Nemate pravo na repliku.
Narodni poslanik Tomislav Nikolić, pošto se više niko ne javlja za reč. Izvinite što su ove replike uticale da nekoliko puta dobijate i gubite pravo na reč. Izvolite.

Nemate potrebe da mi se izvinjavate, to je metod koji drage volje koristim i sam.
Dame i gospodo narodni poslanici, zaista je teško govoriti o ovom predlogu zakona, a da vam neko ne zameri ili da se nekome ne zamerite. I koliko je to osetljivo i koliko dira u najtananija osećanja, najfinija osećanja građana vidi se i po tome koji je odbor matični za ovaj predlog zakona.
Znam kakvi su sukobi u vladajućoj koaliciji oko svakog predloga zakona. Pripremaju se izbori i sad se svaka stranka u vladajućoj koaliciji trudi da predloži zakon kojim će sebe da predstavi i uglavnom su tema nekakvi populistički zakoni. I ovo bih mogao da uvrstim u to.
DSS optuživana da uvek želi da ima uz sebe Srpsku pravoslavnu crkvu ili da na neki način uz uticaj crkve vlada, optuživana i od nekih svojih koalicionih partnera, a onda se ispostavi da predsednik Skupštine odredi da Odbor za evropske integracije bude matični odbor za ovaj predlog zakona.
Samo da vam pročitam na osnovu čega je to. Kaže - Odbor za evropske integracije razmatra predlog zakona, drugih propisa i opštih akata sa stanovišta njihove prilagođenosti propisima Evropske unije i Saveta Evrope. A onda pitam. a zašto to nije Zakonodavni odbor, koji razmatra predlog zakona, drugih propisa i opštih akata koji je upućen Narodnoj skupštini sa stanovišta njegove usklađenosti sa Ustavom i pravnim sistemom.
Znači, nama je merodavan odbor koji naše zakone procenjuje sa stanovišta usklađenosti sa zakonodavstvom EU. Onda treba da ukinemo Zakonodavni odbor, onda treba da kažemo - Ustav Srbije više ne važi, od sada će svaki predlog zakona morati da ima befel ili saglasnost Odbora za evropske integracije.
Pošto to nije dovoljno, vi imate ovde i posmatračku misiju EU, imate i Kancelariju za pridruživanje, mogli bi da nam oni procenjuju te predloge zakona ili da nam uz predloge koji ovde već stižu samo još dostave i svoju saglasnost na te predloge. I to bi onda ličilo na onog nesrećnog Vuka Draškovića, koji je pisao govore Miki Špiljku, pa kad Špiljak izađe da govori, a Vuk hvata pribeleške šta je to rekao Špiljak da sutra objavi u novinama.
E sada, ovde se govori o tome da je odavno trebalo da imamo ovaj zakon i da onda ne bismo izgubili crkvenu imovinu na Kosovu i Metohiji. Mislim da ne treba obmanjivati previše, ovo nije zakon o povraćaju imovine verskim zajednicama, crkvama, i ne treba previše žaliti za onim zakonom koji je 1993. godine, čini mi se, ovde izglasan, a koji je predviđao da imovinu vratimo isključivo SPC. I nikada se ne bih zalagao da živim u državi u kojoj skupština favorizuje jednu crkvu. I nemojte da napadate Slobodana Miloševića zato što je zakon vratio.
Naravno, bilo je tu politikantstva, njegovi predlože zakon, a on svojima vrati zakon, a onda predsednik Skupštine nikada više ne stavi na ponovno glasanje taj predlog zakona. Tu ste se svi grdno izbrukali koji ste glasali za taj predlog zakona, a mislim da je jednoglasno donet taj zakon ovde, zato što ste time dokazali koliko u stvari ne razumete ni šta je demokratija, ni šta je građanska država, niti šta su prava i slobode, a posebno pravo na imovinu, zato što je pravo na imovinu univerzalno i ne zavisi od toga koju veru ko ispoveda.
Priča o tome da bismo sačuvali crkvenu imovinu na KiM da smo imali ovaj zakon nije tačna. Ako država nije mogla imovinu da sačuva, crkva sigurno ne bi uspela. Uostalom, kako su to onda spalili toliko crkava i manastira. Za njih postoje tapije, zna se da su imovina SPC, a kad su banditi krenuli da pale, njih je baš bilo briga kome ta imovina pripada.
Zašto je teško govoriti o ovom predlogu zakona? Zato što se dotiče svih građana Srbije, a vi znate da nas ima raznih, čak i u okviru jedne iste crkve, a kamoli tako što pripadamo različitim crkvama. Ovde treba govoriti o jednakim pravima za crkvu, kojoj i ja pripadam, sa crkvama koje su ne samo otimale vernike SPC, ne samo pravile od njih vernike drugih crkava, nego čak pravile pripadnike drugih naroda.
Jer ono što je prozelitizmom Katolička crkva otela SPC, to su sad Hrvati, ono što su prevođenjem u islam od Srba, oni ljudi koji su tada nastali, njihovi potomci, danas su ne muslimani, Bošnjaci, to su postali drugi narodi. A opet, s druge strane, jedna država, normalna, a Srbija mora da bude normalna država, makar kakvi da smo mi koji u njoj živimo, ne sme da se obazire na istoriju kad reguliše ovako finu, ovako nežnu i tananu materiju. I ovde ne sme da bude ni povlađivanja, i ovde ne smeju da se pojavljuju razlike.
Naravno, crkva je, kažu, odvojena od države. Ajde' ubedite me u to da možete potpuno da odvojite crkvu od države, ako predsednik države pripada jednoj crkvi, ako predsednik Vlade pripada jednoj crkvi. Jedan vernik, kada obavlja svoje poslove, iskreni pravi vernik, misli uvek na kanone crkve kojoj pripada i on se u skladu sa njima ponaša, inače neće moći da bude vernik.
Je li neki predsednik države istupio iz vere i rekao sad sam predsednik pripadnicima svih vera, moram da vodim brigu o svim konfesijama.
Jako je teško ostati potpuno imun od toga da utičete i na crkvu, zato što videli ste još da je poverenje u vojsku po ispitivanjima potpuno nestalo, lome nam ugled Srpske akademije nauka i umetnosti, ostala je još crkva. Onaj ko nas bude ubedio da nam i crkva ne valja, taj će završiti posao koji je započet evropeizacijom Srbije, ovom prisilnom od 2001. godine naovamo.
Ali, zato onaj ko je na vlasti, ko može da računa uvek pomalo na podršku crkve, računa da će lakše vladati, odnosno da će imati veće šanse na sledećim izborima. Uostalom, vi koji ste sada na vlasti ste to shvatili 1990. i 1991. godine. Na vašim mitinzima viđao sam predstavnike crkve koji su čak govorili, iako su mitinzi bili politički i upereni protiv neke druge političke opcije, iako su bili čak protiv ljudi direktno izabranih na izborima.
Tada vam to nije smetalo, a meni jeste, i na svu sreću ostaje zabeleženo sve što sam bilo kada rekao, pa će jednog dana neko da pročita kakvu sam tugu izražavao zbog toga što u crkvi već više ne nalazim samo Boga, već ponekad sam nalazio i političare, zato što su mnogi sveštenici, a to je bilo u vreme kada je SPO predstavljao novu snagu srpskog naroda, otvoreno propagirali SPO. Pa sam često postavljao pitanje, da li sada svaka stranka treba da osniva svoju crkvu i da li će onaj ko izađe na miting jedne političke stranke otići u kuću da izvrši bilo koji obred kod pripadnika druge političke stranke, one protiv koje se čak bori na mitinzima.
Ako uspete da pomirite sve to, a za to zakon nikada nije dovoljan, tu treba ponašanje, onda ćemo možda moći da se bavimo tehnikom zakona, iako mu ni tehnika nije baš najbolja, iako ima dve sistemske greške i više sitnih grešaka, na šta smo pokušali da ukažemo amandmanima i mislim da bi mogao da bude prihvatljiv ako amandmani budu usvojeni.
Ali, ne očekujte od nas da vam pomažemo da izglasavate zakone u ovoj skupštini, jer vidim kako prolaze oni koji vam pomažu da zakone izglasate. Toliko drsko i bezočno ih napadate da postavljam svima njima pitanje, kakav li je to mazohizam da vas neko toliko pljuje svakog dana, a svakog jutra u 10,00 vas pozove da mu date kvorum ili kada dođe dan za glasanje da podignete ruku.
Zašto je Predlog zakona o crkvama i verskim zajednicama? Gde su vam tu verske organizacije, čiji položaj takođe regulišete zakonom, odnosno gde su ove konfesionalne zajednice, koje ste takođe uveli u Predlog zakona.
Nabrajanjem crkava i verskih zajednica, izdvajanjem od ostalih oblika organizovanja koje ste predvideli u zakonu, vrši se izvesna diskriminacija. Ako prihvatite naše amandmane da te konfesionalne zajednice ili verske organizacije izbacite potpuno, onda bi mogao da se prihvati ovaj predlog zakona, s tim što bih predložio da zakon nazovete zakon o verskoj slobodi.
Mnoge crkve su postojale ne samo pre savremene srpske države nego i pre srednjovekovne srpske države, i nisu osnivane u skladu sa zakonom. Nikada ne očekujte da jedna crkva može da bude osnovana zato što ima zakon u nekoj državi ili zato što ga nema. Otuda vam toliko sekti na tlu Srbije. Jesu li bile regulisane zakonom? Jeste bilo neko registrovanje po zakonu iz 1953. godine, ali se nisu ni registrovale. Funkcionisale su zato što je tle bilo pogodno, zato što je postojala nedovoljna odbrana od strane države i od strane crkve.
Crkva ugrožena ponašanjem države, znatno oslabljena, uz neke greške koje je učinila, a tu posebno mislim, ali eto bolje da ne pričam, iskoristiće neko da me svađa sa onima koje najviše volim, bolje da sve svoje primedbe ne iznesem, nisam ni bio rođen kada su počinjene neke greške, pa nemam pravo o njima da sudim. Ako biste taj zakon nazvali zakonom o verskoj slobodi postigli biste potpuno efekat onoga što ovim zakonom zaista želite da ostvarite.
Sada ulazimo u materiju i već u prvom članu kažete da se svakom jemči pravo na slobodu savesti. I ubedite me (Da nije Vojislav Šešelj? Javi se!) sada da zakon o crkvama i verskim zajednicama ima ikakve veze sa slobodom savesti. Ta sloboda savesti se više nigde u zakonu ne razrađuje i uopšte ne znam taj termin, taj pojam šta je trebalo da znači u članu 1. zakona, uz slobodu veroispovesti otkud to sloboda savesti. Ako je ministar direktno učestvovao u pisanju, a mislim da je zakon nastao iz jednog nacrta koji je nastao pre nekoliko godina... (Pozdravi ga puno u ime Narodne skupštine, Nataša. I ja vaše kad budem smestio znate gde, isto ću vam dati da se javite.)
