DRUGA SEDNICA, PRVOG REDOVNOG ZASEDANjA, 17.04.2006.

9. dan rada

PRIVREMENE STENOGRAFSKE BELEŠKE
(neredigovane i neautorizovane)

REPUBLIKA SRBIJA
NARODNA SKUPŠTINA

DRUGA SEDNICA, PRVOG REDOVNOG ZASEDANjA

9. dan rada

17.04.2006

Sednicu je otvorio: Predrag Marković

Sednica je trajala od 10:10 do 21:50

OBRAĆANJA

Predrag Marković

G17 Plus | Predsedava
Hvala, gospođice Jovanović. Neophodna je pauza od pet minuta, a potom će govoriti narodni poslanici Dragoljub Kojičić, pa narodni poslanik Miroslav Nedeljković, pa narodni poslanik Borko Ilić, pa narodni poslanik Milan Veselinović. Hvala vam.
(Posle pauze – 20,45)

Radojko Obradović

Demokratska stranka Srbije | Predsedava
Možemo da nastavimo. Zahvaljujem svim poslanicima koji su izražavali brigu za predsedavajućeg.
Reč ima narodno poslanik Dragoljub Kojčić.

Dragoljub Kojčić

Demokratska stranka Srbije
Gospodo predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, onaj ko uređuje naš život je uredio da upravo ovaj zakon bude na dnevnom redu u veliku ili svetu nedelju. Mislim da je to povoljan znak i to je za mene neko ohrabrenje, jedna obaveza više, emocionalna obaveza. Žao mi je što  nije gospodin ministar tu, žao mi je što nije tu i gospođica Nataša Jovanović, pošto je pokazala veliku brigu, kao i svi uostalom, zaista ozbiljnu i nežnu brigu kada je u pitanju ovaj aspekt života našeg društva, rekao bih religijski aspekt.
Međutim, za razliku od onih koji su tu brigu iskazali sa prevelikom zebnjom, mislim da je u samom biću, u svojstvu religije da ona samu sebe najbolje štiti. Dakle, kao što smo već spomenuli, u toku jednog dugog perioda došlo je do apstiniranja od religije, barem na jedan otvoren i javni način.
Pokazalo se da je bio potreban samo jedan mali prelomni trenutak, tamo negde početkom 90-tih, da se pokaže kako ljudi i dalje idu u crkve ili u džamije, kako su ponovo pune medrese, sjemeništa i bogoslovije đaka i studenata.
Kao fenomen, vera je sama u sebe neuništiva. I upravo ono što je smisao i svrha ovog zakona, jeste da se to pitanje maksimalno uredi, ne gušeći slobodu, naprotiv, organizujući slobodu veroispovesti, a ono što prave, humano utemeljene verske zajednice ili religije imaju u svojoj osnovi, u svom biću, to je upravo širenje jedne humanističke poruke, između ostalog.
Elem, crkvu uvek moramo da povežemo sa moralom, kao prvom institucijom koja zapravo i kanonizuje moralne odnose u društvu. Dakle, moralna uverenja, moralna načela, moralne maksime, one nalaze svoj prvi iskaz u crkvama i u verskim zajednicama. Zbog toga, kada danas govorimo o ovom zakonu, u stvari, mi uređujemo odnos crkve u javnom prostoru.
Tačno je to da je odnos između crkve i države odnos saradnje i to je dobro. Isto tako, tačno je da je vera u svojoj najdubljoj osnovi nešto što pripada privatnosti i individualnom odnosu čoveka. Međutim, ovde se ta privatnost konstituiše u odnosu na državu, a ne u odnosu na javnost, jer u biću crkve jeste da širi poruku. Sve crkve su misionarske.
Dakle, ovde uređujemo javni prostor u kome će da deluju crkvene zajednice. Kao što sam rekao da je jedna od bitnih društvenih funkcija crkve moral, rekao bih da je to i taj osećaj spasenja koji, barem u našem društvu, ne bi trebalo da bude previđen, da ne bude zanemaren.
