Reč ima narodni poslanik Aleksandar Vučić. Izvolite.

Ovaj zakon je slika i prilika onoga što neki nazivaju nova demokratska vlast. Rekli su nam da neće više naša deca da se potucaju od nemila do nedraga, neće više da idu u beli svet, nemaju više čega da se plaše. Stigla je demokratija, nema više sukoba nigde.

Pošto nema više sukoba, nema više ničega, shvatio sam da će predstavnici novih demokratskih vlasti još malo da osude i Nikolu Pašića koji je kriv za trećinu muškog srpskog stanovništva, kao i sve iz Drugog svetskog rata, što su uopšte u njemu učestvovali, pogotovo one koje su vodili ustaše na klanje, da će da osude i vožda Karađorđa, zamislite nekoga da diže bunu na dahije i podiže ustanke po Srbiji, pa će zbog toga Srbi visoku cenu da plaćaju. Zamislite sve one koji su dizali Timočku bunu ili ne znam šta, niko od tih ljudi nije normalan po predstavnicima što ovih "žutih", što ovih ostalih ovde u sali koji se predstavljaju za velike demokrate.

Onda su nam govorili već deceniju, a možda i duže – šta, to nam ništa nije ni potrebno i uspeli su, čini mi se, da gotovo do kraja dovedu našu vojsku. Taj proces je počeo kada je na čelo ove armije postavljen Boris Tadić, nastavlja se sa Davinićem, a evo čini mi se jedini koji bi mogao po svojim katastrofalnim potezima po našu zemlju da se uporedi sa Tadićem jeste Zoran Stanković. Takav je odnos cele države prema našoj armiji.

Sada vas pitam ono što je gospodin Krasić vrlo precizno primetio, o čemu je ovde reč? Od čega su se ti ljudi sklanjali? Od čega, ako je sve bilo u najboljem redu i ako ih je Boris Tadić pozivao u vojsku? Nije ih pozivao neko od nas, kako vi ono kažete, ratnih huškača, ovakvih i onakvih, u vojsku su ih pozivali Vojislav Koštunica i Boris Tadić. Nisu se odazvali na poziv Vojislava Koštunice i Borisa Tadića. To su ljudi koji su smatrali da ih vodite na loš način, nisu želeli da služe vojsku u vašem režimu, zato što računaju da ne umete na dobar i uspešan način da vodite ni zemlju ni vojsku.

Kakvu poruku ovde šaljete? Šaljete poruku – vojska nam nije važna, država nam nije važna, ništa nam nije važno, važno je samo da nekome ko nam je to naložio i tražio ispunimo određeni zadatak. Apsolutno ništa drugo.

Kakvu smo poruku poslali svim ljudima u našoj zemlji kada je oslobođen Bekim Mazreku, Fjora Brovina i ostali, kada je izvršena amnestija? Da li je to onaj Mazreku koji je rekao da je silovao srpsku devojčicu od 13 godina? Da li je to taj? To je bio taj. Onaj u Klečki kada je uhvaćen, govorio je, a podsetiću vas da su neki domaći mediji tada rekli – to je namešteno, nije to ozbiljan dokaz, nisu tamo Srbi ubijani, kao što sada nije ozbiljan dokaz ni ovo što se zbilo u Sloveniji, zato što i danas država ćuti.

Da li je neko od vas poslao jedno jedino saopštenje koje će nešto da kaže? Video sam izjavu ministra Stojkovića. Čitam sve na agencijama šta se pojavljuje, juče u 14,08. Je l’ tako, ministre? Pojavila se vaša izjava na agenciji, koja nije bila loša, povodom Slovenije. Ćute svi u zemlji. Kada Srbe ubijaju to je dobrodošlo; kaže onaj Nikiforov iz Haškog tribunala – pa to je mali zločin da bi Haški tribunal o tome govorio. Kada su im pokazali sliku gde četvoricu muslimana ubijaju, to je najstrašniji zločin na svetu.

