Narodni poslanik Nemanja Šarović, replika, pominjanje imena, nije bilo u uvredljivom kontekstu, ali pretpostavljam da je to pogrešno tumačenje, vi ćete već objasniti.
Posle toga Vojislav Milajić, pa Hranislav Perić, Radiša Ilić, to su sledeći govornici.

Gospodin Tomić je pogrešno rekao da sam pogrešno čuo vezano za sudije i DSS, ali možete da proverite stenogram, upravo je tako gospodin Sredoje Mihajlov i rekao. Dakle, on je naveo spremnost vladajuće koalicije da se obračuna sa korupcijom, pa je kao primer dao to što se G17 obračunala sa Davinićem, a DSS sa tim sudijama.
To niti sam pogrešno čuo, niti sam izmislio, to je rekao član vaše koalicije, pa vi izvolite, dogovorite se među sobom, pa onda izađite i recite nama da li je istina da ste spremni da se obračunate sa tim pre svega iz vaših redova, da li je to tačno ili nije tačno, ili čak ni to što ste naveli kao primer nije tačno.
Idemo dalje, suzbijanje, kaže, korupcije unutar sudske uprave. Da li je moguće da nama ministar pravosuđa govori o korupciji u sudskoj upravi, a da pri tom ništa nije učinjeno da bi to bilo sprečeno.
Dalje kaže, formiranje nezavisnih i specijalizovanih institucija za veštačenje u krivičnom postupku. Ovo je takođe veoma teška optužba i to svi oni koji su nekada imali veze sa sudom ili radili znaju od kolike su važnosti veštačenja.
Ukoliko vi ovde tvrdite da mi nemamo nezavisne i samostalne institucije za veštačenje, onda to gospodo za ovu državu predstavlja jedan veoma veliki problem.
Kaže se dalje, eliminisanje političkih kriterijuma za odabir kadrova u policiji u korist profesionalizma. Sledeće načelo je zabrana, odnosno sledeći proces delovanja, zabrana političkog delovanja zaposlenih u policiji. Šta vi nama ovde hoćete da kažete? Da ste do sada na osnovu političkih kriterijuma birali kadrovi u policiji, ali da ćete se u budućnosti truditi da to manje činite.
Pa onda, kaže, dosledna primena principa rada državne uprave: depolitizacija, profesionalizacija, racionalizacija, modernizacija, otvorena vlada.
Dakle, zašto već sada ne primenjujete ove principe? Drugo, dobro ste nas podsetili i na tu vašu otvorenu vladu. Smejali smo se ovde svi zajedno kada ste to predlagali. Niko nije znao unapred da nam kaže šta znači otvorena vlada, pa nam recite sada.
Da li je zakucao neko na tu vašu otvorenu vladu? Da li danas, ne znam više ni koliko je prošlo od usvajanja zakona u Vladi, da li danas znate šta vam je ta otvorena vlada, gde su ta vrata koja ste vi otvorili.
Dalje kažete, uspostavljanje mehanizma kontrole realizacije javnih nabavki. Da li ste mislili na ono lokomotive koje su nabavljene za ŽTP ili ste mislili na izjavu ministra Ilića, koji je rekao: da vam kažem, taj zakon ne vredi ni pet para, to pod hitno mora da se menja. Ili ste vi ovde ugradili stav Velje Ilića, ili ste ugradili stav da bi sprečili Velju Ilića da radi to što radi.
Ovo bi bilo zaista dobro, a ja ću vam pročitati još ovaj stav - sprovođenje zabrane pribavljanja poreskih olakšica po osnovu isplate sredstava u nezakonite svrhe. Da li postoji bilo ko iz vladajuće koalicije ko ovo može da pročita, da protumači i objasni i nama i javnosti Srbije šta ovo znači?
