Po Poslovniku, gospodin Kojčić. Prvo narodni poslanik Kojčić po Poslovniku, pa Marko Krstin replika, pa Rajko Baralić diskusija, a Meho Omerović, prihvaćen mu je amandman, ne mora da piše tamo i da se priprema. Izvolite, gospodine Kojčiću.

Dame i gospodo, gospodine predsedavajući, gospodin Žarko Obradović je u svom izlaganju malopre upotrebio jedan analitički pojam, rekao je kontrarevolucija.
Javio sam se upravo zbog toga jer, ne bih ulazio u to da li je suština 5. oktobra bila revolucija ili kontrarevolucija, ali mogu da kažem da sam se borio, a i Demokratska stranka Srbije sigurno tada, za stvaranje legitimnog društva.
Dakle, da ne čitamo to ni kao revoluciju, ni kao kontrarevoluciju, nego za stvaranje legitimnog društva, u kome neće biti ni povlašćenih ni onih koji nisu povlašćeni, ni privilegovanih, ni deprivilegovanih, jednostavno, borili smo se za demokratsko društvu u kome neće ideologija da pravi razliku između ljudi, jer će sve razlike da budu harmonično smeštene u demokratski dijalog.
Problem je što su 5. oktobar i ovaj sistem vrednosti za koji sam se borio kompromitovali oni koji nimalo ne bi se moglo reći da su hteli kontrarevoluciju. Naprotiv, to su bili i te kako tvrdi marksistički kadrovi koji su kritikovali Tita, i 1968. i posle 1968, zato što im nije bilo dovoljno komunista. Mnogi od njih bili su i ministri, i potpredsednici Vlade, bili su tako zgodni da je čovek od njih mogao da napravi jedan alternativni centralni komitet.
Demokratska stranka Srbije se borila zaista za jedan evropski, demokratski politički sistem u kome ima mesta za sve. Mi zbog toga nismo skloni da delimo političke stranke na one koje jesu demokratske, koje nisu demokratske, nema nikakvog ekstremizma, hoćemo sa puno ljubavi prema svojoj državi, prema svom narodu da etabliramo, da ustanovimo, da uspostavimo korak po korak jedno normalno, razumno, neostrašćeno političko društvo, u kome sve razlike mogu i treba da postoje i da se raspravljaju na ovakav način pred parlamentom.
Već sam pre neki dan rekao da je ponajmanje parlament taj koji treba da generiše podeljenost u srpskom društvu. Čak i ovaj zakon o kome danas raspravljamo, što je rekao bih matična diskusija danas, jeste za to da više nemamo podela u društvu, da istoriju tumačimo u svim svojim nijansama.
Naravno, pravda uvek traži izdiferenciran pristup, nikada onaj ko se ogrešio o temeljne ljudske principe i o zakon ne može da bude stavljen u istu ravan sa ostalim građanima. Samo bih hteo da kažem da oni koji su kompromitovali ono za šta smo se borili 5. oktobra apsurdno i danas sami sebe nazivaju "Organizacija 5. oktobar".

Hvala, replika, Marko Krstin.

Meni je žao što sam primetio neke ideološke tonove, da je rasprava ideološki obojena. Mislim da tome nije bilo mesta.

Pričao sam o vojvođanskim seljacima koje su zvali žitari, koji su hapšeni, prebijani i ubijani zato što nisu mogli da isporuče žito, i sve im je uzeto. Ne znam gde tu ima slovo "Č" od četnika.

Moram da vam kažem, ko to ne zna, u Banatu nije bilo četnika, bio je samo jedan pripadnik Ljotićevog pokreta, koji se prezivao Mojić i koga su posle 7-8 godina uhvatili na tavanu. Ako mislite da su to bili četnici, ovi ljudi o kojima ovde pričam nemaju veze sa četnicima.

Da produžim dalje, ti ljudi su dali svoje sinove od 18 do 22 godine, od kojih je nekoliko hiljada poginulo na klanici Sremskog fronta, sa jednim metkom u pušci, bez puške, protiv pancir divizija, prvi put pušku u ruke, ti seljaci kojima je to posle uzimano, i dobijali su ih sa sandukom ili bez sanduka da ih sahrane. Dakle, tu nema nikakve ideologije, mislim da mi pričamo o istom.

