđivanje dovoljnih količina kvalitetne krvi i krvnih derivata je od vitalnog značaja, strateškog, državnog i zdravstvenog. Prema tome, tu je odgovornost par ekselans Vlade. Tu može da ti pomaže ko hoće i dobrodošao je, ali odgovornost mora počivati na Vladi.
Ministra opet nema i mi sad ne možemo da vodimo kvalitetnu raspravu. Naši ministri ne poštuju Skupštinu. Eto, mislio sam da ga pohvalim da je on jedan od retkih, pored gospodina ministra pravde Stojkovića, koji izdrži raspravu sa narodnim poslanicima. No, kako je tako je, mi moramo da radimo.
Oko projekta transfuzije krvi digla se velika prašina. Verujte, došao sam u veoma nezgodnu situaciju. Iz kabineta gospodina Rodoljuba Šabića dojavljeno mi je, tražio sam da dobijem to pismo, da postoji pismo sledeće sadržine, kaže: "Poštovani, po osnovu Zakona o dostupnosti informacija od opšteg interesa, uputili smo zahtev predsedniku Republike Srbije Borisu Tadiću, premijeru dr Vojislavu Koštunici i predsedniku Odbora za zdravlje i porodicu Skupštine da nam dostave informaciju šta su preduzeli u cilju sprečavanja zloupotrebe sredstava namenjenih dobrovoljnom davalaštvu krvi i pokušaja komercijalizacije krvi dobrovoljnih davalaca".
Onda kaže: "U zakonom predviđenom roku premijer dr Vojislav Koštunica i predsednik Odbora za zdravlje i porodicu nisu dostavili nikakav odgovor. Odgovor savetnika predsednika Republike predstavlja evidentan primer izbegavanja odredbi Zakona o dostupnosti informacija od javnog značaja (pismo u prilogu), jer davaoce ne interesuje stav kancelarije i sekretarica, već iskrenost i lični stav demokratski izabranog predsednika u zaštiti institucije - dobrovoljno davalaštvo krvi."
Upućena je ozbiljna kritika na račun predsednika Odbora za zdravlje, ta osoba sam ja, da ništa nisam preduzeo u zakonskom roku da se odgovori na njihove zahteve. Fakat je, 17. oktobra upućeno je pismo koje nije zavedeno redovnim putem, nema pečata da je zavedeno.
Ja sam to pismo pronašao. Kaže ovako: "Poštovani, po Zakonu o dostupnosti informacija od opšteg značaja, član 5. stav 2, zahtevamo da nam dostavite punu dokumentovanu informaciju iz koje možemo videti koje mere i korake ste preduzeli po našem dopisu od 16. avgusta, a u kome smo javno naznačili zloupotrebu sredstava evropske pomoći i nestručno rukovođenje sredstvima donacije u okviru projekta reforme transfuziološke službe finansiranog iz javnih sredstava evropske pomoći. Budući da je dobrovoljno davalaštvo krvi, temelj zdravstvenog zbrinjavanja stanovništva Srbije, ovim postupcima ozbiljno ugroženo, a ti u našem kraju i poljuljani međunacionalni odnosi, informacija mora biti dostupna javnosti."
Tačno je da je i avgusta meseca upućeno na adresu Odbora i moje lično ime pismo koje nije zavedeno opet uredno, redovnim putem. Ja sam i to pismo pronašao. Suština je, kaže se ovako, a to je boldirano: "Molimo sve nadležne institucije ove države, javne ličnosti i političke partije i nevladine organizacije da u svom domenu rada i autoriteta spreče korumptivne interese u zdravstvu u odnosu na dobrovoljno davalaštvo, a u svojim sredinama ispitaju stanje u davalaštvu i da pomognu sprečavanju progona koji je prema nama uspostavljen od strane rukovodstva Zdravstvenog centra Užice, kao i institucija koje zdravstveno pokrivaju čitav Zlatiborski okrug."
To je potpisao potpredsednik komisije dobrovoljnih davalaca krvi Zlatiborskog okruga i predsednik komisije dobrovoljnih davalaca opštine Požega gospodin Lazar Panić.
Ono što me najviše nagnalo da govorim o ovom problemu je to što imam sada pismo koje je upućeno gospođici Beniti Ferero Valdner iz Evropske komisije, gde su tri potpisnika: mister Fadil Delić, davalac krvi 110 puta, mr Vladan Popović, davalac krvi 115 puta, Nova Varoš i Lazar Panić, davalac krvi 76 puta. Neću da čitam pismo, pismo je opširno i upućeno... Ko ga je uputio – Kiprijanu. Znači, osoba koja je zadužena za zdravlje u Evropskoj komisiji i uniji je uputila gospođici Benito Ferero Valdner ovo pismo i kaže da je u njenoj nadležnosti. Šta to znači? To znači da je ona nadležna za međunacionalne odnose i za kršenje ljudskih prava. Prepiska se vodi između dobrovoljnih davalaca krvi ove zemlje, i to onih koji su najistaknutiji dobrovoljni davaoci, i evropskih institucija, a da se ovde ništa ne preduzima, to nije dozvoljeno.