Dakle, sprovođenje zabrane pribavljanja poreskih olakšica po osnovu isplate sredstava u nezakonite svrhe. Znači, isplatite neka sredstva u nezakonite svrhe, napišete, to je na ime kupovine droge npr, pa onda kažete, znate, ja sam ovisnik o kokainu, da li bih na osnovu toga mogao da dobijem neku poresku olakšicu?
Dakle, ovo je potpuno besmisleno što ste napisali i ovo je očigledan primer da ste se prilikom pisanja ove strategije za borbu protiv korupcije rukovodili nekim stranim dokumentima i da vam, kao i u brojnim dosadašnjim slučajevima, ti koji su prevodili nisu dobro odradili posao. Hvala.

Izvolite, gospodine Milajiću, potom narodni poslanik Hranislav Perić, zatim Radiša Ilić, dalje Branka Bošnjak, pa Vjerica Radeta. Izvolite, gospodine Milajiću.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovom strategijom Vlada je pokušala da reši jedan krupan društveni problem kao što je korupcija.
U uvodnom delu navode se elementi koje obuhvata ova strategija. Jedan od tih elemenata je efikasna primena antikorupcijskih propisa. Drugi element je prevencija, koja podrazumeva otklanjanje mogućnosti za korupciju i treći element je podizanje svesti i obrazovanje javnosti u borbi protiv korupcije.
Što se tiče efikasne primene i antikorupcijskih propisa, apsolutno niko ne zabranjuje ni izvršnoj ni sudskoj vlasti da primenjuju već postojeće propise koji obuhvataju i tu vrstu društveno negativnih pojava kao što je korupcija, i Vlada je to mogla i ranije, bez ove strategije, da primenjuje zakone, a i pravosudni organi takođe su mogli da primenjuju propise i da se bore protiv korupcije.
Strategijom je predviđeno da će se donosi akcioni plan, da će ga doneti Vlada koji će konkretizovati ovu strategiju i doneti određene mere kojim će se poboljšati borba protiv korupcije. Ovim predlogom strategije Vlada priznaje dve stvari.
Prva stvar je da je problem korupcije prevazišao mogućnosti države, da je korupcija postala toliko opasna društvena pojava da postoji opasnost da mafija preuzme državu. Drugu stvar o kojoj govori ova strategija, a to je da Vlada ne može uspešno da se bori protiv korupcije i traži alibi i podršku od Skupštine. Usvajanjem ove strategije treba deo odgovornosti da prenese na zakonodavnu vlast i da ima opravdanje za neuspešnu borbu protiv ove korupcije koja traje poprilično dugo.
U prvoj glavi tačka 4. dati su ciljevi strategije za smanjenje korupcije i tu je navedeno 16 potciljeva koji treba da ostvare taj glavni cilj, a to je smanjenje korupcije, kao što je rekao i ministar, korupcija se ne može eliminisati 100%, ali se može smanjiti na jednu razumnu meru. Tu je dato 16 potciljeva i on je sugerisao da poslanici u svojim diskusijama daju neke konkretne predloge za poboljšanje ove strategije, koje bi oni uneli u svoj akcioni plan koji će usvojiti Vlada.
Gledao sam ove podciljeve koji treba da ostvare ovaj osnovni cilj, suzbijanje korupcije. Dao bih predlog i da je trebalo između ostalog uneti i efikasno rešavanje već postojećih slučajeva korupcije.
Podsetio bih vas na nedavnu prošlost i na afere koje su vezane za duvan, izvoz šećera, prodaju i kupovinu električne energije, asfaltiranje puteva, osnivanje Nacionalne štedionice.
Tu se pojavljuju ljudi uglavnom iz prošle vlade, počev od pokojnog premijera Đinđića, Živkovića, Čede Jovanovića, Aleksandra Vlahovića, Pitića, ljudi koji su bili bliski DS, a setimo se afere oko pranja novca Nemanje Kolesara, Janjuševića, Difens rouda, Čumeta, koji je asfaltirao pola Srbije preko DS, Miodraga Kostića koji je kupio tri šećerane za devet evra. Zajednički imenitelj svim tim korupcionaškim aferama je sve da su to ljudi iz DS ili ljudi koji su vrlo bliski DS. Apsolutno najveće afere koje su najveću štetu ovoj zemlji nanele su vezane za DS.
