Po članu 28. moja dužnost kao predsednika Skupštine i svakog ko predsedava jeste ne da komentariše, već da daje pojašnjenje, naročito onda kada ljudi mogu da se zbune.
Kada postavite pitanje očekujte odgovor. Dakle, poslanici su sposobni da bilo prateći sa sednice, bilo iz klubova, bilo preko TV, bilo posle detaljno se upoznajući preko stenograma, jer su oni dostupni, upoznaju se sa stavovima svih koji njih interesuju i u okviru toga donose odluku kako će glasati.
Ne može predsednik Skupštine da natera da neko sluša ili čita, i on mora da radi po Poslovniku, a naravno verujem da svakog trenutka kada se obratite vas gleda barem pola Srbije. I izražavam divljenje zbog toga.
Pošto smo završili pretres Predloga zakona u pojedinostima, da li predstavnik predlagača želi reč? (Ne.)
Zaključujem pretres Predloga zakona, u pojedinostima.
Pošto smo obavili pretres Predloga zakona u načelu i u pojedinostima, Narodna skupština će u danu za glasanje odlučivati o Predlogu zakona u načelu, pojedinostima i u celini.
Prelazimo na 2. tačku dnevnog reda: – PREDLOG ZAKONA O IZMENAMA I DOPUNAMA ZAKONA O JAVNOM DUGU REPUBLIKE SRBIJE PO OSNOVU PREUZIMANjA OBAVEZA REPUBLIČKOG FONDA ZA PENZIJSKO I INVALIDSKO OSIGURANjE ZAPOSLENIH NASTALIH PO OSNOVU NEISPLAĆENIH PENZIJA I NOVČANIH NAKNADA (pojedinosti)
Primili ste amandmane koje su na Predlog zakona podneli narodni poslanici: Nataša Jovanović, Vjerica Radeta, Momir Marković, Nemanja Šarović i Zoran Krasić. Primili ste izveštaj Zakonodavnog odbora.
Pošto je Narodna skupština obavila načelni pretres, saglasno članu 140. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram pretres Predloga zakona u pojedinostima.
Na član 1. amandman je podnela poslanik Nataša Jovanović.
Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Nataša Jovanović.

Gospodine predsedniče, nije vam potpun sinopsis koji čitate. Niste mi rekli kakav je odgovor Vlade. Treba odmah da mi kažete gde su ministri iz Vlade Republike Srbije i zašto nisu ovde prisutni.
Pre svega Mlađan Dinkić, koji je prevario penzionere u Srbiji i po najpre objavljenoj dinamici koja je usledila, dakle, ovako definisan zakonski projekat usledio je tek posle packi koje je dobio od MMF-a, posle višemesečnog natezanja. To je nešto što ne može da prihvati SRS i penzioneri u Srbiji uopšte.
Neverovatno je, gospodine Markoviću, da vi insistirate na tome da pred ovolikim brojem poslanika u skupštinskoj sali započnemo raspravu o vraćanju duga penzionerima na način, opet ponavljam, neprihvatljiv, ne samo za srpske radikale, već za sve penzionere u Srbiji, zato što ih je ministar prevario, samim tim Koštunica i cela Vlada, a da i sami vidite da ni ministar nije ovde i da niste mogli da otpočnete raspravu u pojedinostima, a da mi ne kažete kakav je odgovor Vlade u tom smislu.
Bez obzira na to, najbolje bi bilo, da li je po Poslovniku, govorim principijelno, Vlada dostavila ili ne svoj pisani izveštaj, obično su to izveštaji u kojima se odbijanje amandmana ponavlja od jednog do drugog amandmana, od poslanika do poslanika, da lepo dođe ministar, da suočimo stavove, argumente i vidimo gde će i kako biti raspoređena sredstva u 2006. godini i zašto je ovaj rok i ovako utvrđena dinamika, koju svojim amandmanom, pre svega u članu 1. tražim da se promeni, a najpre gospođa Radeta i gospodin Krasić - po novoutvrđenoj dinamici, koju predlažemo, koja je mnogo prihvatljivija i za koju svakako ima sredstava u budžetu Republike Srbije u 2006. godini.
Licemerje Mlađana Dinkića, a samim tim i svih vas koji ga podržavate, s obzirom na to da ste usvojili, posle višednevnih natezanja i prekomponovanja što se tiče poslaničke većine i zamene poslanika, budžet, da nam kažete da dinamika isplate duga penzionerima mora da se odvija do 2008. godine.
Ako je, a mnogo smo o tome govorili u raspravi predloženog zakona o budžetu za 2006. godinu, sam ministar više puta istakao i prošle godine se hvalio time da je suficit ovoga puta od 21 milijarde, nešto što je za svaku pohvalu, pa sebe poredio sa Pačuom, pa sa velikanima srpskih finansija, što je nemoguće, to samo govori o njemu, sam se kandidovao za Nobelovu nagradu, posle toga je došao i vređao poslanike i pravio razne incidente, da li je, gospodine Markoviću, po vama, posle svega toga što se dešavalo proteklih dana, opravdano da ovde nema ministra kada razgovara o zakonu u pojedinostima i o našoj nameri. Počinjem od člana 1. i nastavićemo sa potpuno izmenjenom dinamikom, jer smatramo da je to penzionerima potrebno.
(Petar Jojić, sa mesta: Ne sme da dođe.)
Evo, kažu poslanici - ne sme da dođe. Ne samo da ne sme da dođe u Skupštinu pred narodne poslanike, ovde ga prati obezbeđenje, dolazi kao ministar, nepristojno se ponaša.
Hajde da sada ceo taj incidentni događaj stavimo na stranu, ali pitanje je gde bi on smeo i u kom klubu penzionera i na mestu gde se penzioneri okupljaju da se pojavi.
Neka dođe u Kragujevac, Požarevac, Pančevo, bilo gde, neka ispriča penzionerima zašto je prvobitna namera promenjena, zašto je rok prolongiran i kako je moguće da kategoriji stanovnika, koja spada u najsiromašnije stanovnike u Srbiji, na ovakav način predlaže da se dug prema njima isplaćuje.