Setimo se samo jednog od skorijeg događaja, kada su nas bombardovali, pa nas je udostojio svoje solidarnosti i svoje posete patrijarh Moskovski i cele Rusije Aleksej. Sećate se onog ogromnog broja ljudi, gde su bili funkcioneri ove države, gde je možda u tom velikom okupljenom svetu bilo ljudi koji su bili ateisti, ali to je bio jedan profilaktički trenutak, u kome se kroz tu solidarnost koju je pokazala Ruska pravoslavna crkva, podržao i naš narod u jednom od teških trenutaka u njegovoj novijoj istoriji, rekao bih čak i u njegovoj svakodnevnoj egzistenciji, jer tih dana su padale bombe. Mislim da čak ni taj dan nisu napravili pauzu u bombardovanju naše zemlje i našeg naroda.
Takođe, ne treba prevideti i činjenicu da je SPC, kao crkva većinskog naroda, bitno učestvovala i u očuvanju njegovog nacionalnog identiteta i mi danas pamtimo i državotvornu ulogu SPC. Naravno, država je odvojena od religije.
Rekao bih da je čak i u intencijama humanistički utemeljene crkve bila namera da se odvoji državna vlast od religijske svesti, ali to ne znači da religijska svest ne treba da bude prisutna u tom javnom prostoru, između ostalog i kao podsećanje na veličanstvenu ulogu crkve i religije u izgradnji moderne srpske evropske države.
To čak nema veze sa konfesionalnom opredeljenošću. Mislim da to cene svi, i oni koji nisu članovi SPC.
Kada je u pitanju uređivanje položaja crkve u javnom prostoru, ovde se pokazala jedna mala nedoumica kada je u pitanju odnos univerzalnih zakona, pre svega ustavnog i pravnog sistema i autonomije kojom može da raspolaže svaka crkvena zajednica u našoj zemlji. Tu se radi o onome što pravnici zovu supsumirano pravo. To znači da je crkveno pravo, naravno, ispod građanskog prava, ispod onoga što reguliše Ustav i što regulišu drugi zakoni i da, normalno, nijedno svešteno lice, nijedan član crkve ne može da učini nekažnjeno prestup kada je u pitanju građansko zakonodavstvo.
Ovde se radi do tome da crkva ima autonomiju da uređuje svoj život prema svojim načelima, prema svojim vrednostima, unutar sebe, a da to ni na koji način ne može da bude u suprotnosti ili u protivurečnosti sa opštim zakonodavstvom jedne zemlje.
Najzad, ono na šta bih želeo da skrenem pažnju, to je jedna misao koja je porođena pre nekih 50-tak godina, izrekao ju je jedan engleski teoretičar civilizacije, Arnold Tojnbi. On je rekao - religije su kičma civilizacije.
Dakle, prosto, najveći broj ljudi veruje, najveći broj ljudi u svetu, pa naravno i kod nas, najznačajniji deo svog identiteta povezuje sa verskom pripadnošću. Na ovome prostoru se, nažalost, tokom istorije događalo da zloupotreba religije tokom vekova, a možda i tokom milenijuma dovede do antagonizacije crkava i do antagonizacije veroispovesti, odnosno pripadnika crkava.
Mislim da upravo ovaj zakon u tom svom demokratskom, slobodoumnom aspektu, i mislim da je to bila osnovna intencija predlagača zakona, upravo ide na to da se na ovom prostoru konačno crkvene zajednice, velike tradicionalne crkve i veroispovesti, izađu iz tog modusa gde su bili antagonizirani i da počnu da sarađuju. Dakle, da pre svega imaju ravnopravan tretman u javnom prostoru, a da se zatim i u odnosu prema državi, koja ipak uređuje celinu društvenih odnosa, pokaže da su to konstruktivni faktori za unapređenje čitave naše zemlje i svih odnosa u ovom društvu.
Pošto je došao gospodin ministar, prosto bih ponovio misao sa početka, a to je da je izuzetno važno da se pokazala briga, kada kažem briga zaista mislim u najdubljem filozofskom smislu te reči, da se pokazala briga za ovaj aspekt života našeg društva. Ako smem da pohvalim ministra, jako mi se dopao entuzijazam i optimizam u načinu kako je u svom pledoajeu branio ovaj zakon.