Privatizacija "Sartida" nanela je najmanje 400 miliona dolara štete ovoj državi. To još uvek nije ni načeto, to pitanje privatizacije i na koji način je izvršena privatizacija "Sartida" i prodaja US steel-u, a nije ni odškrinuta, a sigurno je napravljena šteta ovoj državi od preko 400 miliona dolara.
Ovde je dosta govoreno oko kupovine i prodaje mandata poslanika, trgovine političke i tu se ne bih osvrtao, jer je poprilično stvari tu rečeno. Podsetio bih i Vladu i ovaj skupštinski dom na ne tako davnu aferu koja je nanela ogromnu štetu ovoj državi i građanima ove zemlje, to je šećerna afera i prodaja šećerana, i sankcije koje smo pretrpeli od EU zbog reeksporta šećera.
Suština je u tome da je krajem 2000. godine EU dodelila preferencijale tadašnjoj SRJ, gde smo mi mogli po povlašćenim uslovima da izvozimo domaći šećer, domaćeg porekla, i to po ceni od 600 evra po toni, a tada je tržišna vrednost šećera bila 300 evra po toni. EU nam je omogućila da zarađujemo 300 evra po izvezenoj toni, računajući pri tom da će nam omogućiti da nam oživi proizvodnja šećera, s obzirom da imamo 15 šećerana u Srbiji i da je u okruženju Srbije manjak šećera za nekih milion i 400 hiljada tona.
Proračun je bio da 15 šećerana mogu da proizvedu godišnje oko 700 hiljada tona, domaće potrebe se zadovoljavaju sa 250 hiljada tona šećera, a 450 hiljada tona ostaje za izvoz. To je bio ustupak EU tadašnjoj SRJ da oživi proizvodnju šećerne repe, preradu šećerne repe, proizvodnju šećera i prehrambenu industriju koja je vezana za proizvodnju šećera.
Čak je 2002. godine francuski ambasador ovde u Beogradu organizovao seminar o tome i pozvao najveće šećerane iz Francuske da nam predstave program razvoja privrede i privrednih grana koje su vezane za preradu šećerne repe i šećera. Uputio je poziv svim ministrima i predsedniku tadašnje vlade i apsolutno niko se nije odazvao na taj poziv niti je došao.
Američka firma Šaper iz Luizijane je bila zainteresovana za kupovinu šećerane u Kovinu, koja nije radila tri godine, i tu je početna cena za kupovinu te šećerane dva i po miliona dolara, i obaveza je bila kupca da preuzme sve dugove i da investira 30 miliona dolara u pokretanje proizvodnje u Kovinu. Oni su odustali od toga kada su videli da su Miodrag Kostić i MK Komerc kupili tri šećerane koje su radile, bile u funkciji, za devet evra.
Oni kada su to videli, oni su shvatili da našu državu apsolutno ne interesuje proizvodnja šećera, nego da tadašnju vlast i vladu samo interesuju špekulacije. Tadašnji savezni ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom Labus, današnji potpredsednik republičke vlade, potpuno je liberalizovao uvoz šećera i uništio našu industriju i to je svesno uradio.
Iz EU, pre svega Kristofer Paten, poslao mu je pismo 2002. godine, čudeći se čudom da smo mogli takvu glupost da uradimo i da potpuno liberalizujemo uvoz šećera.
Pri tome čak navodeći da se liberalizacija uvoza nekog proizvoda vrši jedino u tri slučaja.
Prvi je slučaj, ako uopšte nemate tu robu i ako je uopšte ne proizvodite, pa nema razloga da štitite tržište. Druga situacija je ako enormno proizvodite i ako imate hiperprodukciju te robe, onda nemate čega da se plašite, jer strana roba, po prirodi stvari, mora da bude skuplja jer imate hiperprodukciju. Treći razlog za liberalizaciju uvoza je špekulativne prirode.