Ako je to ideologija, ako su ti seljaci kojima je to uzeto i koji su svoje sinove dali da se bore bili četnici, ne znam da su oni bili. Dakle, apsolutno se ne mogu složiti da se ne samo bilo kakav znaka jednakosti, nego bilo kakav znak stavi između ovoga i onoga. A to da li je neko bio izdajnik ili nije, to će biti utvrđeno, i ko je bio i kakav je bio. Pričam o običnim ljudima, o seljacima. Mislim da se oko toga slažemo, valjda to postoji.

Što se tiče gospodina Vučića, mislim da smo na neki način došli do toga da je neko nevin ovde stradao i da on treba da bude rehabilitovan na ovaj ili onaj način. Da li je način izabran kakav treba, to je sada drugo pitanje, oko toga smo se složili.

Što se tiče slučajeva koje je pominjao danas, zaista mislim da pravda ne treba da bude spora i dostižna, nego brza i dostižna. S tim se potpuno slažem i ta maksima više ne važi nigde. Ta je maksima prestala davno da važi pre 100 godina. Možda negde kod nas važi, ali ne bi smelo.

Međutim, hoću da kažem sledeće: zaista mislim da je pravni sistem kakav je sada uznapredovao u odnosu na pravni sistem 40-tih godina nemerljivo i da ne možemo to da uporedimo, i da ipak postoje instrumenti i metode.

Mi danas u parlamentu upravo o tome pričamo. Gospodin Vučić je pomenuo ime čoveka koji je postradao i on traži da se ta nepravda ispravi. Voleo bih da znam, da čujem ko je smeo 47. da ispriča ovo što smo mi danas ispričali ovde. Dakle, to su dve neuporedive stvari.

Ako je stradalo 5.000 ljudi, od logorisanih 8.821, i ako je toliko familija stradalo u IB-u, 65.000 sa familijama, mi moramo reći da je tu neko stradao nevin. Mislim da jeste. Većina ovih ljudi, kada se o seljacima radi svi ljudi su stradali nevini i mi treba da kažemo: ljudi su stradali nevini i prema tim ljudima treba da se ispravi nepravda.

Njima treba da se vrati ono što je konfiskovano, i ako je neko, a ne verujem da je iko od njih nažalost živ, da mu se plati nematerijalna šteta, sve po važećim propisima. I tu nema nikakve ideologije.

Ako mislimo da je to ideologija, da ovi ljudi nisu nevino stradali, da nisu mučenici, onda tu nešto sa nama nije u redu. Mislim da je sa mnom u redu, ali sa nekim ko ovo sada meša sa onima koji su okvalifikovani kao izdajnici, to jedno sa drugim nema veze.

Kakav je cilj toga, ne znam, ali stojim iza toga i mislim da niko ovde od poslanika ne misli da je ovih 8.821 ljudi na bilo koji način učinio bilo koje krivično delo da bi bio surovo kažnjen i bukvalno ubijen. Ako mi nećemo da priznamo da je ubijeno na hiljade ljudi u navali revolucionarne strasti, onda ne znam gde postojimo i zašto postojimo. Priznajmo to i idemo dalje. Hvala.

 

Hvala vam, gospodine Krstin. Ima još tri minuta po istom amandmanu, narodni poslanik Rajko Baralić. Izvinjavam se, nisam bio tu, javili ste se za repliku nekom od prethodnih govornika. Izvolite, gospodine Krasiću. Samo moram da dobijem obaveštenje o čemu se radi, gospodin Anđelković mi je ostavio vrlo detaljan spisak šta je sve bilo, ali u odnosu na to često poslanici kao što znate odustaju u međuvremenu.

