DRUGA SEDNICA, PRVOG REDOVNOG ZASEDANjA, 10.04.2006.

5. dan rada

PRIVREMENE STENOGRAFSKE BELEŠKE
(neredigovane i neautorizovane)

REPUBLIKA SRBIJA
NARODNA SKUPŠTINA

DRUGA SEDNICA, PRVOG REDOVNOG ZASEDANjA

5. dan rada

10.04.2006

Sednicu je otvorio: Vojislav Mihailović

Sednica je trajala od 10:05 do 18:00

OBRAĆANJA

...
Pokret obnove Kraljevine Srbije

Vojislav Mihailović

Nova Srbija i samostalni poslanici 9+9 | Predsedava
Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 32. amandman je podneo Miroslav Nedeljković.
Vlada i Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Miroslav Nedeljković.

Miroslav Nedeljković

Stigli smo do četvrtog dela Predloga zakona, a to su mere za podsticanje ravnopravnosti osoba sa invaliditetom i član 32. odnosi se na mere koje treba jedinica lokalne samouprave da preduzimaju da bi na neki način dale podršku ovim osobama.
Evo kako glasi član 32. Predloga zakona. "Jedinice lokalne samouprave dužne su da podstiču osnivanje službi podrške za osobe sa invaliditetom, radi povećavanja nivoa samostalnosti osoba sa invaliditetom u svakodnevnom životu ili radi ostvarivanja njihovih prava".
Tu se završava regulisanje ove materije. Ovakva formulacija člana 32. možda bi mogla da prođe u uvodnim delovima zakona, tamo gde se obično kaže šta će zakon urediti i onda dođe u kasnijim poglavljima do primene, razrađivanja, operacionalizacije ovih ciljeva.
Međutim, mana ovog zakona, neodređenost, deklarativnost, vidi se najbolje u ovom poglavlju. Dakle, ono što može da bude u početnim delovima zakona ovde je kraj. Jedinice lokalne samouprave dužne su da podstiču itd. Mi smo rekli - jedinice lokalne samouprave dužne su da, u roku od godinu dana od dana stupanja na snagu ovog zakona, usvoje program osnivanja službi podrške za osobe sa invaliditetom.
Vlada to odbija i kaže - amandman se ne prihvata budući da je rok nerealan. Razumeo bih da je u Predlogu zakona predlagač rekao da su jedinice lokalne samouprave dužne da u roku od pet godina, recimo deset godina, a ovde sam rekao godinu dana, pa je rok nerealan, a ovde imamo sada upoređivanje između roka od godinu dana u amandmanu i nepostojanja ikakvog roka u Predlogu zakona.
Sada se pitam da li će jedinice lokalne samouprave, odnosno vlast u lokalnoj samoupravi na osnovu ovog zakona, kada bude usvojen, uopšte doći na ideju da u skupštini opštine pokrenu proceduru za donošenje nekakvog plana podrške za osobe sa invaliditetom itd. Ne verujem. Ako nemaju nikakav rok u ovom zakonu, verovatno će svi to shvatiti kao odsustvo bilo kakve realne obaveze.
Dakle, razumeo bih da je Vlada rekla da je rok od godinu dana nerealan, ali da su rekli - evo neka budu dve ili pet ili 10 godina, onda bismo mogli da raspravljamo. Ovako mislim da nema uopšte mesta bilo kakvoj polemici između predlagača i nas da li je ovaj rok adekvatan ili nije.
...
Pokret obnove Kraljevine Srbije

Vojislav Mihailović

Nova Srbija i samostalni poslanici 9+9 | Predsedava
Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 33. amandman je podnela poslanik Vjerica Radeta.
Vlada i Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
...
Srpska radikalna stranka

Vjerica Radeta

Srpska radikalna stranka
Dame i gospodo narodni poslanici, dobro je da se zakonom regulišu prava osoba sa invaliditetom. Zakon o kojem danas raspravljamo u pojedinostima vi ste nazvali zakonom o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom. Meni se nekako čini da bi bilo lepše da se to zove zakon o zaštiti prava osoba sa invaliditetom. Vi ste se tu opredelili i to vam mi nismo stavili kao neku primedbu.

Ali, naše primedbe, koje ste čuli i u načelnoj raspravi i sada u raspravi u pojedinostima, jesu da je ovaj zakon u stvari samo tako skup nekih deklarativnih normi koje su neobavezujuće.

Predlog zakona ne obuhvata sve ono što bi trebalo da obuhvati. Jednostavno, upravo kao što ste i napisali u obrazloženju, vi ste predložili ovaj zakon zato što ste obavezani nekakvim međunarodnim propisima.

Mislim da bi bilo dobro da se ovim problemima bavite i kada vas ne pritiska nikakva EU i kada vas ne obavezuju nekakvi međunarodni propisi, nego bi to zaista trebalo da bude problem države, ali na jedan pravi i iskren način, a ne samo ovako kako je napisano u ovom zakonu.