Dalje, kažete da niko ne može da bude uznemiravan, diskriminisan ili privilegovan, ali idem na ovaj prvi deo, na to da niko ne može da bude diskriminisan, ni uznemiravan zbog neučestvovanja u bogosluženju i verskim obredima. Kome je palo na pamet uopšte da čoveka sačuva od uznemiravanja zato što ne učestvuje u bogosluženju. Onda bi trebalo da napišete da niko ne može da bude uznemiravan zato što ne učestvuje na fudbalskoj utakmici, da niko ne može da bude uznemiravan zato što nije čekao u redu za hleb. Naravno, ono što se podrazumeva u zakonu se ne piše.
Subjekti korporativne verske slobode. Voleo bih da znam gde ste našli versku slobodu kao korporativni oblik slobode kada je verska sloboda individualna sloboda.
Otkud vam uopšte ideja da se verske slobode svrstaju u korporativne verske slobode, da biste nabrojali posle nekakve crkve ili verske zajednice. To već više nije verska sloboda.
Građani imaju slobodu udruživanja i javnog okupljanja radi ispoljavanja verskih ubeđenja. Rekao bih, radi ispoljavanja veroispovesti, a ne verskih ubeđenja zato što, razmislite dobro, možete tu da napravite veliku razliku i uvek bih veroispovest, a ne verska ubeđenja određivao kao ono što je u ovom zakonu dominantno, ono što je u ovom zakonu važno.
Građani kaže imaju slobodu pristupanja crkvama i verskim zajednicama u skladu sa zakonom. Građani imaju slobodu pristupanja crkvama. Pitam vas, beba krštenjem pristupa crkvi. Ko u njeno ime odlučuje da li će pristupiti nekoj crkvi, a nikada je više niko ne pita, krštenjem se ulazi u crkvu i to nije po slobodi. Postoje neki propisi koji su crkveni, koje morate ovde potpuno da opredelite, ko će da zastupa prava maloletne dece pri odlučivanju o tome da li će ući u crkvu ili ne.
"Crkve i verske zajednice su slobodne i autonomne u određivanju svog identiteta." Tu fali - svog verskog identiteta. Član 7: "Za izvršenje pravosnažnih odluka i presuda koje izdaju nadležni organi crkava i verskih zajednica država pruža odgovarajuću pomoć, na njihov zahtev, u skladu sa zakonom". Ovo je tako široko i opširno da se postavlja pitanje koje odluke.
Vi znate koliko odluka može da bude doneto u okviru crkve. Hoće li država da se meša u sprovođenje tih odluka? Možda je to nešto na imovini. Imate Zakon o izvršnom postupku. Kako država da se umeša u nešto što ste odvojili potpuno od države. Kada u okviru te crkve donese se neka odluka, hajde državo omogući sprovođenje te odluke. Ne, onaj ko je nezavisan od države, autonomno sam sprovodi svoje odluke. Tu mu ne treba država.
Znam za sporove u jednoj eparhiji kada je država rešavala spor vladike i kaluđera. Imovinski poslovi su bili umešani. Na kraju, srušiše kuću, podignuta kažu bez dozvole. Samo zato što je došlo do spora. Crkva mora sama da odredi kako će da rešava sporove u okviru crkve i tu država ne sme da se meša, i ne sme država da arbitrira u odlukama koje crkva donosi na osnovu svog kanona posebno, jer ovde je tako opširno i tako opšte rečeno da se postavlja pitanje u kojim to sve slučajevima.
Šta ako kaže neko nekome u crkvi, ti više u ova kola ne smeš da sedneš. On uhvati pa sedne. Hoće li doći policija da ga izbaci iz kola, hoće li da uđe u manastir da ga izbaci iz kola? Ima tu previše, rekao bih, ulagivanja i priče o tome kako će sve biti kako treba, pa prepisujete i Ustav.
Država ne može da ograničava građanska ili politička prava verskog službenika na osnovu verskog položaja ili službe koju vrši.
To je ustavna norma. Niko nikog ne sme da sprečava niti da ga ometa, niti da mu ograničava politička prava. Nikome u Srbiji ne možete da ograničavate politička prava.
Ako bi sveštenici hteli da se kandiduju na izborima, mogli bi da se kandiduju na izborima. Ako to crkva dozvoli, neka se kandiduju. Ne znam kako bi se ta lista zvala. Ne znam koliko bi glasova osvojila. To je Ustavom zagarantovano pravo svakom građaninu. Svako ima pravo da bira i da bude biran. To ne treba razrađivati više. Izuzeci su zaposleni u državnim službama i vi znate za koja mesta ne mogu da konkurišu.
Ovde stav 7 glasi: "Sveštenik ne može biti pozvan da svedoči o činjenicama i okolnostima koje je saznao prilikom ispovesti ili iz drugih poverljivih saopštenja koja su mu data u vršenju njegove svešteničke službe". Ne može. Iza reči "ispovesti" mora da se stavi tačka. Ne može, Krivični zakon tu je jasan. On pominje oslobađanje od toga da informaciju dobijenu na ispovesti morate da date organima, ali u vršenju svojih poslova, sveštenik svašta može da sazna, može da sazna ko je ubio neko dete. Ako to nije ispovest, on to mora da prijavi. Ne smete da ga oslobađate od toga.
"Država štiti službenu uniformu i njene delove". Od čega štiti? Od moljaca? Kakva je ovo norma, država štiti uniformu. Razumem da država štiti lice koje nosi svešteničku uniformu, ali da štiti uniformu, da li će to da bude zaštićena od krađe, od starenja, od sunca, od vetra. Rekao bih da država sprečava zloupotrebu službene uniforme i time biste dobili smisao. Razumem smisao, ali manite se više zakona koji nisu jasni. Država štiti uniformu. Štiti cipele. Šta ide u svešteničku uniformu, da li znate?
Sada, naravno, o toj pravnoj sposobnosti, to je po meni jedna od sistemskih grešaka od te dve, a to je čitava organizacija crkve zamišljena sa stanovišta Vlade. Kada je Zakon o političkim strankama zamišljan, politički sistem, tada je SRS npr, postala pravno lice sa jednim žiro-računom. Sredstva koja stranka dobija za finansiranje, po osnovu broja poslanika ili broja odbornika, stižu na jedinstveni žiro račun, a mi smo dužni, a to znaju svi i poslanici i odbornici, da vodimo računa sami interno koji opštinski odbor i koliko sredstava je dobio od države, koliko može da opravda računima da je potrošio.
Vi sada uvodite disperziju finansiranja crkava preko njenih organizacionih delova. Mislim da to nije dobro. Prepustite vi crkvi, novac ide na žiro-račun crkve, a vi prepustite crkvi da ona posle toga raspoređuje taj novac na organizacione delove. Imaćete bolji uvid, bolju kontrolu, neće biti primedbi da je država nekoj eparhiji ili parohiji pomagala više, a izvinjavam se pripadnicima drugih vera što organizaciju njihovu ne poznajem.
A da je pomagala više zato što je ministar iz tog kraja, jer ne daj bože odakle je Velja Ilić, tu bi sijalo, ne bi odakle je Labus, pošto ta crkva još nije zaživela u srpskom narodu, ali nikad se ne zna.
Neko je ovde rekao da su crkve bez zakona do sada postojale i da smo bili bez zakona, međutim, vi već članom 10. priznajete da je pravni subjektivitet stečen na osnovu ranije važećih zakona, a to su iz 1953. i 1977, znači komunistički zakoni. Dolazimo do tradicionalnih crkava i ne znam ovo nabrajanje od člana 11. do 16, šta vam je to trebalo. Član 10. je bio dovoljan. Priznaje se ono što je bilo.
Sada vi mene ovde podsećate na veliki problem koji je postojao u srpskom narodu. Mnogi su o njemu pisali, svako sa svog stanovišta, a podsećate me, recimo, na konkordat. Toliko je ljudi izginulo u Beogradu, tolika je nesreća bila oko tog konkordata, mi ga sada ubacujemo u zakon.
Ne znam da li ste vi, ministre, sigurni ko je tu bio u pravu. Šta će to nama? Šta će nam uopšte priča o tome kada je ko? To vi u obrazloženju napišite, SPC zbog toga, ovaj zbog toga, onaj zbog toga, zato smo ih izdvojili, a ne u zakonu da mi pišete zašto je neko izdvojen. Onda vas pitam, zašto to posle niste obrazložili u članu 17. kada ste naveli neke, zovete ih konfesionalne zajednice, a narod ih zove drugačije, nauka ih zove drugačije, a to su sekte.
Izdvojili ste četiri, pet. Ima ih 300, nemaju uporište, za mene je to neki ogroman broj, neka bude i pet hiljada, nemaju uporište u našem narodu. Otkud vam pravo da neke izdvajate i favorizujete. Kada narod vidi da je država nekoga pomenula i priznala u zakonu, on se lakše opredeljuje za to. To njemu onda nije problem. Kada SPC izgubi vernika, on ima neko moralno opravdanje i kaže, moja država mi je rekla da je ovo potpuno priznato.
Zbog toga je trebalo da poštujete pravilo koje važi, crkve i verske zajednice, i dalje od toga se ne ide, ministre. Uostalom, EU, na koju se pozivate, veoma zabrinuta zbog uticaja sekti, posebno onih u čije delovanje nije mogla da uđe, ne može da uđe, posebno koje otvoreno propagiraju verske obrede nespojive sa moralom, a i sa zakonima, i EU traži način da se izbori protiv organizovanja sekti. Vi kažete u konfesionalne zajednice.
Registracija crkava i verskih zajednica; posebno me interesuje postupak registracije verskih organizacija. Ne može na prijavu. Ja bih to na zahtev. Da se podnese zahtev. Kada podnesu prijavu samo gledate da li ima 12 papira, 13, 14, da li je to i to podneo i doviđenja. Kada ima zahtev, onda mora da ispuni uslove iz zahteva. Onaj ko ne ispuni uslove iz zahteva ne stiče automatski pravo da se žali što mu je ministar odbio prijavu iako je podneo sve papire koje su mu tražili.
Za član 27. nisam uspeo da odgonetnem, ministre, da li taj nadzor nad sprovođenjem ovog zakona vrši ministarstvo nadležno za poslove vera, u pola zakona pojavljuje se jedna završna odredba, pa me interesuje da li je to nadzor nad registracijom ili je nadzor nad celim zakonom, nad sprovođenjem celog zakona, kako bi moglo jezički da se tumači. Ako je nadzor nad sprovođenjem celog zakona, prebacite tu normu u prelazne i završne odredbe, nije joj ovde mesto.