Jeste strašan zločin, ali i ovo je strašan zločin. Isti kao i taj, bez razlike, ali to nije zločin, zato što srpska krv manje vredi, zato što Srbi imaju niži stepen krvi. Valjda manje eritrocita ili ne znam čega već, ne razumem se u to. Pogodio sam valjda. Je l’ to suština? Je l’ to pitanje ovog zakona? Da li je to ono – strašno, koliki redovi, sada ću da vam obezbedim, samo glasajte za mene, da više ne budu redovi? Što ne kažete građanima Srbije?

Slušam sinoć u emisiji na B92, kaže se – vreme kada su ljudi bežali iz zemlje. Što ne date podatke građanima Srbije, gospodine Stojkoviću? Sada ću da ih saopštim. Svake godine geometrijskom progresijom raste broj mladih i obrazovanih ljudi koji beže iz zemlje; 2003. godine je tri puta više ljudi napustilo zemlju nego ratne 1999. godine.

Da mi neko sada ne bi rekao, od ljudi koji gledaju, a misle da izmišljam – vidi ga, lupa ili ne znam šta, ne, ovo je zvaničan podatak, neka izađe ministar Stojković da me demantuje ili bilo ko drugi. Da znate, od 2000. beže ljudi iz zemlje zato što su čekali, rečeno im je da će biti blagostanje, biće med i mleko. Umesto da blagostanje dočekaju, ostali bez posla. Nama se najbolji radnici ubijaju. Žena u Milanovcu izvršila je samoubistvo, a dobila je nagradu kao najbolji i najvredniji radnik. Zašto? Zato što je dobila otkaz.

Za najbolje i najvrednije radnike nema mesta? A za koga ima? Za najveće tajkune u Srbiji – za Đilasa, Hamovića i ostale. Za njih ima.

Za najbolje i najvrednije radnike nema. Ko će da odgovara u ovoj zemlji? Zašto ljudi odgovaraju? Neće da odgovaraju za ovo krivično delo i sad ste im stavili do znanja da nikada u životu neće neko da odgovara za to krivično delo. Što ga ne ukinemo? Ne jedno, nego četiri, pet. Koliko, Krasiću? Iz iste grupe krivičnih dela. Hajde da ukinemo to. Da postoje samo ona krivična dela koja se vama dopadaju.

Mislim da ljudi danas u Srbiji jasno vide nameru državnih vlasti da država nestane. Pitam vas danas, pošto je jedina optužba koju svaki dan slušamo i na vrlo bezobrazan način ih plasiraju antisrpski mediji u našoj Srbiji, a to je – zamislite, odgovaraćemo nekome, ako nam otme teritoriju. Ne, nego ćemo da proglasimo godinu radosti, sve sa ovim "balondžijom" da idemo da skačemo od sreće na Trgu Republike. Otišao "balondžija" napolje. Je l’ to rešenje?

Ako je to rešenje, zakažite nam odmah vreme, pa sa balonima svi da se skupimo i da se radujemo što ćemo da ostanemo možda bez Kosova i Metohije ili Crne Gore ili ne znam čega. Mi u tome ne možemo da učestvujemo. A teško da će uspeti i Crnu Goru da odvoje, moram svoj privatni utisak da iznesem. Sinoć je Predrag Bulatović pregazio Mila Đukanovića i prvi put od kada ga poznajem pokazao da je spreman da se do kraja bori i da ide na sve ili ništa. Neće separatisti tako lako proći u Crnoj Gori kako su mislili i zamišljali.

U svakom slučaju, da li je naša poruka tim ljudima da ove države nema? Mislim da je to vrlo loša poruka, mislim da sa tim ne treba da idemo pred građane Srbije. Razmislite o ovome, ne znam čiji vam je ovo uslov. Ne znam da li mislite da ćete dobiti nešto što ćete ovim da udovoljite zahtevu dve i po hiljade ljudi. Možda.

Možda računate, eto – to je naš izborni adut, ti će da glasaju za nas. Možda će i Bekim Mazreku da glasa za vas, vi ste ga pustili na slobodu. Čovek silovao Srpkinje, zadužili ste ga, ubijao, pustili ste ga na slobodu, oslobodili vas krivičnog gonjenja. Možda će i on da glasa za vas.

