Bila je ovo narodni poslanik Ivana Kovačević, poslanik poslaničke grupe G17 plus. Reč ima gospodin Aleksandar Vučić. Izvolite, kolega Vučiću.

Uvaženi predsedavajući, koji na tako demokratski način vodite ovu sednicu, dame i gospodo narodni poslanici, gospodina ministra nema, on čovek ima pametnija posla.

Došao je da kaže neku pametnu i onda je izašao napolje. Saslušao je najpametnijeg, tj. sebe, i sada je otišao, da li kod šanka ili u kafanče, ne zna se, ali nije ni važno. Narodne poslanike da sluša nema potrebe.

Da pozovete ministra i da mu javite da treba da se vrati. Mnogo je lepša ova zamena, ali nije član Vlade, nije u tome pitanje, mora član Vlade da poštuje narodne poslanike i mora da poštuje građane Srbije. U tome je stvar.

Dame i gospodo narodni poslanici, još jedan zakon koji objektivno ne znači ništa. Ovo bi moglo da se predstavi kao deklaracija ili izjava Narodne skupštine o zaštiti prava invalidnih lica. Jeste nešto, ali kada prestanete da čitate novine, ali do tada nije ništa. A da nije bilo ovih amandmana G17 plus, u pravnom smislu reči, ne bi čak ni formalno bio zakon. Ovako, nije dobro, ali je ovo učinilo da taj zakon ima makar tu formu.

Inače, ovo su prepisane ustavne odredbe u najvećem delu. Kakve ovo veze ima sa nečim novim ili sa nečim što u našem zakonodavstvu nije postojalo.

Član 72, na koji se poziva i sam zakonopisac, zakonodavac je Narodna skupština Republike Srbije, dakle zakonopisac, sadrži te norme koje moraju da budu zaštićene. Invalidna lica moraju da se štite i imaju jednakopravni status svih građana u našoj zemlji.

Ne razumem u čemu se tu razlikujemo. Ako hoćete da govorite o humanosti, čini mi se da je nekad te humanosti bilo mnogo više, u periodu od pre 20, 15, 10 godina, nego što ima danas. Ne mislim da to nema veze sa režimima.

Mislim da su režimi uticali na promenu svesti ljudi, gde će da razmišljaju samo o svojoj zadnjici, a da tuđu muku i tuđu nesreću ne vide ni za živu glavu i da ga ne interesuje ništa i niko drugi. Danas smo dotle došli.

Podsetiću vas na ranije utakmice Zvezde i Partizana. Mi smo imali aplauze za invalide, i jedne i druge, koji uđu u stadion, sećate se, to su obično najteži invalidi i ona invalidna lica koja su najteže pogođena. I oni su doživljavali ovacije i aplauze sa svih tribina. Posle toga je neko i to zabranio, posle toga neko ni to više nije želeo da dopusti ljudima, da sa atletske staze mogu da posmatraju fudbalske utakmice i da uživaju u njihovim timovima za koje navijaju itd.

Kaže ministar ovde, koji izgleda ima pametnija posla, šta ćete, njega Narodna skupština i građani Srbije ne zanimaju mnogo, mi ćemo sada da donesemo neke nove propise kojima ćemo da zaposlimo invalide. Šta je do sada čekao ministar? Šta je sa milion ljudi koji su zdravi a bez posla.

Nisam video da je ta tendencija ili trend napravljen da je sve manji broj nezaposlenih, odnosno sve veći broj zaposlenih. Naprotiv, trend je obrnut. Šta ovde izmišljamo? Kakve su ovo laže i paralaže za malu decu i da ljudi misle kako će neko stvarno sada da im da posao.

Imam primer iz izborne kampanje u Beogradu. Pozvalo nas je nekoliko udruženja invalidnih lica, sve kandidate za gradonačelnike koji su bili, i da dođu da se izjasne o tome šta bi trebale da čine i gde će da prave tzv. rampe za invalide, kako i na koji način će sa licima koja imaju slušne probleme, kako će pomoći nekim drugim invalidnim licima itd.

Tada su – dobar dan, gospodine ministre, izvinite što smo vas tražili u međuvremenu i pitali gde ste – u tom trenutku svi obećavali kule i gradove.

Obećano je da će biti izgrađeno više od 200 rampi za invalide, a to su posebni prelazi za invalidska kolica i kako ljudi da dođu do određenih institucija koje su za njih najznačajnije, a posebno se odnosi na bolnice, domove zdravlja, prodavnice, bioskop i pozorište itd.

Koliko je izgrađeno rampi u Beogradu u međuvremenu? Pet ili 10? To ne košta ništa. Mogli smo 1000 da ih napravimo i da ti ljudi zaista žive bolje.

A koliko to košta da na jednom programu, da na programu nacionalne televizije, umesto da se odvajaju milioni evra za najvećeg Tadićevog tajkuna Đilasa ili ne znam ni sam koga, za ovog što bi da pravi invalide u Narodnoj skupštini tako što će motkama da bije narodne poslanike, umesto toga mogli su da se naprave i da se uzmu jedan ili dva čoveka, koje treba skromno platiti, i koji će za ljude koji ne čuju da prave poseban program, kao i za sva druga lica, bilo oštećenog sluha, oštećenog vida itd.

Kome je to bio problem? Bio je problem, a zato je bilo važno da izađemo sa ovim zakonom o kome će ministar da nam kaže, to je zasnovano na Povelji o ljudskim i manjinskim i građanskim pravima i slobodama. Jeste, zašto to sada nije bilo tako.

Da li znate neki primer, sem onoga koji je nekakav zlikovac ili neko ko nije normalan čovek, pa sada da pravi bilo kakvu diskriminaciju prema invalidnim licima. Mogu da razumem da deca iz nekog razloga mogu da naprave negde nekada grešku zbog nedovoljnog vaspitanja i eventualnog obrazovanja itd.

Pokažite mi odraslo, a normalno lice, dakle da je normalnog zdravlja, a da bi tako nešto učinilo ili da se na adekvatan način neko nije ponašao.

Znam da smo mi izgubili mnogo i u tom ljudskom smislu i znam da danas, kada uđu starije osobe i u tramvaje i u autobuse obično neko neće da ustane, ali još nisam video da invalid i da neko može da primeti da je neko invalidno lice, a da neće da mu oslobodi mesto ili nešto slično, ili su to toliko retki primeri da ne mislim da biste mogli da ovakav način da ih generalizujete, da ih uopštavate i da ih predstavljate kao najveći problem u zemlji.

Kažu predstavnici vlasti, mi smo lideri u reformama, a sada ćemo biti i lideri u humanizmu. To kažu oni koji su tako humano otpustili stotine hiljada ljudi sa svojih radnih mesta i koji su se tako humano obračunavali sa svojim političkim protivnicima, a samo imaju nekakve fondove.

