Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad Sedme sednice Drugog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2005. godini.
Na osnovu službene evidencije, konstatujem da sednici prisustvuje 99 narodnih poslanika.
Radi utvrđivanja broja narodnih poslanika prisutnih u sali, molim narodne poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.
Konstatujem da je, primenom elektronskog sistema za glasanje, utvrđeno da je u sali prisutno 89 narodnih poslanika, odnosno da je prisutno više od jedne trećine narodnih poslanika i da postoje uslovi za rad Narodne skupštine.
Obaveštavam vas da su sprečeni da sednici prisustvuju narodni poslanici: Sava Urošević i Blagica Kostić.
Prelazimo na načelni pretres 1-4. tačke dnevnog reda: – PREDLOZI ZAKONA O INOVACIONOJ I NAUČNOISTRAŽIVAČKOJ DELATNOSTI, SRPSKOJ ENCIKLOPEDIJI I REČNIKU SANU
Pre nego što pređemo na dnevni red, po Poslovniku, reč ima narodni poslanik Ivica Dačić.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, nisam se javio zbog 29. novembra, kako neki zlurado govore ili zbog rođendana Vuka Draškovića, kako opet neki zlurado govore, javio sam se zbog mnogo ozbiljnijih stvari.
Mislim da naša država mora odmah ozbiljno da reaguje na dva incidenta koja su se juče dogodila.
Prvo, da se švajcarska ministarka inostranih poslova, gospođa Rej, ponovo javno založila za nezavisnost Kosova i Metohije. Dokle će ova država da toleriše da najviši zvaničnici drugih država tako javno govore o otcepljenju dela naše teritorije?
Tražim da naša država najoštrije reaguje, pa čak ako treba i da prekine diplomatske odnose sa tim zemljama. To je normalna reakcija jedne normalne zemlje na ono što se radi protiv nje, njenog naroda i države.
Drugo, juče se u Bujanovcu i Preševu desilo nešto, što neko misli da će se dešavati samo u Prištini, albanska zastava se vije u Bujanovcu i Preševu. Naša država, takođe, na to ne sme da gleda zatvorenih očiju.
Zato mislim da ova skupština treba da uputi što pre zahtev nadležnim državnim organima da reaguju. Država se brani i rečima, ali država, zato što je država, ima i druga sredstva, inače se ne bi zvala država.
Zato vas molim, osim ovih tema koje su važne, da upozorimo nadležne državne organe da se ova praksa više ne sme tolerisati. Ako svaki ministar bilo koje zemlje na svetu može mirno da kaže da deo naše teritorije treba da bude nezavisan, a da ga mi još blagonaklono gostimo i ne reagujemo, onda ne znam šta će nam nadležni državni organi.
Ta ministarka kaže da to čini zbog velikog broja Albanaca sa Kosova i Metohije koji žive u Švajcarskoj. Šta ćemo sa Srbima koji žive u Švajcarskoj? Da li zato što se babe u Švajcarskoj, koje nemaju za koga da se udaju, udaju za Šiptare da bi dobili papire, da li je to dobar i veliki razlog da Kosovo dobije nezavisnost? Da li su međunarodni kanali šverca droge i oružja dovoljan razlog da se Švajcarska založi za nezavisnost Kosova i Metohije.
Ali, nije na meni da to pričam, nisam ni predsednik države, ni vlade, niti ministar inostranih poslova, predsednik sam jedne poslaničke grupe. Zato, od mene toliko. Oni koji o tome treba da vode računa, neka obrate pažnju. Hvala vam.

Saglasno odluci Narodne skupštine da se obavi zajednički načelni pretres o predlozima zakona iz dnevnog reda pod tačkama 1, 2, 3. i 4, a pre otvaranja zajedničkog načelnog pretresa podsećam vas da, shodno članu 94. Poslovnika Narodne skupštine, ukupno vreme rasprave u načelu za poslaničke grupe iznosi pet časova, kao i da se ovo vreme raspoređuje na poslaničke grupe srazmerno broju narodnih poslanika članova poslaničke grupe.
Molim poslaničke grupe, ukoliko to nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč sa redosledom narodnih poslanika.
Otvaram zajednički načelni pretres o Predlogu zakona o inovacionoj delatnosti, Predlogu zakona o naučnoistraživačkoj delatnosti, Predlogu zakona o srpskoj enciklopediji i Predlogu zakona o rečniku Srpske akademije nauka i umetnosti
Da li predstavnik predlagača, dr Aleksandar Popović, ministar nauke i zaštite životne sredine, želi reč? (Da.) Izvolite.

Gospodine potpredsedniče Skupštine, dame i gospodo narodni poslanici, danas se pred vama u načelnoj raspravi nalaze predlozi četiri zakona: zakona o inovacionoj delatnosti, zakona o naučnoistraživačkoj delatnosti, zakona o srpskoj enciklopediji i zakona o rečniku Srpske akademije nauka i umetnosti.
Dozvolite mi da koncizno, koliko je to moguće, prozborim koju reč o svakom od tih zakona.
Zakon o naučnoistraživačkoj delatnosti, odnosno njegov tekst koji vam je danas predložen, ubedljivo je najduži. On treba temeljno da reformiše jednu važnu oblast našeg društvenog i naučnog života. On bi trebalo da zameni Zakon iz 1993. godine, koji nije bio loš za vreme kada je donesen, ali zakon koji je, usled svega što se u međuvremenu događalo, različitih drugih zakona koji su doneseni, u krajnjoj liniji - razvoja Srbije, danas pomalo, u nekim svojim terminima, prevaziđen.
Nacrt zakona o naučnoistraživačkoj delatnosti u koncepcijskom pogledu, po svojim pravnim institutima, sadržini i pojedinačnim rešenjima, definisan je na savremenim osnovama i u skladu sa međunarodnim standardima u ovoj oblasti, naravno, uz uvažavanje realnih uslova u kojima se nauka i naše društvo u celini nalaze. Zakon se, jednim delom, naslanja na pozitivna iskustva iz naše prakse i usaglašen je sa srodnim sistemskim zakonima.
Cilj donošenja ovog zakona je da unapredi postojeće stanje u oblasti naučnoistraživačke delatnosti, da se redefinišu postojeći odnosi i institucije u tom sistemu, obezbedi efikasniji i efektivniji naučnoistraživački rad.
Ovim zakonom se obezbeđuje pravni okvir i ambijent kako bi naučnoistraživačka delatnost, zajedno sa visokim obrazovanjem, postala jedan od glavnih nosilaca ukupnog privrednog i društvenog razvoja.
Dugoročno gledano, nauka, odnosno naučnoistraživačka delatnost u periodu transformacije društva mora imati ključnu ulogu pokretača sveukupnih ekonomskih, kulturnih i društvenih promena i reformi u procesu stvaranja društva zasnovanog na znanju.
U strukturnom smislu Predlog zakona sadrži 13 glava: osnovne odredbe, planiranje ostvarivanja opšteg interesa, obezbeđivanje kvaliteta naučnoistraživačkog rada, instituti, istraživači, izbor zvanja, finansiranje itd.
Ovim zakonom se utvrđuje planiranje i ostvarivanje opšteg interesa u naučnoistraživačkoj delatnosti kroz Strategiju naučnog i tehnološkog razvoja republike Srbije. Ovaj strateški dokument donosi Vlada. Strategija utvrđuje dugoročne ciljeve, prioritete i zadatke u naučnom i tehnološkom razvoju i ostvaruje se putem 13 programa od opšteg interesa.
Zakonom se uređuje i sistem obezbeđivanja kvaliteta i efikasnost naučnoistraživačkog rada kroz postupak akreditacije. Institucije koje se staraju o kvalitetu naučnoistraživačkog rada jesu: Nacionalni savet, Odbor za akreditaciju, Komisija za sticanje naučnih zvanja i, ono što je bitno, što je sada prvi put uvedeno - matični naučni odbori.