Umesto predloženog rešenja da, od dana prve isplate u decembru 2005. godine, navodno će to biti 24. decembra, znači za manje od 10 dana, taj rok i dinamika budu završeni do jula 2008. godine, zbog budžetskog suficita, zbog rasipničkog odnosa prema budžetskim sredstvima i zbog, ne samo načina da se nađu uštede u budžetu 2006. godine da se isplati dug penzionerima, već može, kada je vlast odgovorna, kada je domaćinska, što svakako ova nije, a takvo ponašanje svakako ne prezentuje i Mlađan Dinkić, mogao bi da se uradi jedan strateški projekta za pomoć ne samo penzionerima, i za bržu isplatu ovog duga, kako to predlažem amandmanom koji sam podnela u ime poslaničke grupe SRS, dakle, do oktobra 2006. godine, sa jasnom dinamikom i preciziranim datumima, kako je to predvideo kolega Krasić u svom amandmanu.
Mogao bi da se napravi i program za delimično eliminisanje siromaštva u Srbiji koje je izraženo. Gotovo je, po najnovijim podacima i tabeli koju imam ispred sebe, sada ujednačeno u svim krajevima Srbije, čak i u Vojvodini, u kojoj su prihodi od poljoprivrede i dohodak druge vrste veći, to siromaštvo je mnogo izraženije nego u oktobru 2001. godine. Upravo ovaj prikaz koji imam i ovo istraživanje kojim se grupa ekonomista u Srbiji bavila govori o tome - da je nivo siromaštva među penzionerima, i ne samo među penzionerima, nego među našom najstarijom populacijom, to su ljudi od 60 i više godina, naročito preko 65 godina, sa 17% u 2001. godini sada dostigao čitavih 28%.
Da li je normalno da ministar ignoriše amandmane poslaničke grupe koja hoće da zaštiti penzionere i da ukaže građanima Srbije na to da u usvojenom budžetu za 2006. godinu i te kako ima mogućnosti da se po jednoj efikasnijoj, dakle, bržoj dinamici taj dug isplati.
Ako pogledate kako se ogleda celokupno siromaštvo građana Srbije danas i koliko je ono uvećano, evo, za 10% među penzionerima, odnosno starijim licima od preko 65 godina, i među celokupnom populacijom u zemlji, videćete da je to kretanje drastično zbog toga što je broj nezaposlenih, umesto da se smanjuje, porastao, zbog svih zakona usvojenih u periodu od 2001. pa do današnjeg dana.
I zbog toga što je penzija, kao stečena kategorija, za našu najstariju populaciju najviše potrošačka u onom delu kada je u pitanju hrana, kada su u pitanju osnovne životne namirnice, u iznosu čak od 57%.
Sve ostalo su davanja za visoke komunalije, najskuplju cenu električne energije u okruženju, a o lekovima, odeći, obući, svemu onome što bi trebalo da uđe u neku normalnu kategoriju potrošnje jednog domaćinstva, danas prosečni penzioner u Srbiji ne može ni da razmišlja.
Oni koji primaju prosečnu penziju, koja je negde sada na nivou i biće za ovu isplatu, dakle, bez prvog dela zaostalog duga, oko 12.000 dinara, spadaju maltene u bogate penzionere u odnosu na one koji, a to veoma često čujete kada se najavi dan isplate na tzv. nacionalnoj televiziji, kada se kaže, takva je informacija bila, čini mi se, za prošli mesec - najmanji iznos na čeku biće nešto manji od 6.000 dinara, a ima čak i onih koji primaju tričavih 4.000 dinara ukupnog iznosa iz dva dela penzije u Srbiji.
Dakle, oni koji spadaju u prosek imaju od 10,5 do 12,5 hiljada dinara, čak su i bogati penzioneri, jer je penzija nedovoljna, po statističkim prikazima Republičkog zavoda za statistiku, da pokrije minimum od minimuma, možda nekih 20 posto, izračunajte, ako sam rekla da je 57 posto samo za hranu, ono što mora da izdvoji jedan penzioner, da bi se on prehranio.
Kada je najavljen ovaj zakon za sednicu koja je u toku, stigao mi je jedan telegram koji su mi uručili zaposleni u Skupštini ovde na pultu ispred sale, potpisala se grupa penzionera iz Beograda. Trenutno nemam taj telegram u ruci i izvinjavam se uvaženim penzionerima koji su me zamolili da to kažem, kada budem o ovome govorila, ako u nekom delu parafraziram to što su oni napisali telegramom, ali su vam poručili vama iz vlasti, Mlađanu Dinkiću i Vojislavu Koštunici otprilike sledeće - da ih za predstojeće božićne i novogodišnje praznike častite sa dva decilitra vina, koje će da popiju u svoje zdravlje i u zdravlje svojih najbližih, ali da im usput ubacite neki od otrova unutra, kako biste što pre završili sa njima i oslobodili se.
Pre svega je to poruka za Mlađana Dinkića, to su napisali u telegramu, kako biste znali da onda ne morate uopšte da razmišljate o tome, da im isplaćujete, a naročito ne na ovakav način i po ovakvoj dinamici, penzije.
Kada su ljudi došli u situaciju, a jedna od gospođa koja se potpisala kada je napisano da je to grupa penzionera, za sebe kaže da je čitav život provela i ceo radni vek u prosveti, a da je sada spala na najniže moguće grane kao penzioner, da nema od čega da živi i da se prehrani u skupom Beogradu, kakav je i Kragujevac, Vranje, Pirot i Subotica, svuda je skupo, jer je neverovatno da se sa tako niskim primanjima živi i opstaje duže od nekoliko dana.
Onda možete da zamislite koliki je cinizam prisutan kod ministra Dinkića kada nam je ovako nešto predložio, i kakav je licemer u pitanju, i kakva je drskost celokupne Republičke vlade koja se hvali suficitom u budžetu, a nije u stanju da mnogo brže zaostali dug isplati.