Radojko Obradović

Demokratska stranka Srbije | Predsedava
Narodni poslanik Miroslav Nedeljković, a posle njega narodni poslanik Borko Ilić.

Miroslav Nedeljković

Poštovani narodni poslanici, mislim da i vi delite moj utisak da je najsnažniji utisak u ovoj skupštini ostavio prvi diskutant od narodnih poslanika, a to je narodni poslanik Ljiljana Nestorović, zbog svog zaista jednog militantnog, ostrašćenog nastupa. Ona nije govorila protiv zakona, ona je govorila protiv vere, protiv crkve.
Naravno, svi znamo da ona formalno pripada jednoj minornoj, marginalnoj političkoj stranci, za koju verovatno većina i ne zna kako se zove, ali pošto svi znamo da je ona glasnogovornik tog tzv. nevladinog sektora, pa i nekih političkih stranaka od kojih jedna ovde napadno nije prisutna, onda znamo da taj njen govor moramo uzeti ozbiljno.
Mislim da je ministar svestan toga da je ovim zakonom je možda dirnuo u osinje gnezdo. Ne mislim iz samog teksta zakona pojedinih njegovih rešenja, jer ga mi iz SRS i kritikujemo, ali mislim da je kod izrade ovog zakona radila autocenzura kod onih koji su radili na tom tekstu i zbog toga možda mnogo više zaslužuju našu obazrivost i uzdržanost kada se tiče kritika koje jesu opravdane.
Svi su iz SRS ukazivali na glavni problem, ne ovoga zakona, nego te oblasti koju ovaj zakon reguliše, a to je postojanje verskih sekti. To je toliko veliki problem da se jednim zakonom, ma koliko bio radikalan, beskompromisan, stvarno problem ne može rešiti. Ali, osećam potrebu da samo na neki način repliciram ministru, koji je pokušao da nas umiri. Otprilike da ga parafraziram. Ništa ne brinite, ako neka organizacija, koja se predstavlja verskom organizacijom, ne zaslužuje da bude nazvana verskom organizacijom, neće ni biti registrovana.
Međutim, gospodine ministre, nije problem da li će neka organizacija biti registrovana ili neće, problem je njeno delovanje. Ona se ne mora niti registrovati, niti pokušati da se registruje, ona može da se registruje kao nevladina organizacija. Vi znate da taj pojam pokriva sve moguće i da neometano deluje.
Onda izlazimo iz terena ingerencije Ministarstva vera, jer nije Ministarstvo vera to koje treba da ganja takvo delovanje, ali zbog toga čitav državni aparat mora da se stavi u pogon. Naravno, mora da se izmeni, odnosno dopuni Krivični zakonik, da se propišu ta odgovarajuća krivična dela, o kojima nemamo sada vremena pričati, zato što nemamo toliko vremena. Znamo kojim se sve metodama sekte služe i da onda MUP, Ministarstvo pravde i tako dalje da se stave u funkciju zaštite elementarnih interesa čoveka pojedinca, porodice, naroda, države.
Ovim se ne iscrpljuje ono što smo time hteli da kažemo. Odlučio sam da vam pročitam dve-tri tačke iz Rezolucije evropskog parlamenta o sektama iz 1996. godine, pa ću vam reći zbog čega.
Potvrđujući svoju privrženost osnovnim načelima demokratske pravne države itd, tačka 4), poziva vlade zemalja članica da status religiozna organizacija ne daju automatski, a u slučajevima kada je reč o sektama koje su umešane u nezakonite ili kriminalne radnje i da prosude o mogućnosti lišavanja istih statusa zajednice, koji im garantuje poreske olakšice i izvesnu pravnu zaštitu. Tačka 5), poziva s tim u vezi države članice da pojačaju uzajamnu razmenu informacija da bi se zajednički sabirali podaci. Tačka 7), poziva Evropsku komisiju i države članice da budu krajnje obazrivi, da bi se sprečila mogućnost da organizacije okultističkog tipa dobiju pomoć Unije.
Zašto sam ovo pročitao? Obraćam se ministru, da vas ne plaše više ovi iz nevladinih organizacija, da je i ovakav tekst zakona, koji je dosta mekan, protiv nekih principa EU, Saveta Evrope i tako dalje. Evropske zemlje bore se protiv sekti. Naravno, teško je suzbiti ih. Ono jedino efikasno što bi moglo da suzbije verske sekte, sigurno znate, to je da se u mladom čoveku usadi vera. Ako mu se na vreme usadi vera, on će biti zaštićeno od sekti.
Kako da mu se usadi vera? Jedan od načina je sistem obrazovanja, obrazovni programi. Uvođenje veronauke vrlo malo tu može da učini. Nekada ima i kontraefekat. Ali, u obrazovnim programima, naročito prirodnih nauka, dati šansu verskom pogledu. Ovo će možda delovati suviše neobično, možda radikalno, čudno, ali ima u oblasti fizike šta da kaže religija, u oblasti astronomije šta da kaže religija, u oblasti bioloških nauka religija ima snažnih dokaza o božjem postojanju.
Taj skepticizam u kome se kupamo glasi: verovaću u Boga, ali ako mi neko pruži dokaze da Bog postoji. Ali, nema dokaza da Bog postoji, niko ga nije video, ali postoje božja dela svuda u nama i oko nas, a nauka pruža najjače dokaze da je ovaj svet, živi svet, stvoren božjom premudrošću. Ako se dozvoli, ako se otvori prostor u prirodnim naukama za versko tumačenje prirodnih zakona, pojava, mi ćemo najlakše suzbiti i pobediti ovu opasnost.

