Da li još neko želi reč o ovom amandmanu? (Ne.)
Na član 1. amandman je podneo poslanik Petar Cvetković.
Predstavnik Vlade, na sednici Narodne skupštine, obavestio je da prihvata ovaj amandman.
Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? Da, poslanik Živojin Stefanović.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, predložio bih vam, nakon jučerašnje posete jednoj kasarni u Beogradu, da ovaj zakon povučete. To što ste prihvatili predlog amandmana Pere Cvetkovića, to je samo pravno-tehničko doterivanje.
Mislim da zakon u celini treba da povučete, jer ćete se u suprotnom svrstati u krug onih koji vojsku bivše Jugoslavije, sada vojsku SCG ruše već zadnjih dvadesetak godina.
Upravo rušenje te naše vojske počelo je od onog trenutka kada se u vojsci uveo princip zastupljenosti svih naroda i narodnosti i njihovo predstavljanje preko vojnih krugova.
Sećam se dobro mobilizacije '90-tih godina, kada je u kasarni "Tito" u Prištini cela brigada bacila oružje. Pozvan sam tamo kao politički aktivista da smirim ljude iz tog kraja. Oni su govorili – dokle ćemo samo mi sa juga Srbije ići na vežbe, jedni te isti ljudi.
Njima je komandant bio pripadnik naroda, koji je posle toga bio general, predvodnik vojske BiH, pukovnik za MPV iz Makedonije, koji je posle toga odmah napustio vojsku i otišao u Vojsku Makedonije, a u Petoj upravi tadašnje JNA. Sa juga Srbije su samo mobilisani u pekare, kuvare, pešadince, eventualno veza i graničare. One specijalne jedinice nije bilo. Par momaka koji su bili specijalci, račundžije, vozači, itd, koji raspolažu motornim vozilima, morali su da idu na sve mobilizacije. Zbog toga su ti momci dezertirali, jer nisu mogli da popune jedinice iz naših krajeva.
Nakon toga, prilikom mobilizacije 1999. godine, upravo ta grupa koja je tada rasturala odbrambenu snagu Srbije, bunila je narod, pozivala da ne idu u vojsku, da je vojska ideološka, da ratuju za granice države Slobodana Miloševića. Zato je u mnogim gradovima tada bilo demonstracija – u Leskovcu, Kruševcu, Vranju, Nišu. Nažalost, uvek smo pripadali toj Trećoj armiji koja je poslednjih 15 godina imala probleme na Kosovu i Metohiji, a istovremeno smo, zbog ovih načina kako se vojska regrutovala, popunjavali jedinice na prostoru gde je bilo tzv. agresije na Hrvatsku.
Upravo isti ti koji su tada tražili da se ne odazivaju na mobilizaciju, da oni koji su se odazvali mobilizaciji napuste jedinice, kada nisu mogli da unište vojsku preko svog tadašnjeg ministra, a sada predsednika Srbije, Tadića, pokušavaju da vas preko ministara iz ove vlade, usvajanjem upravo ovog zakona, nateraju da udarite "glogov kolac" u vojsku.
Juče sam posetio jednu kasarnu. Sticajem okolnosti imam pravo da o tome govorim, jer mi je sin u vojsci. Razmišljam da li da popodne, za vreme ove pauze, između tri i četiri, zamolim te dečake da, dok ne stupi ovaj zakon na snagu, napuste vojsku, jer ih niko ne može goniti. Posle stupanja na snagu, više za njih neće postojati amnestija. Zbog 2.500 momaka koji nisu prihvatili da služe vojsku ili na neki način odbijali, donosite zakon kojim amnestirate ta krivična dela. Ta krivična dela imaju svoju posebnu težinu, jer radi se upravo o sprečavanju odbrambene moći zemlje. To je ranije kvalifikovano kao teško krivično delo.