Matični naučni odbori, kroz ingerencije koje će im zakonom biti date, ukoliko ovaj visoki dom ovaj predlog zakona prihvati, praktično će odlučivati o svim suštinskim stručnim i naučnim pitanjima. Vlast će time, dobrim delom, iz Ministarstva, što se tiče ocena o stručnosti i struci, biti izmeštena i data naučnoj javnosti. Ministarstvo će dobrim delom postati decentralizovani tehnokratski organ.
Zakonom je uređeno da naučnoistraživačku delatnost obavljaju institucije od nacionalnog značaja, to su: SANU i Matica srpska, instituti, visokoškolske ustanove i, ono što je u zakonu navedeno kao centar izvrsnosti, postoji jedan amandman koji ćemo, kada dođe vreme za to, što se tiče naziva centra izvrsnosti, usvojiti.
Zakonom je uređena materija koja se odnosi na institute, njihovo osnivanje, organizovanje, uslove za obavljanje naučnoistraživačke delatnosti od opšteg interesa. Instituti, u skladu sa Predlogom zakona, mogu biti naučni i istraživačko-razvojni, a prema vlasničkoj strukturi - državni, privatni i mešoviti.
Instituti se mogu privatizovati po posebnom programu koji donosi Vlada, ali instituti od strateškog značaja za Republiku mogu biti privatizovani tako da najmanje 51% kapitala ostane u državnom vlasništvu. Organi instituta, u skladu sa predlogom ovog zakona, jesu upravni odbor i direktor, a stručni organ je naučno veće.
Ovim zakonom je uređena i materija koja se odnosi na istraživače. Definisan je pojam istraživača, način i uslovi sticanja naučnih odnosno istraživačkih zvanja, reizbor, prava i obaveze zaposlenih u institutu itd.
Zakonom se po prvi put uređuje i dodeljivanje nagrada i priznanja za naučna dostignuća i životno delo istraživača. Predviđeno je da istraživaču, u zvanju naučnog savetnika, može biti produžen radni odnos do navršenih 67 godina života, a preko 67 godina života, ako ima zvanje zaslužnog naučnika, što je takođe novina.
Zakonom je uređena materija finansiranja naučnoistraživačke delatnosti. Zakon zadržava do sada postojeći institut projektnog, odnosno programskog finansiranja. To je svetski standard i svetski model. Puno zemalja Evropske unije teži, u ovom momentu, onome što smo mi još zakonom iz 1993. godine postigli. Ali, u ovom zakonu postoji i novina.
On predviđa, pored projektnog, i finansiranje materijalnih troškova naučnoistraživačkog rada instituta čiji je osnivač Republika, tzv. institucionalno finansiranje, odnosno finansiranje hladnog pogona. Zatim finansiranje posebnih programa i projekata od strateškog i nacionalnog značaja i sufinansiranje regionalnih projekata i programa.
U prelaznim i završnim odredbama uređena su pitanja pravnog režima usaglašavanja sa odredbama zakona, rokovi za donošenje Strategije, programa od opšteg interesa, podzakonskih akta, kao i imenovanja organa i tela što je utvrđeno zakonom.
Na kraju, što se tiče ovog zakona, da bi se on u celini, kao i njegovi pravni instituti i pojedinačna rešenja implementirali u praksi, a željeni ciljevi nauke i naučno-istraživačke delatnosti ostvarili, moram da istaknem zapravo molbu, kao i apel svih relevantnih subjekata u naučnoistraživačkoj delatnosti i visokom obrazovanju, koji su učestvovali u javnoj raspravi, za uvećana finansijska ulaganja u fundamentalna i pogotovu primenjena istraživanja, usavršavanje istraživača, u naučnu infrastrukturu, u razvoj i izgradnju naučnih institucija.
Cilj zemalja Evropske unije je da do 2010. godine ulažu 1% svog bruto društvenog proizvoda iz budžeta, a ukupno da 3% bruto društvenog proizvoda bude uloženo u nauku, dakle, onih dodatnih 2% izvan budžetskih sredstava, pre svega iz privrede. Mislim da je to cilj koji svi zajedno moramo da postignemo i to je cilj kome ovaj zakon delimično teži. To je jedini način na koji mi zaista možemo da pomognemo da nauka čini ono što treba da čini, da bude okosnica razvoja srpske privrede.
Što se tiče drugog predloženog zakona, Predloga zakona o inovacionoj delatnosti, moram da kaže da se inovaciona delatnost po prvi put uređuje zakonom. Razlozi su, Vlada Republike Srbije, Ministarstvo nauke i Ministarstvo zaštite životne sredine smatraju da je to više nego neophodno, jer poznato je da se stepen razvijenosti jedne zemlje, između ostalog, meri i brojem patenata, pronalazaka, inovacija i uopšte ukupne inovativnosti u jednom društvu.
Sa druge strane, proizvodni rezultati inovativne delatnosti direktno su u funkciji transfera znanja i tehnologije privredi, industrijskim granama i uslužnim delatnostima.
Ono što je do sada bio problem je što država nije imala način, pošto inovativna delatnost uopšte nije bila pokrivena nijednim zakonom, da organizovano i sistematično radi na podsticanju inovativne delatnosti, u krajnjem slučaju, da učestvuje i u finansiranju predloga inovativnih projekata, da kontroliše njihov razvoj i, zašto da ne, da kontroliše šta će se događati sa profitom kada ti inovativni projekti jednog dana zažive.
Ovim zakonom se definiše inovativna delatnost, pojam inovacije, nosioci ove delatnosti i uslovi po kojima se obavlja inovaciona delatnost.
Nosioci inovativne delatnosti su razvojno-proizvodni centri, istraživačko-razvojni centri, visokoškolske ustanove, instituti, privredna društva i preduzetnici.
Organizacije za pružanje infrastrukturne podrške inovacionoj delatnosti, po Predlogu ovog zakona, jesu poslovno-tehnološki inkubatori i naučno-tehnološki parkovi.
Predlogom zakona o inovacionoj delatnosti se utvrđuju organi i tela za razvoj i realizaciju pospešivanja inovacione delatnosti, a predlogom ovog zakona je uređeno da Vlada, na predlog Ministarstva, usvaja programe inovacione delatnosti za tekuću budžetsku godinu. Program i projekti se realizuju putem institucije javnog konkursa, i to potpuno otvoreno.
Zakonom se uređuje način finansiranja inovacione delatnosti kroz sredstva budžeta Republike, sredstva budžeta jedinice lokalne samouprave, donacija, fondova i drugo.
Mislimo da je važno istaći da se sredstvima iz budžeta Republike finansira do 50% neophodnih sredstava za realizaciju inovacionih projekata.
Dakle, želimo da pospešimo saradnju između onog dela nauke koji se bavi tehnološkim razvojem, inovacionim projektima i privredom. Privreda mora takođe da pokaže jednu vrstu zainteresovanosti, da se zajedno sedne i da se vidi šta je ono što je zaista potrebno, a što srpska pamet može da obezbedi.
Ono što je takođe bitno, jeste da se ovim predlogom zakona osniva fond za inovacionu delatnost. Fond je pravno lice koje obavlja poslove u vezi sa finansiranjem i realizacijom projekata i programa iz oblasti inovacione delatnosti. Organi fonda su upravni odbor, direktor i nadzorni odbor.
Zakonom je predviđeno da autonomna pokrajina i jedinice lokalne samouprave mogu osnovati fond za inovacionu delatnost, koji će se finansirati iz prihoda ostvarenih na njihovoj teritoriji.
Ono što želimo je da prihodi koje inovacioni projekti, koje tehnološki razvoj, dakle, ako je to primena u praksi, prihodi do kojih se dođe, da se preko ovakvog fonda vrate ponovo u nauku i inovacije, da ne budu raspršeni na potrošnju, na nešto što nije nauka i što nisu, u ovom slučaju, inovacije.