I ne samo to, nego način na koji su počele penzije da se obračunavaju od kraja 2002. godine i zaostatak koji se u međuvremenu stvorio jasno govori o tome da je za prethodnu dosovsku vladu, baš kao i za ovu Koštuničinu i za Mlađana Dinkića, koji sprovodi finansijski kontinuitet Božidara Đelića, penzioneri su danas, a o tome govore ovi egzaktni podaci, to je najsiromašnija kategorija, odbačena kategorija, oni o njima ne žele da razmišljaju.
I naravno, iskoristiću priliku i kada budemo razgovarali o mnogo većim zaostalim iznosima penzija poljoprivrednika, da još nešto istaknem iz ovih poražavajućih podataka, a oni jasno govore o tome da su ne samo siromašni, nego od ove vlade, opet ponavljam, ostavljeni na cedilu.
I da je, kako je to rekla ona koja je razgovarala, ali naravno u superiornom stavu i položaju u odnosu na inferiornog Mlađana Dinkića, iz MMF, za nju i za MMF jedno od par ekselans pitanja jeste pitanje penzija na način kako oni to utvrđuju, predočili ga, Dinkić bezuslovno prihvatio. To ne može da prihvati SRS, kao ni penzioneri u Srbiji koji su nešto drugo očekivali. Hvala.
Još neka poslanička grupa o ovom amandmanu? (Ne.)

Na član 2. amandman je podneo narodni poslanik Zoran Krasić.
Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Sve amandmane razmatramo po ovom zakonu shodno članu 139. stav 5. Poslovnika. Izvolite.
Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.

Gospodine Markoviću, našli smo se kod one tačke dnevnog reda gde smo obećali građanima Srbije i predsedniku poslaničke grupe G17 plus, namerno kažem predsedniku, da raspravu povodom ovog predloga zakona vodimo po sistemu amandman SRS, 15 minuta SRS, 15 minuta priča o tome G17 plus, da bismo dokazali ono što sam tokom načelne rasprave parafrazirao da li je veća jedna šestina ili jedna trećina.
Radi javnosti, samo da se konstatuje da SRS, sa grupom poslanika koji su prisutni u sali, spremna je za jednu takvu raspravu, međutim, nemamo ni ministra, ni njegove pomoćnike, nemamo ni gospodina Albijanića kao predstavnika poslaničke grupe, nemamo ni neko drugo lice koje je ovlašćeno da o ovome diskutuje.
Meni to ne predstavlja smetnju, odmah da se ogradim, ali ako smo nešto obećali, ako smo se sa puno emocija obraćali u načelnoj raspravi, ako je sa mnogo više emocija osporavano sve ono što SRS zastupa, onda elementarno pravo, političko džentlmenstvo i viteštvo nalažu da na ovom ovde bojištu treba da ostanu akteri da se ovde bore stavovima i rečima. Očigledno da postoji neki drugi razlog ili nešto preče, te ljuti bojovnici nisu prisutni.
Moram na početku da saopštim i stav SRS, ali ujedno da dam i obaveštenje. Da bi se dug isplatio nije potreban zakon. Znači, od ovog predloga zakona ne zavisi uopšte da li će sa prvim čekom za penziju da dođe samo penzija za taj mesec ili će doći još nešto što treba da znači da se polako vraća neki dug. To svima mora da bude jasno.
Drugo, za nepuna dva meseca menja se epohalni zakon, i onaj prvi tekst i ovaj danas koji se nudi, o kome pričamo, ima samo funkciju da zaustavi sudske sporove onih koji bi pokrenuli postupak da izdejstvuju neku presudu, kojom se fondu PIO nalaže da isplati na ime duga ono što je zaostala penzija.
Moram samo da navedem da prošli put, kada je donet onaj zakon, mi smo samo tražili da se izjednače penzioneri poljoprivrednici i penzioneri zaposleni. Nismo ulazili u koncept, jer smo računali da je to ozbiljan predlog jedne ozbiljne vlasti koja dugoročno sagledava stabilnost ekonomije, finansija ove zemlje, sa brojnim primedbama da postoje neki prioriteti.
Ono što izuzetno iritira svako normalno rasuđivanje to je činjenica da nam se ovde već nekoliko meseci priča o strahovitom suficitu. Suficit znači da postoji višak prihoda nad rashodima i ta pozitivna razlika je suficit. Verovatno po nekim logičkim zakonima, ne ovim novo-matematičkim, suficit može da postoji samo ukoliko praktično nema dugovanja.
Ako ima dugovanja, onda sve to što neko želi da predstavi kao suficit mora da se smanji za iznos dugovanja, pa ako nešto ostane, to malo što ostane je suficit i nema nikakvih problema da to malo što ostane ide na otplatu nekih naših obaveza prema inostranstvu. Verovatno ove unutrašnje obaveze, ova unutrašnja dugovanja u ovakvom ekonomskom i socijalnom miljeu imaju prioritet u odnosu na neke obaveze koje postoje prema međunarodnim finansijskim organizacijama, a rezultat su kamata i nekog virtuelnog novca, odnosno virtuelnih obaveza, odnosno neopravdano i na zelenaški način ukamaćenih dugovanja koja su strahovito uvećana.
Pošto se sada menja koncept ovog zakona, postavljam otvoreno pitanje, ako se neki dug pretvara u javni dug, a način namirenja potraživanja penzionera reguliše tako što se tačno određuju datumi kada će u gotovini da se isplati taj dug, da li je onda ovo zakon o javnom dugu. Ovo je zakon o reprogramiranju, a nije zakon o javnom dugu.
Kako bi bio zakon o javnom dugu potrebno je neko zaduženje. Ovde se država ne zadužuje. Ovde država ne emituje obveznice, hartije od vrednosti, nego samo kaže, ono što smo dužni danas izmirivaćemo u nekim rokovima, sa tačno određenim datumima odnosno mesecima kada će koji deo duga da se izmiri.