Suština je ono što smo mi pričali kada se govorilo o Zakonu o radu i Zakonu o zapošljavanju, kada ste propustili nešto veoma važno, niste prihvatili amandmane SRS.

Podsetiću i vas koji ste ovde, a i javnost Srbije, da zakonom nisu zaštićeni invalidi ovih poslednjih ratova u smislu da ne smeju da dobiju otkaz. Niko nema, nijedan poslodavac nema obavezu da pravi nekakav program i da prima na posao invalide i to su suštinski problemi.

Invalidi su potpuno normalni ljudi, osim što imaju neki fizički hendikep, koji je dar od boga, i oni ne traže nikakve specijalne tretmane, nego samo traže da im država omogući da mogu da žive kao i svi drugi ljudi, jer oni zaista jesu isti kao i svi drugi ljudi.

Zato je između ostalog i ovaj amandman na član 33. koji sam u ime poslaničke grupe podnela.

Vi ste ovde predvideli da su jedinice lokalne samouprave dužne da preduzmu mere sa ciljem da se fizička sredina, zgrade, javne površine i prevoz učine pristupačnim osobama sa invaliditetom. Ovo je zaista nešto što je samo napisano, što nikoga ne obavezuje i što ništa faktički ne znači.

Ako nije oročeno, onda ovo može da stoji sto godina i da nikada nijedna lokalna samouprava ne postupi u skladu sa ovim zakonom.

Vi ste rekli u obrazloženju zašto Vlada nije prihvatila ovaj moj amandman. Amandman se, kaže, ne prihvata budući da je rok nerealan. "Osnivanje službi podrške na lokalnom nivou je kontinuiran i neprekidan proces koji zavisi od mnogo faktora: mreža postojećih usluga, broja osoba sa invaliditetom, potreba osoba sa invaliditetom."

Ovo obrazloženje je poprilično licemerno, ministre, jer zaista da vi u obrazloženju kažete da je za rešavanje ovih fizičkih problema na javnim površinama i drugde nerealan rok od godinu dana, to je zaista nama neprihvatljivo.

Isto tako kažete da je to proces u kontinuitetu, kontinuiran i neprekidan proces. Slažem se, ali za tako kontinuiran i neprekidan proces ne treba nam uopšte zakon.

Onda to prepustimo volji i osećanjima i ne znam čemu još lokalnih samouprava, da onaj ko ima potrebu ili misli da treba da onda, eto tako, u kontinuitetu radi ove poslove, ali dok to ne bude propisano strogo i strogo određeno zakonom, mi ne možemo da očekujemo da će to zaista biti urađeno.

Još malo ću da se osvrnem na problem ratnih vojnih invalida iz ovih poslednjih ratova i da podsetim, ministre, da na tom polju Vlada Vojislava Koštunice ne radi gotovo ništa, da udruženja ratnih vojnih invalida, osim što su registrovana kao udruženja, nemaju nikakvih mogućnosti za rešavanje njihovih životnih pitanja.

Država mora da vodi i morala je oduvek da vodi računa o tim ljudima, i o rešavanju njihovih stambenih problema, i o njihovom zapošljavanju, ali nažalost to u Srbiji nikoga ne interesuje.

Naprotiv, interesuje i Vladu Srbije i ove specijalne tužioce i sudije da ratne vojne invalide hapsite, da ih optužujete za ratne zločine, da vam u toku postupka Ovčara umire ratni vojni invalid, a da se ispostavi da nije kriv.

U postupku Ovčara još uvek imate dva teška bolesnika i teška ratna vojna invalida, koji čame u zatvoru zato što je vaše specijalno veće donelo prvostepenu presudu da su oni krivi za zločin na Ovčari, a tu presudu su doneli na osnovu izjava zaštićenih svedoka, odnosno svedoka saradnika, koji su faktički bili egzekutori na Ovčari.

Vi to znate, i to jeste problem o kome treba da se govori i u javnosti i pre svega u ovom parlamentu, i ne smemo da se pravimo slepi i gluvi da ne znamo šta se oko nas dešava, kakve se igre igraju, kako pravite nekakav pripremni teren Karli del Ponte, kako ste faktički ovaj zločin u Ovčari pokrenuli pred ovim specijalnim sudom samo da biste na neki način pomogli Karli del Ponte da optuži Vojislava Šešelja, koji naravno nema veze, ni on ni dobrovoljci SRS.

Dva dobrovoljca Srpske radikalne stranke, koji su odavde otišli kao dobrovoljci i borili se u Vukovaru, obojica su oslobođeni, tako da vam je i taj posao potpuno propao.

Sve ovo sam spomenula zato što je zaista u neposrednoj vezi sa invalidima, jer je, nažalost, najviše invalida iz ovih poslednjih ratova, a najmanja je briga države o njima. Naravno, ovim ne želim da kažem da država ne treba da se brine uopšte o invalidima, naprotiv, treba i to stalno govorimo i to govorimo kroz ove amandmane, jer sam u amandmanu na član 33. predložila da su jedinice lokalne samouprave dužne da u roku od godinu dana od dana stupanja na snagu ovog zakona obezbede da javne zgrade, javne površine i javni prevoz učine dostupnim osobama sa invaliditetom.