U prelaznim i završnim odredbama uređena su pitanja u vezi rokova donošenja podzakonskih akata, imenovanje organa fonda, kada je rok za osnivanje i početak rada fonda.
Treći i četvrti predloženi zakoni, o Srpskoj enciklopediji i rečniku SANU, jesu i slični i bitno različiti. Slični su zato što i jedan i drugi uređuju dva projekta za koje ovo ministarstvo smatra da su od kapitalnog nacionalnog značaja, a različiti su zato što zakon o srpskoj enciklopediji govori o nečemu što se do sada nije radilo, a Predlog zakona o rečniku o SANU o jednom projektu koji traje gotovo sto godina.
Mi smo, sada govorimo o Predlogu zakona o srpskoj enciklopediji, na žalost, jedan od dva naroda u Evropi koji nema svoju nacionalnu enciklopediju. Dakle, ne postoji enciklopedija srpskog naroda i srpskih zemalja, iako je ovo četvrti pokušaj, četvrta varijanta ovog zakona.
Od 1989. godine traju pokušaji da se zakon, koji bi organizovao rad na našoj nacionalnoj enciklopediji, dakle, nacionalnoj enciklopediji srpskih zemalja i srpskog naroda, predloži ovom parlamentu i da se stvori pravni okvir za neometano finansiranje i organizovani rad. Tri prethodna nacrta nikada nisu došla, nažalost, na dnevni red ovog parlamenta, a ovo je možda šansa da tu nepravdu ispravimo.
Ovim zakonom se uređuju nosioci rada i to je SANU, izdavač enciklopedije, uređuju se pitanja rada uređivačkog odbora i centralnih i stručnih redakcija.
Naravno, ukoliko vi izglasate ovaj zakon, već od naredne godine Ministarstvo nauke i zaštite životne sredine će finansirati rad na našoj nacionalnoj enciklopediji. Očekivanje je da se deset tomova uradi za deset godina i da konačno i mi Srbi imamo svoju nacionalnu enciklopediju.
Nacrt zakona o rečniku SANU, koji je najkraći, kao što sam rekao, govori o jednom projektu koji postoji gotovo sto godina, koji se radi, koji je doživeo izdavanje prvih 17 tomova, ali čije je finansiranje imalo svoje uspone i padove. Upravo da tih padova ne bi više bilo, a najveći pad je bio od 2000. do 2004. godine, Vlada Republike Srbije predlaže ovaj zakon.
Dakle, da bi se obezbedio kontinuirani rad na rečniku SANU i da bi na taj način pokazali svi zajedno, kroz ovaj visoki dom, da o srpskom jeziku brinemo.
Kao što ste mogli da vidite, to je relativno kratak zakon, to je zakon koji reguliše ko je nosilac izrade posla, kada je reč o SANU, i on uređuje način finansiranja.
Mislim da bi ovim zakonom otklonili jedan propust koji je do sada postojao, da nema organizovanog državnog pristupa u finansiranju ovog bitnog zakona.
Trudio sam se da ne uzmem previše vremena i previše vaše pažnje. Hvala vam što ste me saslušali.

Da li izvestioci nadležnih odbora žele reč? (Ne.)
Da li predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa žele reč? (Da.)
Reč ima prvo narodni poslanik Milka Silajev, ovlašćeni predstavnik G17 plus, a potom gospodin Mašić, ovlašćeni predstavnik SRS, pa prof. Stamenković. Izvolite.

Poštovano predsedništvo, poštovani gospodine ministre sa saradnicima, poštovane dame i gospodo poslanici, mi imamo sada naizgled lake stvari za rešavanje, lake zakone za rešavanje, a koji su od suštinskog značaja za život jedne zemlje, za ime i prezime te zemlje, za njen duhovni razvoj. To su zakoni koji su sada na dnevnom redu.
Kao društvo koje se nalazi na putu modernizacije, Srbija mora posebnu pažnju da posveti ulozi nauke, konceptu preobražaja privrede, kulture i politike, jer savremeni svet polazi od postulata, gde je razvoj znanja, posebno naučnog znanja, okosnica ukupnog društvenog razvoja.
Socijalistička vlast u Jugoslaviji, programski, politički, materijalno je snažno podržavala nauku sa jakim ideološkim motivima. To moramo da priznamo. U tom razdoblju srpski naučnici su bili rame uz rame sa svojim kolegama iz drugih razvijenih zemalja. Samo da navedem primer da su naučnici za atomsku fiziku iz Nemačke dolazili u Vinču da rade zajedno sa našim naučnicima. To je bio dokaz da je tada Srbija bila na visokom nivou.
Osnovni problem proteklih pet decenija ispoljavao se u neracionalnom finansiranju naučnih istraživanja, ustanova a ne istraživača, odsustva kontrole izrade istraživačkih projekata. Kako stvari sada stoje, u srpskoj nauci stvari su zabrinjavajuće. Veliki broj naučnika je otišao i odlazi u druge zemlje.
Mladi kadrovi nisu spremni, nisu stimulisani da se bave naučnim radom. Materijalni položaj nije dobar. Lošem stanju srpske nauke doprinosi odsustvo kritičke naučne javnosti. Ona kao i da ne postoji. U takvim okolnostima srpska nauka gubi budućnost. Ukoliko nešto ne preduzmemo Srbi će ostati bez naučnih instituta.
Šta da preduzmemo? Neophodno je da akteri ključnih državnih političkih institucija budu svesni činjenice da nauka može da učini najviše za društvo i njegov razvoj, više nego moćni, odnosi moći, ideološke organizacije, inostrani modeli, mediji i drugo. Radi se o tome da pod jednakim pravnim uslovima treba da se pojave organizacije znanja na konkursima za javne razvojne potrebe, a to isto važi i za inostrane institute, jednakost u konkurenciji. Ukoliko se nipodaštava ovakav uslov kompetencije, štetu će osetiti društvo i njegove ustanove. Najzad, srpska nauka će imati budućnost ako formira ličnost, tj. ličnost koja služi stvari, služi čisto, to je definicija Maksa Vebera.
Dva su osnovna problema naše nauke; prvo, oseka mladih naučnika. I, prema relevantnim podacima, u Srbiji je 2002. godine bilo 3.500 istraživača u institutima i oko 2.000 na fakultetima. U Srbiji jedan istraživač dolazi na 10.000 stanovnika, dok je u Mađarskoj, primera radi, 30 istraživača na 10.000 stanovnika. Po broju istraživača Srbija je u Evropi na pretposlednjem mestu, a na poslednjem mestu je Turska.
Kada se ovome doda podatak da se u Srbiji za nauku izdvaja 0,26% bruto nacionalnog dohotka, a u razvijenim zemljama od 2 do 4%, onda je slika u Srbiji vrlo nepovoljna. U zemljama OECD-a 65% istraživača je u industriji, a 25 na univerzitetima, a ostatak je na državnim institutima. U Srbiji je stanje sledeće: 7% u industriji, 66% na univerzitetima, 27% u državnim ustanovama.
Sada su Srbiji potrebni projekti koji su povezani sa privredom, pre svega da se budžetska sredstva oslobode za one oblasti za koje se zna da ne donose novac a potrebna su. Tako da naučnici rade na projektima, na rešavanju konkretnih problema kako bi se uštedeo novac i pravili novi prihodi.
Zato su potrebni kontakti sa kompanijama u Srbiji, sa gradovima, da se vidi gde nauka može da pomogne. Ministarstvo treba da bude čvorište ili most između nauke, a duboko sam ubeđena da ovo ministarstvo u ovoj vladi to može i hoće, između naučnika i kompanija, odnosno sveta.
Cilj donošenja zakona je da unapredi postojeće stanje u oblasti naučnoistraživačke delatnosti, da redefiniše postojeće odnose i institucija u tom sistemu, obezbedi efikasniji i efektivniji naučnoistraživački rad. Istraživanje i razvoj, odnosno naučnoistraživačke delatnosti, u periodu transformacije društva, moraju imati ključnu ulogu pokretača sveobuhvatnih reformi u procesu stvaranja društva zasnovanog na znanju.