Ne znam da li ste vi to znali, sada ću vas obavestiti o nečemu, a što sam juče čuo, inače bih ranije rekao. Da li vi znate da u svim opštinama u ovoj zemlji gde DS ima kakvu-takvu vlast, sada sam to čuo za Stari grad, nisam znao za druge opštine, oni daju pare građana Srbije u Fond Zoran Đinđić. Pare građana Srbije iz budžeta tih opština idu u taj fond.

Za šta se to troši, ne zna se, ali to valjda ne smete da pitate, jer ćete odmah da budete prokazani na najgori mogući način. O čemu je ovde reč? Kaže, nose pare naroda za žrtve, ne znam, Miloševićevog režima.

Evo, spreman sam, ako se, pa i ako to učini neki privatnik, konačno osnuje fond za žrtve zločinačkog Dosovog režima, celu ću svoju platu da uplatim u taj fond.

A siguran sam da će biti mnogo onih ljudi koji bi želeli tom fondu da pomognu jer je toliko osiromašenih i unesrećenih u vreme Dosove zločinačke vladavine i da stotine takvih fondova ne bi mogli da pokriju ni deo nesreće koji ste narodu napravili.

S druge strane, u ovom zakonu se govori o nekim pojmovima i kao da smo dobili pojmovnik građanskih sloboda i prava u kojima se priča o konvencijama, konsultativnim sastancima danas, pa kaže ministar u jednom trenutku - ovo nam je godina jednakih šansi, kako smo je mi u Vladi nazvali. Za koga, gospodine ministre, godina jednakih šansi? Za koga?

Za vas u Vladi godina jednakih šansi ili za sve ljude? Ili je to možda za vašu partiju ili za vašu bivšu partiju ili onu onomad partiju? Za koga je to godina jednakih šansi? Ko to ima jednake šanse u Srbiji?

Na kom to hoćete da mi pokažete tenderu, na kojoj licitaciju su jednake šanse? Da li onda u Popovcu, kada Zoran Đinđić kaže - nemoj, ne smeš da se pojavljuješ, kako ono, gospodine Nikoliću, inače će ruka da mu fali, bez glave da ostane, bez glave će da ostane ako se pojavi na tenderu u Popovcu.

Onda trojica-četvorica koji su bili jednakih šansi, sva trojica će sada u zatvor, četvorica, ko zna koliko, a sada jednake šanse.

Gledam ih za jednake šanse, ama šta god da radite, da li ćete reflektore negde da pravite, da li ćete kamere, da li ćete da pravite tender za bilo šta, da li ćete tender za ulice koje treba da se rekonstruišu i koje vrede 2-3 miliona pa će da bude 7 miliona evra.

Aman bre, pa kad kradete, krivično delo je dinar da se ukrade, a vi ga kradete na veliko, vi sve u kamione trpate, ne trpate u džepove, nego sve lopatama pa u kamione. A izgleda i ti kamioni ukradeni. Čini mi se da nemate nikakav drugi plan.

Je l' to godina jednakih šansi, je l' to godina jednakih šansi da ode i ova antisrpska televizija B-92, lopovlukom stečena naravno.

Ali, to će nadležni državni organi, kada demokratija i pravna država budu u ovoj zemlji pobedili, ispitati kakvim sve lopovskim marifetlucima su do toga došli, za koliko su dobili zakup velelepne zgrade koja pripada državi Srbiji u Novom Beogradu.

Čudi me da te podatke ne iznose, a videćemo tačno kako su uplate tekle. Mi imamo neke podatke do pre šest meseci, a tražićemo i ove novije, budite uvereni da ćemo ih dobiti.

Dakle, povedu na put sa predsednikom Demokratske stranke Borisom Tadićem, koji se lažno predstavlja da je predsednik Srbije, i sa njim pođu i njegovi tajkuni, i pođu oni tako svi lepo, od narodnih para organizuju i autobuse za te njihove novinare, koji treba da pokažu narodu šta se tamo zbiva, i odu u Trgovište, nađu neke dve siromašne porodice, tamo zaista ima dosta siromašnih porodica, kao što ih ima i u Beogradu i u svakom drugom mestu, jer od kad je DOS došao pljačka se na veliko, oni su mnogo bogati a ostali su ili ovako-onako ili mnogo siromašni.

I kažu - kako vi živite sa pet, šest, sedam, deset hiljada dinara, a vaš poslanik primio 20 hiljada evra za putne troškove. A pored njih stoji onaj koji je prijavio profit od pet miliona evra, prodajući vazduh u limenci. Je l' to tačno? Tačno je. Je l' to vaš ministar iznosio, gospodine Laloviću, u televizijskim emisijama? Jeste.

Je l' to godina jednakih šansi, što je mnogo on pametan, pa će on da ima 10 miliona evra prihode, a svi mi ostali smo mnogo glupi pa nećemo da imamo ništa. Je l' tako? I još ćete da nas pravite majmunima, pa ćete da pričate kako je on najpošteniji sa 10 miliona evra, a vi ste svi lopuže koji nemate ništa od toga. Aman čoveče, aman ljudi, je l' to godina jednakih šansi? Slažem se sa ovim što je rekao gospodin Perić, sve je tačno, još samo da ste ubedili ove druge da izvuku kartice, da se ne izglasa danas ovo što su ovi iz G17 plus hteli.

Postavlja se pitanje - šta su pravne posledice donošenja ovog zakona? Pohvaliće se ministar Lalović amandmanima G17 plus i biće uvedene i nekakve sankcije, nekakve kazne. Tu postoje dela za koja vi propisujete kaznu, dakle mi imamo sad jedan problem u pravnom smislu, pravnički problem, tehnički problem.

Nama je sporedno krivično zakonodavstvo i veće od onoga što mi imamo u Krivičnom zakonu, a nedavno smo ga doneli. Vi u svakom novom zakonu samo predviđate krivičnopravne sankcije i krivičnopravne odgovornosti, u svakom novom zakonu. I sad da vas pitam kakve to veze ima, ako je diskriminacija u vezi sa udruženjima, pa gde je do sad bila? Gde je do sada bila diskriminacija u vezi sa pružanjem usluga i korišćenjem objekata itd, sem onoga što neće gradonačelnici vlasništva da rade za njih, ali ne rade ni za ove druge.