Tim pre, treba povući ovaj zakon iz procedure. Dozvoljeno je i civilno služenje vojske. Time ružimo mlade momke, sposobne, da se nauče da brane državu, narod i sebe sutra. Doveli smo ih u takav potcenjivački položaj, navodno ne žele da nose oružje, ne, hoće da budu više slobodni. Od njih smo napravili vodonoše, pomoćne medicinske sestre, nose guske po bolnicama. Da li je to primer srpskom mladiću i srpskom vojniku?
Ranije je bilo sramota kada neko ne može da ide u vojsku, taj se krio. Danas upravo oni momci koji žele da idu u vojsku, oni se kriju, kriju se od onih koji upravo to ne žele. Danas više nemate ona veselja, radosti u jednoj porodici, u naseljenom mestu kada vojnik ide u vojsku.
Danas se u vojsku ide krišom, jer upravo ti momci koji danas služe vojsku i koji se sutra spremaju, osećaju se kao građani drugog reda.
Upravo sam imao prilike to da vidim u kasarni Banjica juče, posećujući jedinicu SNO, gde mi sin služi vojsku. Postavljaju pitanje da li su građani drugog reda. Neće oni napustiti ovu vojsku, ali se neprimereno donosi ovakav zakon. Donosite zakon zbog promenjenih društvenih okolnosti. Koje društvene okolnosti? Sve je veća opasnost za raspad zemlje, za oduzimanje teritorija. Koja je promenjena društvena okolnost koja nalaže da se vojska ili smanji ili da se vojska ne služi?
Ako nakon ovoga, zbog ovih 2.500 ljudi, nakon dana usvajanja zakona, ako to bude ponedeljak ili utorak, 3.500 dečaka ne ode, opet će morati da se donese neki novi zakon. Ali, vojska više ne postoji. Kada smo mi odlazili u vojsku, na dan zakletve bila je svečanost, hiljade vojnika u stroju. Danas, gospodine ministre, na zakletvi u toj kasarni bilo je 25 vojnika. Da li je to vojska? Da li može da odbrani sebe, narod i državu? Da li mogu da budu spremni, u krajnjoj liniji, kao momci obučeni da brane sebe?
Smatram da se ovim na legitiman, ili kako vi kažete – legalan način, spašavaju oni koji imaju potrebu da ne odlaze u vojsku ili, kako kažete, da se time ne oslobađaju služenja vojnog roka. Naprosto, to nije tačno. Mnogima će, posle ovoga, zastareti vreme za pozivanje u vojsku, nakon određenog perioda godina ne možete biti pozvani na služenje vojnog roka.
Ako se radi o sportistima, sramno je da sportisti traže odlaganje vojnog roka. Ranije je bila čast i ponos da sportista ode u vojsku. To su bili najcenjeniji momci u svim jedinicama. Svi reprezentativci su išli u vojsku, mnogi, koji su dali mnogo više za ovu zemlju, što se tiče sporta i sportskih aktivnosti. Da li zbog tih treba da ne služe vojsku?
Ili, oni što su pobegli, govoreno je da su bežali zbog režima Slobodana Miloševića, pa ne znam nekog drugog, trećeg režima, pa sada posle 7. oktobra 2000. godine, od kog su to režima pobegli? To su momci koji nikada vojsku neće služiti i koji treba da snose odgovornost i da odgovaraju.
