Dame i gospodo narodni poslanici, amandman na član 2. Predloga zakona o crkvama i verskim zajednicama, koji je podnela koleginica narodni poslanik, ima svojih osnova po nekima da bude prihvaćen, ali po nekima ne.
Moje lično mišljenje kao narodnog poslanika po pitanju ovog amandmana sve zavisi od strategije državnog organa, odnosno nadležnog ministarstva i gospodina ministra kakav zakon hoćemo da imamo. Mi smo čuli i u izlaganju gospodina ministra, kada je obrazlagao u načelnoj raspravi i iznosio razloge za opravdanost i donošenje ovakvog predloga zakona o crkvama i verskim zajednicama, zašto je upravo takav zakon podnet Narodnoj skupštini, ali smo u diskusijama, pogotovo nas narodnih poslanika SRS, čuli zašto je dobar donekle, ali i zašto i nisu dobra neka važna, suštinska rešenja iz Predloga ovog zakona.
Naravno, član 2. u stavu 1. glasi: "Niko ne sme biti podvrgnut prinudi koja bi mogla ugroziti slobodu veroispovesti, niti sme biti prisiljen da se izjasni o svojoj veroispovesti i verskim uverenjima ili njihovom nepostojanju." Šta se ima zameriti ovom stavu člana 2? Po meni skoro ništa, ali može da bude preformulisan ovaj član 2. sa istim značenjem.
I ako mi, to se naglašava na nekoliko mesta, kao demokratsko društvo hoćemo da imamo civilizovan, moderan zakon, moramo da poštujemo verske slobode i prava svakoga, apsolutno svakoga ali ne i onih koji se nalaze u određenim verskim grupama, organizacijama, udruženjima i sa tog aspekta deluju štetno za društvo i državu, onda ne možemo da prihvatimo takav jedan pristup, pogotovo što takav pristup ima mogućnosti da ograničava slobodu i prava i veroispovest nekog drugog građanina naše zemlje.
E, oko toga ko ograničava slobodu veroispovesti ovde po meni je veoma bitno reći nekoliko stvari. Neko će da mi kaže - gospodine poslaniče, mi govorimo o Predlogu zakona o crkvama i verskim zajednicama koji treba da važi na teritoriji Republike Srbije, i biće u pravu. Ali, sa aspekta zaštite srpskog naroda moramo da reagujemo na to da se ta ista prava uskraćuju u Hrvatskoj Srbima, da se osvrnemo na viševekovno unijaćenje i prelazak u katoličku veru prisilom.
Od 1991. do 2006. godine ili po statističkim podacima do 2003. godine kada je unijaćeno, odnosno prekršteno 30.000 Srba prisilom. Tu se ne radi o delovanju Rimokatoličke crkve samo.
Mogu da budem slobodan pa da kažem da se ovde radi o čistom, definisanom prozelitizmu, nasilnom prekrštavanju i prevođenju Srba pravoslavne veroispovesti u Srbe rimokatoličke veroispovesti. Država mora da reaguje na to.
Šta radi onaj, neću da upotrebim neku ružnu reč, ministar inostranih poslova, a rado bih za ovom govornicom rekao jer on to zaslužuje, ali neću. Šta radi ministar inostranih poslova, Vuk Drašković? Zašto ne uputi protestnu notu nadležnim međunarodnim organizacijama, evropskom parlamentu koji se tako zdušno bori protiv delovanja verskih sekti, parlament koji se bori za poštovanje slobode i prava na veroispovest svih građana Evrope i sveta.
Pričali smo o tome i doneli odgovarajuće rezolucije 29. januara 1996. godine i 4. septembra 2003. godine. Trebalo bi da reaguje država Srbija na uzurpiranje, vršenje diskriminacije, uznemiravanje i najveći vid kršenja slobode i prava na veroispovest određenom broju građana Srba u Hrvatskoj, i to Srba koji su ostali tamo da žive i Srba koji se vraćaju u Republiku Hrvatsku.
Trebalo bi, gospodine ministre, nisam čuo da ste reagovali, trebalo bi da to uradite jer zaista se radi o kršenju najstarijih prava i sloboda naroda uopšte. Ratovi su vođeni zbog kršenja ovih prava i sloboda, da ne navodimo primere kroz istoriju, krstaške ratove, ratove u Nemačkoj, zadnji ratovi na našem prostoru, građansko-verski rat na teritoriji bivše SFRJ, pa trenutno rat koji se vodi između protestanata i katolika u Severnoj Irskoj dovoljno nam govori da zamena i alternativa tim beskrajnim sukobima, zbog različitosti verskih ubeđenja, mora da bude tolerancija prema verovanju i verskim slobodama i pravima svih građana sveta, svih naroda sveta.
Pa i Srbi imaju pravo da veruju i da pripadaju određenoj veri, srpskoj pravoslavnoj veri u Hrvatskoj, a ne da im se nameće i da budu prisiljeni da menjaju veru i da se prekrštavaju u drugu veru, da budu pripadnici Rimokatoličke crkve.