Ljudi, razmišljajte o tome hoćemo li da imamo državu ili ne. Još nisam dobio odgovor, a danima ću da ponavljam to kao "Katon drugi" za Kartaginu – ko je dozvolio i ko je sproveo otpuštanje sa posla supruge i ćerke Jove Đoga. To je moje pitanje na koje još nisam dobio odgovor. Je l’ ima neko u ovoj državi da nam na to odgovori ili je ona samo otpuštena? Je l’ ima neko ko to radi u ovoj zemlji?

Srbiji predstoji teško vreme i biće veliko breme, ne samo nad narodnim poslanicima, nego nad svim građanima. Za to vreme, ovakvim zakonima se ne postiže ništa, ovakvim zakonima i ovakvim odnosima, i prema našoj vojsci i prema našem narodu, pokazujete da ne brinete o njima i pozivate ih da u vojsku više ne idu.

Posle prethodne rasprave o Zakonu o amnestiji, došao sam kući i pitao me je sin, gledao je skupštinski prenos, pa kaže – kako se to ide u vojsku, što se to ide? Mali je još; ne mogu da zamislim, kada razgovaram sa njim, da neću da dočekam dan, zato što ćete vi da je ukinete, pa niko živ neće moći da je obnovi, da neću moći sina da ispratim u vojsku, na način na koji to svi ljudi čine u ovoj zemlji i na koji su činili decenijama, sa najvećim ponosom i najvećom srećom.

Kako ste krenuli, plašim se da će tako i da bude. Još jednom vas pitam, hoće li neko da nam objasni zašto je potpukovnik Milisav Pančić, ljudina jedna, prava vojničina, penzionisan? Da li samo zato što se pojavio na ispraćaju Slobodana Miloševića? U to ne želim da verujem. Neću da verujem i da neko porodice ostavlja bez hleba, samo zato što mu je politički protivnik.

Još jednom pozivam ovog zlikovca i zločinca, Zorana Stankovića, da pod ruku uhvati zajedno, s jedne strane Vuka Draškovića, a s druge strane Borisa Tadića, pošto su oni veliki heroji i veliki junaci. Neka se skupe sa Bekimom Mazrekuom i ostalim njihovim prijateljima i neka malo prošetaju, recimo po kraju Vuka Draškovića – Hercegovinom, lepo bi prošli.

Ili, po kraju Zorana Stankovića – Vladičinom Hanu, ili po kraju Borisa Tadića – Crnom Gorom. Lepo bi prošli. Mogao bi u majčin zavičaj, u Semberiju, ne znaš gde bi bolje prošli. Ali, da ne šetaju sa pet hiljada telohranitelja i rotacionih svetala, nego sami da idu u svoj narod.

Imaćemo još mnogo problema, mnogo muka. Zato vas pozivam da ovaj zakon povučete. Mnogo je glup, mnogo je nepotreban, ma kako to nepravilno jezički zvučalo. Pozivam i predstavnike SPS-a da ne budu u sali kada se ovaj zakon bude izglasavao. Jer, ako budete u sali, pa makar i glasali protiv, u stvari ćete ga vi izglasati.

(Iz sale: Dobar je zakon.)

Dobro, ako je dobar zakon, onda ga izglasajte. Šta da vam kažem. Ako vam je dobar zakon, onda ga izglasajte. Ali, dobro je da građani Srbije to čuju i znaju. Možete i sa govornice da kažete da je dobar zakon. Malopre nisam tako čuo.

U svakom slučaju, ministre Stojkoviću, dobro bi bilo da nam kažete kakav vam je plan sa vojskom, zašto podržavate i zašto ste izabrali Zorana Stankovića, on je lično dolazio kod Vojislava Koštunice da bi dobio nalog šta da radi.

Sada pitam, šta taj radi i da li i dalje sve ono što radi i to što otpušta ljude s posla, što maltretira i progoni ljude, to što se pretvorio u pit bula koji će po rupama da juri i da traži negde nekoga, da li mu je to posao?