Taj razlog je Labus iskoristio za liberalizaciju šećera, da bi omogućio MK Komercu i nekim drugim da prepakuju uvozni šećer, koji su uvozili po 300 evra po toni, a prodavali EU po 600 evra i zarađivali 300 evra po toni.
EU je formirala svoju komisiju i oni su utvrdili da je u toku 2001. i 2002. godine izvezeno na taj način, reeksportom, preko 300 hiljada tona i ostvarena je čista dobit od 100 miliona evra, za jedan uzak krug ljudi koji je preko vlasti omogućio propisima da se taj posao ostvari, a ovaj drugi komercijalni deo preko firmi koje su bile bliske DS.
Oni su zarad svojih ličnih i uskih grupnih interesa uništili celu jednu granu privrede, ne trepnuvši. Pri tome, Evropska unija je napravila analizu da 500 hiljada ljudi živi od proizvodnje šećerne repe, prerade šećerne repe, proizvodnje šećera i industrija koje su vezane za šećer, industrija sokova, čokolada, konditorskih proizvoda.
To je tipičan primer korupcije, gde lični i grupni interesi, na račun javnih i opštih interesa, pobeđuju i nanose ogromnu štetu državi i društvu, ostavljaju ljude bez posla, uništavaju privredu oko sebe, samo zarad ličnih interesa.
Međutim, Vlada po tom pitanju ništa nije preduzela, ova nova od 2004. godine, kao ni kod prodaje "Sartida", gde je očigledno država oštećena od strane ministra Vlahovića za preko 400 miliona dolara. Mislim da ova strategija mora da ispita sve slučajeve i u bliskoj prošlosti, a ne da se okreće ovim dnevnim problemima, koji jesu atraktivni za javnost i sigurno nanose štetu institucijama i državi, ali ovo su mnogo krupniji problemi, koji su bukvalno ekonomski uništili ovu zemlju. Hvala lepo.

Hvala vama, gospodine Milajiću. Reč ima Hranislav Perić, potom Radiša Ilić, Branka Bošnjak, pa Vjerica Radeta.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedniče, često grešite u tom spisku kada sam ja u pitanju, pa više ne verujem da je to samo greška, mislim da ima pomalo i namere, pošto ste pročitali desetak puta moje ime da ću govoriti, smatram da vam je bio cilj da odustanem od diskusije. Ako je tako, imaćemo problem.
Neću danas govoriti o korupciji poslanika, dovoljno su o tome rekli Meho Omerović i Sredoje Mihajlov. Oni tu materiju najbolje poznaju i suvišno je da bilo koji drugi poslanik komentariše to pitanje.
Danas na dnevnom redu imamo donošenje odluke o utvrđivanju nacionalne strategije za borbu protiv korupcije. Mislim da usvajanjem ovakve strategije nećemo u praksi ništa promeniti. I dalje će vladati korupcija. Postoji mnogo zakona koje smo doneli do sada, ali se ne sprovode u praksi. Zakon o sukobu interesa nije zaživeo u praksi. Ne verujem da će i Zakon o pranju novca biti primenjen, kao i drugi zakoni koji su doneti, a koji se odnose na korupciju i pljačku države.
Ako ozbiljno želimo da se suprotstavimo korupciji, treba da donesemo jedan ozbiljan zakon. Prvo, taj zakon treba da poštuju funkcioneri koji su na vlasti, i to u prvom redu od Vlade do direktora javnih preduzeća. Od 2000. godine u ovoj skupštini stalno slušam od novostvorenih reformskih političara koji u svakom izlaganju govore da je za sve kriv prethodni režim, da je za sve kriv Slobodan Milošević, da smo sve pokrali, da je vladala korupcija. Tu priču i dalje pričaju. A vladate već pet godina. Počnite da malo govorite o svojih pet godina vladavine, šta ste za pet godina uradili da se spreči korupcija.
