Vidim da je nekima smešno, vreme je da se to promeni i da ljudi upravljaju Srbijom, oni koji će da brinu o nečijoj deci, a ne samo o sebi i o tome šta će Karla del Ponte da im kaže kada se pojavi.

Zahvaljujem se.
Inače, svi oni koji se u Hagu odnose prema srpskom narodu kako su se neki odnosili, na isti način završavaju, a poznato je kako su oni koji su izdavali srpski narod završavali, pa će tako i ostali da završe. Nemojte da brinete o tome.
Da li se još neko o ovom amandmanu javlja za reč? (Ne.)
Na član 1. amandman je podnela poslanik Ljiljana Nestorović.
Predstavnik Vlade, na sednici Narodne skupštine, obavestio je da ne prihvata ovaj amandman.
Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Meho Omerović.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, za promenu ću od 11,20 časova da govorim o tački koja je na dnevnom redu, dakle o amandmanima na Predlog zakona o amnestiji.
Moja koleginica Ljiljana Nestorović je u ime poslaničke grupe za Evropsku Srbiju podnela amandman, kao što je predsedavajući rekao, na član 1. i to na stav 1, gde predlaže da se reči "ovog zakona", zamene rečima "Zakona o izmenama Zakona o Vojsci Jugoslavije", objavljenog u Službenom listu Srbije i Crne Gore.
Smatramo da Predlog zakona o amnestiji o kome danas raspravljamo u pojedinostima, u svom članu 1. i u prvom stavu, koji želimo da popravimo kroz ovaj amandman, u stvari obesmišljava postojeći Zakon o Vojsci Jugoslavije, objavljen u "Službenom listu Jugoslavije", a i nedavno u "Službenim listovima SCG", broj 7 i broj 44, od 2005. godine.
Zašto? Poslednjim izmenama Zakona o Vojsci Jugoslavije, koji je stupio na snagu, da vas podsetim, 30. oktobra 2005. godine, u članu 2. kojim se menja član 296. osnovnog zakona, propisano je, citiram: "Vojniku koji vojni rok služi pod oružjem, kao i vojniku koji zbog verskih ili drugih razloga savesti vojni rok služi bez oružja u jedinici ili ustanovi vojske ili Ministarstvu odbrane, služenje vojnog roka traje šest meseci.
U stavu 2. istog člana tog zakona propisano je da regrutu koji zbog verskih ili drugih razloga savesti želi da služi u civilnoj službi, vojni rok traje 9 meseci.
Dakle, navedenim izmenama ovog zakona skraćeni su rokovi za služenje vojnog roka sa 9 na 6 meseci, odnosno sa 13 na 9 meseci, za civilno služenje vojnog roka. Time su utvrđeni znatno povoljniji uslovi za služenje vojnog roka.
Međutim, zakoni se prave zbog pravne sigurnosti građana, a nažalost, ministar nije prisutan, zbog jednakog postupanja, kao potvrde ozbiljnosti države koja ih donosi, oni se moraju poštovati. Nije dobro kada se nekim drugim zakonom, a to je ovaj predlog o kome danas raspravljamo, obesmišljava postojeći, odnosno važeći zakon. Kada se donosi novi zakon o vojsci, moglo bi se raspravljati i o tome da li je potrebno ili nije da se period između sada važećeg zakona i novog zakona obuhvati amnestijom.
Predložili smo da se amnestija sprovede do donošenja Zakona o izmenama i dopunama Zakona o Vojsci Srbije i Crne Gore, iz decembra 2005. godine, što je suštinski isto, ali je pravno mnogo bolje rešenje.
Ovaj zakon nije ništa drugo nego prepisan zakon iz Republike Crne Gore, ali ako su u Crnoj Gori usvojili nešto što je loše, ne moramo mi sada da se ponašamo na isti način kao i oni.