Ne vidim u čemu je problem i zašto je problem da se to uradi u roku od godinu dana, i zašto vi kažete da to zavisi od broja osoba sa invaliditetom, potreba osoba sa invaliditetom itd. Šta znači ako u jednom gradu imamo manje osoba sa invaliditetom, da taj grad, odnosno ta opština nema potrebu da se brine o njima, jer ih nema u dovoljnom broju?

Podsetiću na izborne kampanje i obećanja, Aleksandar Vučić je ovde govorio o kampanji Nenada Bogdanovića i obećanjima šta će sve on da uradi po Beogradu za osobe sa invaliditetom. Evo, proteklo mu je znatno više od godinu dana koju smo predvideli, a naravno nije uradio ništa.

Pitam da li Vlada Republike Srbije ovakvim predlogom zakona štiti Demokratsku stranku i njene funkcionere zbog one, od pre neki dan, ponude da će im se naći pri ruci ako im eventualno poslanici SPS otkažu poverenje, da će onda ovi žuti da pripomognu Vladi Vojislava Koštunice da još malo funkcioniše?

Onda, da biste se vi njima dodvorili, imamo ovakve zakone, u kojima vi štitite, u konkretnom slučaju, Nenada Bogdanovića, pre svega, koji je zajedno sa Stanojevićem toliko para Beograđanima pokrao da više nismo u stanju ni da izračunamo i kažemo koliko je to.

Umesto toga što stavljaju u svoje džepove, mogli su zaista mnogo da urade za ljude sa invaliditetom, kojih nažalost u Beogradu ima popriličan broj.

Isto tako, ovaj tajkun Đilas, koji kaže da laže neko ko kaže da je njegov godišnji profit pet miliona, nego je to dve milijarde. Naravno, hvali se time, a nije se pohvalio šta je on to, od tih tolikih silnih svojih para, uradio i za grupu ovih ljudi i uopšte za Beograđane, nego ste mu opet vi dozvolili da troši pare građana Srbije u Narodnoj kancelariji, a svi znaju da je Narodna kancelarija privatno preduzeće, odnosno agencija Borisa Tadića i Dragana Đilasa, i onog fekalnog im savetnika Krstića, kako li se već zove.

Dakle, umesto da nabavljaju te motke, o kojima je taj Krstić govorio, bolje bi im bilo da malo više računa povedu o potrebama građana Beograda i da bar one pare koje dobijaju iz budžeta i koje dobijaju i od građana Beograda, naravno preko budžeta, troše onako kako građani Beograda od njih očekuju, a ne samo da vode računa o tome kako će lično da se obogate, koliko će lično da ukradu.

Onda se pitam, kada slušam tog Dragana Đilasa kako se hvali sa tim dvomilijardskim profitom, kako uspeva to da zaradi. Čini mi se doskora je pričao da je bio nešto mnogo progonjen u vreme, kako on kaže, režima Slobodana Miloševića. Ako je bio progonjen, kako je mogao da uzme monopol nad reklamama na svim televizijama u Srbiji i da je jeftinije da se reklamirate preko njegove agencije, nego da zaključujete direktno ugovor sa nekom televizijom.

Ako je zaista bio progonjen, onda je još interesantnije pitanje kako? Od kada je DOS na vlasti od 5. oktobra uspeo je da postane najbogatiji tajkun u Srbiji i koje su to sve kriminalne radnje prethodile njegovog bogatstvu i kako on to, kao niko u svetu, kao niko na zemaljskoj kugli, može da ostvari profit od dve milijarde godišnje. Naravno, kada kažem, niko u svetu, onda mislim u odnosu na njegov ukupan prihod, gde mu je profit valjda preko 70% od ukupnog prihoda, tako je bar objašnjavao, i tako se hvalio kada se prepucavao sa Veljom Ilićem, kada su jedan drugoga ubeđivali ko je veći lopov i ko je više para od građana Srbije ukrao. Naravno, u pravu su u toj emisiji bili i jedan i drugi.

Još jednom rečenicom da pozovem narodne poslanike, pošto Vlada nije prihvatila, prihvatite ovaj amandman, jer je zaista besmisleno da nemate nikakvo ograničenje, nikakav rok u kojem bi organi lokalne samouprave morali da postupe po ovom zakonu. Ministre, priznaćete da takav zakon stvarno ne znači ništa. Ako vi to samo napišete i ostavite na volju ljudima, poput Nenada Bogdanovića, a i Bojana Stanojevića, onda zaista ljudi sa invaliditetom nikada neće dobiti ono što su zaista država Srbija, a u ovom slučaju grad Beograd, dužni da im obezbede.