Samo čekaju u koju će kombinaciju da uđu, da li ima neka pumpa ovamo, da li ima neka onamo, da li ima neki plac onamo, dam ti ga po ceni od pet miliona evra, on vredi 15 miliona evra, daj mi tri miliona u džep, sedam si uštedeo, je l' sam dobro izračunao? Ne ide mi baš kao njima, ali ove jednostavne cifre umem da izračunam, koliko otimaju. A onda, zavisi da li će kesa, da li će koferče, da li šta mu treba, šta sve zatreba.

Onda kažete kakva je to neposredna diskriminacija, kakva je to posredna diskriminacija, a onda diskriminacija u vezi sa bračnim i porodičnim odnosima, i ne znam kakva. Ljudi, ovo mi je potpuno bez veze. Albijaniću, nemoj da maltretiraš gore ljude! Dakle, to je valjda stvar ljubavi, stvar nečije želje da stupi sa nekim u brak, a ne da li neko ima bilo kakve probleme ili nema, da li je neko invalidno lice ili ne, prosto nisam to razumeo, ali valjda ministar jeste razumeo.

Gospodine ministre, lepo je da vi nama donosite ovakve deklaracije i ovakve izjave, donesite vi nama malo bolji zakon o boračko-invalidskoj zaštiti, gledajte kako invalidima da poboljšamo status, da oni imaju više para, da oni mogu da prehrane svoje porodice, svoju decu, svoje bračne drugove, kako bi oni mogli da žive bolje nego što žive danas, a od ovoga kako će im biti mnogo lepo zato što mi napišemo da će njima da bude mnogo lepo, a nikakve pravne posledice da taj akt ne proizvodi, oni neće da imaju ništa.

Ako su vama namere dobre po ovom pitanju, siguran sam da ćete onda da upozorite ovoga satrapa Borisa Tadića, koji je rekao da će da motku umoči u biološku supstancu, kako je ono rekao, neprijatnog mirisa. E sada da vas obavestim, a vama je smešno, i meni je bilo smešno u prvom trenutku, dok nisam shvatio kako je to opasan čovek, a onda sam ga pozvao, rekao sam: evo, izaći ću za nekoliko minuta. I verujte mi, izašao sam napolje i tražio sam tog junaka, sa tom motkom umočenom u biološku supstancu, kako on to kaže, nije ga bilo, ni njega, ni Borisa Tadića, ni njihovih tajkuna najvećih.

Ali, evo da vas obavestim, gospodine ministre, iz razloga humanosti prema građanima Srbije - sprema narod takve motke, ne znam u kakve će supstance da stavlja te motke, niti je važno, ali su mi javili. Izbacivaće i odavde neke, neće sve, ali će prvo da počnu od ove zgrade, od tih što bi sa biološkim supstancama da rade, da bismo počeli humanost prema našem narodu, a ne da otimaju, kradu, sa sve zajedno vašom vladom što je moguće više, a da građani žive sve lošije i imaju sve manje.

 

Hvala vam, gospodine Vučiću. Reč ima narodni poslanik Ivana Kovačević, ne pardon Milka Silajev, neka se pripremi narodni poslanik Gordana Pop-Lazić, pa potom narodni poslanik Nataša Jovanović. Izvolite, gospođo Silajev.