Dakle, ako su pogrešili, pre svega se radi o pravnoj grešci i mislim da tu grešku ne treba da ponove poslanici Skupštine Srbije. Apelujem, samo ne znam kakve imamo koristi, pošto ministar nije tu, da se prihvati ovaj amandman koji su poslanici poslaničke grupe "za Evropsku Srbiju" podneli. Zahvaljujem se na pažnji.

Zahvaljujem, gospodine Omeroviću. Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić. Izvolite.

Ovaj amandman je dobar povod da se stvarno jasno vidi da onaj ko je pisao Predlog zakona u stvari ne zna šta je nadležnost tog organa, i ovaj amandman skreće pažnju na nekoliko kategorija.
Ali, ono što je veza sa ovim predlogom zakona jeste da naši predlagači ne znaju šta je vojna obaveza. Vojna obaveza u Srbiji i Crnoj Gori je tzv. opšta, njoj podležu sve punoletne muške osobe do određenih godina života od punoletstva.
Zbog čega sam se javio? Samo zbog toga da se otklone dileme šta je suština ovog predloga zakona.
Jer, ako je neko imao nameru da oslobodi krivične odgovornosti zbog neispunjavanja opšte vojne obaveze onu kategoriju naših državljana koji su rođeni u inostranstvu, žive u inostranstvu, zaposlili se tamo, izgubila se veza sa Republikom Srbijom, protumačio sam da je to inicijativa ovog ministra iz SPO-a, onda je trebalo da se promeni u Zakonu o služenju vojnog roka, da se reklo da naši državljani koji su rođeni u inostranstvu i žive u inostranstvu ne podležu vojnoj obavezi. Ali, niste to uradili.
Predložili ste opšti propis koji se odnosi na sve državljane Republike Srbije koji su od 7. oktobra 2000. godine do dana današnjeg bili sumnjivi da su izvršili krivično delo ili određeno vojno krivično delo, koje se tiče odazivanja na služenje vojnog roka.
Znači, onaj ko je predložio zakon, on ništa ne zna. Ako ste hteli 2.500 ljudi iz inostranstva koji trajno žive tamo, rođeni su tamo, a definišete ih kao dijaspora, onda promenite Zakon o vojnoj obavezi, da ne podležu obavezi služenja vojnog roka. Međutim, taj put niste izabrali.
Moram da vam kažem, da ste taj put izabrali, odveo bi vas na onu adresu – Nikole Pašića broj 13.
Niste imali hrabrosti da to uradite, pa onda eventualno da idete na neku amnestiju ili izmenu tog zakona o vojnoj obavezi, a u prelaznim i završnim odredbama da kažete da ne podleže krivičnoj odgovornosti ta kategorija ljudi koja je izgubila vojnu obavezu po novim izmenama tog zakona, ali nećete to, želite svađu, izabrali ste put za konflikt.
Na taj način, s obzirom da ste izabrali ovaj put, otpada razlog 2.500 ljudi iz dijaspore, suštinski razlog je što želite da spasite krivične odgovornosti one koji su protiv demokratije.
Vidite, sada kada se malo vidi, vraćam se na ono što sam pre podne pričao, ministar za dijasporu je bio eventualno neki izgovor, njegova priča izgovor da uspava javnost, a suštinski razlog, ono što su naterali Stojkovića da zastupa ovde, u suštini znači uništavanje vojske.
Pojavio se jedan amandman, pisao ga je čovek koji je čitao Zakon o vojnoj obavezi, koji je video kakve su sve mogućnosti, ko podleže vojnoj obavezi, ona je i dalje opšta i moram unapred da vam skrenem pažnju, vrlo pokvareno tumačite i profesionalnu vojsku. To ima svoj istorijski aspekt, on kreće od 1991. godine. Zastupnici tog vida su ljudi iz DS-a koji su smatrali da svi oni koji se na poziv države jave dobrovoljno, iako nisu mobilisani, ali se jave dobrovoljno da štite svoj narod i svoju braću, za njih su to patološke ubice, ljudi koji žele da krvare ruke, da se iživljavaju.