 

Predrag Marković

G17 Plus | Predsedava
Hvala, gospođo Radeta.

Da li još neka poslanička grupa želi reč o ovom amandmanu? (Ne.)

Na član 35. amandman je, na osnovu člana 140. stav 5. Poslovnika Narodne skupštine, podneo Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja.

Predstavnik predlagača na sednici Odbora prihvatio je amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć, pa konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.

Na član 42. amandman je podneo poslanik Nemanja Šarović.

Vlada i Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.

Reč ima narodni poslanik Nemanja Šarović. Izvolite.

Nemanja Šarović

Srpska radikalna stranka
Dame i gospodo narodni poslanici, u ime poslaničke grupe SRS podneo sam amandman na član 42. ovog zakona. Moram reći da sam iznenađen što on nije prihvaćen od strane vladajuće koalicije. Ovde se radi o zakonu koji bi trebalo, bar prema onome za šta se svi manje-više zalažemo formalno, da pokupi dobar deo glasova ovde u ovoj Narodnoj skupštini, manje-više sve poslaničke grupe formalno imaju iste stavove.
Ukoliko već pričamo o nekim standardima - da li su to evropski, svetski standardi Ujedinjenih nacija kojima bi ovaj zakon trebalo da nas približi, onda zaista ne znam šta je to što je sprečilo vladajuću koaliciju da ovaj amandman prihvati.
Dakle, trebalo je ipak da se setite da se ovde radi o osobama sa invaliditetom, o sprečavanju diskriminacije i ovaj amandman zaista nema nikakve veze sa dnevnom politikom. Pravno poboljšanje i prihvatanje ovog amandmana omogućilo bi bolju pravnu zaštitu od diskriminacije osoba sa invaliditetom.
Amandmanom na član 42. traženo je da se nakon stava (3) doda stav (4) koji glasi: "Osobe sa invaliditetom oslobađaju se obaveze plaćanja troškova postupka u sporu za zaštitu od diskriminacije zbog invalidnosti." Razlozi neprihvatanja ovog amandmana od Vlade Republike Srbije, može se reći, u najmanju ruku su čudni. Kaže se: "Amandman se ne prihvata iz razloga što je Zakonom o parničnom postupku u članu 164. predviđeno da sud može na osnovu svoje procene osloboditi plaćanja troškova postupka stranku koja prema svom opštem imovnom stanju nije u mogućnosti da sama snosi troškove postupka." Pa se u tom članu kaže: "Prilikom donošenja odluke o oslobođenju, sud će ceniti sve okolnosti itd.
Ovo je nešto apsolutno što niko nije dovodio u pitanje i ne znam zašto mi odgovarate nečim drugim, ne vidim uopšte na koji način su ove dve stvari povezane.
Dakle, postoji opšte pravilo koje dozvoljava da stranke, koje nemaju imovinskih mogućnosti da snose troškove vođenja postupka, sud oslobodi plaćanja tih troškova postupka. Mi smo tražili u ime poslaničke grupe SRS da nešto što je opšte pravilo u ovom slučaju bude uzeto u obzir svaki put, odnosno da se već zakonom odredi da osobe sa invaliditetom u postupku zbog sprečavanja diskriminacije ne plaćaju troškove postupka.
Na taj način vi bi pokazali da ste zaista iskreni kada kažete da želite da pomognete, jer to je ta tanka nit na kojoj se vidi da li ste vi zainteresovani da i faktički nekome pružite zaštitu, ili ste samo zainteresovani da proklamujete nešto kao pravo, a da jednostavno za dalju sudbinu ovog zakona i sprovođenja ovog zakona niste zainteresovani.
Ovo ne bi bio ni prvi pravni presedan u tom pravcu, jer postoje već neka specijalna pravila kada se radi o plaćanju troškova sudskog postupka, pa su tako na primer ratni vojni invalidi Zakonom o vojnim invalidima takođe oslobođeni plaćanja troškova sudskog postupka. Dakle, postoji već kao princip u našem pravnom sistemu da određene grupe mogu, iz razloga kada to zahteva opšti interes i kada je potrebna posebna zaštita za određene grupe, da se oslobode plaćanja sudskih troškova.
Ovo posebno treba imati u vidu zbog toga što su invalidi zbog same te svoje invalidnosti često u poziciji da im je neuporedivo teže nego ostalim građanima koji nemaju invaliditet da rade određeni posao ili da nađu zaposlenje. Dakle, oni su već zbog te svoje fizičke, emotivne ili bilo koje druge onesposobljenosti prinuđeni na mnogo uži krug poslova koje mogu da obavljaju.
Zbog same te situacije, naravno, oni se nalaze veoma često i u slabijem materijalnom položaju, jer kažem, samim tim što imaju manji broj poslova koji mogu da obavljaju, onda su i nadoknade koje mogu da ostvare manje, a često se dešava da takva lica uopšte nisu sposobna da imaju posao ili da zarade bilo kakva sredstva.
Kada se uopšte uzme u obzir ovaj peti deo Predloga zakona, on sadrži odredbe koje omogućavaju pristup sudu i sudsku zaštitu osobama koje trpe diskriminaciju, pa kažete, u ovom delu je urađen poseban parnični postupak za zaštitu od diskriminacije i invalidnosti. Ovo jednostavno nije tačno. Ne znam da li vam je ovaj zakon prepisivao gospodin Balinovac, ali ono što je evidentno jeste da ovde posebnog parničnog postupka svakako nema.