Ako se ugledate na tu nekakvu Ameriku, sećaju se stari ovde, pa i mlađi, kako je prošao što nije otišao u vojsku u Vijetnam Kasijus Klej, u više navrata svetski prvak u boksu. Kako je on prošao? Kako su prolazili drugi sportisti koji nisu služili američku vojsku? Mi sada zbog nekih Divaca, Stojakovića, povlađujemo. Taj tajkun će sada kupovati "Novosti", a pre toga je hteo da kupi "Knjaz Miloš", a moj sin i naši sinovi će morati da idu u vojsku. Da li su patriote ili ne, to nećemo pominjati, ali čast je bila da se služi vojska. Govorim upravo o tome što će ti dezerteri da preuzmu vodilju za te mlade ljude.
Kada je jedna leskovačka jedinica dezertirala, pozivali su tadašnjeg predsednika opštine, zašto njegov sin ne ide u vojsku, a šalje sve nas na Kosovo? Tada je imao 11 godina, mali je tada hteo da ide u vojsku, a sada kada je stekao uslove, odmah je rekao – idem u vojsku i takvu vojsku neću napustiti. Ti mladići treba da budu vodilja ovoj mladoj generaciji koja narasta, a ne neko koji će bolje zaraditi na zapadu zato što tamo ima bolje uslove, ili zato što je nekakav sportista, da ne treba da ide u vojsku.
Ukoliko zagovaramo jednakost svih, onda treba da budemo svi jednaki pred zakonom i pred Bogom. Ovim zakonom upravo promovišete da pojedine grupe neposlušnih mogu nekažnjeno da rade to što rade. To nisu obična krivična dela, dela obijanja trafika, uživanja lakih opojnih droga, uličnih tuča, ovo su teška krivična dela.
Ukoliko se usvoji ovaj zakon, verujte mi, možda ćemo se sresti negde na nekom mestu, vojske više neće biti, ali će biti zapisano da je ovaj skupštinski saziv i vi, kao ministar, doneo zakon koji je amnestirao one koji su počinili krivična dela i dao moralno pravo svima ostalima da više ne idu u vojsku.
Sada se postavlja pitanje ko je taj ko ide dobrovoljno u vojsku, ako ga niko ne zove u vojsku, koji jednostavno želi da bude tamo šest meseci; lezi, puzi, diži se, sklapaj, rasklapaj, itd; izdrži komandu, ko će onda da ide? Ti mladići se osećaju kao mladići drugog reda, bezvredni, država ih ne prihvata, ne vrednuje ih, ne daje im za to priznanje. Priznanje tim momcima koji su sada u vojsci i koji će sutra ići u vojsku je upravo to, da se kazne oni koji je izbegavaju namerno.
Mogu vam reći, čak iz ideoloških razloga, jer oni što navodno ne žele da idu u vojsku, podržavaju neku tzv. demokratsku opciju ili neku drugu opciju koja upravo, slušajući te svetske moćnike, želi da našu vojsku svede na 14.000 vojnika. Takva vojska, a vi ste služili vojsku, ja sam služio vojsku, ne može odbraniti jedno naseljeno mesto, jedno selo, a da ne govorim o državnoj granici. Prepuštanje granice policiji, videćete kakvih će biti rezultata i sa odnosima koji su u policiji. Naša granica će biti prohodna da može svako da uđe, izađe, usnimi, obezbedi ono što treba kontraobaveštajnim službama nekih vojski koje planiraju da ovu zemlju tako rasparčaju.
Upravo vam govorim iz iskustva, bio sam vojnik, otac sam vojnika, povucite ovaj zakon, neka svi mladi i sposobni ljudi idu u vojsku. To je obaveza u svim zemljama; čak i one zemlje koje imaju vojsku, kako kažete – profesionalnu, imaju način na koji obučavaju ljude za neke situacije koje niko ne želi, jer niko ne želi da im sin ide u rat, obučavaju se kako će u takvim globalnim svetskim procesima i nemirima pre svega sačuvati porodicu, sebe i državu.