Ako već hoćete tako nešto, hajde da napravimo profesionalnu vojsku za te vojnike. Vodite računa, ako ste za profesionalnu vojsku, onda tu treba da budu stvarno profesionalci, ali ne profesionalci koje bi odredila DS po tome što smatra da su oni krvoločni i onaj ko je predložio ovaj zakon, pazite koliko je taj neuk, zaboravio je na još jednu stvar, da je pre nekoliko meseci u Saveznoj skupštini donet propis, odnosno ratifikovan sporazum po kome država omogućava da naši vojnici idu u neke mirovne misije širom sveta. Ko će da ide u mirovne misije? Ovi što izigravaju bebi-siterke, ovi što skupljaju lišće u Kovinu.
Kada se taj zakon donosio, opet je Demokratska stranka rekla: da, to su oni profesionalci koji vole taj posao, sa zadovoljstvom rade taj vojnički posao i mogu da rade sve i svašta. Oni doživljavaju vojsku kao skupinu profesionalnih ubica. To je DS, to je njihov način razmišljanja. A vi, da li svesno ili nesvesno terate vodu na tu stranu? Zato smo protiv ovog zakona.

Da li se još neko javlja za reč? (Ne.)
Na član 2. amandman je podneo poslanik Nemanja Šarović.
Predstavnik Vlade, na sednici Narodne skupštine, obavestio je da ne prihvata ovaj amandman.
Zakonodavni odbor predlaže da se amandman odbije.
Da li neko želi reč?
Reč ima narodni poslanik Nemanja Šarović.

Dame i gospodo narodni poslanici, zaista me ne čudi što, kao prvo, ministar Stojković nije tu, a tu je i malo pripadnika vladajuće koalicije, pogotovo pripadnika njegove stranke. Mene čudi što oni ne koriste ovako povoljan politički trenutak da prikupe političke poene za sebe, da ovde obrazlažu koliko je dobar ovaj zakon za građane Srbije, šta će nam sve to doneti.
Ono što nismo čuli prilikom veoma šturog objašnjenja gospodina Stojkovića u vezi sa ovim zakonom jeste to ko je uopšte predložio ovakav zakon. Šturo je i objašnjenje koje smo dobili uz sam tekst zakona, ali definitivno nije jasno kome je pala na pamet ovako divna ideja da se ovaj zakon donese i to u ovom trenutku.
Da li je zakon o amnestiji ono što je trenutno građanima Srbije najpotrebnije i što će nas najbrže odvesti u EU, što je vama cilj iznad svih ciljeva? Da li je ovaj zakon predložio ministar odbrane Zoran Stanković, i pitam se da li mu je to možda palo na pamet nakon što je popio onu čuvenu multietničku kafu sa svojim kumom Nagipom Arifijem, a za one koji ne znaju ko je on, to je predsednik opštine Bujanovac koji je nedavno zatražio da se ukinu pravosnažne presude protiv trojice terorista, albanskih terorista, pripadnika zločinačke tzv. oslobodilačke vojske Preševa, Bujanovca i Medveđe, koji su naravno, zahvaljujući sporosti pravosuđa Srbije već odavno pobegli na Kosovo i Metohiju gde ih trenutno ne može stići ruka pravde.
Ono što je zanimljivo jeste da se nakon poslednjeg obilaska kopnene zone bezbednosti od strane ministra Stankovića mnoge čudne stvari dešavaju, a jedna od njih je i donošenje tzv. političke platforme. Treba primetiti i to, a to možda šira javnost ne zna, da to nije smetalo Novici Manojloviću, zameniku Nagipa Arifija, a inače pripadniku DS-a, da sedi pored čuvenog Nagipa Arifija za vreme konferencije za štampu, da se smeška, a da nakon toga, kada ga građani pitaju kako u tome može da učestvuje, kaže: znate, mi smo manji deo u toj vlasti, nismo mogli tu da učestvujemo.
