Gospodine predsedniče, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, kraj je ove rasprave i svi poslanici SPS koji su govorili ovih nekoliko dana i u načelu i o amandmanima, rekli su jasno da SPS ne može i neće da podrži ovakav zakon. Dakle, tu nema dileme.
Gospodine Markoviću, javio sam se upravo zbog toga što osećam da smo mi, poslanici SPS, ovih dana pomalo izloženi neprimerenom, rekao bih i nekolegijalnom specijalnom ratu ili psihološkom pritisku od strane nekih naših kolega. Pokušaću to da objasnim. Upravo mi je gospodin Marković dobacio, pa mi je možda i to povod da objasnim.
Ovaj zakon može da u Skupštini ne prođe na više načina. Jedan je da ga Vlada povuče, s obzirom da je bila rasprava kakva je bila; drugi je da se većinom glasova ne izglasa; treći je opstrukcija. Ako je većina glasova potrebna da se ne podrži ovaj zakon, onda za to postoji više scenarija.
Jedan od mogućih scenarija je da poslanici SRS i poslanici DS i SPO u punom broju uđu u ovu skupštinu i zajedno sa socijalistima glasaju protiv zakona.
Onda nema ni teorijskih mogućnosti da taj zakon bude usvojen. Hajde da napravimo pritisak na DS i na neke druge i da srpski radikali budu dosledni u svojoj priči; uđu u Skupštinu, stave kartice, dođe na glasanje zakon, SPS glasa "protiv", kako je i rekao, 22 "protiv", plus 80 radikala, to je 102, plus 30 demokrata, to je 132. To je način.
Naravno, ne mogu da podržim ovaj zakon i neću ga podržati. Na našoj poslaničkoj grupi dogovorićemo način kako to da ne podržimo, odnosno na koji tehnički način ćemo to izvesti. Na neki način ovde prebacivati odgovornost na poslanike SPS, mislim da nije korektno, ni politički, a ako hoćete, nije ni kolegijalno. Kao što vidite, pokazalo se da postoji i drugi način da ovaj zakon ne prođe.
Od onih sam srpskih domaćina koji je rado slao sina u vojnike. Septembra 1998. godine moj sin je otišao u vojsku, kada je bila najveća pretnja da će biti bombardovanja, a vratio se septembra 1999. godine, sa statusom borca koji je pretrpeo bombardovanje itd. Meni je ovde velika moralna dilema šta uraditi. Da li ovom amnestijom nagrađujemo one koji nisu služili vojsku i koji to ne žele, pet i po godina? Ono što mi je možda važnije u svemu tome je pitanje – kako dalje.
Od 7. oktobra 2000. do današnjeg dana dajemo amnestiju. To znači da nismo oslobodili obaveze služenja vojnog roka one koji to nisu učinili u ovih proteklih pet godina, jedino oni koji su prestarili ne mogu da služe vojsku. Šta će biti ako oni i dalje ne budu želeli da služe vojsku? Hoćemo li ponovo imati amnestiju? Za mene je to problem.
Mogao bih da prihvatim ovu varijantu, pod uslovom da nam je danas neko ponudio, između ostalog, i zakon da ćemo od tog i tog datuma, te i te godine, možda i ove, imati profesionalnu vojsku, pa ko voli neka izvoli, neka služi vojsku. To je na profesionalan način dozvoljeno, sa odgovarajućim primanjima, materijalnim sredstvima itd.
Ili, da one koji su, kako građanima Republike Srbije priliči, dostojanstveno služili vojsku u čitavim ovim periodima i u svim ovim godinama, na neki način nagradimo. Ima li načina? Možda ima.
Dakle, u toj varijanti bi mogao da razgovaram i o tome da, kao narodni poslanik koji ozbiljno razmatra svaku problematiku, pa i ovo pitanje, iako nije baš moja oblast, glasam i za takav zakon. Jednostavno, stvari su pomalo dovedene do apsurda i ne znam zašto je sve to bilo potrebno.
Još jedanput, na našoj poslaničkoj grupi ćemo videti kako ćemo to tehnički da izvedemo, ali u svakom slučaju, naš glas za ovaj zakon prosto nije ni moguće očekivati.

Gospodine Todoroviću, izvinite što ste shvatili kao dobacivanje, bio je uključen mikrofon, nisam želeo da vam dobacujem. Znam da se na mene odnosi. Odnosi se na gospodina Momira Markovića, on je dobacivao? Gospodine Markoviću, izvolite, replika.