Prvi član 39. u ovom petom delu zakona kaže da se odredbama ovog dela zakona uređuje posebni parnični postupak za zaštitu od diskriminacije zbog invalidnosti. Dakle, jedna lepa deklaratorna izjava, pa vi kažete, nama su invalidi toliko bitni da čak poseban parnični postupak uređujemo za njih.
Ali, već sledeći član 40. je u koliziji sa prethodnim, pa kaže da se na postupak suda koji je u vezi sa zaštitom od diskriminacije primenjuju odredbe zakona kojima se uređuje parnični postupak, ako ovim zakonom nije drugačije uređeno, i to je ono što je normalno, nema nikakvog posebnog parničnog postupka, već jednostavno postoji par odredbi ovog zakona koje uređuju određene specifičnosti, prevashodno je to vezano za mesnu nadležnost.
U samom zakonu o parničnom postupku, pred te opšte mesne nadležnosti, postoje određene specifičnosti i posebni slučajevima u kojima se drugačije određuje mesna nadležnost.
Ovo je još jedna stvar koja može jedino tako da se tretira, ali se svakako ne može tretirati kao poseban parnični postupak, jer on nema tri člana, već se ovde kroz ova dva ili tri člana regulišu samo neke specifičnosti vezane za postupak zaštite od diskriminacije.
Ono što mene takođe čudi to su odredbe člana 45, gde kaže da osoba iz člana 42. može uz tužbu za zaštitu od diskriminacije zbog invalidnosti, u toku sudskog postupka, kao i po okončanju sudskog postupka, sve dok izvršenje ne bude sprovedeno, zahtevati da sud privremenom merom zabrani diskriminatorsko postupanje da bi se otklonila opasnost od nasilja ili veća nenadoknadiva šteta.
Ono što je ovde po meni sporno, to je donošenje privremene mere nakon okončanja sudskog postupka, sve dok izvršenje ne bude sprovedeno. Dakle, ovde se polazi od meni, a verujem i svakom pravniku, nerazumljive pretpostavke, da nakon okončanja postupka, donošenja pravosnažnosti, ovde se kaže, dok izvršenje ne bude sprovedeno, znači, izvršenje je u toku, da se može tražiti privremena mera.
Pretpostavka da neko ne želi da poštuje presudu i da ne postupka u skladu sa presudom, ali vi dajete invalidima mogućnost da lepo dođu i da traže od suda, pa kažu, imamo presudu, ali tražimo da privremenom merom, dok presuda ne bude sprovedena, odredite i uredite određeno stanje.
Dakle, na osnovu čega se pretpostavlja da će biti mogućnosti sprovođenja te privremene mere i da je moguće po okončanju sudskog postupka, kao prvo, doneti privremenu meru, pa je zatim sprovesti, pre nego što sama presuda bude sprovedena. Ovo je definitivno nešto što je nelogično, ovde bi trebalo insistirati na sprovođenju presude, umesto na nekakvim privremenim merama nakon završetka postupka.
Specifičnost ovog zakona je i to što nema kaznenih odredbi. Kada se radi o zakonima koji su vladajućoj koaliciji mnogo bitniji za sprovođenje i kada vi zaista suštinski i istinski želite da neke zakone sprovedete, onda te zakone odlikuju, negde manje, negde veće, ali veoma često su to drakonske kazne za nepostupanje u skladu sa odredbama nekog zakona.
U ovom slučaju vi to niste propisali i to nama na najbolji način govori koliko ste vi suštinski zainteresovani da se ovaj zakon sprovede, jer veoma je zanimljivo ako ste u članu 16. stav (1) odredili da su vlasnik objekta u javnoj upotrebi, kao i javno preduzeće nadležno za održavanje javnih površina dužni da obezbede pristup objektu u javnoj upotrebi, odnosno javnoj površini svim osobama sa invaliditetom, bez obzira na vrstu i stepen njihove invalidnosti.
Dalje kažete, da obaveze iz stava (1) ima i drugo lice na koje je preneto pravo korišćenja, osim ako je sa vlasnikom, odnosno nadležnim organom dogovorilo drugačije. Pa kažete da je vlasnik dužan da izvrši adaptaciju objekta u cilju zadovoljavanja uslova za ispunjavanje obaveza. Mi se sa svim ovim slažemo, ali se postavlja pitanje, zašto niste u završnom šestom delu, u završnim odredbama odredili da će taj i taj, ako ne bude izvršio tu obavezu, biti kažnjen sa ovom ili onom novčanom sumom.
Dakle, vi na ovaj način teret diskriminacije prebacujete na invalide, umesto da im pored te mogućnosti, a to stoji u zakonu, mogućnost naknade i materijalne i nematerijalne štete, ali je to svaki pojedinac za sebe dužan da se obrati sudu, da uloži u to određena novčana sredstva, da uloži dosta vremena i energije.
Ali, šta ćemo ukoliko upravo lice sa invaliditetom ne može da pristupi sudu i zbog toga smatra da je diskriminisano, a za zaštitu mora isto tom sudu da se obrati. Tu se praktično dolazi u pat poziciju, jer ukoliko ne postoji rampa da bi invalidno lice moglo da priđe, ukoliko je u invalidskim kolicima, vi njega terate da se obraća tom sudu, da od tog suda koji ne poštuje ovo pravilo traži zaštitu.
Mnogo bi bolje bilo da ste kroz kaznene odredbe omogućili jednostavno i da državni organi kroz neku kontrolu, da li će biti inspekcijska, ovakva ili onakva, kakva god želite da je nazovete, ali da može po prijavi građana invalida, osoba sa invaliditetom, da ode do određene ustanove, da vidi da li se tamo poštuje ovaj zakon, da izrekne određene mandatne kazne i da naloži jednostavno onima koji su odgovorni u organima vlasti za sprovođenje ovog zakona da ovaj zakon i sprovedu. Hvala.