Zanimljivo je i to što je vojni odsek, odnosno prostorije vojnog odseka u Bujanovcu, u kojoj je predsednik Nagip Arifi, kum Zorana Stankovića, obijene, promenjene su brave na vratima, direktno po nalogu Nagipa Arifija. Ceo dan zaposleni u vojnom odseku nisu mogli da uđu u svoje prostorije, a objašnjenje koje je nakon toga zvanično stiglo od Ministarstva odbrane je bilo da se radi o nesporazumu.
Ne znam kakav je to nesporazum mogao da bude, da li je možda Nagip Arifi zaboravio šta se nalazi u tim prostorijama, da li je možda uz multietničku kafu nešto drugo dogovorio sa svojim kumom, ministrom odbrane, nažalost, Zoranom Stankovićem, pa je to ipak došlo do medija i izazvalo neke neželjene efekte, pa su morali da vrate stvari na staro.
Veliko je pitanje i zašto se predlaže amnestija upravo za ova krivična dela. U obrazloženju datom kao razlog za donošenje zakona kaže se da je to zato što je podneto oko 2.500 krivičnih prijava u vezi sa ovim krivičnim delima.
Prva stvar, 2.500 krivičnih prijava je izuzetno malo u poslednjih pet godina, ukoliko se zna kolika je popunjenost i koliki je odziv na odsluženje vojnog roka u Vojsci SCG, onda je jasno i na prvi pogled se može videti da je mnogo više lica koja izbegavaju služenje vojne obaveze.
Kada se posmatra sa drugog aspekta, 2.500 krivičnih prijava je malo i zbog toga što za neka druga krivična dela koja su neuporedivo lakša od ovih postoji mnogo više prijava, pa se postavlja pitanje zašto se baš ovo krivično delo odabralo da bi se prema izvršiocima predložila amnestija.
Dakle, mnogo je manja društvena opasnost vezana za neka druga krivična dela i za neke druge prekršaje, pa se nameće i to pitanje zašto, na primer one koji su prešli na crveno svetlo niste oslobodili odgovornosti, njih je svakako mnogo više, pa bi dobar deo obaveze sudovima i prekršajnim organima umanjili, a svakako je društvena opasnost koja ide od ovih prekršaja neuporedivo manja od društvene opasnosti koja izaziva već ko zna koja po redu amnestija za ova krivična dela.
Treba podsetiti i na to da je nakon 5. oktobra već donet jedan zakon o amnestiji. Tada ste tvrdili da je donošenje tog zakona neophodno, zato što je pre toga u Srbiji vladala diktatura, da je to bio neki zločinački režim koji je pokrenuo mnoge ratove, pa da je iz tog razloga veoma bitno da svi oni časni i pošteni građani Srbije koji žele da služe vojsku, ali nisu hteli da služe režim, sada mogu da odgovore toj svojoj obavezi.
Utoliko je i neshvatljivije zašto danas, nakon praktično šest godina od dolaska na vlast tzv. demokratskog režima, donosite ponovo Zakon o amnestiji. Šta je to što je moglo da smeta bilo kome da u prethodnih šest godina služi vojsku? Nije bilo ratova, nije bilo nekih sukoba, koji su to razlozi koji su bilo koga ko želi da služi vojsku i da ispuni tu obavezu mogli da spreče da to izvrši­?
Dakle, kažete dalje u objašnjenju – "Budući da je došlo do bitnih promena društvenih okolnosti u vezi sa izvršavanjem vojne obaveze". Ali, ne kažete naravno koje su to okolnosti, ne kažete da li one traju ili prestaju stupanjem na snagu ovog zakona. I to je, između ostalog, jedan od najvažnijih razloga za podnošenje ovog amandmana. Jer, ukoliko prihvatimo ovakav tekst zakona i ponovo donesemo zakon o amnestiji, ko od vas može bilo kome sutra, prekosutra ili za tri meseca da kaže: idite služite vojsku.
Na ovaj način se u potpunosti obesmišljava služenje vojnog roka, u potpunosti se degradira Vojska SCG, jer oni koji su ispunili svoju obavezu ispadaju ludi, a ne oni koji su tu obavezu ispunjavali.
