Gospodo predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, onaj ko uređuje naš život je uredio da upravo ovaj zakon bude na dnevnom redu u veliku ili svetu nedelju. Mislim da je to povoljan znak i to je za mene neko ohrabrenje, jedna obaveza više, emocionalna obaveza. Žao mi je što nije gospodin ministar tu, žao mi je što nije tu i gospođica Nataša Jovanović, pošto je pokazala veliku brigu, kao i svi uostalom, zaista ozbiljnu i nežnu brigu kada je u pitanju ovaj aspekt života našeg društva, rekao bih religijski aspekt.
Međutim, za razliku od onih koji su tu brigu iskazali sa prevelikom zebnjom, mislim da je u samom biću, u svojstvu religije da ona samu sebe najbolje štiti. Dakle, kao što smo već spomenuli, u toku jednog dugog perioda došlo je do apstiniranja od religije, barem na jedan otvoren i javni način.
Pokazalo se da je bio potreban samo jedan mali prelomni trenutak, tamo negde početkom 90-tih, da se pokaže kako ljudi i dalje idu u crkve ili u džamije, kako su ponovo pune medrese, sjemeništa i bogoslovije đaka i studenata.
Kao fenomen, vera je sama u sebe neuništiva. I upravo ono što je smisao i svrha ovog zakona, jeste da se to pitanje maksimalno uredi, ne gušeći slobodu, naprotiv, organizujući slobodu veroispovesti, a ono što prave, humano utemeljene verske zajednice ili religije imaju u svojoj osnovi, u svom biću, to je upravo širenje jedne humanističke poruke, između ostalog.
Elem, crkvu uvek moramo da povežemo sa moralom, kao prvom institucijom koja zapravo i kanonizuje moralne odnose u društvu. Dakle, moralna uverenja, moralna načela, moralne maksime, one nalaze svoj prvi iskaz u crkvama i u verskim zajednicama. Zbog toga, kada danas govorimo o ovom zakonu, u stvari, mi uređujemo odnos crkve u javnom prostoru.
Tačno je to da je odnos između crkve i države odnos saradnje i to je dobro. Isto tako, tačno je da je vera u svojoj najdubljoj osnovi nešto što pripada privatnosti i individualnom odnosu čoveka. Međutim, ovde se ta privatnost konstituiše u odnosu na državu, a ne u odnosu na javnost, jer u biću crkve jeste da širi poruku. Sve crkve su misionarske.
Dakle, ovde uređujemo javni prostor u kome će da deluju crkvene zajednice. Kao što sam rekao da je jedna od bitnih društvenih funkcija crkve moral, rekao bih da je to i taj osećaj spasenja koji, barem u našem društvu, ne bi trebalo da bude previđen, da ne bude zanemaren.
Setimo se samo jednog od skorijeg događaja, kada su nas bombardovali, pa nas je udostojio svoje solidarnosti i svoje posete patrijarh Moskovski i cele Rusije Aleksej. Sećate se onog ogromnog broja ljudi, gde su bili funkcioneri ove države, gde je možda u tom velikom okupljenom svetu bilo ljudi koji su bili ateisti, ali to je bio jedan profilaktički trenutak, u kome se kroz tu solidarnost koju je pokazala Ruska pravoslavna crkva, podržao i naš narod u jednom od teških trenutaka u njegovoj novijoj istoriji, rekao bih čak i u njegovoj svakodnevnoj egzistenciji, jer tih dana su padale bombe. Mislim da čak ni taj dan nisu napravili pauzu u bombardovanju naše zemlje i našeg naroda.
Takođe, ne treba prevideti i činjenicu da je SPC, kao crkva većinskog naroda, bitno učestvovala i u očuvanju njegovog nacionalnog identiteta i mi danas pamtimo i državotvornu ulogu SPC. Naravno, država je odvojena od religije.
Rekao bih da je čak i u intencijama humanistički utemeljene crkve bila namera da se odvoji državna vlast od religijske svesti, ali to ne znači da religijska svest ne treba da bude prisutna u tom javnom prostoru, između ostalog i kao podsećanje na veličanstvenu ulogu crkve i religije u izgradnji moderne srpske evropske države.
To čak nema veze sa konfesionalnom opredeljenošću. Mislim da to cene svi, i oni koji nisu članovi SPC.
Kada je u pitanju uređivanje položaja crkve u javnom prostoru, ovde se pokazala jedna mala nedoumica kada je u pitanju odnos univerzalnih zakona, pre svega ustavnog i pravnog sistema i autonomije kojom može da raspolaže svaka crkvena zajednica u našoj zemlji. Tu se radi o onome što pravnici zovu supsumirano pravo. To znači da je crkveno pravo, naravno, ispod građanskog prava, ispod onoga što reguliše Ustav i što regulišu drugi zakoni i da, normalno, nijedno svešteno lice, nijedan član crkve ne može da učini nekažnjeno prestup kada je u pitanju građansko zakonodavstvo.
Ovde se radi do tome da crkva ima autonomiju da uređuje svoj život prema svojim načelima, prema svojim vrednostima, unutar sebe, a da to ni na koji način ne može da bude u suprotnosti ili u protivurečnosti sa opštim zakonodavstvom jedne zemlje.
Najzad, ono na šta bih želeo da skrenem pažnju, to je jedna misao koja je porođena pre nekih 50-tak godina, izrekao ju je jedan engleski teoretičar civilizacije, Arnold Tojnbi. On je rekao - religije su kičma civilizacije.
Dakle, prosto, najveći broj ljudi veruje, najveći broj ljudi u svetu, pa naravno i kod nas, najznačajniji deo svog identiteta povezuje sa verskom pripadnošću. Na ovome prostoru se, nažalost, tokom istorije događalo da zloupotreba religije tokom vekova, a možda i tokom milenijuma dovede do antagonizacije crkava i do antagonizacije veroispovesti, odnosno pripadnika crkava.
Mislim da upravo ovaj zakon u tom svom demokratskom, slobodoumnom aspektu, i mislim da je to bila osnovna intencija predlagača zakona, upravo ide na to da se na ovom prostoru konačno crkvene zajednice, velike tradicionalne crkve i veroispovesti, izađu iz tog modusa gde su bili antagonizirani i da počnu da sarađuju. Dakle, da pre svega imaju ravnopravan tretman u javnom prostoru, a da se zatim i u odnosu prema državi, koja ipak uređuje celinu društvenih odnosa, pokaže da su to konstruktivni faktori za unapređenje čitave naše zemlje i svih odnosa u ovom društvu.
Pošto je došao gospodin ministar, prosto bih ponovio misao sa početka, a to je da je izuzetno važno da se pokazala briga, kada kažem briga zaista mislim u najdubljem filozofskom smislu te reči, da se pokazala briga za ovaj aspekt života našeg društva. Ako smem da pohvalim ministra, jako mi se dopao entuzijazam i optimizam u načinu kako je u svom pledoajeu branio ovaj zakon.