Reč ima ministar pravde, gospodin Stojković. Izvolite.

Radi istine, rekao bih jednu informaciju. Ovaj zakon ne odnosi se na Vladu Divca. Njemu je postupak obustavljen, on je prestario i ne odnosi se na njega, niti postoji krivično delo. To je čisto informativno, istine radi.
Druga stvar, ovde smo videli, dve amnestije su donošene, obe posle rata, za ista dela izvršena u ratnom stanju. To su kvalifikovani oblici. Tada su prihvaćeni određeni razlozi zašto se to radilo. Sada je mirnodopsko stanje, blaža je situacija, nema kvalifikovanog oblika.

Reč ima narodni poslanik Aleksandar Vučić. Izvolite.

Ovaj zakon je slika i prilika onoga što neki nazivaju nova demokratska vlast. Rekli su nam da neće više naša deca da se potucaju od nemila do nedraga, neće više da idu u beli svet, nemaju više čega da se plaše. Stigla je demokratija, nema više sukoba nigde.

Pošto nema više sukoba, nema više ničega, shvatio sam da će predstavnici novih demokratskih vlasti još malo da osude i Nikolu Pašića koji je kriv za trećinu muškog srpskog stanovništva, kao i sve iz Drugog svetskog rata, što su uopšte u njemu učestvovali, pogotovo one koje su vodili ustaše na klanje, da će da osude i vožda Karađorđa, zamislite nekoga da diže bunu na dahije i podiže ustanke po Srbiji, pa će zbog toga Srbi visoku cenu da plaćaju. Zamislite sve one koji su dizali Timočku bunu ili ne znam šta, niko od tih ljudi nije normalan po predstavnicima što ovih "žutih", što ovih ostalih ovde u sali koji se predstavljaju za velike demokrate.

Onda su nam govorili već deceniju, a možda i duže – šta, to nam ništa nije ni potrebno i uspeli su, čini mi se, da gotovo do kraja dovedu našu vojsku. Taj proces je počeo kada je na čelo ove armije postavljen Boris Tadić, nastavlja se sa Davinićem, a evo čini mi se jedini koji bi mogao po svojim katastrofalnim potezima po našu zemlju da se uporedi sa Tadićem jeste Zoran Stanković. Takav je odnos cele države prema našoj armiji.

Sada vas pitam ono što je gospodin Krasić vrlo precizno primetio, o čemu je ovde reč? Od čega su se ti ljudi sklanjali? Od čega, ako je sve bilo u najboljem redu i ako ih je Boris Tadić pozivao u vojsku? Nije ih pozivao neko od nas, kako vi ono kažete, ratnih huškača, ovakvih i onakvih, u vojsku su ih pozivali Vojislav Koštunica i Boris Tadić. Nisu se odazvali na poziv Vojislava Koštunice i Borisa Tadića. To su ljudi koji su smatrali da ih vodite na loš način, nisu želeli da služe vojsku u vašem režimu, zato što računaju da ne umete na dobar i uspešan način da vodite ni zemlju ni vojsku.

Kakvu poruku ovde šaljete? Šaljete poruku – vojska nam nije važna, država nam nije važna, ništa nam nije važno, važno je samo da nekome ko nam je to naložio i tražio ispunimo određeni zadatak. Apsolutno ništa drugo.

Kakvu smo poruku poslali svim ljudima u našoj zemlji kada je oslobođen Bekim Mazreku, Fjora Brovina i ostali, kada je izvršena amnestija? Da li je to onaj Mazreku koji je rekao da je silovao srpsku devojčicu od 13 godina? Da li je to taj? To je bio taj. Onaj u Klečki kada je uhvaćen, govorio je, a podsetiću vas da su neki domaći mediji tada rekli – to je namešteno, nije to ozbiljan dokaz, nisu tamo Srbi ubijani, kao što sada nije ozbiljan dokaz ni ovo što se zbilo u Sloveniji, zato što i danas država ćuti.

Da li je neko od vas poslao jedno jedino saopštenje koje će nešto da kaže? Video sam izjavu ministra Stojkovića. Čitam sve na agencijama šta se pojavljuje, juče u 14,08. Je l’ tako, ministre? Pojavila se vaša izjava na agenciji, koja nije bila loša, povodom Slovenije. Ćute svi u zemlji. Kada Srbe ubijaju to je dobrodošlo; kaže onaj Nikiforov iz Haškog tribunala – pa to je mali zločin da bi Haški tribunal o tome govorio. Kada su im pokazali sliku gde četvoricu muslimana ubijaju, to je najstrašniji zločin na svetu.

Jeste strašan zločin, ali i ovo je strašan zločin. Isti kao i taj, bez razlike, ali to nije zločin, zato što srpska krv manje vredi, zato što Srbi imaju niži stepen krvi. Valjda manje eritrocita ili ne znam čega već, ne razumem se u to. Pogodio sam valjda. Je l’ to suština? Je l’ to pitanje ovog zakona? Da li je to ono – strašno, koliki redovi, sada ću da vam obezbedim, samo glasajte za mene, da više ne budu redovi? Što ne kažete građanima Srbije?

