Dame i gospodo narodni poslanici, zaista me ne čudi što, kao prvo, ministar Stojković nije tu, a tu je i malo pripadnika vladajuće koalicije, pogotovo pripadnika njegove stranke. Mene čudi što oni ne koriste ovako povoljan politički trenutak da prikupe političke poene za sebe, da ovde obrazlažu koliko je dobar ovaj zakon za građane Srbije, šta će nam sve to doneti.
Ono što nismo čuli prilikom veoma šturog objašnjenja gospodina Stojkovića u vezi sa ovim zakonom jeste to ko je uopšte predložio ovakav zakon. Šturo je i objašnjenje koje smo dobili uz sam tekst zakona, ali definitivno nije jasno kome je pala na pamet ovako divna ideja da se ovaj zakon donese i to u ovom trenutku.
Da li je zakon o amnestiji ono što je trenutno građanima Srbije najpotrebnije i što će nas najbrže odvesti u EU, što je vama cilj iznad svih ciljeva? Da li je ovaj zakon predložio ministar odbrane Zoran Stanković, i pitam se da li mu je to možda palo na pamet nakon što je popio onu čuvenu multietničku kafu sa svojim kumom Nagipom Arifijem, a za one koji ne znaju ko je on, to je predsednik opštine Bujanovac koji je nedavno zatražio da se ukinu pravosnažne presude protiv trojice terorista, albanskih terorista, pripadnika zločinačke tzv. oslobodilačke vojske Preševa, Bujanovca i Medveđe, koji su naravno, zahvaljujući sporosti pravosuđa Srbije već odavno pobegli na Kosovo i Metohiju gde ih trenutno ne može stići ruka pravde.
Ono što je zanimljivo jeste da se nakon poslednjeg obilaska kopnene zone bezbednosti od strane ministra Stankovića mnoge čudne stvari dešavaju, a jedna od njih je i donošenje tzv. političke platforme. Treba primetiti i to, a to možda šira javnost ne zna, da to nije smetalo Novici Manojloviću, zameniku Nagipa Arifija, a inače pripadniku DS-a, da sedi pored čuvenog Nagipa Arifija za vreme konferencije za štampu, da se smeška, a da nakon toga, kada ga građani pitaju kako u tome može da učestvuje, kaže: znate, mi smo manji deo u toj vlasti, nismo mogli tu da učestvujemo.
Zanimljivo je i to što je vojni odsek, odnosno prostorije vojnog odseka u Bujanovcu, u kojoj je predsednik Nagip Arifi, kum Zorana Stankovića, obijene, promenjene su brave na vratima, direktno po nalogu Nagipa Arifija. Ceo dan zaposleni u vojnom odseku nisu mogli da uđu u svoje prostorije, a objašnjenje koje je nakon toga zvanično stiglo od Ministarstva odbrane je bilo da se radi o nesporazumu.
Ne znam kakav je to nesporazum mogao da bude, da li je možda Nagip Arifi zaboravio šta se nalazi u tim prostorijama, da li je možda uz multietničku kafu nešto drugo dogovorio sa svojim kumom, ministrom odbrane, nažalost, Zoranom Stankovićem, pa je to ipak došlo do medija i izazvalo neke neželjene efekte, pa su morali da vrate stvari na staro.
Veliko je pitanje i zašto se predlaže amnestija upravo za ova krivična dela. U obrazloženju datom kao razlog za donošenje zakona kaže se da je to zato što je podneto oko 2.500 krivičnih prijava u vezi sa ovim krivičnim delima.
Prva stvar, 2.500 krivičnih prijava je izuzetno malo u poslednjih pet godina, ukoliko se zna kolika je popunjenost i koliki je odziv na odsluženje vojnog roka u Vojsci SCG, onda je jasno i na prvi pogled se može videti da je mnogo više lica koja izbegavaju služenje vojne obaveze.
Kada se posmatra sa drugog aspekta, 2.500 krivičnih prijava je malo i zbog toga što za neka druga krivična dela koja su neuporedivo lakša od ovih postoji mnogo više prijava, pa se postavlja pitanje zašto se baš ovo krivično delo odabralo da bi se prema izvršiocima predložila amnestija.
Dakle, mnogo je manja društvena opasnost vezana za neka druga krivična dela i za neke druge prekršaje, pa se nameće i to pitanje zašto, na primer one koji su prešli na crveno svetlo niste oslobodili odgovornosti, njih je svakako mnogo više, pa bi dobar deo obaveze sudovima i prekršajnim organima umanjili, a svakako je društvena opasnost koja ide od ovih prekršaja neuporedivo manja od društvene opasnosti koja izaziva već ko zna koja po redu amnestija za ova krivična dela.
Treba podsetiti i na to da je nakon 5. oktobra već donet jedan zakon o amnestiji. Tada ste tvrdili da je donošenje tog zakona neophodno, zato što je pre toga u Srbiji vladala diktatura, da je to bio neki zločinački režim koji je pokrenuo mnoge ratove, pa da je iz tog razloga veoma bitno da svi oni časni i pošteni građani Srbije koji žele da služe vojsku, ali nisu hteli da služe režim, sada mogu da odgovore toj svojoj obavezi.
Utoliko je i neshvatljivije zašto danas, nakon praktično šest godina od dolaska na vlast tzv. demokratskog režima, donosite ponovo Zakon o amnestiji. Šta je to što je moglo da smeta bilo kome da u prethodnih šest godina služi vojsku? Nije bilo ratova, nije bilo nekih sukoba, koji su to razlozi koji su bilo koga ko želi da služi vojsku i da ispuni tu obavezu mogli da spreče da to izvrši­?