 Poštovano predsedništvo, poštovane dame i gospodo poslanici, pred nama je ovaj humani zakon i ubeđena sam da neće biti dilema oko njegovog usvajanja, da neće biti velikih rasprava, jer je to takav zakon za koji je potrebna naša puna solidarnost. I, znate, kada je ovaj zakon došao na dnevni red, setila sam se jedne izreke iz jednog filma Kristija Brauna "Moje levo stopalo", koji je rekao - ako nikad nisam mogao stvarno da budem poput drugih ljudi, onda ću barem biti poput samoga sebe i napraviću najbolje od sebe.
Vidite, u svim društvima u svetu, u ratovima i bez njih, žive osobe sa invaliditetom. Na Balkanu, u kome se i država i državni sistem i društva još uvek konsoliduju, briga zajednice o ljudskim pravima i sa posebnim potrebama tih osoba još uvek je na nezadovoljavajućem nivou. Borba za ljudska prava ovih osoba deo je borbe za opšti boljitak društva, kao i ostvarenje opštih ljudskih prava.
Stvaranjem socijalnog okruženja u kojem će biti poštovana sva ljudska prava, kao i prava osoba sa invaliditetom i primenjivana standardna pravila UN o izjednačavanju mogućnosti osoba sa invaliditetom kroz pružanje psihosocijalne podrške osobama ovih sa svim vrstama invaliditeta i članovima njihovih porodica, uslov su za stvaranje demokratskog društva u celini.
Takvo društvo dužno je da osobama sa invaliditetom obezbedi potpunu integraciju i ista prava kakva imaju i osobe bez invaliditeta. Ratne katastrofe, siromaštvo, migracije stanovništva učinili su da na Balkanu deceniju unazad stvore još teže uslove za život ove marginalizovane populacije. Razorene države i njihovi sistemi nisu vodili dovoljno računa o osnovnim potrebama ovih osoba, što je jedan od otežavajućih faktora u njihovom ukupnom socijalno-ekonomskom položaju.
Ignorisanje, nedovoljna pažnja, diskriminacija, predrasude ostalog dela stanovništva samo su neki od problema sa kojima se stvarno susreću ove osobe. Širenje i uticaj evropskih integracija na ostatak regiona učinilo je da se u većini balkanskih zemalja poveća javna svest i briga društva o ovoj populaciji.
Poštovanje ljudskih prava, koje podrazumeva stvaranje jednakih mogućnosti za osobe sa invaliditetom, dostojanstvo, participacija, nediskriminacija, pravo na kompenzaciju, deklarativno se navode u svim zakonskim regulativama. Svakako i to da su u skladu sa međunarodnim standardima i konvencijama. Harmonizacija zakona kojima se regulišu pitanja osoba sa invaliditetom, sa zakonima EU i na evropskom nivou, obavljaju se u većini zemalja.
Najznačajnija pitanja osoba sa invaliditetom su edukacija, zapošljavanje, pristupačnost okolini i pristup informacijama, mogućnosti da osobe sa invaliditetom budu jednako tretirane kao i svi ostali građani. Društvo se smatra humanim onda kada njegovi članovi pokazuju empatiju i pružaju podršku ljudima koji imaju socijalne potrebe, kao što su to osobe sa invaliditetom.
Oko 10 posto svetske populacije ili oko 500 miliona ljudi ima neku vrstu invaliditeta, a oko 25 posto ljudi tangirano je nekim problemom onesposobljenosti svojih bližnjih. Jedan od 10 Evropljana ima neku vrstu telesnog, senzornog ili mentalnog oštećenja, odnosno 40 miliona ljudi, od kojih je 50 posto u produktivnom dobu.
Sa porastom svetske populacije, prema podacima SZO, broj ljudi sa invaliditetom stalno raste. Srbija je zemlja u kojoj ni zdravi ljudi, koji imaju sto posto fizičke sposobnosti, nemaju normalne uslove za život. Stoga nije teško zaključiti da su uslovi života za ove ljude daleko teži.
Pored toga što imaju ograničene mogućnosti školovanja, lica sa invaliditetom imaju ograničen pristup javnim objektima i institucijama. Državne institucije se samo donekle pridržavaju zakona koji im nalaže izgradnju rampi koje bi omogućile pristup licima sa invaliditetom.
Mora se primetiti da većina njih ne poštuje zakon, pa je čest slučaj da ni škole, zgrade opština, biblioteke, fakulteti nisu dostupni licima sa fizičkim invaliditetom. S druge strane su trgovine, trgovinski centri, stambene zgrade, koji isto tako treba da poštuju ovaj zakon.
Pre rata, po tadašnjem zakonu, lica sa invaliditetom su imala pravo na tuđu pomoć, beneficije u korišćenju saobraćaja, beneficiran radni staž i mnoge druge povlastice. Nakon rata se povećao broj invalida, a samim tim se povećao i broj ljudi koji trebaju posebnu negu. Kao i ljudi koji imaju normalnu fizičku pokretljivost i koji imaju svoje potrebe, želje i prohteve, imaju ih i lica sa posebnim potrebama.
Uz samo malo više poštovanja prema zakonu koji ćemo doneti i malo više poštovanja prema licima koje je život sprečio da budu fizički potpuno aktivni, može se mnogo popraviti slika života koju imaju lica sa invaliditetom. Kao i ljudi koji imaju normalnu fizičku pokretljivost, koji imaju opet svoje potrebe, želje i prohteve, imaju ih i lica sa invaliditetom.
Osnovna prava lica sa hendikepom jesu pravo na jednakost, zabranu diskriminacije, pravo na rad, pravo na socijalno obezbeđenje, pravo na pristup adekvatnom stanovanju, hrani, obrazovanju, kulturnom i javnom životu.
Učestali protesti organizacija koje okupljaju osobe sa posebnim potrebama najbolji su dokaz da ova prava nisu dovoljno ispoštovana u Srbiji i da je stvarno potreban zakon.
Mada je reforma socijalne zaštite sprovedena u Srbiji u poslednje četiri godine, ona nije bila posebno usmerena ni na jednu od ugroženih grupa. Ipak, značajno je porastao iznos invalidske penzije, kao i iznos prava na tuđu negu i pomoć, o kojima je govorila gospođa Ivana Kovačević.
Uspostavljanjem redovnog finansiranja invalidskih udruženja i organizacija značajno je poboljšano stanje u institucijama u kojima boravi oko pet hiljada lica sa posebnim potrebama.
Za rešavanje problema sa kojima se suočavaju lica sa posebnim potrebama, od izuzetne važnosti je zdravstvena i socijalna zaštita, ali i pitanje zapošljavanja, obrazovanja, poštovanja ljudskih prava, finansiranja, poreskih olakšica, stanovanja, eliminisanje barijera, razvoj svesti o problemima ove populacije.
Buduća strategija, o kojoj je gospodin ministar govorio, rešavanja problema ovih osoba moraće jasno da definiše pojam lica sa posebnim potrebama, da razluči pojam hendikepiranosti, nesposobnosti, invalidnosti, kao i pojam najtežih invalida. Stručnjaci koji se bave tom socijalnom tematikom smatraju da bolja zaštita i unapređenje položaja lica sa posebnim potrebama mora značajnim delom da se kreira na lokalnom nivou, uz puno učešće nevladinog sektora i udruženja osoba sa invaliditetom.
Ubeđena sam da ova skupština poseduje toliku količinu senzibiliteta da će biti jednoglasna u usvajanju ovog zakona. Hvala.

Reč ima poslanik Gordana Pop-Lazić.