Te formalno-pravno ovo nije zakon o izmenama i dopunama Zakona o javnom dugu. Ovo je potpuno nov zakon koji treba da ima naslov, zakon o reprogramiranju duga prema penzionerima po osnovu neisplaćenih penzija iz prethodnog perioda. Ali, neće oni da sednu i da raspravljamo o ovome.
Na početku moram da kažem, dugovanja su krenula onog momenta kada je pre možda 18 ili 19 godina u tadašnjem SIZ-u PIO, pod pritiskom u to vreme one izvršne vlasti, doneta odluka da iznos tromesečnih penzija koje su se čuvale kao rezerve za ne daj bože rat, elementarnu nepogodu, istope, a ubrzo posle toga je krenula isplata penzija unazad.
Tada su otprilike te četiri penzije iznivelisano neko stanje, ali nije moglo da se zaustavi jedan proces, a taj proces se zove da sve više manji broj zaposlenih mora da obezbeđuje sredstva za penzije i za sve veći broj korisnika penzija. Pre 20 godina bio je signal da PIO mora da se menja iz temelja. Mi smo jedini koji kasnimo.
Sada da se vratim na amandman. Ovim amandmanom predlažem da se praktično dug, nalazimo se na terenu zakona koji se odnosi na penzionere koji su bili nekad zaposleni, vrati u roku od godinu, ali u šest rata i da ovaj period odloženog izmirivanja dugovanja bude pokriven kamatnom stopom, koja bi se odredila da bude po stopi rasta cena na malo na mesečnom nivou od trenutka nastanka obaveze pa do dana isplate.
To je neuporedivo povoljnije za penzionere, jer čuva vrednost kapitala, novca, a ne ovo što je predloženo. O tome ste imali prilike da čujete i verovatno će neko od mojih kolega iz SRS, pošto ima još amandmana koji se tiču člana 2, da konkretno ukaže šta je Vlada predložila da to bude 8,5% itd.
Sada dibidus nema nikog iz G17 plus, nema čak ni onih, nema šta da se kaže. Ona matematika da je šestina veća od trećine je faktički doživela poraz.
Odmah da ukažem poslanicima vlasti i javnosti, u ovome što SRS predlaže nema nekih velikih obećanja, u ovome što SRS predlaže nema ničeg nekorektnog sa gledišta pozicija postojeće vlasti. Nema neke velike matematike, nikakvih iluzija, nema ničeg nestvarnog i nečega što ne može da se dohvati.
Ima samo uporno sleđenja onog što je konstatacija vlasti.
Vlast je konstatovala suficit, vlast je konstatovala da želi da vrati, vlast je konstatovala da je potreban propis koji bi zaustavio eventualno sudske sporove i izlaganje nepotrebnim troškovima. Odmah da me neko pogrešno ne shvati, ne plediram da penzioneri tuže, odmah da budemo načisto, jer kakvi su naši sudovi, to teško može da se ostvari u brzom periodu, a velikom broju penzionera koji ima niska primanja svaki dinar po osnovu vraćanja duga mnogo znači.
Želim vrlo objektivno da ukažem na postojeće stanje, jer verovatno za koji mesec SRS koja će biti na vlasti, imaće istu situaciju, pa ne bi bilo dobro da me neko onda proziva, ti si sa govornice obećavao, a sada nam kažeš da to nije moguće. Obećavamo ono što je moguće i što priznaje ova vlada. Zato sam na početku rekao, prvi put kada ste predložili ovaj zakon u septembru, samo smo podneli amandman da statusno izjednačimo, u pogledu rokova vraćanja duga, penzionere zaposlene i penzionere poljoprivrednike.
Mi uopšte nismo išli van ovoga. Zašto? Zato što ne postoji prioritet poverilaca. On postoji u stečajnom postupku, a ovde nije u pitanju stečajni postupak. Svi poverioci su načelno jednaki. Ako se tome doda poštovanje ljudskih prava i prava i obaveza koje su nametnute Ustavom Republike Srbije o obaveznom PIO i garanciji države za funkcionisanje tog osiguranja, onda je potpuno jasno da i tada ništa nismo tražili van ustavnih i zakonskih okvira. Rekli smo da nije logično da se neko hvali sa suficitom, a da ima neizmirene obaveze.
Dakle, po ovom amandmanu isplata bi krenula u decembru 2005. godine i to bi bila prva rata, jedna šestina, a poslednja rata u oktobru 2006. godine. Šta je predložila Vlada? Predložila je da prva rata bude u decembru 2005. godine, a poslednja u julu 2008. godine. Verovatno se lako može utvrditi da je u pitanju ogromna razlika.
Za ovo što predlažemo da se u roku od manje od 12 meseci, među nama rečeno, a neka bude 12 meseci, sanira ovaj dug, za koji Vlada tvrdi da postoji suficit, znači postoji izvor. SRS vam daje saglasnost i odobrava vam da suficit budžeta ove godine ne usmeravate prema MMF nego prema ovim obavezama koje država ima prema penzionerima. Država je garant funkcionisanja ovog osiguranja.
Država je rekla, u liku i delu ministra finansija, da postoji 40 i ne znam koliko milijardi suficita, čini mi se da tako nešto beše, ali znam da je sigurno iznos veći od ovoga koji je propisan ovim zakonom. Ako postoji taj suficit i država ne zna gde da potroši, pa onda hajde da damo MMF i vratimo dugove, predlažemo vam i ovlašćujemo vas i glasamo za to da obavite ako treba i razgovore sa njima, ali treba da znate da razgovarate sa njima, da ih uplašite, ako ne isplatimo ovo penzionerima ima da nas skinu sa vlasti, i znate biće nemiri.
Vidite vi kako preko puta, preko Drine i Save ovi ovamo, i kako taj ustaški lobi radi. Oni odmah dignu temperaturu, dignu narod itd, i EU kaže vidi, možda padne Mesić, čak je Mesić morao da napada ustaše, da li ste to primetili. Ustaša napada ustaše da bi očuvao državu i da bi očuvali svoju stabilnost.