Ili je njegov posao da naša vojska ima bolje naoružanje, bolju opremu, da naši vojnici imaju bolje i više da jedu, oficiri da imaju veće plate i veća primanja i vojnici da mogu da se ponose i diče što pripadaju našoj armiji, armiji Srbije i Crne Gore.

Pošto vidimo kako to izgleda i kako se smišljeno urušava ugled vojske, ali koliko god da ga urušite, postoji nešto što ne možete, a to je ljubav prema slobodi i prema državi koja postoji i u srpskom narodu i kod pripadnika svih ostalih građana ove zemlje. Oni gaje ljubav prema svojoj vojsci koja će da čuva njihove granice, njihovu zemlju.

Zato, pošto ste je vi uništavali, mi ćemo da stvorimo normalnu, pravu i istinsku vojsku koja će da pomaže svom narodu i koja će umeti da je zaštiti od svih pritisaka i napada.

 

Hvala.

Hvala i vama, gospodine predsedniče, želim vam da se to desi što pre. Znam da ćete to sa ponosom i sa velikim oduševljenjem dočekati, kao i svi ostali građani Srbije. Hvala.

 Hvala, gospodine Vučiću. Gospodine Periću, o ovom amandmanu vaša poslanička grupa ima dva minuta. Izvolite.
(Hranislav Perić, sa mesta: Pominjana je SPS i da li će glasati ili ne.)
Ne. Hvala. Molim? Naravno, predsednik ili zamenik predsednika ili ovlašćeni predstavnik o ovoj tački dnevnog reda će odgovoriti na to. Nažalost, ne znam kako vama da dozvolim, osim ako mislite da je povređeno vaše lično dostojanstvo. Vreme, izvolite, dva minuta.

Dame i gospodo narodni poslanici, pošto sam u Odboru za Srbe izvan Srbije, imali smo više kontakata sa dijasporom, ima tu više poslanika koji su u ovom odboru, želim samo da prenesem, jer sam slušao tu temu na odboru, kao i ministra za dijasporu koji je iznosio drugačije razloge zašto se ovaj zakon usvaja i zašto treba da se usvoji, praktično, na Odboru je većinom glasova donesena odluka da zakon treba da se usvoji.
Ministar je, između ostalog rekao da moramo da učinimo nešto za našu dijasporu, jer svi kada borave i dolaze organizovano kod nas, traže da se ovaj zakon usvoji. Oni to pravdaju da njihovoj deci, tu ima raznih načina, neka deca nisu ni rođena ovde, treba dozvoliti da dolaze u zemlju, za praznike, da održe vezu sa maticom, itd.
Nije možda najbolje rešenje da ih jurimo i da ne dolaze u zemlju Srbiju, iako imamo četiri miliona ljudi u rasejanju, odnosno još pola Srbije imamo u svetu, iako ne držimo dobru vezu sa njima. Pitanje je sa kim ćemo mi to i kako dalje.
Možda treba naći rešenje, bilo je govora i o tome da se vojska organizuje na drugi način, jer ovako kako je organizovana i nije vojska.
Mi i nemamo vojsku, ako vojnici svake nedelje dolaze kući na vikend, zato što ih starešine teraju da idu kući, jer nemaju tamo da im ponude hranu za vikend, pa da smanje hranu, itd.
Znači, nemamo, a sigurno je da treba da imamo vojsku, jer ona je gladna i slaba, može da bude brojčano koliko god hoćete, mogu da dođu sva naša deca iz inostranstva, neće biti mnogo vajde od toga.
Možda treba ići na profesionalnu vojsku, za one koji žele da se bave tim poslom profesionalno, a oni koji rade u inostranstvu da to plate. Takvih primera ima u svetu.
Takođe, rečeno je da se ovo ne ukida prema našoj dijaspori, a postoji 2000 slučajeva na koje se odnosi, njima se ne ukida da oni ne služe vojni rok, nego samo krivične prijave, da mogu da dolaze u zemlju i u proceduri su da se prijave itd, pa da svoj vojni rok mogu i da odsluže.
Veliko je pitanje da li sada ima 2000 krivičnih prijava, da li toj deci koja su u raznim zemljama u okruženju treba zabraniti da za 1. maj i za uskršnje praznike dođu u zemlju i vide se sa svojom rodbinom, stvore bolji kontakt itd. ...