Veoma je bitno reći i to da ovaj zakon svakako nema nikakve veze sa dijasporom i sa onima koji navodno žive generacijama van zemlje, pa sad ne mogu da dođu, odnosno njihova deca ne mogu da dođu u Srbiju. Jer, ko je čitao Zakon o vojsci, a svakako da su to trebali da učine bar oni koji su donosili ovaj zakon, mogli su da primete da ne postoji obaveza služenja vojnog roka za ona lica koja imaju državljanstvo neke druge zemlje osim Srbije i koji imaju prebivalište u nekoj inostranoj zemlji.
Dakle, za decu naših iseljenika svakako po postojećem zakonu ne postoji obaveza služenja vojnog roka u Srbiji. Ovaj zakon odnosi se isključivo na ove domaće dezertere, jer podsetiću vas, krivična dela za koje je predviđena amnestija su: odbijanje primanja i upotrebe oružja iz člana 202, neodazivanje pozivu i izbegavanje vojne službe iz člana 214, izbegavanje vojne službe onesposobljenjem ili obmanom iz člana 215. i samovoljno udaljenje ili bekstvo iz Vojske Jugoslavije iz člana 217.
Dakle, ovim zakonom će korist izvući isključivo oni koji žive u Srbiji, koji su iz ovih ili onih razloga odbili da služe vojsku. Postavlja se pitanje i na šta je mislio predlagač, koji kaže – amnestirani su oni koji su za vreme rata izvršili ova krivična dela, a za vreme rata ovo su sve kvalifikovani oblici tih krivičnih dela.
Zaprećena je i viša kazna, pa onda, bože moj, što ne bi oslobodili i ove koji sada vrše krivična dela. Ali, onda se sam po sebi nameće odgovor da niko više nikada neće imati niti obavezu niti potrebu da služi vojni rok, jer će reći, ukoliko je sada donet Zakon o amnestiji, biće donet ponovo i za pet godina, jer evo, nema razloga ni sad, neće ga biti ni ubuduće, ali valjda će se naći neka vlada koja će taj zakon doneti.
Mnogo je razloga zbog kojih smo protiv donošenja Zakona o amnestiji. Protiv donošenja tog zakona bili smo i prethodnih puta kada je donošen.
Što se tiče člana 2. na koji sam podneo amandman, traženo je brisanje ovog člana, jer nije bilo moguće popraviti ga ni na koji način, da bi ovo moglo da opstane u pravnom sistemu Republike Srbije, bez obzira šta o tome kaže Zakonodavni odbor.
Član 2. kaže: "Ako protiv lica iz člana 1. ovog zakona nije pokrenut krivični postupak, postupak se neće pokrenuti, a ako je krivični postupak u toku – obustaviće se.
Ako je licu iz člana 1. ovog zakona pravosnažno izrečena kazna zatvora, oslobodiće se od izvršenja te kazne u celini ili u delu koji nije izvršen".
Na ovaj način činite još jednu veliku nepravdu i praktično nagrađujete one koji su uspešnije izbegavali vojnu obavezu.
Dakle, nekolicina onih koji su izbegavali vojnu obavezu imali su tu nesreću, odnosno očigledno nisu imali vezu da protiv njih ne bude pokrenut krivični postupak, pa su eventualno pravosnažno i osuđeni i upućeni na izdržavanje kazne, odslužili, da li tri meseca, šest meseci, godinu dana.
Sada će biti pušteni, a oni koji su bili malo uspešniji u tom izbegavanju, pa su eventualno pobegli u inostranstvo, njih ćete sada nagraditi i reći – što se vas tiče kao da ništa nije bilo.
Zanimljiv je izuzetno i član 7. ovog zakona. Moram reći da je, pored toga što je zakon u celini besmislen, posebno izuzetno besmislen član 7. ovog zakona, jer kaže: "Protiv rešenja o primeni amnestije žalbu mogu izjaviti tužilac, okrivljeni i njegov branilac, osuđeni i lice koje je ovlašćeno da u korist optuženog izjavi žalbu, ako je ono podnelo zahtev", a stav 2. kaže: "Žalba iz stava 1. ovog člana ne zadržava izvršenje rešenja".