Ja snosim i deo odgovornosti što se nisam možda i više angažovao. Odbor je dao jasne zaključke. Ja tu nemam šta da dodam. Komisija, višestranačka, sastavljena je slobodnim izborom članova Odbora na osnovu rasprave i mišljenja koja su izneli određeni ljudi iz transfuziološke službe.
Mislio sam da je time aktivnost Odbora završena i mi nemamo zakonskih nadležnosti i mogućnosti da bilo šta više uradimo.
No, ono što štampa piše, opet se vraćam na sredstva javnog informisanja – davaoci krvi prete bojkotom. Onda, da ne čitam sve ovde šta sam dobio.
Interesuje me samo šta je to problem bio, zašto su se gospoda obratila Rodoljubu Šabiću i zašto su optužili mene kao predsednika za neaktivnost.
Evo šta su tražili: imena autora i učesnika u implementaciji reforme transfuziološke službe, koja je plaćena sredstvima pomoći građana Evrope i koja traje već četiri godine; uvid u kompletan sadržaj rešenja reforme koja se implementiraju već četiri godine; treće, uvid u budžetske liste iz kojih bi mogli da saznamo ko od nosilaca javnih funkcija je plaćen iz sredstava pomoći građana Evrope, kao i na šta su potrošena sredstva iz ove pomoći.
Znači, tri jasna stava koja su zatražena. Da li su dobili ili nisu, ja ne znam, verovatno nisu, čim su morali da krenu put Evrope. Mislim da to nije dobra situacija za našu zemlju.
Samo nekoliko reči opet da kažem o ovom projektu. To je projekt koji je napravio veliku pometnju i veliku uzbunu među davaocima krvi. Ta uzbuna se sada iz regiona Užica preselila u Vojvodinu, što apsolutno nije dobro.
Ovde je i potpisnik ovoga, izvesni gospodin Požega, koji je apsolutni jugoslovenski rekorder u broju davanja krvi. Preko 160 puta je čovek dao krv i on je potpisnik i mi se moramo ozbiljno odnositi prema ovim stvarima.
Šta je problem? Netransparentni projekat, koji je izgleda dosta opterećen i nekim koruptivnim radnjama, u svom inicijalnom dokumentu jasno je rekao da će se projekat usredsrediti na to da omogući rad institucije za transfuziju krvi u Beogradu, koja ima svoju fabriku za izdvajanje krvi iz derivata.
Gde je zapelo? Prvo, zapelo je na tome što se premešta proizvodnja derivata koji se dobijaju od krvne plazme u inostranstvo, a prvobitnim rešenjem je rečeno da sa vrlo malim ulaganjima možemo osposobiti naš centar da to radi. Drugi problem, centralizacija koja ne odgovara nama, od koje su se uplašili ljudi iz unutrašnjosti i to su problemi o kojima se mora jasno govoriti.
Ako smo demokratsko društvo, ako kažete da je transparentnost važna, ako smo stvarno doneli Zakon o dostupnosti javnih informacija, onda ovi podaci moraju biti dostupni i dobrovoljnim davaocima krvi, pa i našoj javnosti.

Reč ima narodni poslanik Bogoljub Pejčić, po Poslovniku.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedavajući, izvinjavam se što na ovaj način uzimam reč, ali želim da demantujem pisanje nekih novina da ja napuštam svoj poslanički klub i sebe proglašavam nezavisnim poslanikom. To je notorna laž, a drugo, smatram da onaj ko sebe proglasi nezavisnim poslanikom to je isto kao da je raspisao javni tender za sebe, da je na javnoj proveri, pa ko da više.
Takođe želim da upozorim i ovaj parlament i građane Srbije da šiptarski lobi ne samo da radi u američkom Kongresu, nego radi i u ovom našem parlamentu. Vi ste videli da se pojedini poslanici već sada zalažu za nezavisnost Kosova, pa kada im to ne prođe, oni demonstrativno napuste Skupštinu. Taj šiptarski lobi radi preko nekih vanparlamentarnih stranaka, čijim se prljavim novcem finansira kupovina poslanika. Dakle, kupovina poslanika da bi se destabilizirao srpski parlament, da bi Vlada pala, da bismo mi ostali bez pregovaračkog tima u ključnim trenucima kad se odlučuje o sudbini Kosova.
Vi ste videli da se otimaju i glasovi radikala, ali otimaju se zato da bi se psihološki uzdrmali radikali kao najveća poslanička grupa. Dakle, te vanparlamentarne stranke, pa i strašni šiptarski lobi koji obrće milijarde narko dolara, na svaki način žele da pregovaračku poziciju sa Martijem Ahtisarijem i sa kontakt grupom preuzmu samo Albanci sa Kosova, bez naših srpskih predstavnika. Da li će to biti tako videćemo već u ponedeljak kada budemo glasali o budžetu.