Predrag Marković

G17 Plus | Predsedava
Hvala vama. Još neko o istom amandmanu? (Ne.)
Narodni poslanici Snežana Stojanović-Plavšić i Nadica Momirov podnele su zajedno amandman, sa ispravkom, kojim su predložile da se posle člana 45. doda podnaslov i novi član 45a.
Vlada i Odbor za rad i boračka i socijalna pitanja nisu prihvatili amandman, sa ispravkom, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman, sa ispravkom, pravno moguć.
Da li neko želi reč?
Narodni poslanik Snežana Stojanović-Plavšić.

Snežana Stojanović-Plavšić

G17 Plus
Zahvaljujem. Želim, takođe kao i mnogi koji su pre mene govorili, da izrazim zadovoljstvo što se ovaj zakon našao na dnevnom redu Skupštine i što će biti usvojen. Po tome kako diskusija teče nadam se da će to biti zaista jednoglasno i da će to biti prvi zakon koji je u Skupštini na taj način izglasan, jer mislim da oko ovoga postoji zaista opšta saglasnost.
Poslanici G17 plus su tokom rada na ovom zakonu imali brojne primedbe, koje su se pre svega odnosile na činjenicu da zakon nije sadržao kaznene odredbe. Mi smo i podneli amandmane koji se toga tiču, ali smo nakon konsultacija sa ministrom, Ministarstvom i Odborom za rad, boračka i socijalna pitanja u dogovoru uspeli da te nedostatke prevaziđemo. Zaista izražavam zadovoljstvo poslaničke grupe G17 plus zbog toga.
Ono što mi se čini da još uvek nije u redu, to je što ovaj zakon ne sadrži i kaznene odredbe. Po uveravanjima pravnika kaznene odredbe bi trebalo da se nađu u Krivičnom zakoniku i zaista se iskreno nadam da će u narednom periodu doći do promena Krivičnog zakonika kojim će se definisati i krivična odgovornost za prekršioce ovog zakona, naročito za one najgrublje prekršaje ovog zakona, i mislim da je to zaista potrebno.
Što se amandmana o kome govorimo tiče, takođe verujem da je to jedna od ključnih stvari koje treba da se nađu u ovom zakonu, a to su potvrdili zaista i mnogi predstavnici organizacija invalida sa kojima smo komunicirali.
Dakle, o čemu se u ovom amandmanu radi? On kaže ovako - ne može se dokazivati da je neposredna diskriminacija učinjena bez krivice, ako je među strankama nesporno ili je sud utvrdio da je izvršena radnja neposredne diskriminacije.
Sada ću da vas podsetim šta zakon kaže o neposrednoj diskriminaciji. "Neposredna diskriminacija postoji ako se lica ili grupa (u daljem tekstu: diskriminisani), u istoj ili sličnoj situaciji, bilo kojim aktom ili radnjom, stavljaju ili su stavljeni u nepovoljniji položaj ili bi mogli biti stavljeni u nepovoljni položaj zbog njihove invalidnosti."
Znači, ovde se radi o aktu neposredne diskriminacije, a odnosi se na one akte koji se predviđaju tužbom, odnosno šta se tužbom iz člana 43. može tražiti. Može se tražiti zabrana izvršenja radnje od koje preti diskriminacija, zabrana daljeg vršenja radnje diskriminacije, odnosno zabrana ponavljanja radnje diskriminacije, izvršenje radnje radi otklanjanja posledica diskriminatorskog postupanja, utvrđenje da je tuženi prema tužiocu diskriminatorski postupao i naknada materijalne i nematerijalne štete.
Radi se o ovakvim slučajevima kada je učinjen akt neposredne diskriminacije. Prevešću sada to na konkretan jezik. Dakle, ukoliko imamo slučaj da je vlasnik bazena zabranio ulazak na bazen osobi sa invaliditetom i u sporu pred sudom podnesena je tužba, i u sporu je utvrđeno da je došlo do neposredne diskriminacije, da je učinjen akt neposredne diskriminacije, onaj ko je tuženi ne može dokazivati da nije kriv zbog toga što je učinio akt neposredne diskriminacije.
Ovde se ne radi o krivičnom postupku i prezumpcija nevinosti nije ugrožena ovim amandmanom. Dakle, ne radi se o krivičnom postupku nego se radi o građansko-pravnom postupku, građansko-pravne zaštite. Prema tome, obrazloženje koje je Vlada dala meni se čini da apsolutno ne stoji.