Poštovane kolege narodni poslanici, kad god dobijemo neki predlog zakona prvo se pitam šta ko od njega dobija. Pošto je ovo zakon, koji je samo tako nesrećno nazvan, posvećen osobama sa invaliditetom, volela bih da čujem od ministra konkretno šta oni to dobijaju.
Dakle, oni imaju sva prava koja su već utvrđena standardnim pravilima UN. Ta standardna pravila su postala deo unutrašnjeg poretka naše države. Sad mi mislimo da možemo ovim jednim zakonom da postignemo ono što bi trebalo da se postigne jednom sveobuhvatnom strategijom, koja bi tačno zadužila pojedina ministarstva šta treba u okviru kojih segmenata da urade.
Ako mislite da nas danas gleda samo tih 10 posto ljudi koji su zainteresovani za ovaj problem, grdno se varate, još veći problem sa tim imaju članovi njihovih porodica. Dakle, ako nas ima 10 miliona, ovo interesuje danas bar četiri miliona ljudi.
Problem nije nimalo jednostavan, ali je nerešiv na ovaj način. Imaju sva prava, ali evo pitanja, pošto ni ovi zdravi nemaju pravo na rad, odnosno ne mogu da rade, milion je nezaposlenih, kako ćete vi jednog privatnog poslodavca da naterate da primi na posao osobu koja ima izvestan fizički nedostatak?
Ne možete da ga naterate, jer on može da primi koga hoće. Vi morate da ga stimulišete. Dakle, morate da nađete mehanizam, kao Vlada, da stimulišete poslodavca da takve osobe zapošljava, ako želite da sprovedemo nešto za šta načelno svi jesmo, jer su to posebno ugrožena lica, a najbolje je da socijalnu politiku koja se tiče takvih lica vodimo na taj način da im damo posao u ruke i da oni mogu sami da se izdržavaju.
Sa jedne strane, tu štedimo, jer ne morate da im dajete socijalnu pomoć, ali to usmeravate prema poslodavcu i na taj način ga i socijalizujete i od njega činite čoveka koji može sam sebe da izdržava.
Dakle, to bi zahtevalo zaista sveobuhvatan rad i sociologa, i psihologa, i raznoraznih drugih naučnika iz mnogih naučnih disciplina, koji bi vam pomogli, kao Vladi, da donesete prvo strategiju, da se ne zatrčavamo ovako sa jednim zakonom koji zaista ništa ne znači.
Namera je dobra, ali nema rezultata. Da li će bilo ko u ovoj zemlji moći da izda rešenje Bogdanoviću i da kaže - moraš da imaš rampe na svakoj raskrsnici, imaš mesec dana da izgradiš rampe. Volela bih da to može, ali nema takvog organa, nema takve inspekcijske službe.
Čovek se žali da ne može da pređe ulicu, ne može da stigne do škole, ali džabe, nema ko da natera onoga koji je za to nadležan. A ovde kažete da su jedinice lokalne samouprave dužne da preduzmu mere radi obezbeđivanja ravnopravnog učešća osoba sa invaliditetom u kulturnom, sportskom, verskom životu zajednice.
Znate šta se desilo kod rekonstrukcije Bogorodične crkve u Zemunu, stari istorijski spomenik i prilikom rekonstrukcije postavi se rampa za invalide. Dođu ovi iz Zavoda za zaštitu spomenika kulture i kažu da to ne sme da stoji tu.
Napravili su nešto montažno, kada vide da invalid ulazi u crkvu oni nameste pa sklone, nameste pa sklone, jer Zavod za zaštitu spomenika kulture smatra da to remeti izgled te zgrade.
Drugo, invalidi ni sa ovim zakonom neće biti ravnopravni u mnogim pravima. Prvo u predškolskim ustanovama. Da li imamo obdaništa koja su određena za takvu decu? Nemamo. Hoćemo da ih socijalizujemo u smislu da budu zajedno sa decom koja nemaju neke posebne potrebe?
Ne možemo. Pitajte ministra obrazovanja za osnovno, srednje i visoko obrazovanje, ne može jer imaju neka svoja pravila ponašanja, ne mogu da preuzmu odgovornost i nemaju osnovne uslove da primete takvu decu.
Sto puta sam za ovom govornicom pitala da li mi u Srbiji imamo srednju školu za takvu decu. Nemamo. Prvo vas moramo, Vladu Srbije i ministra prosvete, da prozovemo na osnovu ovog zakona i da vam damo rok kada ćete takvu školu da otvorite.
Razumem da je ova problematika zrela za rešavanje, odavno zrela, ali je tu trebalo zaista nekoliko ministarstava da učestvuje u pripremi ovog zakona, a to bi onda podrazumevalo znatna finansijska sredstva. Vi ste u ovom zakonu napisali da ne trebaju nikakva finansijska sredstva, a čim nema para nema ni muzike, to je jasno.
Ne osporavam vama, vama je zapalo ovo kao nadležnom ministru za socijalnu politiku i rad da predstavljate Vladu povodom ovog zakona, ali ovo je nešto na osnovu čega će neko iz Vlade da izađe, na neku pres-konferenciju i da kaže - mi smo sada postali humano društvo, doneli smo zakon koji se zove zakon o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom. Šta smo time dobili? Nismo ništa.
Da vas obradujem da mi u Zemunu gradimo srednju školu za decu sa posebnim potrebama, ako to sme tako da se kaže, a to su ona deca koja su mentalno potpuno očuvana, kojih ima mnogo, a koja samo nisu u mogućnosti, zbog toga što su u kolicima, da idu u redovne škole. Kao jedna mala gradska opština shvatili smo taj problem i našli način da tu školu izgradimo u skladu sa svim normativima, minimalno tehničkim uslovima, pa ćemo da je poklonimo Vladi Srbije, samo da obezbedite da ta deca imaju tamo nastavu po programima koji su kao za svu ostalu decu.
Kada sam videla naslov zakona i dnevni red očekivala sam da ćete na taj način taj problem da rešavate, ali očigledno to nije shvaćeno na pravi način i najbolje bi bilo da Vlada prizna - ovo je nešto što smo pokušali, što smo mislili da je dovoljno, ali evo za sada okupite bilo koje udruženje invalida i da im kažete šta je to što im ovaj zakon donosi, oni će da nas ispljuju, vas i nas. To nije ono što oni od nas očekuju.
Kada kažemo da je 10% osoba sa psihičkim ili fizičkim invaliditetom, verujte da nije pravi podatak.
Nije pravi podatak zbog toga što u svakoj firmi, u svakoj državnoj ustanovi, pogledajte možda i kod vas u Vladi, ima bar 10% ljudi koji ne mogu da dobiju invalidske penzije, iako su samo za invalidsku penziju jer više nisu sposobni da rade zbog veoma teških bolesti koje su imali. Ima ih mnogo više.
A o tome koliko je ovde bolesnih, obolelih ili već umrlo od raznoraznih boljki, raka i svega ostalog, što je posledica ovog bombardovanja, i kakva nam se deca rađaju, da vam ne pričamo. Mi smo društvo koje veoma ozbiljno mora ovim da se bavi i ne treba ovako na prečac, niti preko kolena.
Recite ostalima u Vladi da Narodna skupština nije spremna da se na ovakav način uhvati u koštac sa rešavanjem ovako važnog problema za naše društvo, za društvo koje je pretrpelo bombardovanje, koje trpi posledice tog bombardovanja, koje može da računa sa sve većim brojem invaliditeta, a da se prepusti sve to nekoj lokalnoj zajednici, da li će da stavi neku rampu negde ili neće, verujte to je najmanji problem.
Mnogo veći problem jeste pomaganje, pre svega pomoć porodici koja ima invalida, da može da ga smesti u vrtić, da može da ga školuje dokle god može da se školuje, a može da postane doktor nauka ako je mentalno očuvan, a nema uslova za to. Znate da je takva škola jedina sada u Podgorici, srednja škola. Nemojte onda dalje da pričamo, neću uopšte o tom problemu više da pričam.

Replika? Lično ste pomenuti? Repliku možete da dobijete isključivo ako ste lično pomenuti ili može ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe za slučaj da je poslanička grupa pomenuta. Izvinite, gospođo Vojić, ali pravila su jasna.
Reč ima narodni poslanik Nataša Jovanović.