Zaštita imovine: "Sakralna i kulturna baština crkava i verskih zajednica, uključujući nepokretna kulturna dobra, ne može biti oduzeta." Šta je sa imovinom za koju ne možete da utvrdite ni da je sakralna ni da je baština, a imovina je crkve. Automobil nije sakralna imovina, nije baština. Da li može neko da mu oduzme automobil? Ako ste hteli da kažete da ne može da im bude oduzeta, onda recite na drugi način, bez zakona utvrđenog postupka, imovina, uključujući nepokretna dobra, a ne sakralna, a ne baština.
"Do donošenja propisa o vraćanju imovine crkava i verskih zajednica nadležni državni organ ili organ lokalne samouprave može im na njihov zahtev, u skladu sa zakonom (kojim), ustupiti na korišćenje oduzetu imovinu ili njene delove." Ovde već ulazimo u jedan veliki deo Predloga zakona u kome se vi u stvari udvarate crkvi.
Šta to znači da vi ovlašćujete jednim zakonom lokalnu samoupravu da imovinu državnu, do donošenja nekog zakona za koji znate da će biti donet, a kako odredba koja upućuje na neku normu koja će biti doneta znate da ne važi, da do tog vremena mogu da ustupe na korišćenje oduzetu imovinu ili njene delove. Pa oni to i sada mogu da ustupe na korišćenje. A da li je to sa naknadom ili bez naknade, da li je na licitaciji ili ne, da li se najpovoljniji ponuđač bira? Svakome je dostupna imovina koja može da se ustupi na korišćenje, na godinu, na pet, na neograničeno trajanje, tako da ova norma ništa ne donosi crkvama, još uvek ništa.
Ova odredba ništa ne donosi, kao što ne donose ni odredbe člana 31. i 32. Vi kažete da "radi unapređivanja verske slobode, u saglasnosti sa crkvama i verskim zajednicama, sredstva za zdravstveno, penzijsko i invalidsko osiguranje sveštenika, odnosno verskih službenika mogu se obezbediti u budžetu Republike Srbije, u skladu sa zakonom." Mogu, sve može, ali zakon ne piše šta može, nego šta se radi i kako se radi. Sve što nije zabranjeno, može, ali mora da se reguliše zakonom.
Kako da vam mi sada damo kart blanš ovim zakonom, jer dajemo vam pravo da vi odlučite, hoćete li da finansirate PIO ili ne, a ja hoću da to odluče poslanici i zakon. Ne sme Vlada da odlučuje ko će da ima besplatno uplaćivanje za zdravstveno, za penzije, nego zakon.
Ne preuzimajte nadležnosti i ingerencije zakonodavca, Narodne skupštine Republike Srbije. Tim pre što ste u obrazloženju Predloga zakona napisali da za sprovođenje ovog zakona nisu potrebna dodatna sredstva u budžetu. Znači, neće biti finansirano iz budžeta.
Kao što ste dole rekli da "prilikom obavljanja delatnosti i obezbeđivanja prihoda u skladu sa ovim zakonom, crkve i verske zajednice mogu biti potpuno ili delimično oslobođene poreskih i drugih obaveza." To je pogodbeni jezički stil - mogu biti, biće možda. Šta ako odlučite da budu? Gde su vam sredstva u budžetu, hoće li ministar finansija da kaže, stanite ljudi, koliko je to meni manje poreza u budžetu meni, na koji način ćemo da namirimo ta sredstva koja su nam dodatno potrebna u budžetu?
Ne usuđujem se da vam kažem da li treba da budu ili ne treba, moje je da predlog pohvalim ili kritikujem. Ovde ne znam šta da vam kažem. Ako vas kritikujem, vi ćete reći, uplatićemo, a ako kažem, što da uplatim, a vi ćete reći, nećemo. Možete da se igrate sa mnom kao sa narodnim poslanikom zato što ne mogu da razumem tekst, sve ostavljate sebi, na svoje odlučivanje.
Kada vi odlučite, biće uplaćivano, a kada ne odlučite, neće. Kada vi odlučite da ih oslobodite poreza, biće oslobođeni, kada ne odlučite, neće i niko ne može ništa da vam kaže. Dva meseca mogu da budu oslobođeni, a dva meseca ne, sve to piše u zakonu. Mogu, a kada kažem mogu, to znači ne moraju.
Kada vi kažete da on može da bude oslobođen poreskih i drugih obaveza u skladu sa zakonima kojima se uvodi odgovarajući javni prihod, nekako mi ovaj zakon predstavljate kao Ustav. Ovo vam je sada neki osnovni zakon za mnoge druge zakone i kada svaki ministar koji se bude ponašao posle toga, on će reći, evo, po zakonu o crkvama i verskim zajednicama to mogu da uradim. To je Ustav, to je posao Ustava. Ustav kaže, možete ovo, možete ono, a zakoni to razrađuju. Ovaj zakon nije Ustav, mora da ima razrađenu svoju obavezu.
Drugo, kada on ovde stvori obavezu ili oslobodi obaveze, odmah izmena i dopuna zakona kojim je ta obaveza stvorena ili oslobođena zato što je on, recimo, leks superior zamenio Ustav. Ovo sve ostaje posle na tumačenje. Zakoni koji ostaju na tumačenje nisu dobri i čini mi se da niste bili spremni potpuno da vam ta vaša javna rasprava uspe. Mislim da razgovori sa predstavnicima crkava i nevladinih organizacija nisu dali dovoljno materijala da budete konkretni i ostavili ste sve nekako nedorečeno, a zakon da ide da bi se za izbore dobila podrška od još jednog, moram da priznam, velikog segmenta u društvu.
Član 33. stav 3: "Bogoslužbeni prostor i vreme su zaštićeni i nepovredivi, u skladu sa Ustavom i zakonom i autonomnim pravom crkava i verskih zajednica." Šta ćemo sa konfesionalnim zajednicama? Šta je sa njihovim bogoslužbenim prostorom, šta je sa njihovim vremenom.
Jesu li svi jednaki, a svi su u zakonu? Zato vam kažem, izbacite ih iz zakona. Nabrojali ste ih, a nigde posle toga nisu u ravnopravnom položaju sa ostalim. Onda ih nema.
Onda je to nešto drugo, onda ste mi uskratili pravo da priznam zaista Jevrejskoj i Muslimanskoj verskoj zajednici osobine koje ih izdižu iznad ostalih koje ste svrstali zajedno sa njima. Njih treba zaista izdići. Nije onda dobro. Promaklo mi je, ali nije dobro. Ne mogu sekte zajedno sa Jevrejskom verskom zajednicom i sa Islamskom, ne mogu, ne mogu isti tretman da imaju, nisu za mene isti.
Član 34. stav 2: "Crkve i verske zajednice mogu graditi i stambene zgrade, proizvodne i druge objekte za sopstvene potrebe." Pretpostavljam šta ste mislili, ali to može drugačije da se napiše. Za sopstvene potrebe, da li je to rentiranje, da li je sopstvena potreba ako izgradi zgradu pa je rentira, onda se to ne zove sopstvena potreba.
Dalje, u humanitarne svrhe. Ako dobijemo tumačenje od ministra da je to sve, šta će nam onda za sopstvene potrebe. Sve što on izgradi, gradi za sopstvene potrebe, a da li će da proda, da li će da pokloni, da li će zadužbinu da ostavi, da li će da odvija neki obred u tome, šta znači za sopstvene potrebe? Može li da otuđi? Ljudi grade za sopstvene potrebe, a to što radi za tržište, to je za njegove potrebe, da zaradi novac prodajom. Da ne ispadne da je za sopstvene potrebe samo u smislu, u svrhu obavljanja nekog verskog obreda, jer to su potrebe crkve. Samo čitam osnovni tekst, a amandmane namerno neću da tumačim, jer doći ćemo do amandmana.
Opet: "Nadležni državni organ i organ lokalne samouprave može u budžetu da predvidi sredstva..." Može, ne treba to da piše u zakonu, kada bi rekli "mora", onda bih o tome mogao da diskutujem.
"Nadležni organ lokalne samouprave dužan je da se izjasni o inicijativi crkve i verske zajednice da se sprovede referendum o uvođenju samodoprinosa za izgradnju, održavanje i obnovu verskog objekta, u skladu sa zakonom".
Da li ste vi pročitali Zakon o referendumu? Ko je taj nadležni organ koji će da reaguje na zahtev crkve ili verske zajednice da se sprovede referendum? Mislim da je referendum oblik izjašnjavanja građana. Referendum traže građani i izjašnjavaju se građani. Crkva bi mogla u svom okviru neki referendum da sprovede, ali da bi došla u postupak za referendum, mora da ima dovoljan broj potpisa građana.
Ovo sa obrazovnom delatnošću, mislim da je potpuno regulisano u našim zakonima o obrazovanju usvajanim u ovih nekoliko godina i da je ovo samo prepisivanje šta može da bude i kako može da bude. Mislim da je to sve potpuno regulisano.
Ako bi čovek morao da se izjasni, a biće jako teško, izuzev kad pripadate vladajućoj koaliciji, pa vam je imperativ da glasate za svaki predlog zakona, ako bi čovek morao da se izjasni, a da nikoga ne naljuti, rekao bi - bolje išta nego ništa. Kad već toliko dugo radite ovaj predlog zakona, mogao je da bude potpuniji, jasniji i mogao je više da označi stvarnost u Srbiji.
Stvarnost je takva kakva jeste. Kao što nismo svi ravnopravni ni u politici, tako i crkve nisu ravnopravne. Vi to priznajete, naravno. Po broju vernika se određuje ravnopravnost crkava. U slobodama su ravnopravne, ali u odnosu sa državom, znate i sami da onaj ko ima najviše vernika, taj je uvek onaj koga država pita kad su neka crkvena pitanja na dnevnom redu. To prihvatam.
Pomodarstvo nam nije bilo potrebno u ovom zakonu. Još samo malo tradicije, a naša tradicija je, u pogledu odnosa sa verskim zajednicama, blistava. Kad god su nam nešto zamerali, odnos prema drugim verama, drugim crkvama, nisu mogli da nam zamere. SPC je stradalnička crkva i uvek je stradala i od drugih crkava, a nikada svoje vernike nije učila, niti će da uči, niti bi to moglo da padne na plodno tle, da maltretiraju, proganjaju, prisvajaju, otimaju nešto od drugih crkava, a posebno ne vernike.
Zbog toga ćemo sačekati da vidimo kako će da protekne rasprava i izjašnjavanje o amandmanima. Vama, ministre, zaista preporučujem da još malo ozbiljnije, imate vremena, pogledate primedbe koje smo vam dostavili.

