Gospodine Markoviću, posle opomene koju ste izrekli Nemanji Šaroviću, sad sam stvarno malo zaplašen i sa strahom ću da diskutujem, jer me strah da ne odnesete i vi neke patike mom sinu, pa da on nema više patike. Ali, preuzeo sam rizik. Tako je u jednom trenutku i Nataša Mićić uradila i posle tri meseca više nije bila predsednik.
No, da idemo redom. Posle ove intervencije stav 7. ima smisla. Zašto ima smisla? Jer, ako se neko lice predloži za svedoka, obično sud, ne obično nego mora da postavi pitanje, a o čemu bi on mogao da svedoči, na koje okolnosti, šta je on, kakav je njegov status, kako je došao do tog saznanja, pa ukoliko se kaže da je u pitanju sveštenik i da je to što on treba da svedoči sastavni deo ispovesti pred tim sveštenikom, onda stupa na snagu ovo kako je napisano.
Ovo što se predlaže amandmanom malo okreće stvari, te ukazuje da sveštenik može da se pozove uvek, u bilo kom sudskom postupku, ali kad dođe vreme da svedoči o činjenicama i okolnostima koje se tiču, e sad je ovo neispranvo, verskog ispovednika. To za naš jezik nije prihvatljivo. U suštini se takođe svodi na isto, ali u krajnjoj varijanti. Mislim da je ova varijanta mnogo bolja posle ove intervencije.
Međutim, ovaj stav 7. mi je dobar povod da još ispričam neke stvari, a očigledno nemam sreće sa ministrima Vlade Vojislava Koštunice, kako dođem za govornicu tako dobiju svi želju da puše.
Evo o čemu se radi. Vatikan je na čelu jedne vrlo dobre organizacije, neki je zovu "crna internacionala", raspolaže najmoćnijom obaveštajnom službom, poseduje najveći broj konspirativnih redova organizacija, počev od Opus Dei-a, društva isusovaca, franjevaca, jezuita itd; ima posebnu šemu međusobne komunikacije, počev od običnog župnika, preko biskupa, nadbiskupa, do svih mogućih delova unutar vatikanske strukture, preko državnog sekretarijata itd, vrlo komplikovana organizacija.
Ona nije toliko državna koliko je religijska, u smislu organizacije Rimokatoličke crkve koja se raširila na sve kontinente, s tim što ima problem da ovih 500 kilometara nikako već 10 vekova ne može da savlada i da pređe preko Drine, i naravno iz toga proističu sve njihove frustracije.
S obzirom da je iskorišćena pozicija, da je zahvaljujući Piju XII pokrenuta akcija ujedinjenja Evrope i stvaranja NATO pakta i imajući u vidu činjenicu da je krajem 90-tih godina Vojtila podneo jedan memorandum državama članicama OEBS-a, sa zahtevom da se što pre priznaju Slovenija i Hrvatska, što je kasnije bio uzrok svih ratnih zločina koji su se desili na teritoriji bivše Jugoslavije, imajući u vidu da je Vojtila više puta ponovio zahtev Klintonu i ostalim čelnicima kada će da bombarduju Srbe, ukazala se potreba da vidimo šta kažu zvanični dokumenti i papiri, svesni rizika da je Vojtila dosta dugo držao jednu zabranu.
Pošto se vatikanska arhiva tretira kao lična arhiva Pape, bila je zabrana korišćenja podataka do 1922. godine, a sada je to podignuto do 1939. godine, ali praktično sve ove aktivnosti Vatikana, koje prevazilaze samo crkvena pitanja, nego mnogo više zadiru u pitanja politike i očuvanja interesa vatikanske kaste, pojavila se potreba da se preko Haškog tribunala traži nalog kojim bi se obavezao Vatikan da otvori svoje arhive i da se vidi kakav je uticaj bio Vojtile i Vatikana na razbijanje bivše Jugoslavije. Naravno, niko nije smeo da pomisli da potraži od njih takav podatak.
Drugi primer ću da iskoristim da bih ukazao na tu opasnost. Drugi primer je bio nedavno, pre godinu dana, kada je Karla del Ponte, posle šest meseci tajnih pregovora sa državnim sekretarom, obavestila javnost da se Ante Gotovina krije u franjevačkim samostanima u Hrvatskoj.
Naravno, došlo je do oštre osude kako je to smela da kaže, Vatikan ne skriva nikoga, pogotovo ne ratne zločince, a onda je izašao odgovor da Vatikan nije dužan da sarađuje sa Haškim tribunalom jer nije država, tako da su oni neki put država, a neki put nisu država. Neki put potpisuju međunarodne ugovore, neki put učestvuju na međunarodnim konferencijama, neki put ne učestvuju.