Ovaj zakon koji je pred nama, o navodnoj pomoći ljudima sa invaliditetom, nema nikakve veze ni sa opštim pravilima humanosti. Ima u deklarativnom smislu, ali ta pravila ne važe od mesne zajednice preko lokalne samouprave, da ne govorimo o državnim institucijama.
Kada biste vi, gospodine Markoviću, u slobodnom danu, pošto ste uveli tu praksu subotom, pozvali ljude sa invaliditetom da posete, kao i svi drugi slobodni građani, Narodnu skupštinu, imali bi problem, o čemu je govorio malopre gospodin Vučić, prilaska i dolaska u ovu zgradu, i ne samo u ovu, u zgradu Vlade, bilo koju instituciju.
Jer znate da u Kragujevcu u kojem živim nažalost ima dosta invalida i oni imaju udruženje koje je aktivno i koje deluje, i njih se vlast seti samo pred izbore, kada je kampanja, to je manir dopisnog gradonačelnika Kragujevca, jer on ovde dođe samo kada ga pozovete da izglasa dnevni red i pobegne glavom bez obzira. A za sve ostalo što obeća, a to radi i republička Vlada, to radi Bogdanović, to rade svuda gde su "žuti" na vlasti ili imaju te neke navodno demokratske koalicije, lažu i obmanjuju sve druge građane, pa i takve.
Ne samo da nije nikakav trošak, niti je to nekakva velika investicija da se naprave neophodne rampe za invalide, nego je to preka potreba. Mi smo govorili o tome na sednicama Odbora za trgovinu i turizam u ekspanziji ovih hipermarketa i došli do zaključka da ljudi koji su u kolicima, koji su invalidi, nemaju jednak pristup i ulazak u te prodavnice, kao što imaju drugi građani koji mogu normalno da hodaju.
A da ne govorimo o činjenici da je ovaj zakon zapravo jedna deklaracija, koja je proistekla iz mnogobrojnih već pozitivnih zakonskih propisa, i pre svega Ustava Republike Srbije.
Ovaj ministar, dok je još uvek ministar, ministar poslanik, ministar bez stranke, nazovite ga kako hoćete, dežurni portparol za sve, kada dolazi Karla del Ponte, vaša cenjena gošća, onaj zlikovac, kada se dešava ono, kada ne date porodici Slobodana Miloševića da bude dostojanstveno sahranjen, uvek ste vi dežurni "krivac", za sve vi dajete izjave, branite Vladu, Tadića i vi ste čovek za sva vremena, za sve ono što treba da se navodno ispegla pred našom javnošću.
Nije baš tako ministre, i to što se pozivate na 2007. godinu, i rekli ste da UN imaju nameru da je proglase ili su već proglasili godinom jednakih mogućnosti.
Moram da vas podsetim na to da je Savet bezbednosti UN, apsolutno neovlašćeno, još početkom 1993. godine osnovao ad hok tribunal, kvazisud u Hagu, sa jasnom namerom da se tamo isključivo sudi Srbima, da oni budu osuđeni za zločine koje nisu počinili.
U međuvremenu šestoro Srba je izgubilo život tamo, a za one koji se tamo nalaze nigde u svetu, nijedan čovek koji za sebe kaže da je navodno humanista, ne bi mogao da opravda takve uslove. Oni se nalaze se u takvim nemogućim uslovima, poput našeg predsednika, koji je tamo već četvrtu godinu i koji je trebao sutra da primi svoje pravne savetnike, gospodina Vučića i Krasića, a njemu je to odbijeno, kao i mnogo puta ranije poseta njegovog najbližeg saradnika, prijatelja i saborca, gospodina Tomislava Nikolića. Na kakve se onda vi rezolucije i deklaracije UN pozivate?
Kada gospodin Tomislav Nikolić i poslanička grupa SRS u Skupštini državne zajednice, a možete da pogledate u globusu, atlas valjda imate kod kuće, gospodine Laloviću, kako to izgleda na mapi sveta, primi akreditovane ambasadore iz 30 ili 40 zemalja, ili kao danas obavi razgovor sa ruskim ambasadorom, vama je to ništa.
A kada vam dođe neko iz EU sa ovako serviranom deklaracijom koju zovete zakon vi kažete – pod hitno to mora da se stavi na dnevni red, jer zaboga to će da bude godina jednakih prava za sve.
Građani Srbije, iako je to njihovo Ustavom zagarantovano pravo, nisu izjednačeni. Ni invalidi, daleko od toga, oni kojima su određene lokalne zajednice pružile kakvu-takvu mogućnost da se radno rehabilituju i da iz jednog takvog položaja sa invaliditetom dođu do mogućnosti zarade za sebe i svoju porodicu.
Koliko je takvih još preduzeća u Srbiji ne znam, ali spomenuću samo kragujevački „Šumadija Des“. Ima oko 130 zaposlenih lica, a to su ljudi koji imaju određeni invaliditet, od dolaska DOS-a na vlast osnovano je preduzeće da bi se oni bavili dovršavanjem polufabrikata, najviše se bave limarijom, određenim plastificiranjem proizvoda za upropašćenu fabriku automobila „Zastava“, tako da i tu nemaju više posla da rade, ali zaista su to ljudi koji su se, sa određenim stepenom invaliditeta, obučili da perfektno kao vrhunski majstori rade određene poslove. Dakle, polufinalne proizvode da finališu.
Šta se desilo? U proteklih pet godina i vi ste bili deo vlasti i u prošloj DOS-ovskoj koaliciji, gospodine Laloviću, niste vi onako neki pronađeni kadar, neukaljani, nekompromitovani Slobodan Lalović, pa su vas sada našli Koštunica i ovi pre dve godine. Ma kakvi, znamo mi vas ko zlu paru iz onih prethodnih priča. Bili ste sekretar Komisije za preispitivanje zloupotreba u korupciji, pa kada se zagrebalo tamo gde ne treba, vi papire u fioku i ništa od toga. Znači, humani niste i pravični niste, to smo apsolvirali odavno.