Radojko Obradović

Demokratska stranka Srbije | Predsedava
Reč ima narodni poslanik Borko Ilić, a posle njega narodni poslanik Milan Veselinović.

Borko Ilić

Demokratska stranka Srbije
Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, poštovani građani Srbije, ministar vera, gospodin Radulović, jako je dobro okarakterisao ovaj zakon jednom rečju - ovaj zakon je sistemski. Za nas u DSS-u ovaj zakon je od izuzetne važnosti.

A od još veće važnosti jeste za naše društvo u celini. I obaveza je države da usvoji ovaj zakon kako bi svim onim verujućim ljudima, kojih u Srbiji definitivno ima, omogućila da jasno znaju koji je odnos države sa jedne strane, a crkve sa druge strane.

I prvi zadatak ovog zakona jeste da se uspostavi jasan odnos između crkve i države, naravno u skladu sa demokratskim standardima i načelima koji vladaju u savremenim evropskim društvima. Ta saradnja jeste pružanje državne ruke crkvama i verskim zajednicama.

Ako država pruži ruku crkvi i verskoj zajednici, ona pruža ruku svom građaninu, jer crkvu i versku zajednicu čine verujući ljudi i ovim država upravo vodi računa o verujućim ljudima. I ovaj zakon će omogućiti da ono što nije do sada bilo regulisano zakonom, a pogodovalo je delovanju i bujanju verskih sekti, bude regulisano zakonom i spreči dalje delovanje sekti, o kojima se ovde toliko pričalo.

S druge strane, od 100 ljudi koje ćete sresti kada izađete iz ove Narodne skupštine, 95 kaže da pripada nekoj od verskih zajednica ili crkava. Prema tome, jasno je da crkva jeste jedan od osnovnih stubova društva i zbog toga drugi zadatak ovog zakona jeste da utvrdi mesto, jasno da utvrdi mesto crkve u društvu.

I svi oni kojima su puna usta civilnog, tj. građanskog društva trebalo bi da znaju da upravo crkva i verske zajednice u svim modernim evropskim društvima i društvima na koje se one pozivaju i jeste jedan od osnovnih činilaca upravo tog civilnog društva. Jer doprinos koji crkva ima u razvoju društva i u uticaju na društveni život jeste nemerljiv.