Dakle, kažete dalje u objašnjenju – "Budući da je došlo do bitnih promena društvenih okolnosti u vezi sa izvršavanjem vojne obaveze". Ali, ne kažete naravno koje su to okolnosti, ne kažete da li one traju ili prestaju stupanjem na snagu ovog zakona. I to je, između ostalog, jedan od najvažnijih razloga za podnošenje ovog amandmana. Jer, ukoliko prihvatimo ovakav tekst zakona i ponovo donesemo zakon o amnestiji, ko od vas može bilo kome sutra, prekosutra ili za tri meseca da kaže: idite služite vojsku.
Na ovaj način se u potpunosti obesmišljava služenje vojnog roka, u potpunosti se degradira Vojska SCG, jer oni koji su ispunili svoju obavezu ispadaju ludi, a ne oni koji su tu obavezu ispunjavali.
Veoma je bitno reći i to da ovaj zakon svakako nema nikakve veze sa dijasporom i sa onima koji navodno žive generacijama van zemlje, pa sad ne mogu da dođu, odnosno njihova deca ne mogu da dođu u Srbiju. Jer, ko je čitao Zakon o vojsci, a svakako da su to trebali da učine bar oni koji su donosili ovaj zakon, mogli su da primete da ne postoji obaveza služenja vojnog roka za ona lica koja imaju državljanstvo neke druge zemlje osim Srbije i koji imaju prebivalište u nekoj inostranoj zemlji.
Dakle, za decu naših iseljenika svakako po postojećem zakonu ne postoji obaveza služenja vojnog roka u Srbiji. Ovaj zakon odnosi se isključivo na ove domaće dezertere, jer podsetiću vas, krivična dela za koje je predviđena amnestija su: odbijanje primanja i upotrebe oružja iz člana 202, neodazivanje pozivu i izbegavanje vojne službe iz člana 214, izbegavanje vojne službe onesposobljenjem ili obmanom iz člana 215. i samovoljno udaljenje ili bekstvo iz Vojske Jugoslavije iz člana 217.
Dakle, ovim zakonom će korist izvući isključivo oni koji žive u Srbiji, koji su iz ovih ili onih razloga odbili da služe vojsku. Postavlja se pitanje i na šta je mislio predlagač, koji kaže – amnestirani su oni koji su za vreme rata izvršili ova krivična dela, a za vreme rata ovo su sve kvalifikovani oblici tih krivičnih dela.
Zaprećena je i viša kazna, pa onda, bože moj, što ne bi oslobodili i ove koji sada vrše krivična dela. Ali, onda se sam po sebi nameće odgovor da niko više nikada neće imati niti obavezu niti potrebu da služi vojni rok, jer će reći, ukoliko je sada donet Zakon o amnestiji, biće donet ponovo i za pet godina, jer evo, nema razloga ni sad, neće ga biti ni ubuduće, ali valjda će se naći neka vlada koja će taj zakon doneti.
Mnogo je razloga zbog kojih smo protiv donošenja Zakona o amnestiji. Protiv donošenja tog zakona bili smo i prethodnih puta kada je donošen.
Što se tiče člana 2. na koji sam podneo amandman, traženo je brisanje ovog člana, jer nije bilo moguće popraviti ga ni na koji način, da bi ovo moglo da opstane u pravnom sistemu Republike Srbije, bez obzira šta o tome kaže Zakonodavni odbor.
Član 2. kaže: "Ako protiv lica iz člana 1. ovog zakona nije pokrenut krivični postupak, postupak se neće pokrenuti, a ako je krivični postupak u toku – obustaviće se.
Ako je licu iz člana 1. ovog zakona pravosnažno izrečena kazna zatvora, oslobodiće se od izvršenja te kazne u celini ili u delu koji nije izvršen".
Na ovaj način činite još jednu veliku nepravdu i praktično nagrađujete one koji su uspešnije izbegavali vojnu obavezu.
Dakle, nekolicina onih koji su izbegavali vojnu obavezu imali su tu nesreću, odnosno očigledno nisu imali vezu da protiv njih ne bude pokrenut krivični postupak, pa su eventualno pravosnažno i osuđeni i upućeni na izdržavanje kazne, odslužili, da li tri meseca, šest meseci, godinu dana.
Sada će biti pušteni, a oni koji su bili malo uspešniji u tom izbegavanju, pa su eventualno pobegli u inostranstvo, njih ćete sada nagraditi i reći – što se vas tiče kao da ništa nije bilo.
Zanimljiv je izuzetno i član 7. ovog zakona. Moram reći da je, pored toga što je zakon u celini besmislen, posebno izuzetno besmislen član 7. ovog zakona, jer kaže: "Protiv rešenja o primeni amnestije žalbu mogu izjaviti tužilac, okrivljeni i njegov branilac, osuđeni i lice koje je ovlašćeno da u korist optuženog izjavi žalbu, ako je ono podnelo zahtev", a stav 2. kaže: "Žalba iz stava 1. ovog člana ne zadržava izvršenje rešenja".
Dakle, nama zakonodavac kaže da, ukoliko je protiv nekoga pokrenut postupak ili ukoliko je neko već pravosnažno osuđen za to, pa je na izvršavanju kazne, kada sud po službenoj dužnosti ili na zahtev osuđenog donese rešenje o amnestiji, onda to lice ili njegov zastupnik ima pravo da se žali.
