Dame i gospodo narodni poslanici, dobro je da se zakonom regulišu prava osoba sa invaliditetom. Zakon o kojem danas raspravljamo u pojedinostima vi ste nazvali zakonom o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom. Meni se nekako čini da bi bilo lepše da se to zove zakon o zaštiti prava osoba sa invaliditetom. Vi ste se tu opredelili i to vam mi nismo stavili kao neku primedbu.
Ali, naše primedbe, koje ste čuli i u načelnoj raspravi i sada u raspravi u pojedinostima, jesu da je ovaj zakon u stvari samo tako skup nekih deklarativnih normi koje su neobavezujuće.
Predlog zakona ne obuhvata sve ono što bi trebalo da obuhvati. Jednostavno, upravo kao što ste i napisali u obrazloženju, vi ste predložili ovaj zakon zato što ste obavezani nekakvim međunarodnim propisima.
Mislim da bi bilo dobro da se ovim problemima bavite i kada vas ne pritiska nikakva EU i kada vas ne obavezuju nekakvi međunarodni propisi, nego bi to zaista trebalo da bude problem države, ali na jedan pravi i iskren način, a ne samo ovako kako je napisano u ovom zakonu.
Suština je ono što smo mi pričali kada se govorilo o Zakonu o radu i Zakonu o zapošljavanju, kada ste propustili nešto veoma važno, niste prihvatili amandmane SRS.
Podsetiću i vas koji ste ovde, a i javnost Srbije, da zakonom nisu zaštićeni invalidi ovih poslednjih ratova u smislu da ne smeju da dobiju otkaz. Niko nema, nijedan poslodavac nema obavezu da pravi nekakav program i da prima na posao invalide i to su suštinski problemi.
Invalidi su potpuno normalni ljudi, osim što imaju neki fizički hendikep, koji je dar od boga, i oni ne traže nikakve specijalne tretmane, nego samo traže da im država omogući da mogu da žive kao i svi drugi ljudi, jer oni zaista jesu isti kao i svi drugi ljudi.
Zato je između ostalog i ovaj amandman na član 33. koji sam u ime poslaničke grupe podnela.
Vi ste ovde predvideli da su jedinice lokalne samouprave dužne da preduzmu mere sa ciljem da se fizička sredina, zgrade, javne površine i prevoz učine pristupačnim osobama sa invaliditetom. Ovo je zaista nešto što je samo napisano, što nikoga ne obavezuje i što ništa faktički ne znači.
Ako nije oročeno, onda ovo može da stoji sto godina i da nikada nijedna lokalna samouprava ne postupi u skladu sa ovim zakonom.
Vi ste rekli u obrazloženju zašto Vlada nije prihvatila ovaj moj amandman. Amandman se, kaže, ne prihvata budući da je rok nerealan. "Osnivanje službi podrške na lokalnom nivou je kontinuiran i neprekidan proces koji zavisi od mnogo faktora: mreža postojećih usluga, broja osoba sa invaliditetom, potreba osoba sa invaliditetom."
Ovo obrazloženje je poprilično licemerno, ministre, jer zaista da vi u obrazloženju kažete da je za rešavanje ovih fizičkih problema na javnim površinama i drugde nerealan rok od godinu dana, to je zaista nama neprihvatljivo.
Isto tako kažete da je to proces u kontinuitetu, kontinuiran i neprekidan proces. Slažem se, ali za tako kontinuiran i neprekidan proces ne treba nam uopšte zakon.
Onda to prepustimo volji i osećanjima i ne znam čemu još lokalnih samouprava, da onaj ko ima potrebu ili misli da treba da onda, eto tako, u kontinuitetu radi ove poslove, ali dok to ne bude propisano strogo i strogo određeno zakonom, mi ne možemo da očekujemo da će to zaista biti urađeno.
Još malo ću da se osvrnem na problem ratnih vojnih invalida iz ovih poslednjih ratova i da podsetim, ministre, da na tom polju Vlada Vojislava Koštunice ne radi gotovo ništa, da udruženja ratnih vojnih invalida, osim što su registrovana kao udruženja, nemaju nikakvih mogućnosti za rešavanje njihovih životnih pitanja.
Država mora da vodi i morala je oduvek da vodi računa o tim ljudima, i o rešavanju njihovih stambenih problema, i o njihovom zapošljavanju, ali nažalost to u Srbiji nikoga ne interesuje.
Naprotiv, interesuje i Vladu Srbije i ove specijalne tužioce i sudije da ratne vojne invalide hapsite, da ih optužujete za ratne zločine, da vam u toku postupka Ovčara umire ratni vojni invalid, a da se ispostavi da nije kriv.
U postupku Ovčara još uvek imate dva teška bolesnika i teška ratna vojna invalida, koji čame u zatvoru zato što je vaše specijalno veće donelo prvostepenu presudu da su oni krivi za zločin na Ovčari, a tu presudu su doneli na osnovu izjava zaštićenih svedoka, odnosno svedoka saradnika, koji su faktički bili egzekutori na Ovčari.
Vi to znate, i to jeste problem o kome treba da se govori i u javnosti i pre svega u ovom parlamentu, i ne smemo da se pravimo slepi i gluvi da ne znamo šta se oko nas dešava, kakve se igre igraju, kako pravite nekakav pripremni teren Karli del Ponte, kako ste faktički ovaj zločin u Ovčari pokrenuli pred ovim specijalnim sudom samo da biste na neki način pomogli Karli del Ponte da optuži Vojislava Šešelja, koji naravno nema veze, ni on ni dobrovoljci SRS.