Vi i da hoćete ne možete sa njima da se poredite. To je druga priča. Ali, mora na drugačiji način da se razgovara sa MMF, da se kaže: cenimo to treba vama da vratimo neke pare, ali molim vas, prioritet je generacija koja živi u ovim, ovim i ovim uslovima. Kad im ovo sve isplatimo, ništa bitnije se ne popravlja njihov materijalni, ekonomski i socijalni program. Imate podršku SRS. Stičem utisak da tu ne želi da se pomogne, nego da se želi da se kazne oni koji godinama nisu glasali za ove stranke koje su sada na vlasti.

Još neka poslanička grupa? (Ne.)
Na član 2. amandman je podnela poslanik Vjerica Radeta. Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Vjerica Radeta.

Tačno je, kolega Krasiću, da ste predložili predstavnicima stranke G17 i ministru Dinkiću, kada budemo govorili u pojedinostima o ovom zakonu, da bi mogli da napravimo jedan verbalni duel ovde, da se o svakom amandmanu raspravlja po 15 minuta, da svako koristi svoje vreme.
Moram da podsetim da predstavnici stranke G17 plus danas proslavljaju trogodišnjicu od osnivanja svoje stranke i da su sad verovatno kod 4. tačke dnevnog reda, pošto smo danas čuli kako izgleda njihov dnevni red za proslavu ove godišnjice.
Prva tačka je polaganje računa predsednika za protekli period, druga tačka je obraćanje nekoga od prisutnih, treća tačka dnevnog reda je pečenje (jagnjeće, praseće i riba), četvrta tačka je piće po izboru i afinitetu, peta tačka muzika, pesma i igra i šesta tačka razno. Tako izgleda, evo vidite da se vidi da je ovo poziv za svečanost stranke G17 plus. Pretpostavljam da su oni sada kod ove tačke 4, to je piće po izboru i afinitetu i da njih zato baš briga što narodni poslanici danas raspravljaju o ovom predlogu zakona, o kojem su oni pričali ovih dana, da će penzionerima, kada se ovaj zakon usvoji, biti mnogo bolji.
Onda je Mlađan Dinkić napravio incident u Narodnoj skupštini, sa jednim jedinim ciljem, a to je da se poslanici SRS spreče da govore o Predlogu ovog zakona i u načelu i u pojedinostima. Naravno, nije mu to uspelo i nikada neće. Mi zato nastavljamo. Rekli smo mnogo toga o ovom zakonu u načelu, sada govorimo o amandmanima.
Šta je suština i ovog mog amandmana i svih amandmana SRS? S obzirom da se ovde radi o zakonu o izmenama zakona koji je ovde kao nekakav epohalni, revolucionarni zakon donet pre neka dva meseca.
To je stvarno presedan u evropskom parlamentarizmu, da se jedan zakon tako na velika zvona oglašava da se donese, da se objavi penzionerima kako će mnogo bolje da žive.
Onda se odjedanput shvati da taj zakon i nije tako dobar i da sada nude penzionerima nešto bolje, da ono što je predviđeno da se plati kao zaostale penzije, da se sada prolongira na rok do jula 2008. godine, pa ko preživi možda nešto i bude imao koristi od ovoga.
Valjda su ovaj rok produžili ministar Dinkić i ostali članovi Vlade Srbije, jer su se uplašili da ne bi bilo dobro da naviknu penzionere da svaki dan jedu. Da su im dali ovo u nekom kraćem roku, možda bi ljudi tu lošu naviku stekli.
Dakle, ministar Dinkić se ovde hvalio suficitom. Ministara Lalović je došao verovatno u zamenu za svog kolegu, mada ćemo o vašim zakonima neki drugi dan. Dakle, hvalio se ministar Dinkić ovde poslanicima nekim velikim suficitom. Svi u Srbiji znaju koliko je privatizacija u Srbiji u ovom periodu izvršeno, koliko je sredstava od tih privatizacija otišlo ili trebalo bar da ode u penzioni fond. Svi znamo, kažu na TV i u novinama, ovde za govornicom, ministri, predstavnici vladajuće koalicije, takođe, kako u Srbiji na sve strane ima para, samo ne znam iz kojih razloga te pare neće da daju onima kojima treba da daju, a to su u ovom slučaju penzioneri.
Posebna je priča zašto se opet napravila razlika između penzionera koji su taj status stekli kao bivši poljoprivrednici i onih koji su bili zaposleni. Zašto nisu u istom položaju kada je u pitanju plaćanje ovog duga, to nam ni jedan ministar ovde nije odgovorio, iako smo pitali ministre koji predstavljaju ove zakone.
Mi smo amandmanom, i ovim koji sam podnela i ostalih kolega, želeli da skratimo i očekivali od ministra da se skrati ovaj rok plaćanja tih zaostalih penzija, a u suštini, mislimo da ove zaostale penzije, da to nije toliko velika cifra i veliki iznos novca, da uopšte nije trebalo deliti na rate, nego da je to trebalo isplatiti jednokratno.
Zašto to nismo predložili amandmanima? Upravo zato što smo očekivali da će vladajuća većina da učestvuje u radu i da će više od četvoro ljudi, koliko je danas ovde, sedeti u ovoj sali. Očekivali smo da ne kažu: eto, vi radikali demagošku priču pričate, nemoguće je da se plati sve odjedanput. Zato smo rekli nešto što je trebalo da bude prihvatljivo i mislili smo da je prihvatljivo i za Vladu, a prihvatili bi i penzioneri. Ljudi su se ionako navikli da jedva preživljavaju. Dobro bi im došlo da dobiju neki dinar i to što pre.
Ovo što je predviđeno u Predlogu zakona da će prvu ratu u visini od jedne šestine dobiti u decembru 2005. godine, mislim da je svima jasno da po ovom zakonu to ne mogu.
Postoji jedan drugi problem. Dva-tri dana se ovde priča i svako veče sa Karićeve televizije slušamo i gledamo Albijanića kako priča kako zbog SRS, zbog naših poslanika ne mogu da se isplate zaostale penzije penzionerima.