Vreme.

A i da ostave neki dinar u zemlji. Evo, završavam.
Moramo da nađemo rešenje da sarađujemo sa Srbima van Srbije bolje i jače, jer ovako kako stoje stvari, sa ovom vlasti više u svetu nemamo nikoga od prijatelja, iako su obećavali – samo da siđe režim Slobodana Miloševića, svi će pomoći i svi će nam biti prijatelji.
Danas konstatujemo da posle šest godina nemamo nijednog prijatelja u svetu, a evo sada u ovim situacijama niko neće da nam pomaže i niko neće da nas brani. Otišli smo prema Evropi i izgubili smo i one prijatelje koje smo imali.
Plašim se da ne izgubimo, pošto smo sve prijatelje izgubili, dobro, oni nisu Srbi, da ne izgubimo i Srbe iz naše dijaspore, bar oni neka budu uz nas. Hvala lepo.

Hvala što ste nam dodatno pojasnili ovaj amandman.
Da li još neka poslanička grupa želi o ovom amandmanu? (Ne.)
Gospodine Vučiću, pošto je ovo bilo izlaganje o amandmanu, molim vas, gospodine Četroviću, samo trenutak, vidim sve, nema problema, samo da nam svima bude jasno, molim vas, poštujmo dostojanstvo institucije, samo da pojasnim poslanicima.
Dakle, repliku je moguće dati samo ukoliko se narodni poslanik u svom izlaganju na sednici Narodne skupštine uvredljivo izrazio o narodnom poslaniku iz druge poslaničke grupe, navodeći njegovo ime i prezime ili funkciju, odnosno pogrešno protumači njegovo izlaganje.
Narodni poslanik na koga se izlaganje odnosi ima pravo na repliku. Ovde je reč, pretpostavljam, pozivanje po Poslovniku na to da ste pogrešno protumačeni, da li sam vas dobro razumeo, gospodine Vučiću, kao pogrešno protumačeni.
Dakle, po Poslovniku, ne kao povreda, nego po Poslovniku.