U ovoj odluci trebalo je da stoji - korupcija i pljačka, jer jedno bez drugo ne ide. Ne može da se dogodi pljačka ako ne korumpiraš nekog iz vlasti. Za svega pet godina uspeli smo da prodamo sve što je narod ove zemlje stvorio od postojanja. Gde može da se desi i veća korupcija i pljačka nego kada se prodaje u zemlji sve što je vredno.
Dajte da se vratimo samo pet godina unazad i da vidimo koji su to bogataši, koji su to postali bogati samo od 2000. do 2005. godine.
Gde na svetu postoji da za pet godina možeš da postaneš bogataš i da ne znaš šta sve imaš, a da nigde do tada nisi radio, da ti je prvo zaposlenje političar.
Trenutno, u ovoj zemlji mnogi koriste MMF kao pokriće i izgovor za svoje privatne aranžmane i ostvarivanje ogromnih profita. Ovakvim tumačenjem pregovora sa MMF naši političari nastavljaju da se bogate, a mehanizmi ostvarivanja profita su različiti. Najčešće se sa revizijskim kućama napravi dogovor o proceni vrednosti preduzeća. Ako, na primer, preduzeće vredi 100 miliona evra, oni ga procene na 10 miliona. Dobit od prikazivanja lažnih bilansa dele ključna lica u lancu privatizacije od resornog ministarstva do konsultantske kuće.
Drugi način na koji su političari od 2000. godine stvorili veliko bogatstvo je preko navodno stranih kompanija. To praktično znači da je vlasnik privatizacionog preduzeća u Srbiji samo fiktivno strana firma, registrovana kao of-šor kompanija u nekoj od zemalja tzv. poreskih rajeva. Iza tih kompanija zapravo kriju se ljudi iz vrha vlasti posle 2000. godine, koji su na različite načine došli do ogromnog bogatstva na račun građana Srbije.
Ako želimo iskreno da uđemo u borbu protiv korupcije, onda treba iskoreniti korupciju u vrhu vlasti, a ona će po vertikali odozgo naniže sama nestati. Često se među građanima govori da je država u rukama tajkuna. Poseban problem su tajkuni koji iz pozadine seju korupciju, iz džepova vade i dele svima pomalo, bez obzira ko je na vlasti. Oni imaju uticaja na neke bitne tokove, pre svega oko privatizacije, jer je to najplaćeniji posao danas u Srbiji.
Pod izgovorom - ulazak u Evropu, reforme, poručuju nam - Srbija je na izvolite, svako grabi šta stigne. Danas nisam hteo da pominjem imena onih koji su korumpirani i onih koji su opljačkali ovu državu, iz razloga što imena svi znaju u ovoj Srbiji, pa i vrapci na grani, samo je pitanje hoće li ova država stvarno da se obračuna sa korupcijom i pljačkom. Ako hoće to država da uradi, tu nema nikakvih problema, ali sumnjam da hoće to država da uradi. Hvala.

Hvala, gospodine Periću. Ne morate sumnjati da sam pominjao više puta da bi se poslanici pravovremeno pripremili, pa i sada to činim.
Reč ima narodni poslanik Radiša Ilić, zatim Branka Bošnjak, Vjerica Radeta, Goran Jakšić, pa Ivan Radić.

Dame i gospodo narodni poslanici, pre nego što nešto kažem o korupciji, zanimljivo bi bilo čuti gde se državna zajednica SCG nalazila na osnovu istraživanja s kraja 2004. godine, koja su obuhvatila 146 zemalja u svetu, a odnosi se na korupciju.
Dakle, od 146 zemalja državna zajednica SCG se po stepenu korumpiranosti nalazila na 99. mestu, s tim da se stepen korumpiranosti povećava od prvog mesta naniže.