Naravno, to je laž. To je najveća laž i obmana, jer nema nikakvog razloga da se penzionerima i sada isplate dugovi koje država prema njima ima i bez ovog zakona. Kakav javni dug, kakav zakon? Da li država zna da je dužna toliko koliko je dužna? Šta će joj zakon da izmiri svoj dug? Naravno, nema nikakve smetnje, mogu slobodno i mi ćemo da ih pohvalimo kako su učinili dobro delo, pa su podelili ljudima ono što im u stvari i pripada. Ništa država ne treba da da što ljudi nisu zaradili i što već odavno nije trebalo da dobiju.
Naravno, treba napraviti neku drugu priču, treba skrenuti pažnju javnosti sa onoga što zaista jeste suština. Zato se ovih dana čuje na televizijama, uglavnom na Karićevoj i na ostalim, sve to što se čuje vezano za isplate ovih penzija.
Pre ovoga sve novine su bile pune priče kako će penzioneri dobiti zaostale penzije u šest rata i jadni ljudi bili ubeđeni da šest rata znači šest meseci, i svi bili ubeđeni da će za šest meseci dobiti te zaostale penzije, jer je to šest rata, a ono tih šest rata u stvari znači tri godine.
Dakle, kalkuliše Mlađan Dinkić i Vlada Vojislava Koštunice sa tim koliko će penzionera za te tri godine umreti, što od starosti, što od bolesti, što nažalost od gladi. Činjenica je da se to u Srbiji dešava.
Pitala sam u načelnoj raspravi, očekivala sam od ministra da nam kaže, i vi ministre Laloviću imate taj podataka, da nam kažete koliko hiljada penzionera u Srbiji živi sa 4.000 dinara penzije, koliko ih živi sa penzijom između 4.000 i 6.000, koliko ih živi sa penzijom većom od 6.000. Stalno nama pričate, ko god izađe iz Vlade ili iz vladajuće koalicije, svi nam pričaju o nekoj prosečnoj penziji od, čini mi se, 12.500 dinara, kao da su to ne znam kakve pare. Ko može sa 12.000 da živi? Ali ajde, 12.000 u odnosu na 4.000 jesu neke pare.
Vi stalno pričate o nečemu što vam statistika izračuna, o penziji koja je prosečna penzija. Ne pričate o ljudima koji imaju tri puta manje od prosečne penzije i ne pričate kako će ti ljudi da plate struju, koja, kaže Dinkić, neće da poskupi pre aprila, znači mirni smo dva ili tri meseca. A znamo odranije da čim počnu ministri da pričaju da nešto neće da poskupi do nekog roka, da je to samo psihološka priprema da se ljudi ne iznenade kada ujutru u novinama pročitaju koliko je nešto poskupelo, pa onda koliko je poskupelo ulje u vreme velikog božićnog posta, u vreme krsnih slava koje su do Božića i koje su posne, koliko je poskupeo šećer, koliko je poskupela kafa.
Nećemo valjda da tim našim penzionerima, našim roditeljima, dedovima, a o mesu da ne pričamo, to ministar, onaj što se kao brine za zdravlje, kaže da treba da jedu dnevno po pola kilograma voća, pa bar kada bi to mogli, i ne treba im čak ni vakcina, pola kilograma voća, samo nije rekao odakle će da kupe pola kilograma voća po čoveku.
Dakle, sve ovo što govorimo mi iz SRS jeste zaista naš principijelan stav prema penzionerima, prema ljudima za koje mi mislimo da uvažavaju svu pažnju države i društva, jer su to ljudi koji su svoj radni vek proveli u izgradnji, u mnogo teškim vremenima. Naravno nikada nije bilo teže nego što je sada, pogotovo penzionerima nikada nije bilo teže i oni to dobro znaju.
A da mi ne pričamo demagošku priču pokazali smo u ono vreme kada smo bili u Vladi Republike Srbije, kada je Vojislav Šešelj, kao potpredsednik Vlade, predložio i prihvaćeno je isplaćivanje penzija kroz obveznice za plaćanje struje, pa su onda oni koji su bili protivnici pričali kako to nije dobro rešenje.
Nije smešno Laloviću, uradite i vi tako nešto pa će ljudi da vam budu zahvalni, jer sada ne mogu ni da plate struju, ni da kupe osnovna sredstva, ni za hranu, ni za život uopšte, i meni je zaista strašno kada govorim o takvim ljudima, jer poznajem neke koji tako žive, odnosno preživljavaju, imaju članove porodice koji nažalost ne mogu da im pomognu, ostali su bez posla zahvaljujući tzv. demokratskim promenama, ili rade negde za neku platu od 9, 10 ili 12 hiljada i onda samo mogu sa svojim starim roditeljima zajedno da plaču.
To je realnost u Srbiji, sve drugo su vaše priče, hvaljenje sa nekakvim suficitom, sa nekakvim velikim parama, sve ste živo uzeli narodu što može da se uzme. Oporezovali ste sve što može da se oporezuje, i na vodu građani Srbije plaćaju porez, a ne možete iz tog nazovisuficita, kojim se hvalite, da izdvojite pa bar jadnom da obradujete te naše penzionere, ljude koji su to zaista zaslužili, da dobiju neki dinar da bar evo Božić i praznike koji uskoro treba da naiđu mogu da proslave bar jednom kao ljudi, jer su zaboravili kako izgledaju ta bolja vremena za njih.
Dakle, nemojte samo kao ovi, čiji ministar je trebalo da predstavlja ovaj zakon, što idu danas i ovih dana po Bačkoj Palanci da mere ljudima pritisak i nose po kućama kafu i šećer da bi iskamčili neki glas u nedelju na izborima, nemojte, nije to rešenje, neće to ljudi. Neće ljudi da ih Vlada vređa, neće ljudi da stranke vređaju njihovo dostojanstvo.
Oni nemaju para, ali imaju dostojanstvo i zato će naravno i oni u nedelju da glasaju za SRS, kao što će glasati i na sledećim republičkim izborima, zato što im mi sigurno nudimo život dostojan čoveka, a ne ovo na šta se ih vi sveli.