Razlozi za donošenje zakona o naučnoistraživačkim delatnostima jesu: usklađivanje postojećeg zakona sa Zakonom o privatizaciji, Zakonom o privrednim društvima, Zakonom o visokom obrazovanju, Zakonom o radu i drugim.
Potrebno je da se na savremen način reguliše oblast naučnoistraživačke delatnosti, sa ciljem da se izvrši racionalizacija mreže naučnoistraživačkih organizacija, a što treba da obezbedi aktivniju ulogu nauke u društveno-ekonomskom razvoju Republike i stvaranju društva zasnovanog na znanju. Predviđeno je da Vlada donosi Strategiju naučnotehnološkog razvoja. Ona mora da bude usaglašena sa opštom strategijom privrednog i društvenog razvoja.
O kvalitetu naučnoistraživačkog rada brine Nacionalni savet, Odbor za akreditaciju naučnoistraživačkih organizacija, Komisija za sticanje naučnih zvanja, matični naučni odbori, zajednice instituta Srbije i ministarstvo nadležno za naučnoistraživačku delatnost.
Ministarstvo vodi registar naučnoistraživačkih organizacija, evidenciju istraživača. Upis u registar vrši se na osnovu akta o ispunjenosti uslova za obavljanje naučnoistraživačkog rada. Sredstva za finansiranje naučnoistraživačkog rada obezbeđuje se u budžetu Republike, a na osnovu raspisanog konkursa po projektima sredstva se raspodeljuju. Vlada treba da donese Strategiju naučnotehnološkog razvoja Republike u roku od godinu dana od dana donošenja ovog zakona.
Sada nešto o zakonu o inovacionoj delatnosti. Osnovna pokretačka snaga društva jeste razvoj inovacione delatnosti i potrebno je njeno stalno usavršavanje. Ova oblast je u našoj državi bila vrlo zapostavljena. Dakle, potrebno je stvaranje inovacionog društva.
Cilj ovog zakona je definisanje osnovnih organizacionih jedinica i aktivnosti radi podsticanja istraživačko-razvojnih i inovacionih delatnosti. Posebnim odredbama ovog zakona definiše se Komisija za praćenje razvoja i komercijalne eksploatacije inovacija, kao ekspertskog tela sa zadatkom da pripremi analize o stanju inovacione delatnosti i to upoređuje sa svetskim standardima, inicira izmene zakona radi podsticaja inovacija.
Zakonom se predviđa formiranje Registra inovacionih delatnosti, kako bi se izbeglo dupliranje kapaciteta. U registru se vode visokoškolska i srednjetehnološka privredna društva, a status im je definisan u odnosu na stepen ulaganja u istraživanje i razvoj.
Pored visokoškolskih ustanova i instituta koji se mogu baviti inovacionom delatnošću, ovim zakonom definisane su još posebne organizacije: razvojno-proizvodni, istraživačko-razvojni i inovacioni centar. Formiranjem ovakvih organizacionih celina stvaraju se uslovi da se pojedinci, sa potrebnim kvalifikacijama i programima, udružuju u manje organizacione celine koji im omogućuju da obavljaju naučnoistraživačke delatnosti, tako da mogu da konkurišu na pojedinim projektima koji se finansiraju iz budžeta.
Na ovaj način se pravi disperzija naučnoistraživačkog i inovacionog potencijala na teritoriji čitave zemlje.
Na ovaj način neposrednije može da se pomogne privredi u cilju povećanja njene konkurentnosti. Tako se pruža šansa za povratak mladih obrazovanih kadrova sa idejama, da rade i da pomognu razvoju privrede.
Razvojno-proizvodni centar je inovaciona organizacija koja se bavi istraživanjem, razvojnom proizvodnjom i plasmanom svojih inovacija na tržište, a i potrebno je da ima najmanje dva zaposlena sa visokom stručnom spremom i priznanjem inovacija ili patenata koji se mogu proizvoditi ili plasirati, i da se inovacije stvorene na fakultetima i institutima mogu plasirati na tržištu.
Istraživačko-razvojni centar je inovaciona organizacija u kojoj se vrši razvojno istraživanje, stvaranje inovacija i plasira se zvanje i tehnologija u sopstvenu proizvodnju ili proizvodnju drugih. Potrebno je, pored određene infrastrukture, osam zaposlenih sa visokom stručnom spremom, od kojih su dva sa nazivom doktora nauka i još dva magistra.
Inovacioni centar je organizacija u kojoj se razvijaju prototipovi, i to svoji i tuđi, prave se novi proizvodi, procesi i druge usluge i vrši se transfer znanja i tehnologija u proizvodnju drugih firmi, a uslov je da ima najmanje dva zaposlena sa naučnim zvanjem doktora nauka, kao i 10 studenata na diplomskim akademskim ili doktorskim studijama.
Zakonom su definisane i organizacije za pružanje infrastrukturne podrške i to su posebni tehnološki inkubator i naučno-tehnološki park.
Donator za taj inkubator je bila norveška vlada u prostorijama MIN, tako da se nadamo da je to prvi ogledni postupak u Srbiji, možda ima još, ali nemam informaciju. Verovatno će biti rezultata. Na ovaj način se daje zakonski okvir za osnivanje i delatnost ovih organizacija u formi privrednih društava.
Programe inovacionih delatnosti donosi Vlada, na predlog resornog ministra, za tekuću budžetsku godinu. Inovacioni projekti mogu se odobriti privrednim društvima, visokoškolskim ustanovama i naučnoistraživačkim organizacijama. Prava intelektualne svojine se moraju urediti ugovorom pre otpočinjanja projekta.
Finansiranje inovacione delatnosti može se vršiti budžetskim sredstvima od Republike do jedinice lokalne samouprave. Prvi put je stvorena takva mogućnost da lokalna samouprava rešava svoje probleme na ovaj način i da plasira sredstva za inovacionu delatnost na svojoj teritoriji.
Fond za inovacionu delatnost se osniva kao pravno lice u državnom vlasništvu i upisano u registar privrednih subjekata.
Prihodi fonda su iz sredstava budžeta, donacija, priloga, pomoći, sredstava ostvarenih na osnovu realizacije inovacija, prihoda od upravljanja sredstvima fonda i drugih izvora u skladu sa zakonom.
Fond može, uz saglasnost Vlade, da promeni pravnu formu i pređe u akcionarsko društvo, ali pri tome učešće državnog kapitala mora da bude 51 posto.
Za sve učesnike koji primenjuju savremene tehnologije, realizuju patentna rešenja, stavljaju u promet inovativne proizvode, Ministarstvo može dati saglasnost da se utvrde poreske i carinske olakšice i druge podsticajne mere.
Finansijska sredstva u prvoj godini primene zakona predviđena su budžetom Srbije u iznosu od 987 miliona dinara.
Što se tiče zakona o rečniku SANU, ovo je veliki posao i obaveza je svake nacionalne nauke, kako prema sopstvenom narodu, tako i prema međunarodnoj naučnoj javnosti. Nosilac izrade rečnika je Institut za srpski jezik SANU, a izdavač SANU.
Za sprovođenje ovog zakona potrebno je izdvojiti dodatna sredstva u budžetu Republike, i to u iznosu od 10 miliona dinara za ovu godinu. Razlog za donošenje ovog zakona je briga o srpskom jeziku.
Svakodnevna upotreba računara, satelitske TV, interneta, novih tehnologija, nove robe, međunarodna podela rada, ogromno svetsko tržište i nezadrživo širenje engleskog kao glavnog svetskog jezika, predstavljaju revoluciju u životu homo sapiensa i početak izgradnje globalnog svetskog poretka koji briše svetske granice, umanjuje razliku među narodima, unificira svet i neminovno utiče na sudbinu jezika naroda koji su u inferiornom položaju.