Ali, u drugom stavu istovremeno određujete da, bez obzira što se on žali, žalba ne zadržava izvršenje.
Kada se to prenese na neki stvaran život, treba zamisliti situaciju u kojoj je neko u zatvoru zbog toga što je izbegavao vojnu obavezu, pravosnažno je osuđen na izdržavanje kazne, donese sud rešenje, po službenoj dužnosti, o amnestiji i rešenje o otpuštanju sa daljeg izdržavanja kazne zatvora, a onda se on žali.
Na šta uopšte može da se žali, ukoliko je ovo imperativna odredba zakona, jer ne postoji mogućnost izbora da li ćete vi koristiti ovaj akt milosti države, odnosno da li ćete koristiti Zakon o amnestiji ili ne. Šta taj treba uopšte u žalbi da napiše?
Da li treba da kaže – bez obzira što sam amnestiran, hoću da odslužim kaznu do kraja zato što sam dezertirao, a država onda kaže, jer može tužilac da se žali – ne, bez obzira što si se ti žalio, izađi na slobodu, pa se sa slobode dalje žali, da bi te država vratila u zatvor.
(Predsedavajući: Vreme.)
Završavam. Dakle, ovo je situacija koja je potpuno besmislena. Dobro bi bilo da nam ministar Stojković, kao vrsni pravnik i zagovornik ovog zakona, objasni na šta je mislio kada su predviđena ova rešenja, ko je pisao ovaj zakon, jer verujem, bez obzira na sve, da nije on.
Često se on ne slaže sa zakonskim rešenjima koja mora da zastupa ovde u Skupštini i verujem da zbog toga i sada nije u sali.
Kada je na dnevnom redu neki zakon za koji se on zaista zalaže, za koji misli da će doneti određenu dobrobit građanima Srbije i da će određene političke poene doneti njegovoj stranci i celoj vladajućoj koaliciji, onda se pripadnici vladajuće koalicije i DSS utrkuju ko će izaći za govornicu i objasniti građanima koliku im oni uslugu čine, kako im sve pomažu.
Dakle, ovde je jasno da je ovaj zakon nešto za šta ćete svi dići ruke, ali apsolutno niko nije spreman da izađe ovde za govornicu, da pogleda građanima u oči i kaže – ja sam taj koji rastura vojsku i pomaže dezertere, ja sam taj koji misli da ne treba služiti vojni rok.

Da li još neko želi reč o ovom amandmanu?  Narodni poslanik Rajko Baralić.

Gospođo potpredsednice, gospodine potpredsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, ovo je jedan od zakona koji govori o neprincipijelnosti vladajuće koalicije i o potrebi da se pre mnogo godina dato obećanje pretoči u zakonsko rešenje i da se na taj način obesmisli obaveza, koja je časna i koja je sveta, a to je služenje vojnog roka koji je u funkciji odbrane jedne zemlje i svega što taj pojam definiše i znači.
Ako ste nekada videli u selu domaćina da sam sruši ogradu oko svog imanja, pa da svoje imanje učini dostupnijim vukovima i drugim alama, to je otprilike isto sa ovim zakonom u odnosu na našu zemlju, njenu državnu, nacionalnu, bezbednosnu supstancu i sve drugo što jednu državu i jedan narod čini državom i narodom.
Navešću neke slučajeve, taj slučaj sam navodio i na Odboru za dijasporu koji je razmatrao ovaj zakon. Jedan od najvećih boksera svih vremena, Kasijus Klej ili Muhamed Ali, bio je osuđen i izdržao šest godina robije zbog toga što nije pristao da učestvuje u vijetnamskom ratu, koji je bio porobljivački. Dakle, SAD su na poznati intervencionistički način ušle u Vijetnam i tamo napravile velike zločine.
Dakle, u jednoj državi kakve su SAD, jedan tako poznat čovek i priznat sportista proveo je šest godina na robiji zbog toga što je odbio da se odazove na poziv svoje države.
Mnogo je jednostavnije i lakše i, čini mi se mnogo razumljivije, da oni koji predlažu ovaj zakon kažu – ne treba nam vojska, doći će ovde neka druga vojska da nas štiti od nas samih, pošto mi sami očigledno nismo u prilici.
Ali, bojim se da će doživeti da našu decu mobilišu u neku tuđu vojsku i da naša deca na nekim drugim teritorijama, recimo, mire Talibane sa onim drugima, ili Turke sa Kurdima ili ne znam koga sve još, jer kako se stvari razvijaju, izgleda će tako da se dogodi.
Ko ne ume da ugradi preticanje vodeći državne poslove, sačekaće ga jednog dana sa velikom kamatom koju plaćaju svi u državi, čitav narod, na onom mestu gde to najmanje očekuje. Kome se mi, u stvari, ovde ulagujemo? Nekome ko je imao ili nije imao izbor, nekome ko je imao alternativu da ne bude u zemlji, kad je procenio da ne bi trebalo da bude?
Ili ćemo ostaviti vojnu obavezu u Srbiji, da samo sinovi radnika i seljaka ponovo idu u vojsku, a ovi drugi, zbog velikog učinka nevladinog sektora i uz mogućnost onoga što nudi prigovor savesti, tzv. vojni rok služe civilno, manipulišući do te mere tom mogućnošću da to više ne može da se gleda, da odu na mesta gde provedu 10, 11, 13 meseci i nakon toga, kad to završe, dobiju tamo i radni odnos. Takav slučaj imam u Čačku. Ili se jave jednom u toku dana, da ih vide na deset minuta, pa ih nema po čitav dan, ili ih neko možda angažuje na 200 kilometara nasipa u Srbiji danas. Ne, samo uniformisani vojnici su na nasipima danas.