Nažalost, sve više je lepo obučenih ljudi pored kontejnera, lepo obučenih zato što imaju garderobu iz nekih drugih vremena, ali to ne može da se jede. Nažalost, strašno je izgovoriti i pogledati u te ljude, ali to je realnost u Srbiji zahvaljujući tzv. demokratskim vladama od 2000. godine do dana današnjeg.

Da li još neka poslanička grupa želi reč o ovom amandmanu? (Ne.)
Na član 2. amandman je podneo poslanik Momir Marković.
Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Petar Jojić.

Dame i gospodo narodni poslanici, SRS se zalaže maksimalno da se usvoje amandmani i nastojanje SRS kada je u pitanju položaj penzionera. Ponoviću ono što je rekla naš poslanik Vjerica Radeta, nije ovo demagogija. Kada pogledate član 2. Predloga zakona, a sa druge strane uporedite obrazloženje u kome stoji da je obaveza duga preuzeta u iznosu od 23 milijarde i 500 miliona dinara, dame i gospodo, sumnjam u ovaj iznos.
Naime, u zakonu nema nigde nijedne reči od kada je nastao dug. Ako je taj dug nastao od pre par godina, od pre pet godina, a evo gospođa Radeta me podseća i ispravlja da je to dug nastao iz vremena demokratske vlasti. Ako je to tako, gospodo, ako je dug iz 2000, 2001, 2002, 2003, 2004. i 2005. godine, gospodo od 5. oktobra pa naovamo vi ste dužni penzionerima za svaku dospelu ratu da na nju platite zakonsku zateznu kamatu, kako to reguliše Zakon o obligacionim odnosima.
Samo se tako dug može namiriti, samo se tako potpun dug može namiriti, jer ako je dug nastao od pre tri godine bili ste u obavezi, gospodine ministre, i Vlada i predlagač da precizirate u zakonu koja rata kada dospeva, na nju obračunati zateznu kamatu, svakog meseca pripisivati kamatu glavnici i tako sve redom do dana isplate. Bar pretpostavljam da uvažavate odredbe Zakona o obligacionim odnosima, bar tako zakon reguliše namirenje duga.
Dakle, ponavljam, sumnjam u ovaj iznos, mislim da je ovaj iznos daleko veći, jer se ne pominje uopšte pitanje kamate od dana dospelosti. Vi u Predlogu zakona predlažete da od decembra 2005. godine otpočinje isplata, ali da se tek od tada računa kamata. Ne može tako. To nije radio ni Miloš Obrenović. Miloš Obrenović, kako je naplaćivao dugove. Evo samo jedan primer, ako mi dozvolite.
Miloš Obrenović bio je sluga u selu Dobrosilica na Zlatiboru kod Akse Ječmenice. Jednoga dana postade knjaz Miloš u Kragujevcu. Dođoše jednog dana kiridžije sa Zlatibora i prolaze pored knjaževog dvora.
Knjaz vidi sa prozora i pita jednoga: "Hajde, kaži mi molim te, odakle su ove kiridžije?". Kaže: "Sa Zlatibora." "Iz kog sela?" "Iz Dobrosilice." "A poznajete li Aksu Ječmenicu?" Kaže: "Poznajemo." "Đe je on?" Kaže - "Evo ga baš tamo, kobila mu izvrnula samar i prosula katran." "Zovite ga neka dođe."
Dođe Akso Ječmenica kao gazda u ono vreme, a sluga mu bio Miloš Obrenović. Miloš Obrenović ga pita sa prozora: "Je li Akso, jesi ti?" Kaže: "Jesam". "Je l' poznaješ ti mene, Akso?" On onako užički, erski, zlatiborski kaže - "Jok." "Kako me ne poznaješ Akso, ja sam Miloš Obrenović". " Au, kako te ne bi poznao, sunce naše". Setio se da je kriv. "Jeste Akso, ali ti mene osta dužan". Kaže - "Pa šta?", "Ostao si mi dužan 100 kila zobi, 30 groša i tri para čarapa. Akso, iz Kragujevca neš izaći dok dug ne namiriš".
Ode Aksa, posle nekoliko sati dolazi i predaje onoj straži Obrenovićeve vile, i kuće, i dvora u Kragujevcu. Kaže Miloš - "Vidiš Akso, tako se treba ponašati, dug se mora namiriti". Kada su oni preuzeli i žito, i groše, i čarape, a Miloš kaže - "Vala sada Akso kada si dug namirio, evo Knjaz te časti, zato što si imao štetu, kobila ti prosula katran, ali je važno da si dug namirio".
Ovo sam vam ispričao na koji način je nepismeni Miloš Obrenović tretirao dug, kako je njemu pridavao značaj. Sada bih isto tako voleo da doživim da pred našu Vladu dođe milion penzionera, da dođu ti penzioneri i da pitaju predsednika Vlade i njegove ministre - gospodo ministri, nećete odavde izaći, dok ne budete dug namirili. Dug ne možete vi da odlažete na 10 godina. Dakle, dug se mora odmah namiriti. Kazaće ministri - kako odmah? Odmah, odmah. Zašto? Imate suficit od 25,5 milijardi. Je l' tačno? Ima. Odatle vi dajte, namirite dug.
Drugo, evo za ministra finansija jedno pitanje - je l' tačno da imamo 4,5 milijardi evra u stranim bankama, je l' tačno da strane banke obrnu, evo kolega Arsić me ispravlja, 5,6 milijardi evra. Zašto strane banke da obrću i da profitiraju na muci i na ovome, što bi se reklo, devizna štednja na mukama naših građana. Ko je ovlastio nekoga da može u strane banke da deponuje devizna sredstva? Zašto jedna milijarda evra od tih sredstava ne bude isplaćena penzionerima?
Zašto razlika između penzionera i penzionera poljoprivrednika? Ustav kaže - svi su građani pred zakonom jednaki. Je l' tačno, ministre? Tako naš Ustav normira, da su svi građani jednaki pred Ustavom i pred zakonom. Nije trebalo praviti razliku između redovnih penzionera iz radnog odnosa i penzionera poljoprivrednika.