Od zemalja u regionu samo se Albanija nalazila iza naše zemlje, i to na 106. mestu. Srbija i Crna Gora je bila u društvu Alžira, Libana, Makedonije i Nikaragve. Istraživanje je s kraja 2004. godine i odslikava veličanstveni domet buldožer revolucije od 5. oktobra do danas.
Korupcija je rak-rana svake države i svake vlasti. Kada u tom sistemu vlasti ne funkcioniše kako treba sudstvo i policija, kada se ne reaguje adekvatno na očigledne zloupotrebe zakona, onda korupcija nalazi plodno tle za nesmetano podrivanje te iste vlasti, a na štetu građana. Oni koji će se okoristiti su obično pojedinci iz senke, interesne grupe i privilegovani finansijski moćnici.
Država, donoseći nacionalnu strategiju za borbu protiv korupcije, na neki način priznaje da joj postojeći zakoni nisu dovoljni da se uhvati u koštac sa korupcijom.
U ovoj strategiji pomenute su oblasti koje su najviše zahvaćene korupcijom, od kojih su najvažnije pravosuđe i policija. Svakako su tu i prosveta, zdravstvo, javne službe, inspekcije itd. One su bitne jer daju jednu opštu sliku društva u kome živimo.
Zloupotreba položaja, zanemarivanje javnog u korist privatnog, velika pljačka kroz obezvređivanje državnih resursa, samo su neke od karakteristika koje prate korupciju. Obično se korupcija, gledano u užem smislu, povezuje sa socijalnim statusom pojedinca i sredine gde on živi.
Na primer, kada su u pitanju lekari ili prosvetni radnici, obično se nalaze razlozi, kao što su neadekvatni materijalni položaj i društveni ugled, nemogućnost napredovanja, male plate, loš sistem samog funkcionisanja prosvetnih i zdravstvenih ustanova itd.
Kada je u pitanju sudstvo, razloge za korupciju treba tražiti u političkim pritiscima izvršne vlasti, uticaju interesnih grupa, ali i u nepostojanju adekvatne selekcije, kao i nepostojanju sistema zaštite sudija. Svedoci smo čestih afera čiji su akteri upravo nosioci pravosudnih funkcija.
Skoro svakog meseca se u Narodnoj skupštini nekom sudiji ukida imunitet zbog primanja mita i za beznačajne presude, ali i zbog donošenja loših presuda usled kojih su nastale teške posledice po pojedinca ili po preduzeća, koja su se na smišljen način tako obezvređivala i kasnije prodavala ispod svake realne cene. Ovo poslednje se odnosi uglavnom na trgovinske sudove, o čemu su takođe izveštavali mediji.
Od korupcije nisu imune ni sudije Vrhovnog suda, ali opet se ponovila stara priča, svi su zaćutali i, da ne pukne bruka, sve se svelo na jednog sudiju, jednog tužioca, koji se na nesreću poverio svojoj ženi i tako je operacija praćenja sudija propala.
Samo pre nekoliko dana, Skupština Srbije je ukinula imunitet sudiji iz Paraćina. Pravo je pitanje koliko građana i ne prijavi takve pojave, sa kojima se ponekad susreću.
Međutim, izvršna vlast često ne reaguje adekvatno protiv očiglednih primera korupcije. Razlog je prost. Vlada ne sme da se zamera svojim koalicionim partnerima, čiji kadrovi, kao nosioci određenih funkcija u Vladi ili po javnim preduzećima i ustanovama, svesno krše zakon, zloupotrebljavajući svoj položaj. Adekvatno preduzimanje zakonskih mera protiv takvih nosilaca funkcija automatski bi značilo i prestanak podrške Vladi one političke partije čiji se član našao pod udarom zakona.