Nemamo pravo to da radimo našoj deci i da amnestiramo nikoga na taj način, ako smo država, a ako nismo država, onda to treba da priznamo i da zamolimo nekoga da nam uvede formalni protektorat, pošto ovaj neformalni vređa inteligenciju svih poštenih ljudi u ovoj zemlji.
Obraćam se starešinama Vojske SCG, koji su takođe u jednom trenutku, verujući da čine dobro reformišući vojsku na način koji je neprincipijelan i nenormalan, mislili da sebi čine dobro. Ne, ostali su bez vojske, bez radnog mesta, otišli su u penziju, ostali su bez ambulanti, pogašeni su garnizoni po Srbiji, u Čačku više ne postoji puk, u Užicu ne postoji korpus.
Ništa više ne postoji, vojsku možemo da vidimo samo na razglednici ili u nekom starom filmu. Ako je to namera, onda razumem, samo to treba da se kaže. Ja jesam vojnik i jesam starešina i moj će sin biti vojnik, ako u ovoj zemlji bude vojske. Ako ne bude, objasniću mu kakva je to vojska bila i kakva vojska treba da bude. Nema države bez vojske koja je u stanju da zaštiti državu od svega onoga od čega se štite države u celom svetu, tom istom i takvom vojskom. Hvala lepo.

Zahvaljujem se, gospodine Baraliću.
Da li se još neko o ovom amandmanu javlja za reč? (Ne.)
Na član 3. amandman je podneo poslanik Vojislav Milajić.
Predstavnik Vlade, na sednici Narodne skupštine, obavestio je da ne prihvata ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Vojislav Milajić. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, predlagač ovog zakona je u obrazloženju predloga naveo razloge zbog čega je pokrenuo inicijativu za donošenje Zakona o amnestiji.
Između ostalog, naveo je broj ljudi protiv kojih je vođen krivični postupak ili postoje osuđujuće presude i naveo je da je to cifra od 2.500 ljudi. Kao drugi razlog, naveo je da je došlo, pod znacima navoda, "do promena društvenih okolnosti", toliko značajnih da je morao da se donese ovakav zakon o amnestiji, kojim bi se pomilovalo 2.500 dezertera.
Međutim, kada je ministar Stojković obrazlagao ovaj zakon, nije pominjao te razloge, pomenuo je neke druge. Između ostalog, pomenuo je pitanje dijaspore, da ima dosta naših ljudi u inostranstvu koji ne mogu da dođu u zemlju zato što nisu služili vojni rok. Pomenuo je kao razlog i donošenje sličnog zakona o amnestiji u Crnoj Gori.
Kao treći razlog, naveo je da je u proceduri donošenje zakona o otkupu vojnog roka, znači da će postojati mogućnost otkupa – onaj ko ne želi da služi vojni rok, da će moći da da određenu svotu novca da bi izbegao služenje vojnog roka. To su razlozi koji su naveli Vladu da izađe sa ovakvim predlogom zakona. Međutim, ti razlozi apsolutno ne stoje, niti mogu biti prihvatljivi za svaku ozbiljnu državu.
Usvajanjem ovakvog zakona slabi se onaj deo društva i države koji mora da bude stub i stožer, a to je vojska. Stub svake ozbiljne države je vojska i njene oružane snage. Međutim, to se ne radi slučajno i to se reflektuje i na druge oblasti života, kuraže se neki drugi koji ne bi smeli da izađu iz "mišje rupe", pa smo tako imali primer iz Trgovišta.
Juče je ovde pomenuto da menadžer opštine Trgovište hoće da otcepi opštinu i da je pripoji Makedoniji, ako Vlada Republike Srbije ne obezbedi dva miliona evra za razvoj opštine. Naravno, menadžer je iz Demokratske stranke, a Tadić je bio skoro u obilasku opštine Trgovište. Verovatno se menadžer okuražio dolaskom svog predsednika stranke, pa je mogao da da takvu suludu izjavu – da će otcepiti opštinu Trgovište od Srbije i pripojiti je Republici Makedoniji zbog toga što nemaju dva miliona evra, ako im se ne obezbede ta dva miliona.
Hteo bih samo da vas podsetim da opština Trgovište ima 370 km2, a da Malta ima 312 km2. Znači, opština Trgovište je veća od države Malte, a da ne govorim od Andore, Lihtenštajna, Luksemburga itd. Takve ideje mogu samo da padnu na pamet ljudima koji imaju određenih zdravstvenih problema. Drugo, tako nešto mogu da izgovore na radio "OK", mislim da se tako zove radio u Trgovištu.
Znači, on je to javno izneo preko medija. Mogu da izjave tako nešto samo ako se stvori povoljna društvena klima. Znači, stvore se uslovi da neko može da izađe sa takvom idejom i sa takvom tezom, da trguje teritorijom države i da je bukvalno prodaje. Inače, to je manir Demokratske stranke, pošto je kod njih sve za prodaju. Nema stvari koju oni ne bi prodali i sa kojom ne bi trgovali. To mogu da rade samo ako im se dopusti.