S druge strane, SRS traži da se u šest rata isplati ovaj dug. Penzionerima je sada nužno isplatiti, veliki je broj oboleo, a verujte, uvedene su participacije, mnogi nemaju za šta da kupe lekove. Onaj ko nema lek da kupi danas da spase život, on umire.
Pomenuću vam samo situaciju u Pančevu. Grad koji umire. Grad koji ima 130.000 stanovnika sa okolnim selima, 1.500 ljudi godišnje umire od raka zbog toga što smo imali situaciju bombardovanja neprijatelja i okupatora naše države; drugo, imamo najzagađeniju tehnologiju u Evropi, čiji se proizvodi petrohemije izvoze; 150 miliona evra se iz Pančeva samo iz "Petrohemije" godišnje izveze, uzmu se devize i pare, ali građanima Pančeva nema pomoći.
Danas smo imali Skupštinu opštine Pančevo, prozvali smo aktuelnu vlast da položi račune. To je prva opština u Srbiji koja ima dve milijarde i 300 miliona budžeta, to je prva opština isključujući ova četiri grada. U Srbiji ništa se ne radi, ne znaju se gde su pare. Šta rade? Daju pare nekim bankama i svojim prijateljima da preko njih oni profitiraju. To je veliko zlo, to je nešto što narod nije zaslužio. Narod je na izborima 5. oktobra očekivao bolji život. Nije ovo demagogija.
Postavljamo pitanje predsedniku opštine - gde su pare? Dajte nam izveštaj, dajte građanima. Danas je došlo nekoliko stotina građana u opštinu Pančevo i sprečilo početak opštinskog parlamenta. Znam situaciju u Pančevu, ponoviću, imaju krevete u bolnici, u tom medicinskom centru iz 1914. godine, gvozdene krevete, imaju ćebad vojnička iz tog perioda. Kada naš građanin se razboli u pančevačku bolnicu, osim gvozdenog kreveta i tog vojničkog ćebeta, mora se poneti i doneti. Nemaju za šta da kupe lekove.
Zašto je potrebno penzionerima sada jednokratna, ovo nije pomoć, ovo je samo dug? Taj dug treba namiriti. Nije ovo demagogija radikala. Radikali žive sa tim narodom, radikalima se sada najveći broj građana obraća. To je ono što mi doživljavamo na svakom koraku. Ozbiljne probleme naši građani imaju. Penzioneri čije penzije ne rastu, to je najveći problem. Ono što je govorila poslanik SRS Vjerica Radeta, gospodin Krasić, govorili su iz duše, jer su svaki dan, u svakoj ulici, u svakom domaćinstvu prisutni i čuju nevolje građana.
Gospodine ministre, zauzmite se, možete, da se ovo prevaziđe, da se prevaziđe, da se skrati postupak isplate penzija. Nije neka velika para. Ono što je rekla Vjerica Radeta jeste, i ono što je rekao gospodin Krasić. Da sam ministar ili bih dao ostavku ili bih dao uslov Vladi. Neću namirivati neke obaveze i dugove MMF, jer je taj MMF čedo NATO pakta, koji je ovoj državi 100 milijardi dolara naneo štetu i ajde da izvršimo prebijanje dugova.

Reč ima narodni poslanik Veroljub Arsić. Ima još 3,5 minuta. Po istom amandmanu se javio gospodin Arsić.

Dame i gospodo, ovde ipak nema tvorca ovog zakona, ministra Mlađana Dinkića. SRS je podnela niz amandmana i oni idu, ne kako je to gospodin Albijanić rekao, na štetu penzionera, već naprotiv isključivo da se obaveza koju država ima što pre namiri.
Vlada Republike Srbije i ministar Dinkić planiraju da to bude završeno u julu 2008. godine. Amandmanima SRS to bi trebalo da se završi u oktobru 2006. godine. Znači, na šest jednakih rata.
U obrazloženjima ministra Dinkića, koji kaže da para u budžetu ima, ali da ne može da isplati zaostali dug penzionerima zato što će biti pritiska na stabilnost dinara i na stabilnost cena. Navodno taj dug koji ima prema penzionerima, ukoliko bude isplaćen, poremetiće se odnos, odnosno stabilnost dinara, skočiće evro.
Usput tvrdi da ima 5,3 ili 5,6 milijardi deviznih rezervi, što je 2,6 puta više nego ukupna novčana masa koja se trenutno nalazi na tržištu. Onda nas uči kako mi ne znamo šta su devizne rezerve. One će ovde biti isključivo korišćene - tih 5,6 milijardi dolara - kao depoziti u bankama, na koji imamo izuzetno niske kamate ili da se pokriva uvoznički lobi. U pitanju je samo nekih 250 miliona evra da se ova obaveza za zaostale penzije izmiri. Izračunajte koliko je to u odnosu na 5,6 i koliko je u stvari potrebno evra da se taj novac, koji bi se našao u prometu, pokrije. Izuzetno malo.
Dalje, smešna je tvrdnja da će da utiče na politiku cena. Ko se još zanosi da naši penzioneri mogu sa tim da kupuju robu široke potrošnje. Izgleda da to Dinkić umišlja gde živimo - u nekoj zemlji snova. Naprotiv, moraće prvo njemu da plate njemu porez, jer nemaju ni za to, moraće da kupe lekove, moraće da plate struju, komunalne usluge, pa šta pretekne, a često ništa. Tako da su njegova obrazloženja, zašto će penzioneri za zaostale penzije da čekaju u šest rata u naredne tri godine, smešna.
Jedino, sa jednom ovakvom vladom, koja se prilično optimistički ponaša, jer se kaže u članu 4. zakona, na koji se ovaj amandman odnosi, kaže - u februaru 2007. godine. Mogu gospodinu Dinkiću da poručim sa ove govornice, ukoliko ne prihvati amandmane SRS, da je vrlo optimističan da će on da isplaćuje ove penzije u februaru 2007. godine.