Reč ima ministar Milan Radulović.

 

Zahvaljujem gospodinu Nikoliću na zaista detaljnoj analizi ovog Zakona, kako osnovne konstrukcije, tako i pojedinih nedorečenih članova. Dobar deo ovih primedaba, posebno onih ključnih, Odbor za evropske integracije i Zakonodavni odbor su usvojili u obliku amandmana i time su ugrađeni u zakon.

Ono što nije moglo da se menja i ono gde se ne slažemo sasvim, to je naslov Zakona. Verske slobode su ustavna kategorija. Ovo je zakon koji govori o crkvama i verskim zajednicama i govori upravo – iako smo tu reč izostavili u amandmanu – o korporativnim subjektima, više nego o individualnim slobodama. Individualne slobode su obrađene u tri člana, a onda se govori o korporativnim subjektima verske slobode.

Naravno, to uopšte ne podrazumeva da se crkve osnivaju po ovom zakonu ili da su osnovane po bilo kom zakonu. Zna se kako su osnovane crkve, pogotovo se zna kako je hrišćanska crkva osnovana. Osnovao je Sin Božji i Apostoli. Dakle, ne po zakonu, nego po otkrovenju. Ovo nije zakon koji osniva crkve, ovo je zakon koji govori o tome kakvo je mesto crkava danas u srpskom društvu.

Kad uspostavljamo pravni kontinuitet crkvama i verskim zajednicama, činimo to iz jednostavnih razloga - želimo da pokažemo, s jedne strane, da su ovih sedam tradicionalnih crkava bile i ranije tretirane u našoj pravnoj tradiciji kao važne socijalne ustanove, kao javne crkve i verske zajednice, a s druge strane želimo da pokažemo da Srbija nije pusta zemlja što se pravne tradicije tiče.

Imamo dugu pravnu tradiciju, dobru pravnu tradiciju. Pošto sad nemamo nikakvog zakona na snazi, ako zaboravimo da se oslonimo na svoju tradiciju, ispašće kao da Srbija tek sad kao neka, ne bih rekao prehrišćanska, nego precivilizacijska zajednica, počinje da prepoznaje crkve i verske zajednice, pa ih nekim zakonom osniva.