Slušam sinoć u emisiji na B92, kaže se – vreme kada su ljudi bežali iz zemlje. Što ne date podatke građanima Srbije, gospodine Stojkoviću? Sada ću da ih saopštim. Svake godine geometrijskom progresijom raste broj mladih i obrazovanih ljudi koji beže iz zemlje; 2003. godine je tri puta više ljudi napustilo zemlju nego ratne 1999. godine.

Da mi neko sada ne bi rekao, od ljudi koji gledaju, a misle da izmišljam – vidi ga, lupa ili ne znam šta, ne, ovo je zvaničan podatak, neka izađe ministar Stojković da me demantuje ili bilo ko drugi. Da znate, od 2000. beže ljudi iz zemlje zato što su čekali, rečeno im je da će biti blagostanje, biće med i mleko. Umesto da blagostanje dočekaju, ostali bez posla. Nama se najbolji radnici ubijaju. Žena u Milanovcu izvršila je samoubistvo, a dobila je nagradu kao najbolji i najvredniji radnik. Zašto? Zato što je dobila otkaz.

Za najbolje i najvrednije radnike nema mesta? A za koga ima? Za najveće tajkune u Srbiji – za Đilasa, Hamovića i ostale. Za njih ima.

Za najbolje i najvrednije radnike nema. Ko će da odgovara u ovoj zemlji? Zašto ljudi odgovaraju? Neće da odgovaraju za ovo krivično delo i sad ste im stavili do znanja da nikada u životu neće neko da odgovara za to krivično delo. Što ga ne ukinemo? Ne jedno, nego četiri, pet. Koliko, Krasiću? Iz iste grupe krivičnih dela. Hajde da ukinemo to. Da postoje samo ona krivična dela koja se vama dopadaju.

Mislim da ljudi danas u Srbiji jasno vide nameru državnih vlasti da država nestane. Pitam vas danas, pošto je jedina optužba koju svaki dan slušamo i na vrlo bezobrazan način ih plasiraju antisrpski mediji u našoj Srbiji, a to je – zamislite, odgovaraćemo nekome, ako nam otme teritoriju. Ne, nego ćemo da proglasimo godinu radosti, sve sa ovim "balondžijom" da idemo da skačemo od sreće na Trgu Republike. Otišao "balondžija" napolje. Je l’ to rešenje?

Ako je to rešenje, zakažite nam odmah vreme, pa sa balonima svi da se skupimo i da se radujemo što ćemo da ostanemo možda bez Kosova i Metohije ili Crne Gore ili ne znam čega. Mi u tome ne možemo da učestvujemo. A teško da će uspeti i Crnu Goru da odvoje, moram svoj privatni utisak da iznesem. Sinoć je Predrag Bulatović pregazio Mila Đukanovića i prvi put od kada ga poznajem pokazao da je spreman da se do kraja bori i da ide na sve ili ništa. Neće separatisti tako lako proći u Crnoj Gori kako su mislili i zamišljali.

U svakom slučaju, da li je naša poruka tim ljudima da ove države nema? Mislim da je to vrlo loša poruka, mislim da sa tim ne treba da idemo pred građane Srbije. Razmislite o ovome, ne znam čiji vam je ovo uslov. Ne znam da li mislite da ćete dobiti nešto što ćete ovim da udovoljite zahtevu dve i po hiljade ljudi. Možda.

Možda računate, eto – to je naš izborni adut, ti će da glasaju za nas. Možda će i Bekim Mazreku da glasa za vas, vi ste ga pustili na slobodu. Čovek silovao Srpkinje, zadužili ste ga, ubijao, pustili ste ga na slobodu, oslobodili vas krivičnog gonjenja. Možda će i on da glasa za vas.