Znači, šta se u takvom slučaju traži. Traži se da onaj ko je učinio neposrednu diskriminaciju, gde su se već strane usaglasile da je diskriminacija učinjena ili je sud to dokazao, jednostavno prestane sa aktom diskriminacije ili da ukloni natpis koji je direktno diskriminišući.
Ukoliko je u obućarskoj radnji natpis - ne popravljam obuću invalidima, on samo to treba da ukloni, ne može ga dokazivanje da time on nije mislio ništa loše ili time da on nije kriv osloboditi odgovornosti. On mora da prestane tog trenutka sa aktom diskriminacije.
Znači, na to se ovaj amandman odnosi i zaista pozivam narodne poslanike da glasaju za ovaj amandman, jer zaista nije njima ugrožen pravni poredak, kako se u nekim diskusijama pokušava da kaže.
Drugi deo amandmana odnosi se na to - ako diskriminisani učini verovatnim da je pretrpeo akt diskriminacije, teret dokazivanja da usled tog akta nije došlo do povrede načela jednakosti, odnosno načela jednakih prava i obaveza, snosi protivna stranka.
Obrazloženje je da je ovaj predlog potpuno u skladu sa praksom EU i Evropskog suda u oblasti suzbijanja diskriminacije. Dakle, ovakva praksa je uobičajena. Bez ove odredbe zakon neće biti u skladu sa Direktivom EU 2000/43. Cilj ovih pravila jeste omogućavanje maksimalno efikasne zaštite od diskriminacije osoba sa invaliditetom time što će u postupku dokazivanja krivice, odnosno činjenice da je došlo do povrede načela jednakosti, olakšati položaj onoga ko se našao na udaru diskriminacije.
Takođe neću ulaziti u pravnu raspravu, verujem da će kolega pravnik možda više o tome govoriti, ali želim da vas pozovem da zaista na jedan ljudski način sagledamo ovakve situacije. Mnogo puta sam otkako je ovaj zakon ušao u proceduru, razgovarajući sa mnogim ljudima, čula izvesne ograde tipa - ovo se može zloupotrebiti. Zaista moram da postavim pitanje.
Pa, svako se pravo može zloupotrebiti, zašto pitanje zloupotrebe postavljamo baš kada su najosetljivije grupe naših građana u pitanju.
Mogu sada da prođem pored nekoga i on može da kaže da sam ga uvredila, i može zloupotrebiti svoje pravo da ne bude uvređen, i može tvrditi da sam upravo to uradila. Svako može zloupotrebiti neko pravo, to nije razlog da ne postoji definisana procedura koja će zaštiti nečija prava.
Dakle, u ovom slučaju ne postoji za mene bojazan da će osobe sa invaliditetom to zloupotrebiti i sada će se samo tužakati, jer će neko drugi morati da dokazuje da nije učinio diskriminaciju. Pa naravno da to neće raditi. Ali, zašto je ovo važno. Važno je zato što onaj ko je diskriminisan ne treba da se nađe u situaciji da to stalno objašnjava, da stalno bude pred sudom, da stalno dokazuje kako je on bio diskriminisan.
Zaista sam bila u prilici i da veštačim u slučajevima, mene to podseća na takve situacije, u kojima su ljudi, u kojima je jedna osoba bila optužena da je silovala devojčicu koja ima teškoće u mentalnom razvoju. Sada ta devojčica i njeni roditelji moraju da dokazuju da se to dogodilo, moraju da ispričaju čitavu priču i to je zaista mučna situacija.
Naravno, to je krivični postupak i u to se neću mešati. Ali, kada je građansko-pravni postupak, zaista vas molim da glasamo za amandman koji će omogućiti sobama sa invaliditetom, nezavisno od toga što je to praksa EU, koji će omogućiti našim građanima sa invaliditetom da na dostojanstven način mogu da odbrane svoja prava, a ukoliko dokažu da je verovatan bio čin diskriminacije, kako ovaj amandman kaže, da oni koji su taj verovatan čin diskriminacije učinili dokazuju da ga nisu učinili.
Mislim da je to zaista pravedno i verujem da ćemo svi za ovako nešto glasati.