Zato smo insistirali u zakonu na pravnom kontinuitetu: da bismo rehabilitovali, reafirmisali svoju tradiciju, i da bismo izbegli da donesemo jednoobrazan zakon, neodređen, zakon u kome se niko ne pominje imenom i prezimenom, zakon ustavnog tipa koji ne znači ništa, zakon kakav su morale da donesu mnoge zemlje koje su bile pod komunizmom. Dakle, insistirali smo na svojoj pravnoj tradiciji, da pokažemo da mi ovakve zakone imamo pre onih koji žele da nam izdiktiraju neki prazan zakon ustavnog tipa.

Kad smo već kod ustavnih odredbi, vi ste dobro primetili da se ovaj zakon ponaša kao neka vrsta ustava, da usmerava i da obavezuje druge zakone. Ovo, po prirodi, jesu zakoni ustavnog karaktera, ali postojeći Ustav brani da propišemo da će država izdvojiti sredstva za, recimo, penzijsko i socijalno, jer nam on samo govori da možemo. Vladajući Ustav kaže da država može da pomaže crkvama i verskim zajednicama, nema obaveza. Iz te ustavne odredbe mi nismo izvlačili nikakvu obavezu za državu, zato što su nam pravnici rekli da bismo time ušli u koliziju sa ustavnom odredbom.

Ono gde se sasvim slažemo, to je da član 17. mora da se preformuliše i da postupak registracije mora drugačije da se predvidi. Prijave za registraciju jesu zahtevi i ne registruje se crkve po automatizmu, nego ipak po razmatranju zahteva.

Gospodine Nikoliću, ono gde sa vama, kao iskusnim poslanikom i dobrim znalcem srpskog pravnog sistema, ne mogu nikako da se složim, to je način na koji predlažete da se daju dotacije crkvama i verskim zajednicama. Vi znate da Zakon o budžetu i Zakon o budžetskom sistemu ta sredstva vodi na EK 4181 koja se zove - dotacije nevladinim organizacijama. Kad neko daje dotacije, on ne može da daje nekome i da kaže - uzmi ovo i rasporedi za šta ti treba.

Dotacije su uvek namenske. One se isplaćuju preko centralnog računa crkava, ali ne može ukupna suma da se rasporedi na eparhije, na druge crkve i verske zajednice, nego se kaže: država je zainteresovana da unapredi versko obrazovanje.

Država je zainteresovana da bogoslovije za četiri godine budu među najboljima, ako ne i najbolje srednje škole u Srbiji, a imaju uslova za to; država je zainteresovana da finansira dela visoke teološke literature, nismo zainteresovani da finansiramo crkveni kalendar, ali prevod dela svetih otaca sa starogrčkog ili prevod najboljih dela iz savremene teološke misli Rusije, Grčke, Engleske, Francuske, za to jesmo zainteresovani. To nije tržišna knjiga, ona ne može sama da se izdržava i mi možemo to da finansiramo, ali ne možemo finansirati neke manifestacije koje to mogu same.

Prosto, zakon ne dozvoljava da se dotacije daju bez namene. Onaj ko daje dotaciju, daje za određenu namenu. Dotacije su po prirodi stvari namenske, a onaj ko je primio dotaciju mora da dade dokaze da je namenski utrošio sredstva. Npr. ako jedna crkvena izdavačka kuća dobije novac da štampa izdavanje sabranih dela Nikodima Milaša, a to je najbolji crkveni istoričar i pravni mislilac koga smo imali, onda mora da stavi da je to štampano dotacijom, odnosno uz pomoć Ministarstva vera. Ne bismo dali za neku drugu knjigu. Dakle, to je ono što nije mogućno prihvatiti.

Pošto je gospođa podnela prva amandman, većinu ovih stvari koje ste vi tražili svojim amandmanima, Odbor za evropske integracije i Zakonodavni odbor su uneli u svoje amandmane (počev od onoga da se reč "samostalno" briše). Dakle, imamo mogućnost za dogovor; ja sam predlagao da se sretnem sa vašim poslanicima koji su podneli amandmane, niste vi bili tu, pa da vidimo, da nađemo neku srednju meru. Nije moguće ovako kako vi tražite. Zašto nije moguće?

Vi ste lepo govorili o verskim slobodama u Srbiji, lepo ste govorili o tradicijama, o tradiciji verskog pluralizma u Srbiji. Mi znamo da je Knez Miloš doneo ukaz kojim je priznao slobodu Jevrejima. Znamo da je Aleksandar Karađorđević priznao slobodu protestantima. Znamo da je onaj ugovor koji je Kraljevina Srbija potpisala sa Svetom stolicom priznao Katoličku crkvu.

Mi znamo i ono na čemu vi insistirate. Znamo da živimo u državi u kojoj ne postoje samo tradicionalne crkve i verske zajednice, nego postoje i neke nove crkve. Recimo, Adventistička crkva je postojala u 19. veku, postojala je u Kraljevini Srbiji, u Kraljevini Jugoslaviji, registrovana je u SFRJ; Baptistička crkva, sve ove koje su nabrojane u Zakonu, postojale su u Kraljevini Srbiji, u Kraljevini Jugoslaviji su dobijale potvrde da imaju pravo da slobodno deluju i neku vrstu pravnog statusa, a dobile su legitimitet Zakonom iz 1953. Sada one već jesu registrovane. To jesu verske organizacije koje postoje.

Mi moramo da shvatimo jednu stvar. Osim novih protestantskih crkava postoje lažne religijske organizacije koje se pokrivaju religijskom inspiracijom, tobože, a deluju destruktivno.

Njih član 3. Zakona potpuno eliminiše. Niko od njih ne može biti registrovan.

Drugo, ako je neko slagao, pa predstavio da širi veru i ljubav prema čoveku, a počeo da švercuje automobile, on ne radi osnovnu delatnost i po Zakonu, videli ste i sami, on se jednostavno briše iz Registra.

Ako neko napada privatnu imovinu, slobodu dece, ako ih zloupotrebljava, to nije tema ovog zakona. Ovaj Zakon nema instrumente da to kazni, ali on to zabranjuje, a dužan je da deluje Krivični zakonik, mnogi drugi zakoni, jer sve su to krivična dela, a deluje i socijalna preventiva.

Pojavama o kojima se ovde govori, destruktivnim, bave se Ministarstvo zdravlja, Ministarstvo za socijalna pitanja, Ministarstvo unutrašnjih poslova i pravosuđe. Te pojave nemaju veze sa verom, nego sa socijalnom patologijom. Različni oblici socijalne patologije tretiraju se u različitim institucijama i na različite načine.

Jednostavno, mi nismo mogli zbog toga što evidentno postoje i sekte, kvazireligijske organizacije nejasnih namera, ili jasno osvedočenih loših namera i loše prakse, nismo mogli zbog njih svima ograničiti verske slobode. Mi njih ne tretiramo kao verske zajednice. One nisu crkve, one nisu verske zajednice, one nisu verske organizacije. To su neke neformalne ili formalne grupe građana, ilegalne ili legalne organizacije koje deluju na potpuno drugim talasnim dužinama.

Niko od njih nema inspiraciju, istinsku inspiraciju, ni u Novom Zavetu, ni u Starom Zavetu. Oni nalaze inspiraciju u nekim psihološkim teorijama, nekim alternativnim psihoterapijskim metodama. Ne može niko pričati da je društvo za transcendentalnu meditaciju verska zajednica. To je prosto van svake logike. To je grupa koja se bavi psihotreninzima. Psihotrening bilo koje vrste može da spada u metod alternativne medicine, alternativne psihijatrije. Ali, ako time šteti zdravlju onih koje uvlači u tu vrstu treninga ili terapije, onda to spada u nadležnost Ministarstva unutrašnjih poslova koje mora da sprečava takve pojave.

O takvim pojavama, o onome što je potpuna zloupotreba ili što je lažno preuzimanje imena verske zajednice, što je pokrivanje verskom slobodom i inspiracijom da bi se ostvarivali neki drugi ciljevi, o takvim pojavama i takvim organizacijama u Zakonu nije reč i one ovde nemaju mesto. Sada svi navode primer satanista. Kakve veze imaju satanisti sa verom? Lepo u 1. članu piše da je ovo zakon koji uređuje odnose među ljudima koji veruju u Boga. Ne mogu se priznavati antireligijske grupe.

Postoje antireligijske organizacije, ali one ne spadaju u verske zajednice, ni u crkve, niti njih na bilo koji način može da tretira ovaj zakon. One prosto nemaju nijednu mogućnost da budu registrovane po ovom zakonu.

Gospodine Nikoliću, vi ste bili tako vispreni i nalazili i logičke i gramatičke antinomije u tekstu Zakona, i hvala vam za to, uvek se to može naći. Imate tu i Vi jednu nedoslednost. Jeste za potpunu versku slobodu, za to da se Srbija predstavi kao država koja poštuje svoju tradiciju tolerancije crkava i verskih zajednica; jeste i za to da se Srbija predstavi kao država koja je odmakla u negovanju verskih sloboda, ne da zaostaje; jeste za sve to što je pozitivno i u našoj tradiciji i u našoj savremenosti.