Dakle, nama zakonodavac kaže da, ukoliko je protiv nekoga pokrenut postupak ili ukoliko je neko već pravosnažno osuđen za to, pa je na izvršavanju kazne, kada sud po službenoj dužnosti ili na zahtev osuđenog donese rešenje o amnestiji, onda to lice ili njegov zastupnik ima pravo da se žali.
Ali, u drugom stavu istovremeno određujete da, bez obzira što se on žali, žalba ne zadržava izvršenje.
Kada se to prenese na neki stvaran život, treba zamisliti situaciju u kojoj je neko u zatvoru zbog toga što je izbegavao vojnu obavezu, pravosnažno je osuđen na izdržavanje kazne, donese sud rešenje, po službenoj dužnosti, o amnestiji i rešenje o otpuštanju sa daljeg izdržavanja kazne zatvora, a onda se on žali.
Na šta uopšte može da se žali, ukoliko je ovo imperativna odredba zakona, jer ne postoji mogućnost izbora da li ćete vi koristiti ovaj akt milosti države, odnosno da li ćete koristiti Zakon o amnestiji ili ne. Šta taj treba uopšte u žalbi da napiše?
Da li treba da kaže – bez obzira što sam amnestiran, hoću da odslužim kaznu do kraja zato što sam dezertirao, a država onda kaže, jer može tužilac da se žali – ne, bez obzira što si se ti žalio, izađi na slobodu, pa se sa slobode dalje žali, da bi te država vratila u zatvor.
(Predsedavajući: Vreme.)
Završavam. Dakle, ovo je situacija koja je potpuno besmislena. Dobro bi bilo da nam ministar Stojković, kao vrsni pravnik i zagovornik ovog zakona, objasni na šta je mislio kada su predviđena ova rešenja, ko je pisao ovaj zakon, jer verujem, bez obzira na sve, da nije on.
Često se on ne slaže sa zakonskim rešenjima koja mora da zastupa ovde u Skupštini i verujem da zbog toga i sada nije u sali.
Kada je na dnevnom redu neki zakon za koji se on zaista zalaže, za koji misli da će doneti određenu dobrobit građanima Srbije i da će određene političke poene doneti njegovoj stranci i celoj vladajućoj koaliciji, onda se pripadnici vladajuće koalicije i DSS utrkuju ko će izaći za govornicu i objasniti građanima koliku im oni uslugu čine, kako im sve pomažu.
Dakle, ovde je jasno da je ovaj zakon nešto za šta ćete svi dići ruke, ali apsolutno niko nije spreman da izađe ovde za govornicu, da pogleda građanima u oči i kaže – ja sam taj koji rastura vojsku i pomaže dezertere, ja sam taj koji misli da ne treba služiti vojni rok.

Da li još neko želi reč o ovom amandmanu?  Narodni poslanik Rajko Baralić.

Gospođo potpredsednice, gospodine potpredsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, ovo je jedan od zakona koji govori o neprincipijelnosti vladajuće koalicije i o potrebi da se pre mnogo godina dato obećanje pretoči u zakonsko rešenje i da se na taj način obesmisli obaveza, koja je časna i koja je sveta, a to je služenje vojnog roka koji je u funkciji odbrane jedne zemlje i svega što taj pojam definiše i znači.
Ako ste nekada videli u selu domaćina da sam sruši ogradu oko svog imanja, pa da svoje imanje učini dostupnijim vukovima i drugim alama, to je otprilike isto sa ovim zakonom u odnosu na našu zemlju, njenu državnu, nacionalnu, bezbednosnu supstancu i sve drugo što jednu državu i jedan narod čini državom i narodom.