Ne morate, gospodine predsedniče, da nas omalovažavate, mi to znamo i kada se traži replika i kada se traži po Poslovniku, nismo deca da biste nam čitali svaki put.
U svakom slučaju, izašao sam zbog važne stvari. Meni je drago da smo ovo čuli, iznenađen sam onim što sam čuo. Nije loše da smo čuli da je glavni argument Vojislava Vukčevića, ministra koji je inače podsticao antisrpsku histeriju u toku sukoba na prostoru bivše Jugoslavije, ministra koji je sa sve maramama glumio babu i upadao u Narodnu skupštinu da rasteruje vojnike. Ako se sećate, to je onaj čuveni Komnenić i njegov upad u Narodnu skupštinu, kada su glumili majke i babe, tražili da im se vrate deca. Dobro je da ih podržavate, dobro je da se slažete sa tim. Čudiće to verovatno i vaše birače, ali to je već vaš problem, a ne moj.
Što se tiče ljudi i što se tiče vojske, mi i danas imamo vojsku koja pomaže narodu koliko god može. Ona ima samo zločinačko rukovodstvo, ministra odbrane. Pravi zločinac je Zoran Stanković i cokćite koliko hoćete, jer zločinac je onaj koji otpušta članove porodica ljudi koji ni za šta nisu krivi i za to će da odgovara. Dakle, odgovaraće za uništenje vojske, cokćite koliko god hoćete ...
(Velimir Simonović, sa mesta: Šta gledate u mene, čoveče, da li sam rekao nešto?)
I ja se pitam što gledam u vas.
Još nešto, što se tiče vojske, kažete, pet dana je u vojsci, pa nije dva dana, jer dolaze kući. Kada sam ja bio u vojsci prvi put sam došao kući posle devet meseci. Nisam bio baš najbolji vojnik pa nisu hteli da me puste na ona nagradna odsustva i na ona čuda, jeste, bio sam nedisciplinovan, nije to sporno, priznajem to, ali sam odslužio svih 12 meseci kako treba. Pustili su me prvi put posle devet meseci, za 1. maj da dođem kući, ali sam pošteno vojsku odslužio.
Da vas pitam nešto, ovi po zakonu služe pet dana u armiji, pet dana kući, a mi ćemo sada da nagrađujemo one koji nisu hteli nijedan jedini dan u vojsku da dođu.
Još nešto da vam kažem, pogledajte kakva je razlika danas, imamo tragediju, elementarne nepogode koje su pogodile Srbiju. Ko je glavni u sprečavanju poplava, ko najviše radi? Naši vojnici danas najviše rade i koristim priliku, ako možete malo da se strpite, dakle, da se zahvalim posebno vojnicima iz Jakova, i RVO i PVO i inženjercima i svima ostalima koji pomažu građanima Zemuna koji su razapeli šatore; koji su smestili one koji su najugroženiji na Goveđem brodu; svima iz novosadskog korpusa koji ste rasturili, više ne znam ni kako se zove, koji to čine i u Vojvodini i zaista se angažuju na najbolji mogući način.
Kada tražite dobrovoljce, od onih koji su u pozorištu, "Zelenilu", nekim drugim mestima, malo ko će da se javi ili niko. Ovi će ljudi da se jave i da dođu da pomognu građanima i narodu.
Znate, vojska je uvek bila najvažnija kada se takve stvari dešavaju i najviše posla obavlja, a na ovaj način vi govorite: mi volimo one koji neće da pomažu našem narodu. Najviše podržavamo i podstičemo one koji ni u čemu neće da učestvuju kada treba da se pruži podrška našem narodu, jer najbolje je ne pomagati ljudima i onda doći i reći: moram da se vratim, moramo da održavamo veze.
Kakve to veze da održavaš, ako ne voliš svoju zemlju i vojsku svoje zemlje, da učiniš nešto za svoju zemlju, teško ti je da odeš da odslužiš vojni rok, godinu dana, šest meseci. To ti je teško da žrtvuješ, a znaš da si u demokratskoj državi u kojoj nećeš ništa posebno da radiš, najteži napor će da ti bude ako ćeš eventualno da pomogneš nekim ljudima koji su ugroženi od poplava, požara itd.
To je najveći napor, pošto, da dođe bilo ko, bilo šta da se desi, kazaćemo da nemamo vojsku, da ne možemo ništa da radimo. Da, ne daj bože, Šiptari krenu da nas napadaju, reći ćemo: nemojte molim vas, evo vam ako treba i Kragujevac, evo vam šta god hoćete.
Sve će dati, jer će neko da kaže – sada biste da ratujete protiv Šiptara, ne damo Kragujevac, Kragujevac je stari albanski grad, to je demokratija, to bi nam saopštavao i B92, i Pink i RTS, svi bi nam punili glavu. Onaj ko bi rekao: ne možeš baš Kragujevac da nam uzmeš, eno ga ratni huškač Nataša Jovanović, ona bi rekla – ne možemo Kragujevac da damo u ruke kosovsko-metohijskim Albancima. E, jeste ratni huškači, vi radikali.
Pošto je to tako, ne razumem zašto ih puštate i o čemu se ovde radi, pošto oni ne poštuju demokratsku vojsku, vojsku za koju znaju da neće da ratuje, znaju da im puška ne treba, a sada im je teško da šest meseci ustaju u 6,00 časova. Ako im je to najveći problem, treba da oslobađamo one kojima je teško da šest meseci ustaju u 6,00 ujutru, pet dana nedeljno. Stvarno ne mogu da razumem ni Narodnu skupštinu, ni poslaničku većinu, ni Vladu Srbije, ni ministre, niti bilo koga drugog.
Ponavljam još jednom, pošto sam video da neki cokću oko onoga što je sušta istina, veliki zločinac je Zoran Stanković, ministar odbrane, i taj zločinac će teško odgovarati pred nadležnim državnim organima za sve zločine koje je protiv dobrih, čestitih i poštenih ljudi u ovoj zemlji počinio.