  Gospodine Markoviću, nalazimo se kod amandmana na član 1. i u međuvremenu je šest-sedam govornika pričalo, bile su i replike, i povrede poslovnika i naravno moram da odgovorim na neke stvari. Vidite, namerno sam prilikom obrazlaganja ovog amandmana koristio sveže primere.
Nisam koristio primere od 6. aprila 1941. do 9. maja 1945. godine, nisam koristio primere iz 1948, iz 1971, 1974, 1984. itd. Zašto? Da bih upravo skrenuo pažnju da se ne pristupa ovome jednostrano i onda gospodin Krstin izađe, pročita nešto, nemam razloga da mu ne verujem. I verovatno sve što je on rekao da je to istina, i verovatno se desila neka nepravda, verovatno je iz te nepravde izašla i druga neka nepravda, da je konfiskovana imovina i da je čovek, kako sam razumeo, posle godinu dana od hapšenja preminuo u Dečanima ili u Nišu. I svakako da je to jedan slučaj koji ukazuje da se desio neki progon. Međutim, tu ne vidim ni politički, ne vidim ni ideološki.
Samo primećujem da je bio jedan apsurdni propis gde se čovek obavezivao da da nekoliko puta više nego što je fizički i teoretski mogao da obezbedi na svom imanju. Znači, radilo se o jednom diskriminatorskom propisu i tu nema ni političkog ni ideološkog progona. Nema ovde prostora da se ukaže na činjenice koje su u direktnoj vezi sa onim što je u članu 1. napisano, a to je politički i ideološki progon.
Dalje, izuzetno bezobrazno deluje da sada mi pričamo, a želim da neutralno obuhvatim taj period i tražim objektivnu normu koju može da primeni sudija, a onda dođemo ovde u situaciju da se iznosi primer koji se dešava danas, gde je očigledno da se postupa bez sudske odluke, da je u pitanju opet politički progon, zato što neko neće da kaže ili ne zna gde se nalazi Ratko Mladić. Mi se sad ovde svi pravimo naivni, vodimo računa šta je bilo 1945. godine, a ne volimo da vidimo šta se dešava 2006. godine. To je krajnje licemerje.
Onda se kaže da ovo i nije amandman čim se traži brisanje. Tražim brisanje, jer ovo nije član, jer kako je napisano, videli ste i sami da dolazi do vrednosnog kriterijuma koji treba da primeni jedan sudija. Ne znam koji bi sudija smeo da sudi na bazi ovoga. Imaćete osam sudija i pet u drugom, a kad napravite apelacioni, šta će onda da bude.

Po Poslovniku, narodni poslanik Žarko Obradović.

Ovaj zakon daje osnova da se priča o svim događajima od 6. aprila 1941. do danas, jer član 1. zakona to određuje kao vremenski okvir primene ovog zakona. Kada je reč o gospodinu Krstinu i meni, došlo je do jedne nenamerne konfuzije, pošto je reč o pogrešnom tumačenju onoga što sam rekao. Uopšte ne dovodim u pitanje potrebu da i mi, kao država koja treba da bude normalna, pravna i pravedna, ispravimo sve nepravde koje su činjene u prošlosti.
Tu se mi razlikujemo u tome što sam govorio o periodu od 1941. do 1945. godine, zato što mislim da je suština ovog zakona da se izvrši revizija onoga što se tada zbivalo. Ako je bilo posleratnih nepravdi, naravno, one treba da budu ispravljene. Lično mislim da je to jako dobro.
Pre svega, ovde je sa moje strane bilo reči o tome da stvari koje su se desile tokom Drugog svetskog rata, o kojima je dao sud istorije svoj pečat, ne mogu se promeniti, koliko god to neko želeo, koliko god se trudio. Međutim, očigledno i dan-danas postoji potreba, zbog javnosti Srbije i zbog ljudi koji i na izborima izražavaju svoj politički stav o zbivanjima u Srbiji, političkim strankama, da govorimo o tim vremenima, jer neki misle da se istorija može promeniti.
Rekao sam i ostajem pri tome da pojedini ljudi imaju apsolutno dvostruke aršine: nešto osuđuju, a o drugom nisu spremni da pričaju. Pomenuo sam slučajeve od 5. oktobra naovamo, kada je oko 40.000 ljudi bilo predmet političkog progona samo iz razloga što su bili socijalisti, ili članovi njihovih porodica, ili njihove pristalice, ili su, eventualno, na predlog socijalista bili zaposleni u državnim organima.
Da li stvarno mislimo svi ovde u sali da će zakon biti primenjiv i važiti za sve? Formalno da, ali ne verujem da će za sve. Gospodin Anđelković je pomenuo, ali moram i to, zato što je to deo nečega što nam se danas zbiva.
Juče smo imali u Žabarima izjašnjavanje građana opštine Žabari na referendumu. Od 5.301 čoveka koji su juče glasali za opoziv gradonačelnika, 48,46% glasova je bilo za opoziv, a ostalo je bilo protiv. Nedostajalo je 86 glasova, ali je bilo 169 nevažećih listića.
I kako to biva u zemlji kao što je Srbija, izborna komisija se sastala i protumačila zakon kako ona misli.
Da li je to pravo predsednika opštine poništeno? Jeste. Da li će moći da dobije zadovoljenje? Videćemo.
Ovo je jedan drastičan primer kako se proteklih godina radilo, zato što su ljudi uzeli sebi za pravo da oni predstavljaju pravo i da dele pravdu. To je nešto protiv čega se mi socijalisti borimo i želimo da aršin bude isti za sve, a ne da se jedanput primenjuje, a drugi put uopšte ne važi.

