Dame i gospodo narodni poslanici, ovo je jedan dobar amandman koji ne razumem zašto poslanička većina ne bi mogla da prihvati, zašto ga Vlada nije prihvatila.
Naime, reč je o diskriminaciji u vezi sa vaspitanjem i obrazovanjem. U stavu (2) mi tražimo da se posle tri tačke – uskraćivanje prijema deteta predškolskog uzrasta, učenika, odnosno studenata sa invaliditetom u vaspitnu odnosno obrazovnu ustanovu, pa zatim isključenje iz vaspitno-obrazovne ustanove i postavljanje neinvalidnosti kao posebnog uslova za prijem u vaspitnu odnosno u obrazovnu ustanovu –uvede još jedna pojava koja bi trebalo da se klasifikuje kao diskriminacija, a koja je najčešća. To znamo svi.
Sada ću na nekoliko primera to da pokažem i svi ćete videti da sam, nažalost, u pravu.
Dakle, naši mediji su u celom društvu, prate trend, ne znam zbog čega i ne znam na koji način, ali valjda da se priča, od one ideje da se govori o pojedincu, o ugroženosti građana, pa sada, da li je pedofil, da li je silovao ovoga ili onoga, da li je uradio ono na ovakav ili onakav način, sada se svi zgražavamo na neki način nad onim što znamo da se zbiva svuda kod nas i što treba da lečimo, ne samo preventivnim merama, već i represivnim, i to je sve u redu.
Sada se pojavljuje nešto što je poseban oblik diskriminacije pojedinih lica, rekao bih pojedinih etničkih grupa, pri tome mislim na romsku etničku grupu, pre svega, ili nacionalnu manjinu ili kako god hoćete i mislim na lice sa invaliditetom. Kako se to radi? Naime, svima su puna usta ljudskih prava, sloboda, građanskih prava, zaštite tih lica na svakom mestu mogućem, da se svako ko bi nešto negde javno izgovorio osudi, u ovom slučaju za fašizam, u drugom slučaju za neljudskost itd.
U praksi kada pogledate mnogo su češći ti slučajevi, nego stvarne i realne osobe takvog ponašanja. Navešću vam jedan primer, jer svi govore, Romi su isti kao mi, zaista mislim da jesu, nikakve razlike nema, nikakva razlika ne sme da se pravi.
Kada dođe do toga da ti bude prvi komšija, onda skaču: neću, zašto baš ja, daj da bude neko drugi. Isti problem imamo i sa ljudima sa invaliditetom: jeste, strašno mi je žao, strašno mi je i ovako i onako, a možda bi malo zgodnije bilo da to dete ide u neki drugi razred, jer znaš, ne znam šta je, pomoći ćemo na sve načine, ali da baš ne bude u klupi do mog deteta.
To je nešto što je nedopustivo. Svi znamo da se to zbiva i to je nešto što ne sme da se radi. Kao što ne sme da se radi još jedna stvar, a to je zloupotreba invalidnih lica, ne samo u političke svrhe, nego u sve druge moguće svrhe na najgori mogući način. Zato vas pozivamo da za ovaj amandman budete.
Sećam se, i o tome sam govorio kada smo pričali o zakonu u načelu, kada smo imali u izbornoj kampanji, bili su izbori beogradski za gradonačelnika, posetili smo, bilo je više udruženja lica sa invaliditetom, ljudi su, bio sam iznenađen, dakle, visoki intelektualci, izuzetno obrazovani, ne samo da poznaju pravne norme, pravni sistem Srbije, već na jedan izvanredan način govore o problemima sa kojima se suočavaju.
I njima čak i način na koji mi pričamo danas ovde svi i sam zakon jeste na neki način pravljenje diskriminacije. Mi sve vreme danas govorimo o tim razlikama. Bilo bi dobro kada bismo pokazivali da ti ljudi kada dolaze na najviše funkcije da se u stvari ne razlikuju od svih ostalih.