I treći zadatak ovog zakona, koji nas definitivno čeka, jeste da se naše zakonodavstvo i u ovoj oblasti uskladi sa zakonodavstvom EU, jer od 10 ljudi koje ćete pitati na ulici, šta je osnovni cilj države i političkih činilaca u narednih 10 godina, jeste upravo ulazak Srbije i Crne Gore u Evropsku uniju, a Evropska unija ima jasne kriterijume i u ovoj oblasti društvenog života.

Ovde se od strane prvog govornika, tj. govornice puno govorilo o tome da zakon ugrožava načelo slobode pojedinca, a ovaj zakon upravo omogućava, tj. uspostavlja i poštuje Ustavom zagarantovana načelo slobode pojedinca. Jer, neće niko ovim zakonom da tera nekog crkvu ili u neku versku zajednicu, već će jasno da kaže koja su prava i obaveze države, sa jedne strane, a koja su prava i obaveze crkava i verskih zajednica, sa druge strane.

Opšteprihvaćeno načelo, i ono što mi u DSS verujemo da jeste jedno od osnovnih stubova i našeg programa i razvoja srpskog društva u budućnosti, jeste načelo poštovanja slobode pojedinca, Ustava i zakona koji u ovoj državi važe.

Kao što sam rekao, crkva kao jedan od najznačajnijih društvenih činilaca zaslužuje da dobije u društvu mesto koje joj je oduzeto nakon 1945. godine. Sasvim je logično da će crkve koje su tradicionalne na ovim prostorima, koje su pobrojane u ovom zakonu, i verske zajednice koje su tradicionalne na ovim prostorima, svojim uticajem koje su imale u istorijskom nasleđu naših građana, u kulturnom nasleđu naših građana, u krajnju ruku u moralnim načelima koje ovo društvo prihvata, biti u prednosti u odnosu na neke crkve koje nisu tradicionalne na ovim prostorima.

To vam je kao u sportu, jasno je da ne mogu Crvena zvezda, Vojvodina i Partizan da se tretiraju kao Hajduk sa Liona, zato što su to sportska društva koja imaju ogroman uticaj u društvu, a Hajduk sa Liona nema gotovo nikakav. Prema tome, i SPC u svemu tome zaslužuje posebno mesto u ovom zakonu.

E sad, mnogi bi se pitali zašto baš SPC, čime se ona izdvaja u odnosu na druge recimo tradicionalne crkve ili verske zajednice ili u odnosu na druge konfesionalne zajednice koje su pomenute u zakonu. Izdvojio bih od nebrojanog mnoštva razloga tri osnovna.

Prvo, SPC je dala nemerljiv doprinos u izgradnji kako srednjovekovne srpske države, tako i moderne srpske države koja je nastajala nakon revolucije 1804. i 1915. godine i može se slobodno reći da je ugrađena u temelje i današnje moderne srpske države.

Drugo, uloga SPC kako u fizičkom, bukvalno u fizičkom očuvanju srpskog naroda, tako i u očuvanju našeg identiteta u proteklim vekovima je nemerljiva.

I treće, po svim istraživanjima, SPC u javnom mnjenju Srbije jeste najuticajnija i institucija kojoj se najviše veruje. I zbog svega ovoga ona zaslužuje da ima posebno mesto u ovom zakonu.

Isto tako, sa druge strane, i ostale crkve i verske zajednice koje imaju tradiciju na ovim prostorima, kao što su Rimokatolička crkva, Protestantska verska zajednica, Islamska verska zajednica, Jevrejska verska zajednica, isto zaslužuju da budu izdvojene zato što su svojim delovanjem tvorile društvo u kojem i mi danas živimo i kojem mi pripadamo.

U delu koji se odnosi na imovinu i finansiranje, zakon jasno reguliše pravo na finansijsku samostalnost crkava i verskih zajednica, što je jako bitno, jer upravo ako nemate finansijsku samostalnost možete da dospete u situaciju da oni koji su finansijski moćni mogu da deluju na uticaj crkava i verskih zajednica, i to ne samo onih institucije koje se računaju u sekte, već i uticaj na neke tradicionalne crkve, ukoliko nisu u stanju da imaju finansijsku samostalnost.