Zbilja ne potcenjujem sebe, ali nisam shvatio po kom članu Poslovnika?
Gospodine Baraliću, hoćete da iskoristite tri minuta, koliko je ostalo za amandman? Izvolite.

Gospodine predsedniče, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, čitao sam vaše političke programe, a vi naš očigledno niste. Gospodo, vi ste, svi osim nas, obećali da ćete kad dođete na vlast da vratite nacionalizovanu, konfiskovanu i svu drugu imovinu. Niko vam ne brani.
(Vjerica Radeta, sa mesta: Kad smo mi to obećali?)
Vi ne vršite vlast, gospođo.
Dakle, imate šansu, donesete ovde zakon i kažete: vraćamo sve što je konfiskovano, nacionalizovano po ovom ili onom osnovu. To je pošteno. Ovo što sada radite je zamagljivanje stvari. Socijalista Veljko Simin, ministar poljoprivrede, predložio je Narodnoj skupštini pre 10 godina i Narodna skupština prihvatila zakon o povraćaju zemlje koja je po nekoliko osnova oduzeta. Taj problem je u Srbiji razrešen sa 78 - 79% od onoga što je bilo moguće realizovati.
Imate šansu, skupite se, dogovorite se. U izbornoj kampanji ste to obećali. Mi smo obećali da ćemo to da vam podržimo. Vratite sve što je oduzeto i, što bi narod rekao, "mirna Bačka". Ovo, ko u čije ime govori, sa kog aspekta, da li ima ovakve ili onakve ideološke naočare, o tome možemo da govorimo koliko god hoćete.
Ono čemu se ovde protivim, pa mi se čini zgodno da se ovaj član briše, jeste datum od koga bi zakon trebalo da bude primenjen. To što je masona Aleksandra Karađorđevića, koga ste vi zvali kraljem, režim proveravao koliko može da izdrži jedan čovek sa praznim dnom od kaveza i pacovom na svom stomaku, niste stavili u ovaj zakon. Niste stavili ni one kojima je obznane eliminisala sva ljudska prava. U čije ime?
Ko je uhapsio dr Dragišu Mišovića zato što je imao moto: "Borim se da ne stanuju u kolibama oni koji grade najbolje palače, da ne budu gladni oni koji proizvode najviše hleba i da ne idu peške oni koji grade najviše kilometara pruge". Ubio ga je režim 1939. godine. Čačak je tada imao 16.000 stanovnika, a na njegovoj sahrani bilo je 40.000 ljudi. Da ga rehabilitujemo danas ili mislite da ne treba?
Crveni doktor, kad se potpisivao crvenom olovkom, to je značilo da njegov šurak apotekar Katanić izdaje besplatan lek pacijentu koji je siromašan. Nikad ga ne biste rehabilitovali. Neće moći.
Šta god budete uradili, vi imate ideološke naočare. Ispravljajući jednu nepravdu, vi pravite drugu. Pošto su ovde neki govorili u ime nekih, evo i ja vas pozdravljam u ime porodica 214 zaklanih Čačana, od kojih je bilo 97 žena i 11 dece. Mnogo je teška srpska istorija, mnogo je težak trenutak i mnogo je komplikovano da ispričamo sve ove priče, a mislio sam da jesu ispričane. Vi ste hteli ovu temu ponovo i imaćete ovaj razgovor ponovo, sve dok ovo ne završite.