Jer to, da li će neko da ima ovakav ili onakav problem, nije to njegova krivica. Može u drugim osobinama da bude neuporedivo bolji, ne samo da to nadomesti, nego da nam pokaže da može i najodgovornije poslove da obavlja neuporedivo bolje, neuporedivo odgovornije nego što čine neki drugi.
A onda, najgori oblik zloupotrebe koji se tada dogodio jeste - ja ću da ti napravim to, ja ću da ti uradim to; a ljudi gledaju, oni ne traže ništa, ne traže mnogo, traže osnovne uslove. Zaista, tu ima strašnih priča. Traže bukvalno osnovne stvari od države. Neki traže da mogu štake da kupe po pristojnoj ceni, da im ne prodaju ne znam kakvo uvozno drvo po ne znam koliko para i ne znam kolik šta sve. A onda, ja ću 5.000 rampi da izgradim, ja ću ne znam šta, to su rampe za ljude, to su one površine preko kojih lako možete da prelazite kolicima i drugim uređajima. Sa druge strane, posle toga se ništa ne dogodi.
Što smo videli poslednjih dana, ajmo u političke svrhe to da zloupotrebljavamo. Dogodio se jedan skandal, koji ljudi nisu primetili ili ljudi nemaju gde da primete, pošto oni imaju samo svoje televizije. Naime, neko da bi pokazao kako se zloupotrebljava državni novac, reč je trenutno o najvećem tajkunu u Srbiji, Draganu Đilasu, onome što se hvali da nije tačno kad Toma Nikolić kaže da on ima 400 miliona prihoda, nego da on ima dve milijarde godišnje prihoda.
Pa vas pitam, a ko to i kako zarađuje, kako to ministre? Kakva je to pamet pa dve milijarde na prodaji vazduha? Pa mi objasnite, računam svi smo glupi, ali sumnjam da ćete reći da su svi građani glupi, da ne mogu da zarade ni stoti deo toga što neki mogu zato što se nalaze na mestu direktora Narodne kancelarije.
Dakle, taj tajkun je otišao u posetu Ivici Lazoviću, koji je dobio ocenu trajnog invaliditeta posle sukoba na beogradskim ulicama, jednog mitinga, s jedne strane Socijalističke partije Srbije, s druge strane neki DEPOS ili DOS, nije ni bitno u ovom trenutku. I, tom čoveku država zaista mora da pomogne na svaki način u skladu sa zakonom, bez obzira sa koje je strane i bez pravljenja bilo kakve razlike.
A šta oni urade, pođu kamere, e mi sad slikamo, šta će od narodnih para, ne od svojih para, ne od tajkunskih para, nego od narodnih para šta će da odnese i da kaže - evo ga, nosim invalidu, na tome se insistira, nosim invalidu koji je postao invalid zahvaljujući zločinačkom režimu Slobodana Miloševića ili ne znam čega.
Ne postoji gora ni politička ni ljudska diskriminacija, niti bilo šta, a on ulazi, tajkunčina, sa dve neke kese, napunio sardinama i ne znam čime, i 10 hiljada državnih para daje. Pa daj i više, daj nešto i svojih tajkunskih miliona, od onoliko tajkunskih milijardi.
To je nešto što vređa svakog čoveka u ovoj zemlji, što pokazuje kakvi ljudi danas upravljaju Srbijom.
Je l' vidite kakvi su ti mediji? Pošto su neki sveci napravljeni. U petak ili subotu naši poslanici Nemanja Šarović i Nenad Mitrović odneli su 1.200 knjiga u sela Gotovuša i Štrpce na Kosovu i Metohiji. Mi smo uredno poslali, dočekali su ih lepo.
Oni su to od svog novca i novca Srpske radikalne stranke odneli našem narodu na Kosovu i Metohiji. Odneli Srbima u dve osnovne škole i jednu srednju, tri osnovne i jednu srednju. Niko nije hteo da kaže ni jednu jedinu reč, ali zato se slikaju oni koji imaju pet miliona evra prijavljeni profit na godišnjem nivou.