Rečju, moćan tehnološki civilizacijski proces zahvatiće i najzabačenije delove zemljine kugle, tako da će za narednih 100 do 200 godina na geografskoj karti od mnogih naroda i jezika ostati samo mrlje.
Da se ne zavaravamo, u te male narode spadamo i mi, srpski narod i njegov jezik. Dakle, budućnost imaju svetski jezici, jezici velikih naroda. Od malih samo oni koji su dobro proučeni i tvrdo normirani, sa potpuno izvršenom digitalizacijom.
Znači, ako nam je stalo do očuvanja svog jezika i svoje posebnosti, potrebno je da u narednoj deceniji uradimo ono što za poslednjih sto godina nismo, a to je da se temeljno obradi srpski jezik i preda naraštajima.
Inače, u sadašnjem trenutku srpski jezik je razgrađen posed, bez domaćina i bez katastarskih knjiga.
Zakon o enciklopediji je isto tako važan i nesporno je da je Ministarstvo, baš shvatajući značaj tog zakona, i predložilo ovaj zakon.
Polazeći od strateških i vitalnih interesa srpske kulture, SANU, Matica srpska, kao i visokonaučne institucije u Srbiji, zajednički su pokrenule inicijativu u Narodnoj skupštini za donošenje zakona o srpskoj enciklopediji 1990. godine, smatrajući da je neophodno stvoriti jedan naučni leksikografski centar od opšteg nacionalnog značaja, kakav ima većina država u svetu.
Predviđen je uređivački odbor koji treba da obrazuje stručne redakcije, a svi urednici stručnih redakcija čine centralnu redakciju. Zadatke i način rada centralne redakcije određuje uređivački odbor. Zakonom su sredstva za rad predviđena iz budžeta.
Enciklopedija treba da registruje celokupnu kulturnoistorijsku i naučnu baštinu srpskog naroda, da odgovori na pitanja ko smo, za šta smo sposobni, koliko smo već postigli i kuda idemo.
Kao suma narodnog znanja, njegovih najboljih sinova iz bezbroj generacija, ona vraća samosvest našem narodu i treba uverljivo da pokaže da bi ovaj svet bio siromašniji bez srpskog naroda. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Zoran Mašić, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SRS.

Gospodine potpredsedniče, gospodine ministre, uvaženi predstavnici Ministarstva za nauku i zaštitu životne sredine, dame i gospodo narodni poslanici, ispred SRS ću dati jedan temeljniji osvrt na predloženi zakon o naučnoistraživačkoj delatnosti i druge zakona koje danas razmatramo u okviru objedinjene rasprave.
Odmah na početku da zamerim predlagaču, a pogotovo vladajućoj većini u ovom parlamentu, što i ovaj put, kao i više puta do sada kada raspravljamo o važnim, bitnim i fundamentalnim zakonima za određene oblasti, predlažu objedinjenu raspravu.
Mislim da je bilo mesta, a i vremena, u krajnjem i potrebe, pre svega, ceneći da se ovaj zakon odnosi na naučnoistraživačke institucije i ljude koji se bave naučnoistraživačkim radom u ovoj državi, a priznaćete da su to i najobrazovaniji ljudi ove države, da je posebno trebalo razgovarati o zakonu o naučnoistraživačkoj delatnosti, eventualno o Predlogu zakona o inovacionoj delatnosti, a ne umanjujući značaj ova dva druga predloga, možda posebno o ta dva predloga.
No, u želji da se što pre završi rasprava, predložena je i ovaj put, kao i više puta do sada kada je razgovarano o fundamentalnim zakonima, objedinjena rasprava.
Mi, predstavnici SRS, protivimo se takvoj praksi, a da ne kažem da su izmene Poslovnika stvarno obesmislile rad i raspravu o važnim zakonima, u kakve ubrajam i ove zakone o kojima danas razgovaramo.
Pretpostavljam da kamere koje prate ovaj prenos mogu videti, što sigurno neće obradovati ljude koji se bave naučnoistraživačkim radom, da je ovoliki broj narodnih poslanika prisutan u skupštinskoj sali, i to pre svega iz vladajuće koalicije.
Mnogo je više ovde predstavnika opozicionih stranaka. No, to treba vi koji predstavljate vladajuću većinu u ovom parlamentu da se pozabavite tim problemom.
Vratio bih se na predloge zakona o kojima danas treba da raspravljamo. Najviše vremena ću utrošiti na Predlog zakona o naučnoistraživačkoj delatnosti, jer ga smatram veoma bitnim i značajnim za tako važnu društvenu delatnost kakav je naučnoistraživački rad.
Kroz ovu raspravu ću dati i kritički osvrt na određene predloge, a i poređenja sa postojećim zakonskim rešenjima kod nas, eventualno u svetu.
Prvo na šta bih ukazao u ovoj raspravi je upravo donošenje strategije naučnog i tehnološkog razvoja Republike Srbije. Mi smo do sada u proteklim godinama, pogotovo od stvaranja nove države, imali politiku naučnog i tehnološkog razvoja, koja je bila opredeljujući dokument za naučnoistraživački rad i projekte koje je finansiralo Ministarstvo na nauku i tehnologiju.
Mislim da je dobro da se donese strategija naučnog i tehnološkog razvoja za našu državu. Jedino što zameram predlagaču, ako ima nameru da ta strategija ima stvarno značaja i pogotovo kao obavezujući dokument i za narednu vlast ili narednu skupštinsku većinu, onda je trebalo možda razmišljati da se takva strategija usvoji u parlamentu.
Ovako, predlogom ovog zakona, predlaže se da Vlada donese strategiju, a onda je pogotovo nerazumljivo da je Vlada donese za rok od 10 godina.
Mislim da nema nikakvog osnova praviti strategiju razvoja naučnoistraživačkog rada koji treba da donese Vlada, koja vlada najviše četiri godine, može se mandat produžiti na naredne četiri godine, ali zakonima, a i Ustavom je omeđen taj mandat i svakako naredna neka vlada ne mora da prihvati strategiju koju je donela prethodna. Zato smo mi ispred poslaničke grupe predložili da se skrati rok trajanja strategije, da umesto 10 godina bude pet godina.
Ali i dalje smo na stanovištu da sve strategije koje se donose u ovoj državi, da bi imali jasnu utemeljenost, one treba da se donose konsenzusom svih poslanika u Skupštini i onda kao zakonski dokument imaju mnogo veću težinu.
Iako je strategija nešto što svakako u vremenu može i da se menja, ali ako se predlagač opredelio da to bude 10 godina, onda je planirao da pravi jednu dublju i temeljniju viziju za duži vremenski period.
Ono što je relativno dobro u ovom zakonu regulisano je postojanje programa naučnoistraživačkog rada od opšteg interesa za Republiku, i ovde je pobrojano nekih 14 tačaka, gde je obuhvaćeno sve ono što je manje-više i postojećim zakonom bilo određeno kao fundamentalno, što je Ministarstvo i finansiralo i u čemu je participiralo.
Jedino mi nije jasno zašto je Predlogom zakona dato da Ministarstvo, tj. ministar na predlog Nacionalnog saveta utvrđuje programe za osnovna istraživanja, program transfera znanja i tehnologije i podsticanja primene rezultata naučnoistraživačkog rada, program naučnoistraživačkog rada centra izvrsnosti i druge programe u skladu sa strategijom, a ne i druge programe koji su ovde pobrojani, koji su takođe važni.
Složićete se, program istraživanja u oblasti tehnološkog razvoja, program obezbeđenja i održavanja naučnoistraživačke opreme, prostora ili razvoja informatičkog društva, usavršavanje kadrova za naučno-istraživački rad itd, sve ove programe na predlog Nacionalnog saveta ministar i Ministarstvo trebalo je da prihvate, a ne izvlačiti samo ova tri programa, jer ne vidim da su baš izuzetno posebni.