Što se tiče ovog posla i činjenice da ćete vi kao ministar i ova vlada da omogućite ljudima da nađu zaposlenje, evo, primer vam je „Šumadija Des“ Kragujevac, ne samo da su bačeni na tržišne uslove, nego bukvalno za koji dan mogu da stave katanac i da idu kući.
Oni su mogli da rade, imali porudžbine od drugih malih i srednjih preduzeća, ne samo ovih kooperanata „Zastave“ koju sam spomenula, zato što im onemogućava da tako rade, da uspešno privređuju i da zarade, iako imaju invaliditet, Republička vlada i vaši zakoni.
Kako onda možete da me demantujete kada jedan takav drastičan primer postoji danas u Srbiji. Znate, svašta smo mogli da vidimo ovih dana i puno je govorio gospodin Vučić o tome i o ovim junacima preko puta u zgradi Predsedništva. Ali, kada je već spomenuo odlazak ovih kompanjona Tadićevih i njega samog kao predsednika DS-a i sve te svite iz takozvane Narodne kancelarije u Trgovište, moram da vam kažem, dame i gospodo poslanici, a videli su to, zapravo prvi put su videli u svom životu tako nešto na nečijim nogama.
Videli su da je predsednik DS-a došao u cipelama koje koštaju 650 evra i kao ajde da šutne malo loptu da pokaže građanima Trgovišta kako je on jedan neposredan čovek, kako je on spreman za komunikaciju. Čudi me da opet i tamo nije izvalio onu najveću glupost koju je rekao do sada da je Platini jedan od najslavnijih i najpoznatijih golmana. Svašta možemo da očekujemo.
Cela ova klika zgubidana, ne znam kako drugačije da ih zovem, ovih muzikanata, jedan je sada vajni ekspert za medije, ovaj drugi se razume u ovo, ovaj treći u ono, a po onoj njihovoj omiljenoj i Tadićevoj pesmi – „Plamene zore bude me iz sna“, vreme im je da se probude iz sna, jer znate ako su se oni proslavili svojim rolama u filmovima, nemam ništa protiv tog filma, to je jedan od uspešnih poteza domaće kinematografije, u filmovima kao što je bio „Davitelj protiv davitelja“ i slično, red bi bio da prestanete više, i on i oni, da nas davite i da gušite ovaj jadni narod.
Da nije žalosno bilo bi smešno, ali je tako, gospodine ministre, jer vi rekoste, vi kao Slobodan Lalović pre dve godine ovde, a to je tvrdio i onaj nesrećni Vlahović, onaj žutać što nije prošao za potpredsednika u svojoj DS, da ćete u procesu restrukturiranja „Zastave“ i Fabrike namenskih proizvoda da obezbedite za Kragujevčane, a njih je negde oko 1.800, zaštitne radionice. Gde je tu nešto urađeno, da li je urađeno? Nije.
Nije zato što ste vi kao dežurni, ne krivac, vi prosto uživate u toj ulozi da najstrašnije i najnegativnije stvari iz kabineta Republičke vlade plasirate i sa ove govornice građanima, radnicima, penzionerima, a to je vaša uloga, verovatno vam odgovara, a znate to onda ima neke veze sa vašim opštim stanjem i mentalnim sklopom.
Trebalo bi čovek da se rodi takav da bude, da bi takve zakone plasirao i da bi tolike ljude ojadio. Prosto je nemoguće, gospodine Laloviću, a da se čovek ne nasmeje, da vam se sve to kaže, a da vi to shvatite ozbiljno.
Što se tiče ovih zakonskih odredbi, one zaista imaju samo deklarativni karakter, jer član 17. se bavi diskriminacijom u vezi sa zdravstvenim uslugama.
Doktor Momčilov i prof. Poskurica će kasnije da govore više o tome, ali moram da vam kažem, ako već govorite o invalidima, da je sramno to što radi Republička vlada, i ona Svetlana Vukajlović, i ministar Tomica, i svi ostali koji vode iz ove lopovske grupacije G17 srpsko zdravstvo.
Kada već znate da ima toliko invalida u Srbiji, a nažalost ima, kada donosite poseban zakon, pa kako onda nije diskriminacija to što ne mogu da se leče u jednoj od najprestižnijih zdravstvenih ustanova - na VMA.
Da li je vama poznato, gospodine ministre, da od 1. januara ove godine Republički zavod za zdravstvo nije hteo da obnovi ugovor sa VMA i u slučaju da, ne daj bože, i građaninu i nekom invalidu zatreba pomoć, koju neka druga zdravstvena ustanova u Srbiji ne može da mu pruži, ne može da ode na VMA, i nije do rukovodstva, ni do njih tamo, nego zato što vi to ne dozvoljavate, i Vukajlovićka, i Tomica, i cela ta zdravstvena mafija u Srbiji, već mora da plati i da ide da ostvari zdravstvenu zaštitu koja mu je potrebna.
Sve ovo što ste ovde napisali, i vaš danas više nego bledi govor, imali ste vi i svetlijih dana, kada obrazlažete da treba da se hapse Mladić i ostali i da treba da dočekate najlepše što možete Karlu del Ponte, onda govorite u mnogo većem zanosu.
Način na koji ste nam predstavili ovaj zakon, koji je samo nazvan zakonom, a u stvari je jedna vrsta deklaracije, sve ovo što u njemu piše i pre svega namera da se i dalje na takav način poigravate sa teškom sudbinom tih ljudi, svih građana Srbije, vama neće da služi na čast.
Građane će da dovede u još teži položaj i sve tako dok više ne budete ni poslanik ni ministar i ne budete sedeli u toj klupi gde na takav način promovišete zakon koji u praksi ne može da donese ništa dobro.