Takođe, ono što je bitno jeste da se reguliše pravo na povraćaj imovine, tj. pravo da lokalne zajednice daju na korišćenje oduzetu crkvenu imovinu, ukoliko naravno smatraju da je to u skladu sa potrebama lokalnih zajednica i lokalnih sredina u kojima žive.

Ono što jeste jako bitno, a odnosi se na regulisanje socijalnih prava radnika, jeste takođe da će socijalna prava sveštenih lica jemčiti sigurnost tim ljudima, koji svojim delovanjem utiču na opšte moralno dobro ovog društva i ove države.

Takođe bih se osvrnuo na član 32. koji reguliše poreske olakšice, a ono što je najbitnije u ovom članu jeste da on podstiče ktitorstvo. Ktitorstvo, s jedne strane, jeste utkano takođe u temelje moderne srpske istorije i mnogo je doprinelo u prethodnim vremenima razvoju kako obrazovnog, tako i kulturnog sistema u Srbiji.

I kada sam već došao do obrazovanja koje je ovde isto tako puno puta pominjano, pa prve škole u Srbiji su osnivanje pri crkvama i manastirima. Crkva je dala najveći doprinos u opismenjavanju srpskog naroda kako u srednjem veku, tako i u 19. i 20. veku, pa i danas crkva svojim delovanjem utiče na razvoj obrazovnog sistema i nivoa obrazovanja kod svakog pojedinca u ovom društvu.

Drugo, svaka konkurencija je dobra, pa tako i konkurencija u obrazovnom sistemu. Ukoliko imamo konkurenciju, a ovim će se pojačati konkurencija u obrazovnom sistemu, kada se dozvoli crkvama i verskim zajednicama da osnivaju ustanove obrazovnog sistema, od predškolskog nivoa pa do nivoa visokog obrazovanja, upravo će doprineti razvoju kvaliteta obrazovanja u Srbiji.

Zbog svega ovoga što sam naveo u svom izlaganju pozvao bih sve narodne poslanike da, zarad onih 95 ljudi koje sretnete od 100 na ulici, a koji jesu verujući ljudi i pripadaju nekoj od crkava i verskih zajednica koje deluju na ovim prostorima, glasate za ovaj zakon i time zajedno regulišemo jednu vrlo bitnu oblast, značajnu kako za društvo u celini, tako za državu, tako i za svakog građanina ove zemlje. Hvala vam.

 

Predrag Marković

G17 Plus | Predsedava
Hvala vam, gospodine Iliću. Narodni poslanik Milan Veselinović ima reč, pa narodni poslanik Miloš Aligrudić, pa narodni poslanik Ljubomir Kragović. Izvolite, gospodine Veselinoviću.