Ljudi, razmišljajte o tome hoćemo li da imamo državu ili ne. Još nisam dobio odgovor, a danima ću da ponavljam to kao "Katon drugi" za Kartaginu – ko je dozvolio i ko je sproveo otpuštanje sa posla supruge i ćerke Jove Đoga. To je moje pitanje na koje još nisam dobio odgovor. Je l’ ima neko u ovoj državi da nam na to odgovori ili je ona samo otpuštena? Je l’ ima neko ko to radi u ovoj zemlji?

Srbiji predstoji teško vreme i biće veliko breme, ne samo nad narodnim poslanicima, nego nad svim građanima. Za to vreme, ovakvim zakonima se ne postiže ništa, ovakvim zakonima i ovakvim odnosima, i prema našoj vojsci i prema našem narodu, pokazujete da ne brinete o njima i pozivate ih da u vojsku više ne idu.

Posle prethodne rasprave o Zakonu o amnestiji, došao sam kući i pitao me je sin, gledao je skupštinski prenos, pa kaže – kako se to ide u vojsku, što se to ide? Mali je još; ne mogu da zamislim, kada razgovaram sa njim, da neću da dočekam dan, zato što ćete vi da je ukinete, pa niko živ neće moći da je obnovi, da neću moći sina da ispratim u vojsku, na način na koji to svi ljudi čine u ovoj zemlji i na koji su činili decenijama, sa najvećim ponosom i najvećom srećom.

Kako ste krenuli, plašim se da će tako i da bude. Još jednom vas pitam, hoće li neko da nam objasni zašto je potpukovnik Milisav Pančić, ljudina jedna, prava vojničina, penzionisan? Da li samo zato što se pojavio na ispraćaju Slobodana Miloševića? U to ne želim da verujem. Neću da verujem i da neko porodice ostavlja bez hleba, samo zato što mu je politički protivnik.

Još jednom pozivam ovog zlikovca i zločinca, Zorana Stankovića, da pod ruku uhvati zajedno, s jedne strane Vuka Draškovića, a s druge strane Borisa Tadića, pošto su oni veliki heroji i veliki junaci. Neka se skupe sa Bekimom Mazrekuom i ostalim njihovim prijateljima i neka malo prošetaju, recimo po kraju Vuka Draškovića – Hercegovinom, lepo bi prošli.

Ili, po kraju Zorana Stankovića – Vladičinom Hanu, ili po kraju Borisa Tadića – Crnom Gorom. Lepo bi prošli. Mogao bi u majčin zavičaj, u Semberiju, ne znaš gde bi bolje prošli. Ali, da ne šetaju sa pet hiljada telohranitelja i rotacionih svetala, nego sami da idu u svoj narod.

Imaćemo još mnogo problema, mnogo muka. Zato vas pozivam da ovaj zakon povučete. Mnogo je glup, mnogo je nepotreban, ma kako to nepravilno jezički zvučalo. Pozivam i predstavnike SPS-a da ne budu u sali kada se ovaj zakon bude izglasavao. Jer, ako budete u sali, pa makar i glasali protiv, u stvari ćete ga vi izglasati.

(Iz sale: Dobar je zakon.)

Dobro, ako je dobar zakon, onda ga izglasajte. Šta da vam kažem. Ako vam je dobar zakon, onda ga izglasajte. Ali, dobro je da građani Srbije to čuju i znaju. Možete i sa govornice da kažete da je dobar zakon. Malopre nisam tako čuo.

U svakom slučaju, ministre Stojkoviću, dobro bi bilo da nam kažete kakav vam je plan sa vojskom, zašto podržavate i zašto ste izabrali Zorana Stankovića, on je lično dolazio kod Vojislava Koštunice da bi dobio nalog šta da radi.

Sada pitam, šta taj radi i da li i dalje sve ono što radi i to što otpušta ljude s posla, što maltretira i progoni ljude, to što se pretvorio u pit bula koji će po rupama da juri i da traži negde nekoga, da li mu je to posao?

Ili je njegov posao da naša vojska ima bolje naoružanje, bolju opremu, da naši vojnici imaju bolje i više da jedu, oficiri da imaju veće plate i veća primanja i vojnici da mogu da se ponose i diče što pripadaju našoj armiji, armiji Srbije i Crne Gore.