Dalje, ono što smatram da je relativno dobro definisano i uređeno ovim predlogom, a što nije u celosti postojećim zakonom, to je obezbeđenje kvaliteta naučnoistraživačkog rada.
Predlogom ovog zakona daju se način i osnova obezbeđenja kvaliteta naučnoistraživačkog rada, i to pre svega kroz formiranje Nacionalnog saveta za naučni i tehnološki razvoj, Odbora za akreditaciju naučnoistraživačkih organizacija, Komisije za sticanje naučnih zvanja, matičnih naučnih odbora, Zajednice instituta Srbije i na kraju je Ministarstvo stajalo kao šesto u ovom nizu faktora za obezbeđenje kvaliteta.
Mislim da bi Ministarstvo trebalo malo više da bude stavljeno, uvažavajući da treba da se izvrši i određena decentralizacija, ali Ministarstvo je ipak ključni državni organ koji po drugim zakonima odlučuje o mnogo čemu i ne vidim da Nacionalni savet za naučni i tehnološki razvoj treba da bude ispred Ministarstva, a pogotovo neke druge komisije. No, možda je to više tehnički samo ovako poređano, a da suštinski predlagač svoje mesto i funkciju vidi u višoj instanci.
Nešto što je novina u ovom zakonu je upravo Nacionalni savet koji se planira. Mi predstavnici SRS u principu se protivimo formiranju Nacionalnog saveta, jer smatramo ih na neki način paradržavnim institucijama, jer se i ovim, a i nekim drugim zakonima daju ingerencije tim savetima, upravo one koje treba da imaju ministarstva kao državni organi, a mislim da je i ovde u ovom slučaju upravo tako nešto učinjeno.
Ali, ono na šta bi pre svega hteo da ukažem, to je sastav koji je predložen od strane predlagača za Nacionalni savet, da to bude 19 članova, i to paritetno šest članova iz naučnih instituta, kao predstavnici Zajednice instituta Srbije.
Šta će biti sa onim institutima koji nisu u okviru Zajednice instituta, nisu se upisali u Zajednicu ili nisu ušli u sistem, ne mogu ni dati svoje predstavnike dok se ne akredituju, ispune uslove itd.
Zatim, šest predstavnika univerziteta i svakako ima mesta za predstavnike Srpske akademije nauka, Matice srpske i ono što mi zameramo iz SRS, to je predlog da se tri predstavnika daju iz Privredne komore Srbije.
Smatramo da je ipak ovo naučno telo, formirano pre svega od naučnoistraživačkih radnika i dovoljno je da bude jedan predstavnik privrede, tako da smo u tom smislu i dali amandman da se ovaj član izmeni i da bude samo jedan predstavnik Privredne komore, tako da ovaj savet umesto 19 ima 17 članova.
Ono što smatram da je recimo dato kao nadležnost Nacionalnog saveta, a mislim da je bliže Ministarstvu, to je davanje mišljenja o zakonima i propisima ili utvrđivanje mišljenja o zakonima i propisima iz oblasti naučnoistraživačke delatnosti.
Mislim da Ministarstvo pre svega treba da brine i o zakonima i o podzakonskim aktima, kao i o predlaganju strategije. Nacionalni savet treba da bude taj predlagač Ministarstvu. No, možemo se razlikovati u viđenjima.
Ono što smatram da može biti nadležnost, to je da donosi akte o postupku i načinu vrednovanja i kvantitativnom iskazivanju naučnoistraživačkih rezultata, imenuje i razrešava članove komisije za sticanje naučnih zvanja itd.
Znači, mi ono što su date kao ingerencije ovom savetu podržavamo, ali u principu treba jasnije samo definisati šta je isključiva nadležnost ili šta trba da bude isključiva nadležnost Ministarstva, a šta eventualnog jednog stručnog i naučnog tela, koje treba da sačinjava predloge neke globalne politike naučnoistraživačkog rada.
Ono što smatramo da ima osnova da se prihvati, to je formiranje odbora za akreditaciju ili akreditacija naučnoistraživačkih institucija.
Mislim da će to značajno uozbiljiti pre svega naučne institute, koji su u proteklom periodu malo posvećivali pažnju i svojoj ukupnoj naučnoj kompetenciji i naučnoj kompetentnosti istraživača, i pogotovo izborima u zvanja svojih saradnika.
Lično imam saznanja, a pretpostavljam i vi, da u nekim institutima nisu obavljeni izbori u zvanje duži vremenski period ili da su vrlo niski indeksi kompetentnosti istraživača, pa samim tim i institucije, da jednostavno neki instituti nisu godinama bili koordinatori i nosioci projekata, jednostavno nisu imali kompetentne ljude da predlože projekte i da budu prihvaćeni od ministarstva, tako da će se akreditacijom svakako taj posao uozbiljiti.
Rukovodstvo instituta i naučno veće kao stručni organ, na kraju svi istraživači moraju povesti brigu da ispune uslove akreditacije. To će dalje omogućiti upis u registar, njihovo kvalifikovanje i vođenje kao ozbiljne naučnoistraživačke ustanove. To je nešto što svakako može da se prihvati.
Sledeće na šta želim da se osvrnem to je komisija za sticanje naučnih zvanja. Tu smo komisiju imali i do sada i ona je dala svoje pozitivne rezultate. Ministarstvo je možda poslednjih 10 godina imalo utvrđene kriterijume za izbor u naučna zvanja, znači koliki indeks kompetentnosti treba jedan istraživač da ispuni, i to iz tih tzv. tvrdih koeficijenata, kako smo ih znali krstiti, i onih drugih, koliko je svaki istraživač morao imati objavljenih radova u međunarodnim časopisima, na međunarodnim skupovima, koji su upravo davali taj jači indeks kompetentnosti, i na kraju koliko tih indeksa kompetentnosti mora da ispuni naučni saradnik, koliko viši naučnih saradnika ili naučni savetnik. Za razliku od toga univerziteti takve kriterijume nisu imali.
Dobro je što je ova komisija ostala i pogotovo što će u svom radu imati olakšanja u oceni ispunjenosti uslova i potvrđivanju krajnjeg izbora kandidata u naučno zvanje, jer će imati prethodno mišljenje naučnog veća instituta i odbora.
Do sada komisija je radila tako što je direktno naučno veće instituta prosleđivalo dokumentaciju komisiji, koja je bila prilično heterogena, ali opet na temelju jasnih kriterijuma manje-više je bila uvek objektivna i tamo gde su poštovani relevantni faktori potvrđivala je ta zvanja. Tu mora uspostaviti jasna koordinacija između matičnih odbora i komisije za sticanje naučnih zvanja.
Ako je prethodno prošao filter matičnog odbora i prihvaćen izveštaj naučnog veća, onda bi faktički trebalo da verifikuje, da se ne dešava da ona u trećoj instanci odbije i vraća postupak unazad. Mislim da se tako nešto neće uraditi, nego da će u ovoj komisiji biti kompetentni i odgovorni ljudi koji će voditi računa o tome i pošteno vrednovati rezultate naučnoistraživačkog rada, onako kako treba.
Zajednica instituta, planira se njeno formiranje. Mislim da je postojeći zakon davao takvu mogućnost, jer je i do sada sačinjavan registar instituta. Ovde se još jasnije precizira šta ta zajednica čini.
Ona čak može da ima status pravnog lica, a suština predloga je da više srodnih instituta koristi opremu ili vrši nabavku opreme, zatim koristi laboratorijski prostor itd. Znači, zajednički učestvuje na projektima, daje veći kvalitet u naučnoistraživačkom radu i mislim da je to nešto što je dobro koncipirano i nadam se da će se to tako i ostvariti.
Već sam rekao, na kraju kao poslednji faktor u ovim činiocima ocene kvaliteta je Ministarstvo, sa svega nekih devet ključnih tačaka. Mislim da je ovde trebalo još nešto dopisati od onoga što je stavljeno u nadležnost Nacionalnog saveta.