Nekada su imali svoju Katoličku akciju, kao moćnu političku organizaciju, a pre toga su zabranjivali sa katolicima da idu na izbore. Sada imaju tzv. narodne i demohrišćanske stranke. Onaj jadni Batić ne zna šta znači demohrišćanska stranka, da prilepi neki naziv, a ovamo se kune kako je neki pravoslavac. Ali, ajde, sve kod nas može zato što se ne zna, ne znaju ljudi, ne čitaju knjige kod nas.
Kada se pojavio taj spor, to je ono kada su franjevci iz Hercegovine i Dalmacije rekli Karli del Ponte da oni ne kriju Gotovinu, a ona može da izvrši inspekciju, pa u krajnjem slučaju može i ispod onih haljina da ga traži. Karla del Ponte, duboko razočarana, rekla je da se kaje što je katolkinja.
Sada da vam ne pričam kako je to sa svedočenjem. Oni imaju problem celibata, imaju sijaset problema, zato i pada sveštenički red, osiromašuju dijeceze, semeništa se gase i da ne pričam dalje. Njima je potreban Sibir, njima je potrebna Srbija i uzimam za primer nešto što mi svakodnevno možemo da primetimo i da vidimo, primer naše SPC i onih koji su krenuli u težak napad protiv SPC.
Prvo oni unutar crkve povodom Lavrentija, koji je osam puta ljubio ruke Papi Jovanu Pavlu Drugom, pa je čak vodio sveštenike u Kanadu, pa i onaj ekumenski sabor u Asiziju.
Tamo je Papa pozivao ne samo predstavnike crkava, sekti, nego i one vrače, jer treba navodno Papa da napravi jednu veru za ceo svet, jedna ekonomija, jedna politika, jedna vera. To je cela formula globalizma.
Vodite računa da se ne uklopite u to, s obzirom da u nekim izjavama koje sam čuo tokom načelne rasprave prepoznajem filozofa iz Šimanovaca, onog Mirka Đorđevića, kolumniste "Danasa". On je zadužen upravo za to. Naravno, prepoznajem i u aktivnostima nevladinih organizacija i ove sekte zvane B92, gde se proziva SPC, sveštenici, pa čak se i u našim medijima objavljuju izjave neimenovanih sveštenika povodom nekih sporova koji nemaju nikakve veze sa svetovnim pitanjima.
Vodite računa, jer sve koji to rade i koji pomažu u razaranju SPC imam da nazovem sektašima, bez obzira na opomenu i na druge stvari, jer jedino tako u srpskom jeziku postoji takva reč kojom može da se skrene pažnja na nešto što razara dušu ovog naroda, a pre svega udara u moral i društvene vrednosti Republike Srbije, moral i društvene vrednosti svih građana.
I zato, kada u amandmanima SRS vidite da je napisano crkva ili tradicionalne verske zajednice, onda to prepoznajte u skladu sa amandmanom koji je podnet na član 4. Predloga zakona. Vodite računa da se ne prave neke druge improvizacije jer mogu da vam kažem, sada se vraćam na stav 7, da ova formulacija kako je napisana štiti verske sekte i nešto što nam dolazi sa one strane Atlantika, što ima zadatak da razori dušu jednog naroda, jer će onda ti navodno kvazisveštenici, koje ćete na neki način da priznajete samim činom uvođenja nekog registra da zloupotrebe ovo što je napisano svim varijantama u stavu 7. člana 8.
Vodite računa jer će stav 7. da se odnosi i na ove sledbenike tog verovanja satanističkog, Munovog, na ove vradžbine, na ove isterivače đavola i ove druge, jer će svaka šuša moći da se predstavi da je sveštenik.
Sada vas vraćam na početak današnje rasprave kada sam napomenuo da neki ne znaju šta je crkva, oni misle da je to građevina. Ne znaju da postoje verske sekte i neke druge navodno verske organizacije i navodno verske zajednice, koje u formalno-pravnom smislu nemaju crkvu. Za neke je potrebna obična ledina, za neke je ulica, za neke je priroda, za neke je kamen. Neki navodno koriste neke druge objekte, a neki na svakom mestu mogu da sprovode svoju religiju i da vrše bogosluženje.
Primer za to su vam neke televizije koje kod nas postoje, koje vrše bogosluženje, zašto ne reći. Antistrejt ličnosti koje vode emisije, za sve njih je hepi dej, teraj, ohej, izuzetno, pričaju sve i svašta. Emisija "Peščanik", možete da čujete takve napade na nešto što je normalno u našoj državi, ono se iskrivljava, postaje nenormalno. Svojevrsne sektaše imate u političkim strankama, naročito u onima koje finansira Tači.
Nekada su bili na lakim drogama, sada su na jačim drogama. Smešno vam je.
Znam da vam je smešno, ali oni se nude na srpskom tržištu. Oni se nude ili kao versko opredeljenje ili se nude kao neko političko opredeljenje. Onda zbog jednog sumanutog shvatanja kako treba da izgleda demokratija, možemo samo da se okrenemo pa da kažemo gde je sistem društvenih vrednosti. Znači, crkva nije samo građevina, to treba da se zapamti.