Pošto vidimo kako to izgleda i kako se smišljeno urušava ugled vojske, ali koliko god da ga urušite, postoji nešto što ne možete, a to je ljubav prema slobodi i prema državi koja postoji i u srpskom narodu i kod pripadnika svih ostalih građana ove zemlje. Oni gaje ljubav prema svojoj vojsci koja će da čuva njihove granice, njihovu zemlju.

Zato, pošto ste je vi uništavali, mi ćemo da stvorimo normalnu, pravu i istinsku vojsku koja će da pomaže svom narodu i koja će umeti da je zaštiti od svih pritisaka i napada.

 

Hvala.

Hvala i vama, gospodine predsedniče, želim vam da se to desi što pre. Znam da ćete to sa ponosom i sa velikim oduševljenjem dočekati, kao i svi ostali građani Srbije. Hvala.

 Hvala, gospodine Vučiću. Gospodine Periću, o ovom amandmanu vaša poslanička grupa ima dva minuta. Izvolite.
(Hranislav Perić, sa mesta: Pominjana je SPS i da li će glasati ili ne.)
Ne. Hvala. Molim? Naravno, predsednik ili zamenik predsednika ili ovlašćeni predstavnik o ovoj tački dnevnog reda će odgovoriti na to. Nažalost, ne znam kako vama da dozvolim, osim ako mislite da je povređeno vaše lično dostojanstvo. Vreme, izvolite, dva minuta.

Dame i gospodo narodni poslanici, pošto sam u Odboru za Srbe izvan Srbije, imali smo više kontakata sa dijasporom, ima tu više poslanika koji su u ovom odboru, želim samo da prenesem, jer sam slušao tu temu na odboru, kao i ministra za dijasporu koji je iznosio drugačije razloge zašto se ovaj zakon usvaja i zašto treba da se usvoji, praktično, na Odboru je većinom glasova donesena odluka da zakon treba da se usvoji.
Ministar je, između ostalog rekao da moramo da učinimo nešto za našu dijasporu, jer svi kada borave i dolaze organizovano kod nas, traže da se ovaj zakon usvoji. Oni to pravdaju da njihovoj deci, tu ima raznih načina, neka deca nisu ni rođena ovde, treba dozvoliti da dolaze u zemlju, za praznike, da održe vezu sa maticom, itd.
Nije možda najbolje rešenje da ih jurimo i da ne dolaze u zemlju Srbiju, iako imamo četiri miliona ljudi u rasejanju, odnosno još pola Srbije imamo u svetu, iako ne držimo dobru vezu sa njima. Pitanje je sa kim ćemo mi to i kako dalje.
Možda treba naći rešenje, bilo je govora i o tome da se vojska organizuje na drugi način, jer ovako kako je organizovana i nije vojska.
Mi i nemamo vojsku, ako vojnici svake nedelje dolaze kući na vikend, zato što ih starešine teraju da idu kući, jer nemaju tamo da im ponude hranu za vikend, pa da smanje hranu, itd.
Znači, nemamo, a sigurno je da treba da imamo vojsku, jer ona je gladna i slaba, može da bude brojčano koliko god hoćete, mogu da dođu sva naša deca iz inostranstva, neće biti mnogo vajde od toga.
Možda treba ići na profesionalnu vojsku, za one koji žele da se bave tim poslom profesionalno, a oni koji rade u inostranstvu da to plate. Takvih primera ima u svetu.
Takođe, rečeno je da se ovo ne ukida prema našoj dijaspori, a postoji 2000 slučajeva na koje se odnosi, njima se ne ukida da oni ne služe vojni rok, nego samo krivične prijave, da mogu da dolaze u zemlju i u proceduri su da se prijave itd, pa da svoj vojni rok mogu i da odsluže.
Veliko je pitanje da li sada ima 2000 krivičnih prijava, da li toj deci koja su u raznim zemljama u okruženju treba zabraniti da za 1. maj i za uskršnje praznike dođu u zemlju i vide se sa svojom rodbinom, stvore bolji kontakt itd. ...