Reč ima narodni poslanik Radiša Ilić, potom narodni poslanik Momir Marković, pa narodni poslanik Tomislav Penezić.

Dame i gospodo narodni poslanici, danas se razmatra Predlog zakona koji se tiče jedne prilično velike grupacije stanovništva Srbije, a odnosi se konkretno na osobe sa invaliditetom.
Kako je u obrazloženju ovog zakona navedeno i po proceni Svetske zdravstvene organizacije, u Srbiji oko 10% stanovništva su u stvari osobe sa invaliditetom.
To nalaže potrebu po mišljenju Vlade da se putem zakona spreči eventualna diskriminacija lica koja se mogu svrstati u ovu kategoriju.
SRS će podnetim amandmanima pokušati da donekle popravi ovaj zakon i tako ga učiniti prihvatljivim onima kojima je namenjen, mada je on deklarativne prirode, a pre svega osobama sa invaliditetom, njihovim članovima, zakonskim starateljima, udruženjima invalida i tako dalje.
Izbor prikladnih termina predstavlja samo jedan od koraka u procesu izjednačavanja osoba sa invaliditetom sa ostalim građanima. U poslednje vreme primećuje se da se sve više govori i piše o problemima invalidnih lica. Dosta je priloga u medijima o tome, dakle, o specijalizovanim ustanovama, o humanitarnoj pomoći, o centrima za negu i pomoć hendikepiranim osobama i tako dalje.
Međutim, ima sve više negativnih primera, da se tek sada otkrivaju mnoge nepravilnosti u postupanju sa invalidnim licima. Ovde se pre svega misli na ustanove, a one su se ogledale uglavnom kroz oblike zlostavljanja, iskorišćavanja, zloupotrebe namenskih sredstava za invalide i tako dalje. Čak se dolazilo do poražavajuće činjenice da su za mnoge slučajeve znali skoro svi, počev od domara do direktora ustanove.
U članu 3. stava 2. ovog zakona pominje se termin - prikriveni način. Preterana servilnost prema osobi sa invaliditetom, puna pažnja, dovešće do toga da ta osoba upravo oseti diskriminaciju, odnosno na prikriveni način joj se stavlja do znanja da je različita, što je istovremeno vređa.
Sa druge strane, zatvoriti oči na nečiji očigledni invaliditet može da izazove osećaj nebrige i nerazumevanja za tu osobu, ali i za posmatrača. Zamislite situaciju, zamislite neki šalter, ljudi čekaju i negde na kraju tog reda je invalidno lice sa štakama.
Šta će se desiti ako službenik samoinicijativno dođe do te osobe, uvede je preko reda, hoće li taj službenik zbog davanja prvenstva, kako je u stavu 2. člana 3, osobi sa invaliditetom počiniti, po definiciji, diskriminaciju, pa makar i pozitivnu, osobe sa invaliditetom. Ako to pak ne uradi, rizikuje da opet ponese epitet diskriminatora, jer se ne obazire na nečiju invalidnost.
U članu 6. se govori o oblicima diskriminacije. Pored svih ovih nabrojanih, mogli ste u stavu 4. da dodate još jednu tačku koja bi se odnosila na diskriminaciju i način zbog čega je došlo do invalidnosti. Imamo dosta takvih primera iz svakodnevnog života, kao što su invalidi rata.
Danas može Nataša Kandić, Biljana Kovačević-Vučo ili neko drugi iz plejade hroničnih antisrpskih lažova da izađe na U92 i da poruči invalidima rata da su dobili ono što su tražili, da nisu morali da brane otadžbinu, da ih baš briga što su izgubili noge, ruke, vid, mentalno i telesno zdravlje.
Nije ovde reč samo o Nataši Kandić. Takva bujica najgorih uvreda za heroje rata traje upravo od 2000. godine, od kada počinju da se slave skupštinopalitelji, dok junake i mnoge druge niko ne sme ni da spomene.
Građani Srbije se dobro sećaju onog protesta Srba sa Kosova i Metohije u centru Beograda. Bilo je tu nemoćnih staraca i ljudi u invalidskim kolicima, sa štakama, izmučenih žena sa decom, a onda je među njih ušetala Nataša Kandić, i onako kao od šale počela je da šamara te nesrećne ljude.
Niko nije reagovao na sve to. Hoćemo li i mi sada da delimo invalide rata iz 1991, 1992. godine i 1999. godine, pa ćemo jedne da ismevamo, a druge da zbrinjavamo.
Hoće li policajci koji su postali invalidi posle napada šiptarskih terorista kod Bujanovca 1999. godine i 2004. godine imati različit status, jer su jedni postali invalidi dok je vladao Milošević, a drugi dok je vladao Koštunica.
Kada su u pitanju invalidi rata, njih može u ovakvoj Srbiji da diskriminiše svako, a to je upravo pokazao onaj zakon o boračkoj zaštiti, gospodine ministre, koji ste povukli pre desetak dana iz skupštinske procedure. Lavina protesta, pre svega invalida rata, pokazala je javnosti Srbije šta im zahvalna otadžbina Srbija za prolivenu krv, u ime odbrane slobode ljudi, daje.
Dakle, čl. 13, 14, 15. i 16, Vlada je pokušala da reguliše uslove za pružanje usluga i korišćenje objekata i površina.
Međutim, sprovođenje pojedinih odredbi ovih navedenih članova biće veoma teško izvodljivo, ali to je zato što postoje određeni razlozi.
Dakle, u pitanju su ogromna materijalna sredstva, nove adaptacije koje iziskuju nove projekte, neizvodljivost prilagođavanja prilaza objektima ili ustanovama koje su ranije građene i nisu predviđale ovakvu mogućnost.
Kako će neko ko je odgovorno lice, na primer direktor Centra za socijalni rad, čije su prostorije za rad na petom spratu nekog stambenog objekta bez lifta, prilagoditi tu ustanovu osobama sa invaliditetom, kako će izvršiti potrebu adaptaciju da bi osoba sa invaliditetom mogla stići do željenog službenika?
Takva je situacija kada su u pitanju domovi zdravlja, škole, ustanove, ali to ne interesuje predlagača. Jer u članu 13. stav 5. tačka 3) izričito kaže - odbijanje da se izvrši tehnička adaptacija objekta, a neophodna je, da bi se usluga pružila korisniku sa invaliditetom, smatraće se jednim vidom diskriminacije u pogledu dostupnosti usluga.
U članu 16. u tački 3) se nalaže obavezna adaptacija objekta u cilju ispunjenja ove obaveze, a odnosi se na vlasnika objekta u javnoj upotrebi. Koliko će sve ovo da košta i koliko otvara mogućnost zloupotreba, ostaje da se vidi. Biće svakako i onih koji će svesno zloupotrebljavati ovaj član zakona, čim budu pronašli nekoga ko nije adaptirao svoj objekat u javnoj upotrebi onako kako mu nalaže član 16. tačka 3).
Što je najgore, u Predlogu zakona ni u jednom od članova ne piše koji je rok za ispunjenje člana 16. tačke 3), što znači da kroz osam dana vlasnika objekta u javnoj upotrebi može da tuži svako invalidno lice koje smatra da je diskriminisano ako na tom objektu nije obezbeđen pristup invalidnom licu.
U odeljku koji govori o diskriminaciji kroz sfere obrazovanja i vaspitanja treba se osvrnuti na član 19. Ako se kao diskriminator pojavljuje maloletno lice, nije precizirano da li se uzima u obzir Zakon o maloletnicima i mere sankcionisanja iz tog zakona? Ako se primeti diskrimintarno ponašanje u nekoj grupi maloletnika, da li zaposleni u školi mogu da reaguju i na koji način?
Takođe, možemo imati situaciju da dođe do neprihvatanja osobe sa invaliditetom, ali bez ikakvih pojavnih oblika diskriminacije, gde ovo ponašanje ne može biti sankcionisano, ali vređa osobe sa invaliditetom i uskraćuje im mogućnost pripadanja grupi vršnjaka. Ovde je samim tim potrebna šira akcija, koja mora da potekne i od Ministarstva prosvete, od vašeg ministarstva, ali i od lokalne samouprave.
Članovi 32. i 33. odnose se na jedinice lokalne samouprave. Ovakve odluke već postoje, ali se ne primenjuju ili se delimično primenjuju, s obzirom da je ovde veoma bitan materijalni momenat u kome se opština nalazi.
Prema tome, koliko ima sredstava na raspolaganju, toliko će moći da ispuni i zakonom predviđene obaveze u pogledu stvaranja pristupačnog okruženja za osobe sa invaliditetom.
Što se tiče dela zakona kojim se uređuje parnični postupak, članovi 40. i 42, bitno je znati ko podnosi tužbu i protiv koga, da li mogu udruženja invalida, odnosno njihovi pravni zastupnici podneti tužbu. Takođe, treba razjasniti i situaciju kada se pojavi slučaj diskriminacije i protiv koga treba podneti tužbu, da li protiv radnika ili ustanove, odnosno organa.
Kod svakog sprovođenja zakona, a misli se na pokretanje postupka, samo invalidi su suočeni sa problemom sporosti sudova, zatim je tu i ekonomski momenat oko podnošenja tužbe, jer invalidi uglavnom nisu bogati ljudi, a sve to košta da bi se zadovoljila pravda. Prihvatanjem amandmana SRS uklonićete nejasnoće koji ovakav predlog zakona trenutno nameće građanima Srbije. Zahvaljujem.