Ali, morate da priznate i ono što ste i sami rekli, a ja to ovde javno kažem za ovom govornicom. Ovaj zakon daje slobodu svima, ali ovaj zakon državi ostavlja pravo da sarađuje samo sa nekim crkvama i verskim zajednicama, a sa drugima ne. Svi ste slobodni ako ne delujete destruktivno, ako ne gazite član 3, ali država ima pravo da izabere s kojom će crkvom da sarađuje. Ima zato što je ovo zakon koji je objedinio dva međusobno teško spojiva načela: načelo pune verske slobode i režim tzv. priznate crkve.

Režim priznate crkve podrazumeva upravo ovo: svi ste slobodni, sve vas poštujemo, niko ne sme da vas dira, ne sme niko da napada objekte ni adventističke ni bilo koje crkve, zato što je to krivično delo i zato što to ne dozvoljava ni ovaj zakon, zato što nam to ne podnosi obraz, zato što to osuđuju i tradicionalne crkve i verske zajednice; one se sablažnjavaju da neko napada na bilo čiji hram, pošto one ne osuđuju ljude koji pripadaju drugim verskim organizacijama, ne odbacuju ljude, nego samo ne prihvataju njihova učenja. Dakle, iz svega toga se izvodi jedan jednostavan stav - mi vas poštujemo, država vas štiti, ali država može da sa vama sarađuje, da vam da poreske olakšice, ili ne da. Zašto može? I zašto ne mora da dade svima?

Ako Ministarstvo poljoprivrede može da kaže da će ove godine dotirati ili subvencionisati proizvodnju pšenice i suncokreta, a neće soju zato što nemamo potrebe za sojom, po analogiji režim priznatih crkava ostavlja državi pravo da procenjujući interese – svoje interese, državne interese, narodne interese, nacionalne interese – sa nekima sarađuje, sa nekima ne.

Ali, i tu se sa vama potpuno slažem, sloboda pripada svima, osim onima koji svojom slobodom ugrožavaju druge ljude. Sloboda pripada svima zato što je slobodu darovao ne ovaj ili onaj zakon, već je sloboda božiji dar čoveku; i svako ko poriče slobodu čovekovu, suprotstavlja se Božjoj volji i Njegovim planovima. Dakle, zakon ne može da ograniči slobode, ali naravno može da ograniči njihove zloupotrebe.

Još jednom vam hvala na detaljnim analizama. Kada bude reč o amandmanima, možda ćemo imati priliku još da se razumemo. Ono što je bilo ključno u vašim amandmanima bio je član 17. Član 17. više ne izgleda tako. Došli smo do kompromisnog rešenja koje nije potpuno kao vaše, jer bi vašim rešenjem morali da se brišu svi i da im se zabrani bilo kakva registracija. Kolega kaže - naravno, ali to bi bilo drastično narušavanje verskih sloboda. Našli smo kompromis, a vi možete, naravno, po savesti da raspravljate o ovom zakonu i o amandmanima koje ste podneli.

Tomislav Nikolić, replika.

Malo ste me dirnuli, zagrebali ste malo tu površinu. Evo, sad vas pitam, mislim nisam bio kontradiktoran i vi ste rekli ono što sam i ja rekao. Verske slobode naravno na jednu stranu, ravnopravnost na jednu stranu, ali država bira s kim sarađuje, čak i sa tim malim zajednicama koje imaju 0,0001% biračkog tela, mogu da se obrate državi za bilo kakvu saradnju.
Ali, recimo, saradnja sa Rimokatoličkom crkvom. Pozivate nas na konkordat od 26. jula 1914. godine. Posle toga se desila 1941. godina, 1941. do 1945, pa se desila 90. do 2006. godine. Rimokatolička crkva je učestvovala apsolutno u Jasenovcu, učestvovala je apsolutno u prikrivanju i odvođenju svih ustaških zlikovaca i zločinaca preko Vatikana u Latinsku Ameriku.
Rimokatolička crkva ponovila, dolaskom ustaštva na vlast u Hrvatskoj, sve greške iz Drugog svetskog rata, da biste konačno pre nekoliko dana u listu "Politika" pročitali da je oko 100.000 Srba prešlo u katoličanstvo u novoj, demokratskoj, savremenoj Hrvatskoj. A vi znate zašto se prelazi iz vere u veru, valjda ste pročitali bar Pilipendu, pa znate kako se to radi. Tu država mora da odgovori. Država to mora na neki način da pokaže.
Jednostavno, nisam sveštenik, ne moram da sprovodim ekumenizam, mogu za njega da se zalažem, mogu da odobravam, ali nema pomirenja, takvog istinskog i znam da ga nema između onih koji neprekidno čine zločine i onih koji zločine trpe. To je ono što od Srbije čini jedan specifičan prostor za slobodu veroispovesti i to znate jako dobro.
Zaista je svako slobodan u ovoj državi. Voleo bih da ostane večito slobodan. Ali, vi slobodno možete i kao predstavnik Vlade da istupate u odbranu onoga što je dominantno u Srbiji i u srpskom narodu u pogledu veroispovesti. Znači, sarađivaćete sa onim crkvama koje ne šire mržnju, koje ne sprovode verski teror, koje se ne bave prozelitizmom, koje ne otimaju tuđu decu.
Znate koliko dece još ima u Hrvatskoj da su pravoslavna? Sva su rođena kao pravoslavna ili su im roditelji rođeni kao pravoslavni, a sada ih još maltretiraju po bivšem imenu.
Oni su dužni da promene ime da ih neko ne bi prepoznao tamo da su Srbi. Onda ih maltretiraju - a kako si se zvao.
Zbog toga sam vam na početku rekao, jako je teško govoriti o ovom zakonu a da vas sutra neke novine ne napadnu, jer u Srbiji imate novine za Koštunicu, za Dinkića, za žute. Nema za radikale niko. Svakom diskusijom nekom se zamerim i nekoj televiziji se zamerim. A šta ću, idemo dalje, guramo.
Jako je teško govoriti o verskim slobodama. Onaj kome ih obezbeđujete u svojoj državi, gde mu je dominantna ta njegova crkva ne obezbeđuje ta prava za druge. A neki reciprocitet kada državu čuvate morate da poštujete, neki reciprocitet.
Naravno da vam nijedan naš vladika ne bi rekao - znate, jeste, u pravu je Tomislav Nikolić. Neće. On je čovek koji ima bolju vezu sa verom nego što imam ja. Mnoge zapovesti ne poštujem. Neke mi je Bog oduzeo, a neke ja i tako to. Prilično sam čestit, ali ne dovoljno. Tu nisam merodavan i nisam sudija.
Ali, kažem, država se brani na svakom koraku. Ova država je otvorena od 2000. godine previše za različite uticaje, uglavnom za negativne i to se oseća u našoj zvaničnoj politici. Jer, kad Danajci dođu, oni sa najboljim pričama dolaze i donose darove, i ne stradaju političari koji s njima pregovaraju i koji njihove uslove prihvataju, nego narod.
Zato su političari opsednuti time što mogu da razgovaraju s kime god hoćete u Evropskoj uniji, samo se jedno pitanje postavlja - šta je od toga dobio narod, od svih tih uticaja, od tog prodiranja, od toga da procenjujemo zakon koji ovde donosimo isključivo da li je u skladu sa zakonodavstvom EU. E, nađite mi neku državu koja nije članica EU koja se tako ponaša, pa čak ni zemlje članice EU. I one imaju pravo na autonomiju u pogledu mnogih rešenja i sami to vrlo dobro znate.
Inače, nažalost nisam bio tu kada smo pisali amandmane, uglavnom sve je to odlično, dobro ste vi uradili taj posao. Možda smo mogli malo da budemo oštriji u pisanju amandmana, ali znam vašu muku, ministre. I Milovan Radovanović je imao pripremljen jedan predlog, pa smo odustali. Ko zna šta bi nam rekli u to vreme dok je bila crno-crvena koalicija, kako ste je vi zvali. Ko zna šta bi nam rekli.
A nije bio ništa manji slobodarski taj zakon i nije obezbeđivao ništa manje verskih sloboda i prava nego što vi sada ovde to obezbeđujete. Zbog toga, kažem, uhvatili ste se u koštac sa opasnom materijom i sreća vaša što vi tako delujete kao jedan dobar čovek, inače da je ovde izašao neko drugi od ministara, ko zna šta bi bilo.

Reč ima Ivan Živadinović G17 plus, pa zatim Radiša Ilić.