Navešću neke slučajeve, taj slučaj sam navodio i na Odboru za dijasporu koji je razmatrao ovaj zakon. Jedan od najvećih boksera svih vremena, Kasijus Klej ili Muhamed Ali, bio je osuđen i izdržao šest godina robije zbog toga što nije pristao da učestvuje u vijetnamskom ratu, koji je bio porobljivački. Dakle, SAD su na poznati intervencionistički način ušle u Vijetnam i tamo napravile velike zločine.
Dakle, u jednoj državi kakve su SAD, jedan tako poznat čovek i priznat sportista proveo je šest godina na robiji zbog toga što je odbio da se odazove na poziv svoje države.
Mnogo je jednostavnije i lakše i, čini mi se mnogo razumljivije, da oni koji predlažu ovaj zakon kažu – ne treba nam vojska, doći će ovde neka druga vojska da nas štiti od nas samih, pošto mi sami očigledno nismo u prilici.
Ali, bojim se da će doživeti da našu decu mobilišu u neku tuđu vojsku i da naša deca na nekim drugim teritorijama, recimo, mire Talibane sa onim drugima, ili Turke sa Kurdima ili ne znam koga sve još, jer kako se stvari razvijaju, izgleda će tako da se dogodi.
Ko ne ume da ugradi preticanje vodeći državne poslove, sačekaće ga jednog dana sa velikom kamatom koju plaćaju svi u državi, čitav narod, na onom mestu gde to najmanje očekuje. Kome se mi, u stvari, ovde ulagujemo? Nekome ko je imao ili nije imao izbor, nekome ko je imao alternativu da ne bude u zemlji, kad je procenio da ne bi trebalo da bude?
Ili ćemo ostaviti vojnu obavezu u Srbiji, da samo sinovi radnika i seljaka ponovo idu u vojsku, a ovi drugi, zbog velikog učinka nevladinog sektora i uz mogućnost onoga što nudi prigovor savesti, tzv. vojni rok služe civilno, manipulišući do te mere tom mogućnošću da to više ne može da se gleda, da odu na mesta gde provedu 10, 11, 13 meseci i nakon toga, kad to završe, dobiju tamo i radni odnos. Takav slučaj imam u Čačku. Ili se jave jednom u toku dana, da ih vide na deset minuta, pa ih nema po čitav dan, ili ih neko možda angažuje na 200 kilometara nasipa u Srbiji danas. Ne, samo uniformisani vojnici su na nasipima danas.
Nemamo pravo to da radimo našoj deci i da amnestiramo nikoga na taj način, ako smo država, a ako nismo država, onda to treba da priznamo i da zamolimo nekoga da nam uvede formalni protektorat, pošto ovaj neformalni vređa inteligenciju svih poštenih ljudi u ovoj zemlji.
Obraćam se starešinama Vojske SCG, koji su takođe u jednom trenutku, verujući da čine dobro reformišući vojsku na način koji je neprincipijelan i nenormalan, mislili da sebi čine dobro. Ne, ostali su bez vojske, bez radnog mesta, otišli su u penziju, ostali su bez ambulanti, pogašeni su garnizoni po Srbiji, u Čačku više ne postoji puk, u Užicu ne postoji korpus.
Ništa više ne postoji, vojsku možemo da vidimo samo na razglednici ili u nekom starom filmu. Ako je to namera, onda razumem, samo to treba da se kaže. Ja jesam vojnik i jesam starešina i moj će sin biti vojnik, ako u ovoj zemlji bude vojske. Ako ne bude, objasniću mu kakva je to vojska bila i kakva vojska treba da bude. Nema države bez vojske koja je u stanju da zaštiti državu od svega onoga od čega se štite države u celom svetu, tom istom i takvom vojskom. Hvala lepo.

Zahvaljujem se, gospodine Baraliću.
Da li se još neko o ovom amandmanu javlja za reč? (Ne.)
Na član 3. amandman je podneo poslanik Vojislav Milajić.
Predstavnik Vlade, na sednici Narodne skupštine, obavestio je da ne prihvata ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Vojislav Milajić. Izvolite.