Moraćemo da menjamo predsednika Skupštine, da ne bude ovoliko Markovića, da se tačno zna na koga se odnosi izlaganje nekog od poslanika.
Gospodine Todoroviću, tačno je da postoje tri načina da se zakon ne izglasa, možda i četiri: da ministar povuče zakon, da predsednik Skupštine ne stavi zakon u proceduru, da se stvori većina koja će glasati protiv zakona. Sada da razgovaramo o tome što predlažete.
Predložili smo vam da ne date kvorum kada ovaj zakon bude na glasanju i samim tim zakon pada. Ovo što predlažete, neću da kažem da je demagogija, ali mnogo mi miriše na demagogiju. Mi imamo 80 poslanika, vi 22, to je 102. Ne možemo napraviti 126. Vrlo dobro znate da šest meseci demokrate ne ulaze u salu. Dolaze do blagajne, a u salu ne ulaze.
Prema tome, nemojte pričati o toj nemogućoj varijanti. Nećemo da utičemo na vašu poslaničku grupu, imate pravo da odlučujete o tome kako odlučuje svaka poslanička grupa. Kad dođu neki izbori, onda će građani reći – ovi su odlučivali dobro, ovi loše, ali to ostavimo za izbore.
Samo vam savetujemo da zajedno ne omogućimo izglasavanje ovog, po državu, vojsku, građane Srbije, izuzetno štetnog zakona. Jedini način da se zakon ne izglasa je upravo ovaj o kome govorim, a hipotetički postoji mogućnost da neko i iz DS pritisne i da se ne glasa za ovaj zakon. Nemojte, molim vas, njih šest meseci nema u sali i neće doći ni taj dan kada se bude glasalo.

Svi znamo da vrlo često poslanici te poslaničke grupe učestvuju u radu. Nije korektno. Videli ste pre nekoliko dana, čak je bilo polemike za govornicom, krajnje nekorektno, poslanici su ušli, pa izašli. Nije korektno da se na taj način prozivamo.
Dakle, sasvim je jasno – zakon će biti izglasan, ako većina od prisutnih poslanika, a da ih je više od 50% od 250, glasa "za". To je potpuno jasno i nema razloga da se oko toga sporimo.
Pošto smo završili pretres Predloga zakona u pojedinostima, pitam: da li predstavnik predlagača, Zoran Stojković, ministar pravde, želi završnu reč? (Da.)

Biću veoma kratak.
Čuli su se argumenti "za" i "protiv" Predloga ovog zakona. Samo želim da napomenem da se čula masa stvari koje nisu bile vezane za ovaj zakon.
S druge strane, čula se masa stvari koja je govorila o pravu, ravnopravnosti i slično. Na početku sam rekao da je Zakon o amnestiji akt milosti države. Uopšte se ne radi o ravnopravnosti ili neravnopravnosti. Jedan od razloga zašto se ovaj zakon donosi je i taj što po tom zakonu ta vojska deluje na celoj teritoriji.
U Crnoj Gori je decembra meseca već donet Zakon o amnestiji i jedan deo regruta je došao pod taj zakon, nije amnestiran.
Kao što sam na početku rekao, i amnestija i pomilovanje su uvek akti milosti i tu govoriti o ravnopravnosti ili ne, u konkretnom slučaju, nema značaja.
Bilo da amnestirate, bilo da pomilujete, uvek se radi o konkretnim stvarima, jer su konkretna krivična dela.
Da li treba da napominjem da je bilo više puta, i kada je bio izbor predsednika i slične stvari, da se amnestiraju ili pomiluju ljudi, čak za veliki broj krivičnih dela.
Prva amnestija bila je 1996. godine i za nju bi isto važio princip da li je prema svima bila jednaka. Nije, jer je bio akt milosti. Država je procenila da ima većeg interesa da se izvrši amnestija. Iz tih razloga i u ovom slučaju, procena je da je veća korist od amnestije.
Kao što sam rekao, imamo mlade ljude koji su otišli, jer ovde nisu imali valjanih uslova za život, nisu imali posao, a tamo su zasnovali porodicu, mogu da rade. Imate dobar broj iz dijaspore, neki su tamo i rođeni, žele da imaju veze sa ovom državom i prijavljuju se za služenje vojnog roka.
Došli su u situaciju da, ako bi došli na odsluženje, mogu da izgube posao i de facto ugroze tamo egzistenciju. Ova zemlja koja već stari, ne treba da prekida nikako odnose sa mlađim generacijama koje imamo.
Dajte da prihvatimo ovaj zakon, korist za ovu državu će da bude, budite sigurni, veća, nego što je šteta. Iz tih razloga je predložen ovaj zakon. Hvala vam.

Hvala vama. Zaključujem pretres Predloga zakona, u pojedinostima.
Dajem reč, po Poslovniku, narodnom poslaniku Vjerici Radeti. Zahvaljujem se, gospodine ministre.
Izvinite što je moralo ovim redosledom, dakle, kada završi govornik, ministar, pa Poslovnik. Izvolite.