Ako pretendujemo da budemo ozbiljna država, taj čovek mora da bude iza rešetaka, a ne da bude menadžer opštine Trgovište. To možda može kod Borisa Tadića, kao predsednika Demokratske stranke, ali ako pretendujemo da budemo ozbiljna država, taj čovek mora da bude u zatvoru.
Hteo bih da napomenem da je u skupštinskoj proceduri bio Predlog zakona o boračkoj i invalidskoj zaštiti i da je povučen, čini mi se pod pritiskom socijalista Vlada je povukla taj zakon. Taj zakon je vrlo interesantan da se uporedi sa ovim zakonom i da se vide dve kategorije lica.
Zakonom o boračkoj i invalidskoj zaštiti regulišu se odnosi i prava ljudi koji su ili ranjeni ili oboleli zbog ratnih dejstava i članova porodica palih boraca, civilnih žrtava rata i civilnih invalida rata. Znači, ljudi koji su nastradali od rata i koji su oštećeni u ratu. Država je tim zakonom predložila umanjenje određenih prava. Broj prava je ostao isti, ali ukupan fond primanja je skresan za otprilike 25%. Bili su i protesti ratnih vojnih invalida pre dve nedelje, pa je pod tim pritiskom Vlada povukla zakon iz procedure.
Sa jedne strane, imate kategoriju lica koji su se odazvali na poziv države i učestvovali u ratnim sukobima i, nažalost, nastradali na ovaj ili onaj način, a sa druge strane imate kategoriju lica koji nisu hteli da nose pušku u mirnodopskim uslovima. Pošto se ovaj zakon o amnestiji odnosi na lica od 7. oktobra 2000. pa do dana usvajanja ovog zakona, koliko znam nije bilo rata na teritoriji Republike Srbije, tako da nisu bili ugroženi da su morali da beže ili napuste vojsku ili da odbiju nošenje oružja.
Postoje ljudi koji se plaše, uvek je u ratu bilo ljudi koji su dezertirali zbog straha, neko se više boji, neko manje, ali u mirnodopskim uslovima njih 2.500 neće da služi vojni rok ili odbija da primi naoružanje i sada raspravljamo ovde šta ćemo sa njima, pa nema smisla, treba da se amnestiraju.
Mogli bismo i da dođemo dotle da im nadoknadimo štetu koju su pretrpeli zbog bekstva iz zemlje, što su morali da se kriju po inostranstvu, da im platimo putne troškove, smeštaj u hotelu. Onda bi i to trebalo da uradimo. Nema smisla, ljudi su se izložili ogromnim troškovima, pogotovo onaj ko je bio više godina u inostranstvu; znate koliki su troškovi u inostranstvu, mnogo je skuplji život nego ovde.
Ako poredite ta dva predloga zakona, ovo je, u najmanju ruku, neljudski da se usvoji prema ovoj drugoj kategoriji ljudi koji su se odazvali na poziv otadžbine, učestvovali u ratu. Nažalost, neko od njih je platio previsoku cenu i ostao osakaćen, obogaljen, neko je poginuo, unesrećio svoju porodicu. Kada se uporede te dve kategorije ljudi, mislim da je sramota, prema onima koji su se odazvali na poziv države, da se usvoji ovakav zakon.
Na kraju, hteo bih da kažem, radi istine, pošto je ovde pominjan dr Vojislav Šešelj i njegova pobeda na izborima 1991. godine. Nisam hteo da se javljam kada je bila rasprava, ali radi istine, moram da kažem da su dopunski izbori u Rakovici bili u junu 1991. godine, da su mu protivkandidati bili Borisav Pekić iz Demokratske stranke, Jova Marjanović iz SPO, profesor političkih nauka i iz SPS neki čovek iz Rakovice, ne znam tačno kako se zove, više se nije pojavljivao u politici, tako da sam ga izgubio iz vida.
Dr Vojislav Šešelj ih je pobedio u većinskom sistemu u prvom krugu. Bukvalno ih je očistio i u prvom krugu je uzeo preko 60% glasova u odnosu na sve ostale kandidate.
To je na konto te priče o nameštanju izbornih rezultata. Ne može da se namesti volja građana. Volja građana je neprikosnovena i građani su na najbolji način pokazali šta misle o dr Vojislavu Šešelju, da ne pominjem izbore iz 1997. godine, gde je oduvao i Zorana Lilića i Milana Milutinovića, a znate i sami kako su socijalisti oborili taj izborni rezultat dr Vojislava Šešelja. Hvala.

Da li se još neko javlja za reč o ovom amandmanu? Gospodin Momir Marković, pa Nataša Jovanović.

Dame i gospodo narodni poslanici,  kad god ujutru dolazim u Skupštinu i vidim policijski auto ovde preko puta, pomislim da je proradila pravna država, pa su došli da hapse ili Borisa Tadića ili ovog njegovog direktora Narodne kancelarije, ovog njegovog tajkuna što prodaje sekunde građanima Srbije. Naravno, vidim posle da su to njihove pratnje, da ih policija još uvek čuva, a sada da vam kažem zbog čega očekujem da pravna država proradi i da na kraju i Boris Tadić nađe mesto u Bačvanskoj.
Imali smo vojsku koja je po snazi bila peta u svetu, respektabilnu vojsku, vojsku koja je bila i naoružana i obučena i pripremljena za odbranu zemlje. Onda su došli ratovi i ta vojska je uspela da odbrani sve što je stavljeno pred nju.