Pazite ljudi, mi ne pričamo o 50, 60 hiljada evra, mi ne pričamo o 500 hiljada evra, mi pričamo o pet miliona za jednu godinu. Za 10 godina to je ljudi 50 miliona evra, ne dinara. To u dinarima pa puta 90, pa sračunajte koliko je. Ne možete ni da sračunate. To je nešto što mora da se spreči.
Mislim da je ovaj amandman u načelnom smislu, u smislu odnosa Narodne skupštine Republike Srbije prema invalidnim licima, veoma značajan i mislim da to možete i vi da prihvatite, gospodine ministre. Jer, ako bi se sprečili roditelji i deca koja su često, naravno koja od nas roditelja to nauče, pa umeju da budu veoma nepravedna i da to napravimo kao makar neku vrstu prekršaja, sa moralnom sankcijom za roditelje koji su za takvo ponašanje odgovorni, mislim da ćemo veliki rezultat da postignemo.
Sasvim sam siguran da bi to naišlo na najveće odobravanje i invalidnih lica, ali i svih dobrih ljudi u ovoj zemlji. Govorim sada o svim ljudima zato što mislim da je najveća pomoć njima da se ne razlikujemo uopšte, da ne postoji nikakva razlika, da ne postoji nikakvi problemi.
Da niko ne kaže - nemoj, njega ću da sažaljevam zato što on slabije čujem, njega ću da sažaljevam zato što slabije vidi. Ne, on je moj drug, on je moj prijatelj i on je super, u svemu smo isti. I iste devojke imamo, i u iste kafiće izlazimo, i na ista mesta itd. Da napravimo takvu atmosferu da ne budemo ti koji ćemo da širimo razlike. Mislim da je to najvažnije pre svega zbog dece, za odrasle ljude i ovako i onako, ali pre svega zbog dece.
Ne postoji veća i važnija stvar koju bismo mi na takav način mogli da uradimo i mislim da je ovo jedna sitnica, ne bog zna šta, jedna sitnica koja bi javnosti u Srbiji pokazala kako i na koji način možemo da se odnosimo i kako možemo da se ponašamo kao ljudi i da imamo human stav.
I još nešto, pogrešio sam prošli put, a svaki put kad pogrešim volim da se izvinim i građanima Srbije i onima protiv kojih sam nešto rekao. Rekao sam nešto protiv Televizije Srbije, da za ljude sa oštećenim sluhom nemaju specijalne vesti.
Dogodilo se da u to vreme radim, ne gledam, dogodilo se da sam slučajno u Narodnoj skupštini uključio Televiziju Srbije i video sam u nekom terminu, četiri sata popodne ili tako nešto, da takvu emisiju ipak imaju, i još jedanput se izvinjavam onima koje sam zbog sopstvene greške možda povredio.
Dakle, mislim da biste ovo mogli da prihvatite, a istovremeno pozivam one koji su naučili da na zloupotrebama, na mahinacijama i ljudskim patnjama pokušavaju da stiču poene, trošeći narodne pare, da to više ne čine. A vas, gospodine ministre, pozivam kao člana Vlade, nije to vaša direktna nadležnost, postoje druga ministarstva, da krenete u obračun sa tajkunima, sa onima koji su učestvovali u raznim kriminalnim rabotama. Nije Karić jedini tajkun u ovoj zemlji.
Nismo mi protiv bogatih ljudi, treba da bude što je moguće više bogatih ljudi, ali koji će na zakonit način to bogatstvo da steknu, nego je moj zahtev vama da tražite da se Vlada obračuna sa kriminalnim tajkunima u ovoj zemlji. Imate ih koliko hoćete, pođite od najvećeg tajkuna Dragana Đilasa, Vuka Hamovića, do svih ostalih. Radite svoj posao ako hoćete da u Srbiji bude pravna država, da bude vladavina prava, ako ne, raspisujte izbore, pa da posao završavamo. Hvala vam najlepše.