Organizacije koja obavljaju naučnoistraživačku delatnost, to su Srpska akademija nauka i umetnosti, Matica srpska, naučnoistraživačke organizacije i to pre svega instituti, visokoškolske ustanove. Dobro je da Srpska akademija nauka i umetnosti, kao i Matica srpska, imaju mesto u ovom zakonu i nadam se mnogo ozbiljnije i temeljnije da će biti finansirane nego u prethodnim periodima. Matica srpska pogotovo je bila zapostavljena, obzirom da je dislocirana van Beograda, u Novom Sadu. Lično znam koliko su teških godina i problema imali. Mislim da o takvim institucijama Ministarstvo za nauku treba da povede računa i treba da ih na pravi način finansira.
Obzirom da mi je vreme isteklo nastaviću u daljoj raspravi o onome što nisam rekao kroz analizu ovog zakona, tako da se predsedavajućem zahvaljujem na ovom malom prekoračenju.

Reč ima narodni poslanik Miodrag Stamenković.

Poštovani predsedavajući, uvaženi gospodine ministre, drage koleginice i kolege narodni poslanici, sigurno ću ispoštovati preporuku kolege Krasića koji je na početku rekao - nemojte da čitate obrazloženje zakona. Sigurno ga neću čitati zato što se uvek, pre svega, osvrćem na suštinu, na mogućnost implementacije zakona, na probleme koji se mogu pojaviti tokom procesa primene, i sve u cilju da postignemo što bolje efekte tim zakonima i kasnijim eventualnim izmenama i dopunama.
Prema tome, nisam tu da hvalim i podilazim ministru, ali ću ipak da pohvalim, jer smo juče usvojili Zakon o budžetu. U tom zakonu o budžetu, u onom delu koji se meni najviše sviđao, a to su strukturne reforme u delu matrica osnovnih ciljeva i mere ekonomske i fiskalne politike u periodu od 2006. do 2008. godine, u onom budućem stoji kada je u pitanju naučnoistraživački inovacioni sistem, kao zadaci, odnosno kao akcije, povezivanje naučnoistraživačkog sistema sa privredom, donošenje zakona o naučnoistraživačkoj delatnosti i nacionalne strategije razvoja nauke i tehnologije, akreditacija naučnoistraživačkih ustanova itd. Znači, već smo evo danas počeli sa realizacijom tog programa za 2006-2008. godinu.
Kao što ministar reče, nisu ni ranije nedostajali dobri zakoni. Problem je uvek u primeni i u ponašanju svih aktera koji učestvuju u procesu primene.
Kada smo usvajali Zakon o visokoškolskom obrazovanju, rekao sam da će biti problema, kao što ih ima, zato što je visokoškolski sistem, slobodno mogu da kažem, jedna okoštala, inertna institucija koja je, iako je trust mozgova, najteže ulazila u promene, upravo zbog toga što je skup stečenih i nagomilanih privilegija. Sve to isto važi i za naučnoistraživački sistem. Želim puno sreće i ministru u realizaciji njegovih ciljeva. Biće problema, kao što je i do sada bilo.
Samo da vas podsetim, kada je prethodni ministar pokušao da dirne "Vinču", znate li kako je prošao? Zašto? Dirnuo je u "osinjak", jer tamo ima mnogo ljudi koji izuzetno lagodno žive, maltene bez rezultata, koji veoma olako troše i dižu tu našu javnu potrošnju. Upravo tu treba sprovesti racionalizaciju veoma efikasno i ići ka onim ciljevima koji stvarno mogu nauku učiniti okosnicom razvoja privrednog sistema, jer ako nije takva, onda nema svrhu postojanja.
Kada su Japanci bili u Vinči, oduševljavali su se onim akceleratorom koji je crna rupa, koja je progutala ne znam koliko novaca, i tek će ga gutati, bili su oduševljeni i rekli - to je divno što vi imate. Na pitanje - da li vi imate, rekli su - ne, to je za nas skupo. Za Japance je to skupo, za nas izgleda nije. To je ono o čemu ćemo pričati u sledećem periodu i čime ćemo se baviti.
Inače, što se tiče samog zakona, pozdravljam sve institucije, decentralizovane tehnokratske organe za procenu, izradu strategije, za akreditaciju, za racionalizaciju. Sve je to lepo, ali otpora će biti žestokih.
Ono o čemu više želim da govorim, to je onaj drugi deo - kako stvoriti inovaciono društvo? Suština naših problema, sa našom privredom, to je niska konkurentnost, odsustvo sa relevantnih tržišta, veoma dugi period. Dosta se toga u međuvremenu desilo, pa smo 2003. godine imali indeks svetske konkurentnosti - 77; 2004. godine - 89; 2005. godine se popravio na 80. Šta učiniti u tom delu da bi se drastično popravila konkurentnost, jer je to jedini način da popravimo kvalitet života u ovoj zemlji, da dignemo industriju i da zainteresujemo svetska tržišta za naše proizvode.
Upravo u tom delu prisustvovao sam jednom kvalitetnom skupu na temu "Razvoj MSP, inovacije", i kada je ovde prisutan gospodin Dragan Povrenović dao, opisujući akciju izbora - najbolje inovacije u prethodnoj godini, konstataciju, a to je interesantan podatak, da sa inovacijama nisu učestvovali fakulteti i instituti. To je dokaz onoga o čemu pričam. To su institucije koje se bave same sobom, koje su od naučnoistraživačkog rada napravile socijalnu, a ne razvoju kategoriju.
U toj priči sam dugo vremena svedok svega, jer je društvu bilo mnogo lakše da i fakultetima i institutima odreže neke novce, da na taj način selektivno jednom delu društva popravi neka primanja, za rezultate se čak nije ni pitalo. Eto, šest meseci do godinu dana za inovacione i strateške projekte dobijali ste neka sredstva, ljudi se zbrinuli, niko se nije sekirao kakve će rezultate dati. Ti rezultati i njihova implementacija u privredi upravo je ta suština kompletne naučnoistraživačke aktivnosti.
Nadam se da će u tom delu u sledećem periodu, upravo pomoću ovakvih institucija, da se nešto učini, ali ponavljam - žestokih otpora će biti.
Ovaj drugi deo, koji je za mene mnogo interesantniji, ali samo zbog neusaglašenosti pojedinih ministarstava, želim da dam Vladi neke zamerke. To je, kada govorimo o inovacionom društvu, moram da kažem da moja stranka - Nova Srbija u Beogradu, kada oni sterilni intelektualni krugovi čuju njeno ime, diže im se kosa na glavi, odmah očekuju batine, ali u toj stranci, mogu vam reći, u njenim poslovnim krugovima sam na sastancima mnogo više inovacionih kvalitetnih ideja čuo, zbog inovativnog i preduzetničkog duha naših ljudi, nego na mnogim naučnim skupovima. To je suština, jer ako hoćemo inovativno društvo, to može da bude samo preduzetničko društvo.
Da vas podsetim, recimo, u Americi 95% ključnih inovacija od Drugog svetskog rata do danas su uvele preduzetničke firme. To je druga komponenta inovativne i naučnoistraživačke delatnosti, o kojoj želim da govorim, i veze između preduzetničkog društva i tih institucija, jer ako ne uspostavimo dobru vezu i ne krene inovacija u samim firmama, ništa nismo uradili.
Zbog čega? Preduzetnik je glavni inovator, najvažnija karika privrednog razvoja, a te inovacije se odražavaju na novim radnim mestima i na ukupnom proizvodu. Zahvaljujući takvom duhu američkog preduzetništva u zadnjih 10 godina tamo je otvoreno 21 milion radnih mesta. To je nešto što nama treba u sledećem periodu.