Uvaženi predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi gospodine ministre, G17 plus će kao lojalan partner u Vladi podržati ovaj zakon zbog toga što se 95% stanovništva Srbije po popisu iz 2002. godine izražava kao ljudi koji veruju. Naravno, to je respektabilan broj, mi to moramo poštovati i žalosno je što već 15 godina država Srbija nema zakon koji reguliše ovu problematiku, iako je imala zakon koji reguliše ovu problematiku čak i u vreme kada je postojala mnogo slabija zakonodavna aktivnost u 19. veku.
Ovaj zakon će obezbediti verske slobode u skladu sa ljudskim pravima koje su garantovane raznoraznim poveljama, a Srbija je potpisnica svih tih povelja. I kaže se u 3. članu da se verska sloboda "ne sme koristiti tako da ugrožava pravo na život, pravo na zdravlje, prava dece, pravo na lični i porodični integritet i pravo na imovinu, niti tako da se izaziva i podstiče verska, nacionalna ili rasna netrpeljivost."
Mi kasnimo za zemljama Evropske unije, iako mnoge od članica Evropske unije imaju državnu religiju, kao Grčka, Švedska i Danska, pa čak i na svojoj teritoriji, kao na primer Sveta Gora, ne dozvoljavaju baš upotrebu svih ovih prava jer je tamo ženama zabranjeno kretanje.
Ovaj zakon podstiče i razvoj verske kulture, na šta smo mi zaboravili, a vezano je za tradicije našeg naroda. Nešto što je mene obradovalo kada sam čitao ovaj zakon, to je da će verski obredi moći slobodno da se vrše u školama, zdravstvenim ustanovama i u vojsci. A sada ću vam reći i zbog čega. Godine 2002. bio sam na aerodromu u Nišu, sa 63. sam služio vojsku, od oktobra do decembra, tamo je prvi put bio vojni sveštenik. Situacija u to vreme na aerodromu, što se tiče morala, drugarstva, odgovornosti, bila je sasvim drugačija od drugih vojnih jedinica i mogu vam preporučiti da se ova odredba uvede i u izmenjenu verziju zakona o vojsci.
Naravno, zakon predviđa načine i oblike registracije i prihvata i potvrđuje pravni kontinuitet crkava i verskih zajednica. Neke imaju kontinuitet 20 vekova, neke mnogo kraće, ali mi ćemo ih izjednačiti.
Dragoceno je što ovaj zakon garantuje sveštenicima da ne mogu biti pozvani da svedoče o činjenicama i okolnostima koje je saznao sveštenik prilikom ispovesti i ovom prilikom moram da izrazim podršku diskusiji gospodina Tome Nikolića, koji je predložio da ovde bude tačka, jer je ostatak ove rečenice veoma problematičan.
Naravno, ovaj zakon potvrđuje i socijalna prava sveštenika, da mogu imati podršku za penziono, zdravstveno i socijalno osiguranje i od države, ali ostavljena je mogućnost da mogu osnivati sopstvene penzione, socijalne i zdravstvene fondove, i da u okviru tih fondova, a i neke druge delatnosti koje budu obavljali, mogu imati poreske olakšice.
Naravno, kao i u celom svetu predviđene su poreske olakšice i za donatore crkava i verskih zajednica, i to je još jedna dobra stvar.
Ovim zakonom se nedvosmisleno potvrđuje nezavisnost države od crkava i verskih zajednica, jednakost pred zakonom. Ovim zakonom se potvrđuje još nešto. Pomenuli su poslanici da je Bogoslovski fakultet u Beogradu bio izopšten iz univerziteta zadnjih 50 godina, iako je Bogoslovski fakultet u Beogradu jedan od osnivača Beogradskog univerziteta.
Kao neko ko je bio student-prodekan svojevremeno na Hemijskom fakultetu u Beogradu znam da studenti i učenici bogoslovskih škola i fakulteta nisu imali prava kao i mi. Nisu mogli da idu u domove, nisu mogli da budu abonenti studentskih restorana i mislim da je to jedna nepravda koja će se ovim zakonom ispraviti.
Naravno, posle akreditacije od strane Ministarstva prosveta i ovim crkvenim i verskim školama će biti dozvoljeno, naravno ukoliko imaju odgovarajuće obrazovne programe, da izdaju diplome koje će biti priznate u celoj zemlji i hteo bih da se zahvalim ministru, koji je nažalost izašao, zbog obećanja koje je ispunio pre 15 dana.
Hteo bih da mu se zahvalim u ime svih mojih Užičana jer je manastiru Rujan, koji je spaljen u 16. veku, dao dva miliona dinara iz Fonda koji je Vlada Srbije obezbedila u visini od 200.000.000 dinara ove godine za obnovu crkava i verskih objekata. On je pomogao na taj način obnovu konaka u manastiru, gde je odštampana prva srpska knjiga na teritoriji Srbije 1537. godine, 40 godina posle Gutenberga.
Ovaj zakon, kako su neke kolege na početku diskusije zlonamerno htele da prikažu, neće garantovati političku lojalnost crkava i verskih zajednica prema državi, ali će zato ovaj zakon garantovati da crkve i verske zajednice budu garant obrazovanja, morala i kulture ove države.

Reč ima Radiša Ilić, pa zatim Milica Vojić-Marković.