Poslednji primer je kada se ta vojska suprotstavila NATO paktu, 19 zemalja NATO pakta i uspešno odbranila državu i narod od agresije, a onda za ministra dođe Boris Tadić. To je onaj isti Boris Tadić koji je u Nikincima, da bi se dodvorio zapadnim mentorima i njihovim blagajnicima, uništio u samo jednom turnusu dve i po hiljade raketa "Strela 2M", raketa koje su oborile najveći broj krstarećih raketa.
Najveći broj krstarećih raketa oborilo je svaki avion koji je došao na domet od 2.000 metara, kao i sve bespilotne letelice. Tu raketu je trebalo uništiti i Boris Tadić je to uradio. Prvi zločin prema državi, prema vojsci.
Šta se dalje dešavalo i sami ste svedoci, koliko je onda već tenkova, topova, naoružanja odlazilo na otpad, rezano i prodavano kao staro gvožđe.
Posle njega dođe onaj Davinić, čovek koga je 40 godina NATO pripremao da završi posao ovde u Srbiji i usput da uzme neku kintu, jer mu je mala apanaža i ministarska plata i ono što ga NATO pakt plaća i njegova penzija. Onda sa Izraelom sklopi ugovor, gde smo dobili satelit. Šta je taj satelit snimao, ni dan-danas nikome nije jasno, ali ova država treba 40 miliona evra da isplati Izraelu.
Naravno, ode Davinić i onda, kako redosled ide, prvo smo imali Tadića, pa špijuna, na kraju dolazi mrtvozornik Zoran Stanković. To je onaj isti ministar koji sada treba do kraja da uništi rukovodni kadar u vojsci. Koliko je do sada otpustio vojnih lica? Ne zna se. Koliko je najkvalitetnijih generala penzionisao, sa 48 godina general odlazi u penziju. Nema generala koji dođe do čina generala sa 48 godina. Sedamsto i nešto potpukovnika i pukovnika spremaju sada da penzionišu, a penzionišu čoveka zato što je otišao na sahranu, tj. da oda poštu Slobodanu Miloševiću.
Dame i gospodo narodni poslanici, ovo je tačka na "i". Dve i po hiljade dezertera, dve i po hiljade je onih koji su otišli u inostranstvo i nisu se odazvali pozivu, nisu služili vojsku, i pored toga što je postojala mogućnost civilnog služenja vojnog roka i što je moglo i u samoj vojsci, u uniformi, da se ne nosi oružje, taj poziv na prigovor savesti. Lagodno deca "buldožer revolucije" otišla.
Da se razumemo nešto, posle "buldožer revolucije", posle 7. oktobra to su oni koji su pobegli od vaše demokratije, to su vaše junoše koje su palile Skupštinu pa posle toga otišle. Sada im treba dati pomilovanje, odnosno amnestirati ih. Pa šta ćemo sa decom koja služe vojsku? Najveća nakarada koja je mogla da bude napravljena je to takozvano civilno služenje vojnog roka. Četiri stotine i nešto sedi u "Zelenilu Beograd", služi vojni rok potkresujući ruže, i skoro 200 njih služi u Narodnom pozorištu.
Narodno pozorište ima 150 sedišta, a 200 njih služi vojsku i kad je nadošao Dunav, kada je trebalo da se izađe, da se pomogne, nijedan od tih koji civilno služe vojni rok nije se odazvao. Ali, došla je jedinica iz Jakova, raketni divizion i inženjerijska četa, došli su, postavili šator, ceo dan kapetan dežura sa našim komandantom štaba civilne zaštite u Zemunu. Dežura se pored "Šarana", pored Goveđeg broda; dole prema keju u Zemunu. Umesto da te ljude nagradite, poslaćete ih u penziju, a one koji su se pokupili i otišli sada ćete amnestirati.
Dame i gospodo narodni poslanici, smatram da ovaj zakon, ne samo ovaj član, nego ceo zakon treba odbaciti.
Ne sme se prihvatiti ovako nešto. Sutra niko više u vojsku neće ići, ni da se obuči da brani porodicu, a kamoli otadžbinu.
Usput, želeo bih da postavim poslaničko pitanje, a u vezi sa jednim visokim funkcionerom vladajuće koalicije koji je takođe zagovarao slične zakone na nivou državne zajednice Srbije i Crne Gore. Interesuje me da li je tačno da je njegov sin služio vojsku u Izraelu?

Da li se još neko javlja o ovom amandmanu? (Ne.)
Na član 4. amandman je podnela poslanik Vjerica Radeta.
Predstavnik Vlade, na sednici Narodne skupštine, obavestio je da ne prihvata ovaj amandman.
Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? Izvolite, gospođo Radeta.

Dame i gospodo, 24. februara održali smo veličanstveni miting, povodom tri godine boravka Vojislava Šešelja u Hagu, miting na kojem smo podržali herojsku borbu našeg predsednika u tom zločinačkom kazamatu i u kojem smo osudili taj takozvani sud zbog čega Vojislavu Šešelju tri godine, a i više je prošlo, ne počinje suđenje. Bard srpskog glumišta, pokojni Danilo Lazović rekao je, odnosno javno čestitao generalu Božidaru Deliću što je penzionisan u 40 i nekoj godini, jer zabrinuo bi se za njega da je kod ovog i ovakvih ministara aktivni general.