Predrag Marković

G17 Plus | Predsedava
Još neko o ovom amandmanu? Gospodine Krstin, izvolite.

Marko Krstin

G17 Plus
Poštovani predsedavajući, dame i gospodo, gospodo ministri, malo ću oko pravne argumentacije koju je Vlada dala za osporavanje mogućnosti da se ovim amandmanom drugačije urede neka pitanja. Zašto Vlada ne prihvata ovaj amandman? Iz razloga što je, kao jedno od najznačajnijih ljudskih prava proklamovanih Poveljom o ljudskim pravima, utvrđeno pravo svakog čoveka na jednaku zaštitu prava u postupku pred sudovima i drugim državnim organima. Hoću odmah da vam kažem da je to tačno.
Ovde se radi o tome što osobe sa hendikepom, invalidne osobe, po samoj prirodi stvari ne mogu da na jednak način ostvaruju inače jednaka prava. Zato im se olakšava pristup u ostvarivanju prava upravo ovim amandmanom. Znači, njima je to prikraćeno prirodom stvari.
Jesu jednaka prava među jednakima, ali ovde govorimo o nekima koji malo nisu jednaki. Upravo se zato i donosi ovaj zakon, zato što oni po prirodi stvari nisu jednaki. Zato im se olakšava pristup institucijama i skraćuje put da ostvare svoja prava.
Nadalje, kako Vlada navodi, predložene odredbe o pretpostavci krivice i teretu dokazivanja nisu usaglašene sa odredbama Zakona o parničnom postupku, koje regulišu dokazivanje. Zakon o parničnom postupku nije zakon koji bi isključivo uređivao to pitanje. Postoje brojni zakoni, neke smo i mi ovde doneli, npr. Porodični zakon, koji kao leks specijalis uređuju procesnu materiju u određenim stvarima i iz određenih razloga.
Ovo upravo jesu određene stvari i određeni razlozi, jer se radi o pristupanju našim sudovima osoba koje su po prirodi stvari u određenim insuficijencijama, telesnim nedostacima ili nekim drugim koji im ne omogućavaju da, kao osobe koje nemaju te nedostatke, pristupe sudu i iznose i daju svoje izjave volje. Zbog toga ih je potrebno zaštititi i pretpostavljenom krivicom.
Da je ova moja tvrdnja tačna, navešću i nekoliko primera. Naveo sam Porodični zakon koji drugačije uređuje postupanje suda u određenim specifičnim slučajevima, u porodičnim odnosima, kada se radi o zaštiti dece itd.
Kada stranka ima problem gde je potrebno odmah intervenisati, a radi se o materiji iz, recimo, svojinskih odnosa, naknade štete itd, građanska prava, parnična materija, stoji joj na raspolaganju arsenal privremenih mera iz Zakona o parničnom postupku. Kod tih privremenih mera dovoljno je da stranka dokaže da postoji opasnost da će pretrpeti štetu ako mu se nešto ne dosudi odmah, pre početka postupka, čak i pre samog pokretanja tužbe. Znači, dovoljno je da nešto učini verovatnim i on dobija privremenu meru.
Upravo ovde imamo takav primer. Ne vidim zašto to ovde nije u skladu, kada to postoji u pravu. Hoću da vam kažem da se izvršenje sprovodi po verodostojnoj ispravi. Znači, sud donese rešenje kojim samo konstatuje da je isprava verodostojna, ne sprovodi se kontradiktorni postupak i donosi se odluka.
Oko pretpostavke vezane za dokazivanje, hoću da vam kažem sledeće: i u teoriji i u praksi postoje tzv. zakonske pretpostavke. One se utvrđuju po određenim pitanjima, a kada je to neophodno da bi se zaštitilo ostvarivanje prava određenih grupa, lica ili pojedinaca. To postoji i u ovoj situaciji, jer uvek govorimo o osobama sa invaliditetom.
Reći ću vam jednu klasičnu situaciju, kada se radi o nepokretnosti koja je u zajedničkoj svojini ili sutekovini bračnih drugova. Zakonska je pretpostavka da svako od bračnih drugova ima po jednu polovinu od toga.
Onaj ko tvrdi suprotno ima pravo da dokaže, ali to jeste zakonska pretpostavka. Uputiću vas na određene odredbe koje to stipulišu.
Ne vidim zašto ovde postoji nemogućnost da se to uradi. Znači, radi se o građanskom postupku koji omogućuje takvu stvar. Ne vidim opravdanja da Vlada odbije ovaj amandman. Smatram da amandman treba prihvatiti. Smatram da on jeste pravno moguć. Mi na Zakonodavnom odboru nismo ni odbili ovaj amandman i ne vidim zašto ga ne prihvatiti. Predlažem da Vlada prihvati ovaj amandman i da mi glasamo za njega.