Jer, onom strategijom koju ne cenim i nadam se da će naša vlada brzo da je promeni, Vlahovićevom, a to je strategija razvoja malih i srednjih preduzeća, planirano je da se do 2008. godine otvori milion radnih mesta, da se broj MSP-a poveća na 400.000, uključujući i 200.000 novih. A 2006. godina je na pragu, ta se strategija neće primeniti.
Mi smo je u prošlom sazivu na Odboru ocenili kao izuzetno lošu, imali smo mnogo bolje alternative, čak je i ovde jedan od ministara rekao - nasleđena je, menjaćemo je; ali što pre moramo da je menjamo, upravo zbog tog preduzetničkog duha i procesa, jer preduzetništvo je proces stvaranja nečega iz gotovo ničega.
Volja i odlučnost pojedinca, koji uočavaju priliku za ulazak na tržište, uz izvanredan rizik i odlučnost da ostanu na njemu, jesu odlučujući, a preduzetnici moraju biti kreativni, inovativni, sa snažnom motivacijom da nešto postignu i spremni da steknu nužno iskustvo i znanje. Kako im pomoći?
Sada dolazimo, u ovom zakonu, do predviđenih nosilaca inovacione delatnosti, razvojno-proizvodnih centara, istraživačko-razvojnih centara, inovacionih centara, poslovno-tehnoloških inkubatora, naučno-tehnoloških parkova, visokoškolskih ustanova, instituta. I, na kraju su privredna društva i preduzetnici, a stavio bih ih na prvo mesto.
Koristiću i drugih 10 minuta. Ovakav sistem nosilaca inovativne delatnosti, to je moja mala zamerka ovom zakonu, stoji kao "čardak ni na nebu ni na zemlji". Zbog čega? Ne vidi se njegova konekcija na preduzetničko društvo, na privredni sistem, dakle, gde je mesto tim institucijama i na koji način ih povezati, odnosno umrežiti sa privredom.
Nažalost, tu naše društvo mnogo kasni, tako da širom Srbije, u mnogim gradovima, mnogi pokušavamo nešto da uradimo, uglavnom štrčimo ispred zakona, snalazimo se kako znamo i umemo, tako da u tom sistemu podrške preduzetništva, u nekoliko gradova, išli su linijom manjeg otpora i formirali slobodne bescarinske zone ili samo bescarinske zone, jer tu postoji neki zakon, kakav - takav, iz 1996. godine, koji to omogućuje.
Dakle, većina tih slobodnih zona je u stvari samo prevara države da se ne plati carina i PDV, a da se kroz nju roba provuče. Nisu to prave produktivne zone, tu mogu da pohvalim Novi Sad i Zrenjanin, sa njihovim pokušajima. Ali, ono što je suština, da bismo inovaciju uveli u privredu, potrebno nam je nešto što, ne znam kada će stići, ima i njega u ovoj strategiji, a to je u naznaci kod Ministarstva za razvoj i ekonomske odnose sa inostranstvom, zakon o industrijskim parkovima.
Neki ih zovu parkovima, neki zonama, a u Kragujevcu već imamo industrijsku zonu, ne onako organizovanu kako treba, ali dobru kao početak, kao jednu od prvih u Srbiji, a da ne pričam kako je u svetu. Kada pogledate strukturu jednog takvog industrijskog parka ili industrijske zone, da ne idemo dalje, krenimo od onog školskog primera koji se pojavljuje u udžbenicima o preduzetničkom menadžmentu, to je model "Emilija", tamo je i "Modena" centar.
Pričamo o Bolonji, gde je kompletna privreda bazirana na industrijskim zonama, na distriktima, tako ih oni zovu, svaki je formiran za određenu granu. Oni tamo imaju kao strateške pravce njihove industrije, dakle, uzeli su metalsko-prerađivačku, tu je čak i "Ferari", keramiku, industriju hrane i biomedicinu.
U svakom tom distriktu vi imate sve ove institucije o kojima mi ovde govorimo u zakonu, ali su sve te institucije u tom distriktu, odnosno parku, okrenute isključivo korisnicima, a u takvim parkovima ima i po 1.800 ili 2.000 firmi udruženih, znači interesno, i sve ove institucije su na izvolte, one tako nude, i zahvaljujući tome, od toga žive profitabilno, primenjuju sve svoje rezultate inovacione delatnosti.
To je neka, po meni, bar moja vizija budućnosti i u Srbiji i jedini mogući način da napravimo našu privredu kao inovaciju, kao inovativno društvo i da podignemo stepen konkurentnosti na takav nivo da nam i tržišta Evropske unije i sveta budu na izvol'te. A to možemo zbog toga – jesam iz srpske partije, ali nisam nacionalista i u tom smislu cenim nešto što je osnovna komponenta srpskog intelekta, a to je kreativnost, inovativnost – čega ima mnogo više nego u ostalima. To vrlo dobro znam. Toj komponenti našeg karaktera treba omogućiti da se razvije, a može se razviti upravo preko ovakvih institucija.
Dakle, talente treba prepoznati, ohrabriti i gurnuti ih u taj rizik. Mislim na poslovni rizik koji znači preduzetništvo u bilo kom smislu, a najčešće je najuspešnije preduzetništvo ako ima inovacionu komponentu.
Na taj način imaćemo konekciju između ovih institucija o kojima govorimo i privrede kao osnove svega, jer ona mora da bude nadgradnja i imaćemo onakve rezultate kakve, nadam se, svi priželjkujemo .
Nisam čitao obrazloženje. Želeo sam samo da istaknem dobru volju. Kod mene u Leskovcu, veoma brzo ćete čuti, mi smo na pragu formiranja čak četiri industrijske zone ili parka, a prvi je u centru poljoprivrednog područja, upravo za hranu, odnosno mislim na tehnologiju za preradu poljoprivrednih proizvoda, gde ćemo dovući veliki broj stranih investitora.
Radimo i na prvom poslovnom inkubatoru. Razumem da je ovaj zakon specifičan u tom smislu, što i jeste tema ovog ministarstva inovacija, naučnoistraživački rad, ali kada su u pitanju inkubatori, proces inkubacije, ne pravi se dovoljna razlika između tih tehnoloških inkubatora, koji će se baviti inovacijama i u kojima ćemo kao cilj imati inkubaciju biznis ideje, dakle, kao jedne nove ideje do novog proizvoda, paralelno sa inkubacijom preduzetnika.
Od tipičnih poslovnih inkubatora, kakvi u ovom trenutku nama više trebaju, zato što nam treba veliki broj preduzetnika da bismo pokrenuli mala i srednja preduzeća i da bismo postigli prosek na nivou Evropske unije.
Ti poslovni inkubatori jeste da su različiti od ovih, zato što tamo upravo dobijamo onakve preduzetnika buduće, koji imaju od samog starta dobru ideju i ništa više.
Zato ih u inkubatoru potpomažemo, kao što je i koleginica već spomenula, niški biznis inkubator centar je prvi pilot projekat i mi ćemo napraviti najbolji i najveću u Srbiji, mislim na Leskovac, jer smo već razvili ideju i imamo veliki broj korisnika.
Suština je da tom takvom čoveku omogućite takvu logistiku da on brzo preraste, pa ne mora da bude u periodu inkubacije da bude ne pet, ne mora ni tri, čak većina iz inkubatora kvalitetnih preduzetnika izlazi posle prve godine i prelazi u industrijski park ili u tehnološki park. Znači, imamo umrežene institucije i imamo mrežu koja nam omogućava ono što od naše privrede treba da napravimo.
Izvinjavam se, prošlo je 20 minuta. Mislim da sam jasno rekao, da sve ovakve zakone ne da ćemo podržati, nego ćemo moliti da dođu što pre, pa i taj o industrijskim parkovima.
Prema tome, moja poslanička grupa i posebno deo Nove Srbije, glasaćemo sa obe ruke za ovakav zakon, ali ćemo tokom njegove implementacije i kritikovati svuda tamo gde bude bilo potrebe.