Na desetine afera je izašlo u javnost koje su nedvosmisleno ukazivale na korupciju. Izvršna vlast skoro ništa nije preduzela. Setimo se samo afere oko prodaje "Knjaza Miloša" i uloge Miroljuba Labusa u svemu tome. Neka posle neko kaže da Milko Štimac nije padao u nesvest iz čistog mira ili zbog telefonskih poziva samog potpredsednika Vlade. Javnost u Srbiji je bila prosto šokirana na koji način je Vlada vršila pritisak na aktere oko privatizacije "Knjaza Miloša". Građani Srbije to znaju i zato je poverenje u stranke na vlasti tako očajno.
Na drugoj strani, guvernera Narodne banke Srbije, Jelašića, već mesecima prozivaju mediji da odgovori odakle mu ogroman novac za kupovinu vile na Dedinju. On ćuti, svi se prave slepi i gluvi i izvršna vlast opet pada na ispitu.
Setimo se afere "Erikson", opet umešan Miroljub Labus, opet ništa. Čak su i Šveđani pokrenuli istragu. Šta se na kraju desilo? Ništa. Da je u pitanju običan građanin, terali bi ga do Vrhovnog suda.
Gde su sada ona specijalna policijska odeljenja za organizovani kriminal da ispitaju sve ove slučajeve. Ili, setimo se samo vlasti DS i kupovine velikog broja vozila za potrebe policije. Onda su morali da se kupe posebni opasači, kravate, zip upaljači. Sve to u aranžmanu jedne od mnogobrojnih firmi bivšeg ministra unutrašnjih poslova, Dušana Mihajlovića. Da li je neko za to odgovarao? Nije niko.
A tek afera oko nabavke vojne opreme. Vinovnici ili učesnici - opet funkcioneri G17 plus. Zamislite, ministra Davinića iz G17 plus optužio je za veliku pljačku ministar Dinkić, takođe iz G17 plus. Normalno bi bilo da neko zbog toga bude u zatvoru iz G17 plus, a ne da cela priča spadne na jednog pukovnika i to samo zato što je prespavao besplatno u hotelu.
Sport je oblast u kojoj caruje korupcija. Klubovi su postali idealno mesto za pranje novca. Tu priliku mnogi uveliko koriste. Retko koji sportski klub ili savez nema nekog funkcionera iz vrha političke elite u svojim upravnim odborima ili organizacijama. Sa tih pozicija se veoma efikasno usmeravaju finansijska sredstva, sponzorstva, transferi, kupovine igrača, čak i nameštanje rezultata. Zato mi u Srbiji još uvek nemamo zakon o sportu, kojim bi se donekle regulisao status i klubova i sportista u Srbiji.
Ako bi se u delo sprovele preporuke koje ste dali u ovom predlogu nacionalne strategije, ova vlada ne bi trajala ni dva dana, jer njihovim ispunjenjem prestali bi interesi vaših koalicionih partnera za podršku Vladi. Na primer, zabrana stranačke aktivnosti za određene kategorije funkcionera, izveštaj o sprovođenju antikorupcijskih mera koje ti funkcioneri očigledno ne daju, nepotizam, stranačka zapošljavanja itd.
Sve ovo što ste napisali u preporukama za pravosudni sistem i policiju ostaće samo mrtvo slovo na papiru. Za ovo imate zakone, samo je potrebno da ih država sprovodi, za čime izgleda nema, od strane Vlade Srbije, ni želje, a ni smelosti. Zahvaljujem.

Hvala vam. Replika na pominjanje stranke, odnosno poslaničkog kluba. Izvolite, gospodine Ivanji.

Samo kratko, ono što želim da kažem, tačno je da je ministar Davinić bio član G17 plus, ali hoću da kažem, takođe, da je jedino G17 plus smogao snage da ukaže na slučaj korupcije u nabavci opreme.
To je stvar koja pokazuje koliko je G17 plus odgovorna stranka, i da istera uvek pravdu, bez obzira na to da li je taj čovek bio član G17 plus ili ne. Dakle, to je ono što je činjenica i nadam se i siguran sam da će to građani Srbije moći da cene.