Milan Veselinović

Srpska radikalna stranka
Dame i gospodo narodni poslanici, poslanici SRS su tokom ove načelne rasprave pokazali manjkavost ovog zakona. Posebno gospodin Tomislav Nikolić, analizirajući ovaj zakon, član po član, pokazao je kako je ovaj zakon trebalo da izgleda kako bi bio prihvatljiv za sve građane Republike Srbije.
Normalno, ovo je jedna osetljiva materija i bitna, koju interesuje 95% građana Srbije i ovoj materiji, ovako osetljivoj, trebalo je posvetiti mnogo više vremena i postići konsenzus pre svega među tradicionalnim crkvama, kako bi ovaj zakon stvarno dobio svoje pravo lice i značaj.
Čitali smo ovih dana u štampi da Sinod SPC ima primedbi na ovaj predlog zakona, što znači da ni sa SPC nije postignut dogovor da ovaj zakon udovolji njihovim potrebama.
Danas smo čuli iscrpno izlaganje ministra, gde između ostalog kaže da se ovi zakoni donose onda kada se dese neke velike društvene i državne promene. Ne znam na koje to promene misli, možda ove petooktobarske promene vas kvazirevolucionara koji ste ih izveli, pa verovatno kao da je naše društvo dostiglo taj stepen razvoja da eto sada postoji mogućnost za donošenje jednog ovakvog zakona. Zbog toga smatram da je ovaj zakon više populistički nego što je projekat koji će zadovoljiti sve potrebe, pre svega zainteresovanih tradicionalnih crkava.
Posebno se postavlja pitanje, koje se danas ovde provlači, a to je registracija raznih verskih zajednica koje na ovom prostoru deluju negativno poslednjih 20 i više godina. Poznato nam je da su te verske organizacije, zajedno sa nevladinim organizacijama, donele mnogo zla srpskom narodu u proteklom periodu. Znamo da su se na balkanskoj vetrometini ti verski ratovi i sukobi kroz istoriju prožimali, pa zato mislimo da je ovaj zakon mnogo liberalan i mnogo je dao mogućnosti i povlašćenja da se i takve verske organizacije registruju.
Ovde ću se zadržati na članu 20, gde se opisuje postupak registracije verskih organizacija. "Za upis drugih verskih organizacija u Registar Ministarstvu se podnosi prijava koja sadrži: 1) naziv verske organizacije; 2) adresu sedišta verske organizacije; 3) ime, prezime i svojstvo lica ovlašćenog da predstavlja i zastupa versku organizaciju. Verske organizacije uz prijavu dostavljaju: 1) odluku o osnivanju verske organizacije sa imenima, prezimenima, brojevima identifikacionih dokumenata i potpisima osnivača od najmanje 0,001% punoletnih državljana Republike Srbije koji imaju prebivalište u Republici Srbiji prema poslednjem zvaničnom popisu stanovništva ili stranih državljana sa stalnim boravkom na teritoriji Republike Srbije."
Ovakav sličan član postoji tamo kod registracije građanskih udruženja ili sportskih organizacija. Šta znači ako mi kažemo da je dovoljno potpisa 0,001% od tih koji imaju prebivalište na teritoriji Republike Srbije i znači takva organizacija se može registrovati. To je stvarno nešto što legalizuje sekte, legalizuje nevladine organizacije i sekte, po članu koji ste predvideli u smislu registracije ovakvih verskih zajednica.
Ministar kaže da država ima pravo da izabere sa kojom će verskom organizacijom da sarađuje. Zar to nije diskriminatorski? Kaže da ima pravo da sarađuje sa verskom organizacijom koja je registrovana, mada prema nekakvim zahtevima koji idu od strane nekih verskih zajednica i nevladinih organizacija, one traže čak veća prava nego ove koje se registruju.
Kako to misli država da izabere sa kim će da sarađuje, a sa kim neće. To je nešto što nije definisano, nije precizno i koncizno rečeno, šta u stvari država hoće, koje su to verske organizacije koje su u interesu države da sa njima sarađuje, da li su to tradicionalne verske organizacije ili možda ove konfesije koje se javljaju radi registracije.
Dalje, kaže se, održavanje verskih obreda u državnim institucijama, školama, bolnicama itd. Znate da smo mi višenacionalna zajednica, da u Republici Srbiji živi više nacija, više verskih konfesija. Da ne govorim o uvođenju bošnjačkog jezika i drugih stvari, čime su stvoreni veliki problemi u tim višenacionalnim sredinama. A tek sada ako dozvolimo u školama, bez određenog preciziranja, održavanje verskih obreda, šta će se tamo desiti. Normalno da će se desiti haos, desiće se verske podele, pa sve do mržnje.
Pošto moje kolege iz SRS nestrpljivo čekaju da govore, želim da pozovem ministra vera da prihvati amandmane SRS, ne bi li se koliko-toliko poboljšao ovaj zakonski predlog.

Predrag Marković

G17 Plus | Predsedava
Reč ima narodni poslanik Miloš Aligrudić, pa potom narodni poslanik Ljubomir Kragović, narodni poslanik Đorđe Mamula, narodni poslanik Zoran Krasić.