Dva dobrovoljca Srpske radikalne stranke, koji su odavde otišli kao dobrovoljci i borili se u Vukovaru, obojica su oslobođeni, tako da vam je i taj posao potpuno propao.
Sve ovo sam spomenula zato što je zaista u neposrednoj vezi sa invalidima, jer je, nažalost, najviše invalida iz ovih poslednjih ratova, a najmanja je briga države o njima. Naravno, ovim ne želim da kažem da država ne treba da se brine uopšte o invalidima, naprotiv, treba i to stalno govorimo i to govorimo kroz ove amandmane, jer sam u amandmanu na član 33. predložila da su jedinice lokalne samouprave dužne da u roku od godinu dana od dana stupanja na snagu ovog zakona obezbede da javne zgrade, javne površine i javni prevoz učine dostupnim osobama sa invaliditetom.
Ne vidim u čemu je problem i zašto je problem da se to uradi u roku od godinu dana, i zašto vi kažete da to zavisi od broja osoba sa invaliditetom, potreba osoba sa invaliditetom itd. Šta znači ako u jednom gradu imamo manje osoba sa invaliditetom, da taj grad, odnosno ta opština nema potrebu da se brine o njima, jer ih nema u dovoljnom broju?
Podsetiću na izborne kampanje i obećanja, Aleksandar Vučić je ovde govorio o kampanji Nenada Bogdanovića i obećanjima šta će sve on da uradi po Beogradu za osobe sa invaliditetom. Evo, proteklo mu je znatno više od godinu dana koju smo predvideli, a naravno nije uradio ništa.
Pitam da li Vlada Republike Srbije ovakvim predlogom zakona štiti Demokratsku stranku i njene funkcionere zbog one, od pre neki dan, ponude da će im se naći pri ruci ako im eventualno poslanici SPS otkažu poverenje, da će onda ovi žuti da pripomognu Vladi Vojislava Koštunice da još malo funkcioniše?
Onda, da biste se vi njima dodvorili, imamo ovakve zakone, u kojima vi štitite, u konkretnom slučaju, Nenada Bogdanovića, pre svega, koji je zajedno sa Stanojevićem toliko para Beograđanima pokrao da više nismo u stanju ni da izračunamo i kažemo koliko je to.
Umesto toga što stavljaju u svoje džepove, mogli su zaista mnogo da urade za ljude sa invaliditetom, kojih nažalost u Beogradu ima popriličan broj.
Isto tako, ovaj tajkun Đilas, koji kaže da laže neko ko kaže da je njegov godišnji profit pet miliona, nego je to dve milijarde. Naravno, hvali se time, a nije se pohvalio šta je on to, od tih tolikih silnih svojih para, uradio i za grupu ovih ljudi i uopšte za Beograđane, nego ste mu opet vi dozvolili da troši pare građana Srbije u Narodnoj kancelariji, a svi znaju da je Narodna kancelarija privatno preduzeće, odnosno agencija Borisa Tadića i Dragana Đilasa, i onog fekalnog im savetnika Krstića, kako li se već zove.
Dakle, umesto da nabavljaju te motke, o kojima je taj Krstić govorio, bolje bi im bilo da malo više računa povedu o potrebama građana Beograda i da bar one pare koje dobijaju iz budžeta i koje dobijaju i od građana Beograda, naravno preko budžeta, troše onako kako građani Beograda od njih očekuju, a ne samo da vode računa o tome kako će lično da se obogate, koliko će lično da ukradu.
Onda se pitam, kada slušam tog Dragana Đilasa kako se hvali sa tim dvomilijardskim profitom, kako uspeva to da zaradi. Čini mi se doskora je pričao da je bio nešto mnogo progonjen u vreme, kako on kaže, režima Slobodana Miloševića. Ako je bio progonjen, kako je mogao da uzme monopol nad reklamama na svim televizijama u Srbiji i da je jeftinije da se reklamirate preko njegove agencije, nego da zaključujete direktno ugovor sa nekom televizijom.
Ako je zaista bio progonjen, onda je još interesantnije pitanje kako? Od kada je DOS na vlasti od 5. oktobra uspeo je da postane najbogatiji tajkun u Srbiji i koje su to sve kriminalne radnje prethodile njegovog bogatstvu i kako on to, kao niko u svetu, kao niko na zemaljskoj kugli, može da ostvari profit od dve milijarde godišnje. Naravno, kada kažem, niko u svetu, onda mislim u odnosu na njegov ukupan prihod, gde mu je profit valjda preko 70% od ukupnog prihoda, tako je bar objašnjavao, i tako se hvalio kada se prepucavao sa Veljom Ilićem, kada su jedan drugoga ubeđivali ko je veći lopov i ko je više para od građana Srbije ukrao. Naravno, u pravu su u toj emisiji bili i jedan i drugi.
Još jednom rečenicom da pozovem narodne poslanike, pošto Vlada nije prihvatila, prihvatite ovaj amandman, jer je zaista besmisleno da nemate nikakvo ograničenje, nikakav rok u kojem bi organi lokalne samouprave morali da postupe po ovom zakonu. Ministre, priznaćete da takav zakon stvarno ne znači ništa. Ako vi to samo napišete i ostavite na volju ljudima, poput Nenada Bogdanovića, a i Bojana Stanojevića, onda zaista ljudi sa invaliditetom nikada neće dobiti ono što su zaista država Srbija, a u ovom slučaju grad Beograd, dužni da im obezbede.