To vam je, dame i gospodo, odnos pravog patriote prema rukovodstvu Vojske Srbije i Crne Gore i to je stav koji je aktuelan od dolaska DOS-a na vlast, odnosno od petooktobarske "buldožer revolucije", a jedna od tekovina te revolucije jeste uništavanje Vojske Jugoslavije tada, a danas Vojske Srbije i Crne Gore. Činili ste sve.
Kada kažem: činili ste, mislim na sve one koji podržavaju vladajuću koaliciju i one koji su podržavali DOS od 2000. godine do danas i na republičkom i na saveznom nivou. Sada to već nije savezni, nego nivo državne zajednice. Dakle, sve ste činili da uništite vojsku upravo zato što ste znali da je srpski narod uvek voleo svoju vojsku, da voli uniformu, da ceni vojsku.
Trudili ste se da sve ono što je bila veličina u srpskom narodu svedete na neki nivo koji treba da bude prezren od tog istog naroda. Naravno, niste uspeli kada je u pitanju tadašnja vojska Jugoslavije, a danas Vojska SCG.
Reći ću nekoliko konkretnih primera kako su se ministri od Borisa Tadića do ovog današnjeg zlikovca, Zorana Stankovića, ponašali prema vojsci i na taj način doprinosili ugledu vojske i uništavanju poverenja građana Srbije u vojsku.
Šta je suština onoga što je današnja vojska?
Suština je da pripremate mirovne snage, da naši vojnici, naši mladići idu da ginu u Irak, Avganistan; da idu tamo da se bore, odnosno da prolivaju krv u borbi za one tamo koji su pod okupacijom, kao što je i deo naše teritorije, odnosno kao što je Srbija, zahvaljujući vama, pod neposrednom okupacijom i zahvaljujući Vuku Draškoviću i njegovom potpisu na onaj sramni ugovor koji je dozvolio prelazak NATO snaga preko teritorije Srbije i Crne Gore.
Govorio vam je i gospodin Vučić danas i pitao, zbog čega je ovaj ministar Stanković, a on je poznat kao jedan od vođa farmaceutske mafije, na VMA ukinuo farmaceutsku službu da bi ćerki Jove Đoga dao otkaz, njegovoj ženi takođe. Zašto je potpukovnik Milisav Pančić dobio otkaz i sada je sa porodicom na ulici bez rešenog stambenog pitanja, u fazi rešavanja postupka za penzionisanje pre vremena, zato što je u vojničkoj uniformi, onako kako i dolikuje, stajao pored odra svog vrhovnog komandanta – bivšeg predsednika Srbije i Jugoslavije, Slobodana Miloševića.
Dalje, vaš odnos se ogleda i u tome što, recimo neko je ovde govorio malopre, Momir Marković čini mi se, o onim nevidljivim koje su uništavali naši piloti, za vašu informaciju, pilot koji je bio vrlo aktuelan u ono vreme kada je oboren onaj nevidljivi avion, danas je, verovali ili ne, zaposlen u jednoj palačinkarnici u Kraljevu, tako mu se odužio ministar i oni prethodni ministri, i ovaj Stanković i Tadić i tako pokazuju svoj odnos prema onima koji su bili spremni da ginu za otadžbinu, odnosno da brane svoju otadžbinu.
U Kraljevu je posle više godina odbijanja rukovodstva opštine Kraljevo postavljena spomen-ploča momcima koji su izginuli na ratištu na Kosovu i Metohiji. Zašto kažem posle više godina – zato što je opštinsko rukovodstvo odbijalo da postavi tu spomen-ploču sa obrazloženjem da bi postojanje takve spomen-ploče smetalo stranim delegacijama koje dolaze u Kraljevo.
Zašto vam ovo spominjem? Zato što sam u Kraljevu bila pre dva dana i zato što sam razgovarala sa ženom koja se zove Gospava Pilipović, kojoj je na Kosovu i Metohiji poginuo sin Tomislav, a njen muž Ilija je 2001. godine otišao na grob svog sina i nikada se nije vratio.
Dakle, ta Gospava Pilipović je preklinjala vlasti u Kraljevu da na tu spomen-ploču stave ime njenog poginulog sina Tomislava, jer on nema drugog mesta gde bi moglo njegovo ime da bude upisano, a bio je borac Vojske Jugoslavije. Nisu joj dozvolili, rekli su joj da njen sin koji je poginuo na Kosovu i Metohiji nije rođen u Kraljevu.
Molila je ta gospođa da se javnost Srbije upozna sa tako zaista strašnom činjenicom.
Ko zna koliko još sličnih primera imate i umesto da brinete o takvim stvarima, neverovatno je da neko može naglas da se smeje dok se govori o momcima koji su poginuli na Kosovu i Metohiji. Umesto da vodite računa o takvim ljudima i porodicama, vi predlažete zakon o amnestiji.
Najpre, da objasnim još jednu činjenicu, vezano za ministra za dijasporu, Vukčevića, koji je pokušavao valjda, kako sam shvatila, da ovaj zakon bude njegov, odnosno da bude predlog njegovog ministarstva, iako blage veze nema sa tim ministarstvom.
Skoro je u SRS došao čovek koji je rodom iz Belog Manastira i koji je komšija ovom ministru Vukčeviću. Primila sam ga, razgovarala sa tim čovekom, pokazao mi je fotografije velelepne kuće ministra Vukčevića u Belom Manastiru koju mu je izgradila ustaška hrvatska država, kao navodno, adaptirali mu u toku rata porušenu kuću, a njegova kuća uopšte nije porušena.