Dame i gospodo narodni poslanici, ministar nažalost nije ovde, mada ovo što ću reći bitno je zbog narodnih poslanika, ali i zbog građana Srbije koji ovo slušaju.
Dakle, na dnevnom redu je Predlog zakona o crkvama i verskim zajednicama. Pre nego što počnem da govorim o ovom zakonu, hteo bih nešto da kažem kao član Odbora za evropske integracije, na koji su se mnogi danas pozivali, a u stvari imam primedbu na dostavljeni materijal članovima Odbora za evropske integracije.
Naime, krajnje je neprimereno da se poslanicima Narodne skupštine, pre svega poslanicima SRS, podmeće u zvaničnom materijalu skupštinskog odbora informacija sa poznatim ustaškim logom B92.
U njoj su mišljenja nekih nevladinih organizacija, po meni nebitnih, o ovom zakonu.
A kako sam kasnije čuo ovde se radilo samo o potrebnoj informaciji šta nadbiskup beogradski Hočevar misli o Predlogu zakona. Mislim da je bila potrebna druga instanca da bi se saznala ta informacija, a ne da mi ovde čitamo sa sajta B92 šta pojedine nevladine organizacije misle o predloženom zakonu i, kako se ovde vidi, grupa nevladinih organizacija okupljenih u koaliciji za laičku državu. Samo bih pomenuo o kojim se nevladinim organizacijama radi. Tu su Beogradski centar za ljudska prava, Centar za mir i razvoj demokratije, Centar za unapređenje pravnih studija, Inicijativa mladih za ljudska prava i Žene u crnom.
Ako su čelnici ovo odbora, odnosno skupštinska služba hteli da prenesu deo onoga što se u javnosti poslednjih dana pisalo, mogli su da skinu sa sajta "Večernjih novosti", "Kurira", "Starta", "Velike Srbije", mogli su da vide i da pročitaju šta o tome misli Slađan Mijaljević, predsednik Udruženja "Istina", koje se bavi zaštitom žrtava sekti.
Što se tiče ovih nevladinih organizacija pomenuo bih jednu činjenicu, povezao bih sa jednim događajem koji se desio 2003. godine. U selu Beli Potok kod Beograda pojavila se svojevremeno sekta "Sanatan". Podigla se velika prašina oko svega toga, pre svega ljudi iz lokalne sredine su se sukobili sa članovima te sekte i samo bih citirao jedan deo iz Memoranduma te pomenute sekte: "Nije važno ako neko nije nikada vežbao rukovanje vatrenim oružjem, ukoliko bude pucao uz duhovnu praksu, pojanje božjeg imena, metak će sasvim sigurno pogoditi cilj, jer je snaga božijeg imena ogromna. Ako neko poje božije ime dok tuče nekog on nije agresor već bog obavlja ovu radnju".
Sada dolazi ono zbog čega postoje nevladine organizacije. Tada 2003. godine Fond za humanitarno pravo, odnosno Nataša Kandić i Helsinški odbor za ljudska prava, sa Sonjom Biserkom na čelu, zahtevali su od države da se što pre uhvate meštani Belog Potoka koji nisu dozvolili Sanatanu da sprovodi svoju versku delatnost.
Današnju diskusiju počeo bih sa dva karakteristična primera delovanja pojedinih verskih organizacija u Srbiji, a pomenuo bih ono pre deset godina iz Zaječara, kada otac pripadnik Jehovinih svedoka nije dozvolio sinu, koji je imao perforaciju čira da primi krv i naravno njegov sin je posle toga preminuo, a on iz verskih ubeđenja nije dozvolio da sin primi tuđu krv.
Takođe, ovde je bilo reči o ubistvu vojnika od strane satanista u kasarni u Vranju i Šapcu, i ne bih to da ponavljam.
A što je poenta svega toga, sada može neko reći da su i ti ljudi koji su to tako učinili, postupili, u nešto verovali. To nešto će upravo gospodin ministar morati da legalizuje ovim zakonom.
Da li neko misli uopšte da će neka sekta u Srbiji napisati u svom opisu obreda baš sve ono što stvarno odslikava rad te sekte. Neće, čak će i imena da prilagođavaju onome što bi bilo potrebno da ih ministar svojim odredbama zakona legalizuje.
Za poslednjih 15-tak godina izdešavali su se nebrojeni incidenti u Srbiji, bilo je i tragičnih situacija, a čiji su vinovnici upravo verske sekte. Ako uzmemo u obzir veliki broj onih koji posledice svoje nesmotrenosti danas leče po duševnim bolnicama, porodice koje su rasturene, koje su prošle kroz torturu svog člana porodice koji je član sekte, onda je taj broj daleko veći nego što se pretpostavlja.
Šezdesetih godina se o narkomaniji govorilo kao o pojedinačnim situacijama, pojedinačnim slučajevima. Međutim, danas, 40 godina posle početka narkomanije na našim prostorima, govori se kao o pravoj pošasti. Tako se i pre 10 godina govorilo o prvim pojavama verskih sekti na našim prostorima, kao pojedinačnim slučajevima. Međutim, za 20, 30 godina imaćemo verovatno alarmantnu situaciju i u Srbiji.
Brojke koje ću sada izneti mislim da će zainteresovati javnost u Srbiji, ali mislim i da ih ministar zna. U SCG je, prema nezvaničnim podacima, oko 400 hiljada pripadnika sekti, mada su se na poslednjem popisu njih oko 16 hiljada izjasnili da zvanično pripadaju nekoj verskoj organizaciji, odnosno sekti. Ako se zna da samo adventista u Srbiji, ispada da su oni sekta, ima između 80-100 hiljada, to znači da broj sa poslednjeg popisa pada u vodu.
Što se tiče broja sekti i udruženja koji se mogu svrstati u kategoriju verskih, taj broj se kreće oko 320, s tim da je oko 70 njih zvanično registrovano, i to mnoga kao udruženja građana. Posebno se velika ekspanzija sekti zapaža pred sam raspad SFRJ. Sagledavajući način delovanja pojedinih sekti i njihovo instruisanje iz centara, obično u Americi, gde su stvarane, osnovni cilj im je bio izazivanje defetizma, odbojnosti prema oružju, odnosno odbrani zemlje, dezerterstva itd.
Ono što javnost u Srbiji treba da zna, veliki broj sekti koje se danas javljaju u Srbiji, uglavnom su stvorene u SAD i to najviše u 20. veku. Sada ih ne bih nabrajao, mada su neke veoma poznate našim građanima.
Sve te mnogobrojne i verski različite sekte, udruženja, pokreti, objedinjeni su i usmeravani su kroz novo doba, odnosno tzv. new age. Kreatori politike novog svetskog poretka, kao i religije new age su masoni i u celoj piramidi hijerarhije mogu se videti svi njeni činioci.
Jedan značajan segment zauzimaju upravo verske sekte i nove religije. Izmešane su sa svih strana sveta, samo sa jednim ciljem, da se sruši tradicionalno. Cilj je jasan, gubljenje identiteta i pojedinca i nacije, da bi bilo sve pripremljeno za velikog orvelovskog vođu.
Što se tiče new age, to je u stvari projekat ogoljene globalizacije i to je jo odavno zacrtala grupa Bilderberg, Kisindžer, Bžežinski, Sajrus Vens, nama dobro poznat, zatim Trilateralna komisija, Rokfeler i mnogi drugi. Zato sada u Srbiji i u svakoj zemlji na kugli zemaljskoj imamo poplavu sekti. Zadatak im je prosleđen iz jednog centra iz Pentagona. Ne zaboravimo čedo novog doba, odnosno new age, a to je Amnesti internešenel, nama dobro poznata organizacija koja je bila veoma aktivna na našim prostorima tokom prethodnim ratnih sukoba.
Kada je član 37. u pitanju, a to je mogućnost da crkve i verske zajednice mogu osnivati ustanove od predškolskog obrazovanja do univerziteta, bojim se da će Srbija biti suočena sa poplavom sektaških škola i fakulteta. Takođe, nije razjašnjeno u članu 17. koje su to još konfesionalne zajednice, mada su i ove koje ste naveli diskutabilne i ispada da su i one sekte.
Veliki broj sekti i verskih organizacija prvo nastupa prikriveno, pod imenom naučnih ili kulturnih organizacija međunarodnog karaktera. Navešću vam primer, Unifikaciona crkva, poznata kao Munova crkva, ona stoji iza Porodične federacije za mir u svetu, zatim postoji Profesorska akademija za svetski mir, Svetska zajednica crkava itd.
Ova druga organizacija, Profesorska akademija za mir u svetu ima ogranke u 100 zemalja sveta. Kod nas je osnovana sekcija 1989. godine i čine je 40 poznatih profesora univerziteta i naučnih radnika. Predsednik tog ogranka je doktor nauka, da mu ne spominjem ime, svojevremeno ministar u vladi Milana Panića i jedan od nekadašnjih čelnika ICN Galenika, koji je i potpisao uvod u knjigu sa referatima, držanim na skupu ove organizacije 1994. godine u Beogradu.
Javnost Srbije se verovatno seća mladog Vuka Andrejevića, koga je porodica jedva iščupala iz kandži ove sekte pre desetak godina, koji je posredstvom međunarodne razmene studenata dospeo u SAD.
Davanje mogućnosti za otvaranje obrazovnih ustanova verskim zajednicama, ovde se misli na verske organizacije koje će biti možda i osnovane i priznate, samo će još više ojačati njihov položaj i njima srodnih sekti čije su centrale u SAD. Onda će još žešće, indoktrinirajući decu bukvalno od malih nogu, polako ali sigurno uništavati nacionalnu svesnost srpskog naroda, a pre svega srpske omladine.
Javnost Srbije, takođe, treba da zna radi ilustracije da na primer adventistička crkva, odnosno sekta, poseduje 4.267 osnovnih škola, 919 srednjih, 500 viših škola, 22 fakulteta, plus medicinski fakultet u Kaliforniji, 154 bolnice, 336 klinika, 71 starački dom, 60 izdavačkih kuća. Adventisti poseduju čak 30 prehrambenih industrija, nekoliko aviona i manju flotu trgovačkih brodova; objavljuju 300 listova na 273 jezika. U Beogradu imaju radio stanicu, Radio "Glas nade". Slično je i sa drugim pobrojanim sektama.
Pošto kolege bi želele da govore, malo ću da skratim ovo što bih hteo da kažem, ali bih hteo samo još da dodam da neko može reći kako vi smatrate da neke stvari što se tiče EU moraju i kod nas da se reflektuju. U poslednjem stavu člana 22, samo da citiram, kažete, pri donošenju rešenja o prijavi za upis u registar, Ministarstvo uzima u obzir i odluke Evropskog suda za ljudska prava, kao i upravne i sudske odluke u pogledu registracije ili delovanja određene verske organizacije u jednoj ili više država članica EU.
Iz tog razloga bih vam naveo sledeće primere kako su pojedine države EU postupile u pokrenutim sudskim procesima protiv pojedinih sekti u svojim zemljama. Dakle, 18. januara 1997. godine u Italiji, u Milanu, sud je osudio 29 pripadnika Sajentološke crkve za iskorišćavanje umno zaostalih ljudi. Zatim vrhovni sud države Kalifornija 1994. godine doneo je presudu kojom je Sajentološka crkva bila dužna da plati 6,5 miliona dolara odštete nekolicini bivših članova za preživljenu višegodišnju torturu. U Grčkoj 1997. godine grčki sud je zabranio rad Sajentološkoj crkvi, a Apelacioni sud Krita je još 1987. godine zabranio Jehovine svedoke, takođe je zabranjen rad i pripadnicima Hare Krišna.
Zatim, Jehovini svedoci su zabranjeni u Švajcarskoj. U Nemačkoj i Švedskoj se takođe priprema nacrt zakona, ako već nije usvojen, o zabrani Jehovinih svedoka. U Nemačkoj takođe u januaru 1997. godine zakonom je zabranjeno delovanje Sajentologa. U Japanu se sud takođe sukobio sa Unifikacionom crkvom 2004. godine i prva mera je zaplena zemljišta, zgrada i imovine. Hvala.