Čovek koji je došao da nam pokaže tu sliku i da razgovara o tome i da traži da o tome govorimo u javnosti takođe mi je pokazao svoju kuću koja zaista jeste uništena i porušena u toku rata. Naravno, njegovu kuću niko nema nameru da popravlja, jer hrvatska ustaška država popravlja kuće samo onima koji su u dobrim odnosima sa njima.
Dakle, zakon o amnestiji ste predložili, a ovo je već drugi zakon. To je vrlo interesantno – da je odmah posle 5. oktobra donet Zakon o amnestiji, gde su amnestirani svi oni koji se nisu odazvali vojnim pozivima.
Tada je svima u Srbiji bilo jasno da se taj zakon donosi zato što je Zoran Đinđić bio jedan od onih koji se nisu odazvali vojnom pozivu i zato što je u to vreme sa Milom Đukanovićem tražio da Zapad produži bombardovanje Srbije i Crne Gore, i što je pokazivao koje su to mete koje bi trebalo da se bombarduju, da bi se priča o tome bar privremeno zaustavila.
Tada je donet Zakon o amnestiji i amnestirani su svi koji se do tada nisu odazvali vojnom pozivu. Vi sada amnestirate lica koja su od 7. oktobra 2000. godine do dana stupanja na snagu ovog zakona učinila četiri krivična dela. Dakle, prvo je trebalo jasno da kažete da je ovo amnestija za krivična dela.
Pitam vas, zašto niste predložili zakon gde bismo amnestirali one koji su osuđeni ili na kazne zatvora, na uslovne kazne ili eventualno na novčane kazne, zato što su možda negde izvršili neku sitnu krađu jer nisu imali šta da jedu, pošto su članovi porodice ostajali bez posla, kao posledica donošenja i uvođenja tzv. demokratije u Srbiji. Neki nisu ništa ukrali, kao npr. ova žena koja se juče ubila zato što je dobila otkaz, a pre dve godine je dobila orden rada, kao najbolji radnik u svojoj firmi.
Naravno, neko završi tako što mora da se ubije, jer ne može da preživi od vaše demokratije, neko možda mora nešto sitno da ukrade da bi nahranio decu i porodicu. Pa onda bi bilo humanije da ste doneli zakon da se amnestiraju oni koji su eventualno zbog takvih krivičnih dela osuđeni ili se vodi postupak protiv njih, nego oni koji su počinili ova krivična dela. Zaista su teška sva ova krivična dela koja ste nabrojali u članu 1. Predloga zakona.
S obzirom da se zakon odnosi samo na one koji su počinili krivična dela do stupanja na snagu ovog zakona, ipak pozivam sve regrute da, bez obzira na ovaj zakon, služe vojsku, da služe pravu vojsku, a ne poput ovog Tadićevog savetnika, Vuka Jeremića, da budu spremačice i bebi-siterke po bolnicama i domovima zdravlja, nego da stvarno služe vojsku, jer ne verujem da će buduća skupštinska većina ikada doneti Zakon o amnestiji onih koji ne budu služili svoju vojsku onako kako se očekuje od svakog poštenog građanina Srbije.
U čemu se još ogleda ponašanje vojnog vrha, pre svega ministra Stankovića? U tome da uporno obećava hapšenje Ratka Mladića, privodi članove njegove porodice; privodi na saslušanje prijatelje njegovog sina; šalje finansijsku inspekciju, kao da je sin Ratka Mladića lud, pa nije izvršavao svoje obaveze prema državi, znajući od kada ga drže na oku i od kada samo čekaju da napravi neki prekršaj, ne bi li mu zatvorili firmu i tako ga naterali da dođe možda i u materijalnu zavisnost da na koji god način izda svog oca.
Naravno, ne očekujemo da to može da se desi, ali je strašno nešto što sam ovih dana pročitala, pošto se već nekoliko meseci produžava rok za izručenje Ratka Mladića, a poslednji rok koji je objavljen u medijima koji su takođe pod vašom kontrolom, jeste da će Ratko Mladić biti uhapšen na Uskrs.
To je nešto zaista strašno. Nadam se da se to neće desiti, ali zamislite kako to asocira na ustaške zločine, još iz one NDH-azije 1941. godine, pa onda iza ovih poslednjih ratova, jer su oni sva takva zlodela činili na velike srpske praznike – i na Vaskrs i na Božić. Naravno, vi to znate, na Vidovdan ste hapsili Slobodana Miloševića, pridružili ste se već tada takvima, konkretno ustašama, jer se jedino ustaše tako ponašaju prema srpskom narodu.
Još jednu rečenicu samo, pošto vidim da sam potrošila vreme, izvinjavam se, završiću. Oni koji nas optužuju da mi zagovaramo da Srbija treba da ima vojsku, naravno da treba da ima, a to da mislimo da treba da imamo vojsku zato što se spremamo za ratovanje, to naravno nije tačno, ne spremamo se u rat, ali mislimo da država treba da ima vojsku i u miru, jer vidite, ovih dana jedini dobrovoljci koji Srbiju brane od Dunava i Save su vojnici Srbije i Crne Gore. Hvala.

Da li se još neko javlja za reč? (Ne.)
Na član 5. amandman je podneo narodni poslanik Milovan Radovanović.
Predstavnik Vlade, na sednici Narodne skupštine, obavestio je da ne prihvata ovaj amandman.
Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? Reč ima narodni poslanik Nataša Jovanović, javio se i gospodin Krasić.