Reč ima poslanik Dragoljub Vojinović.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, član 2. zakona je sažet i dovoljno jasan. "Niko ne sme biti podvrgnut prinudi, niti sme biti prisiljen da se izjasni o svojoj veroispovesti i verskim ubeđenjima". Predloženi amandman pokušava da taj član izmeni na jedan način koji ne stoji.
Citiraću deo tog amandmana. "Zabranjeno je postavljati pitanja kojima se traži izjašnjavanje građana o veroispovesti". Šta to znači? Znači da nikome ne smem da postavim pitanje koje je veroispovesti, a moram da vas podsetim, lekar sam i često ime kazuje veroispovest.
Međutim, pojedini pripadnici određene zajednice ne obolevaju od nekih bolesti i vi ih morate pitati koje je veroispovesti da biste mogli da odredite u dijagnostičkom postupku. Po ovome kako predlažete, ne smem o tome da govorim ništa.
Prema tome, član je sasvim dovoljan ovako kako je predložen i svako drugo proširenje tog zakona dovelo bi do velikih zabuna. Druga stvar koju bih hteo da pomenem, kad god nema dovoljno argumenata tu je story about human rights - priča o ljudskim pravima. Ostavimo se tih problema i pokušajmo da rešimo u našoj zemlji zakone na koje imamo prava.

Replika, narodni poslanik Ljiljana Nestorović.

Smatram da me je kolega poslanik, koji je govorio pre mene i osporavao nešto sam rekla, pogrešno razumeo i smatram da ovaj zakon ovako predložen, protiv koga imam određene krupne zamerke, takođe jednostavno brani prinudu o izjašnjavanju o tome ko je koje veroispovesti, da li veruje ili ne veruje. To je prosto jedna Ustavom zagarantovana sloboda svakog građanina.
Naravno da svaki građanin ima pravo da se pozove na svoja verska uverenja u određenim situacijama, pa tako npr. i u situaciji kada je podvrgnut određenim tretmanima, recimo u bolnici, na koje on ne pristaje iz svojih verskih uverenja, to je prosto njegovo pravo i to ne može da se ospori, ali je građanin taj koji može da konzumira to svoje pravo, a niko ne treba njega da tera, da prinuđuje da konzumira to svoje pravo.
Imali smo skoro situaciju u kojoj je Ministarstvo prosvete po školama jednu anketu sprovodilo i u toj anketi postojalo je pitanje u kome se od roditelja dece tražilo da se izjasne o svojoj veroispovesti, i imali smo situaciju u kojoj se veliki broj roditelja pobunio protiv jednog takvog anketiranja, smatrajući da je to duboko zadiranje pre svega u intimnost njih i njihove porodice, i mislim da je taj njihov protest potpuno u skladu sa osnovnim ustavnim zagarantovanim pravom građanina, a to je da je pravo na veroispovest, pravo na veru. potpuno stvar lične slobode i da apsolutno niko nema pravo da o tome bilo koga anketira.

Po Poslovniku, narodni poslanik Dragoljub Vojinović.

Dame i gospodo narodni poslanici, povređeni su članovi Poslovnika 100. i 104. Član 100. je povređen na način da je koleginica iznela stav da to ne razumem. To je vređanje poslanika. Član 104. da se ne govori o temi o kojoj treba da se govori.
Ovde se različito mišljenje o istom problemu, različito shvatanje suštine tog problema, koristi da bi se iznosili sasvim drugi pogledi i mišljenja, i mi onda nećemo imati kraja ovoj diskusiji.
Zato vas molim da, gospodine predsedniče, upozoravate svakog od poslanika da govori samo o temi i o onome što je na dnevnom redu.

Gospodine Kojčiću, imate reč.

Gospodine predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo poslanici, ovaj zakon ima jedno svojstvo koje ne samo da ga preporučuje nego sigurno može da ga smesti među one političke akte od najvećeg značaja za ovu zemlju, a to je da spaja dve stvari. Da sa jedne strane spaja realnost, da kanonizuje neke odnose koji su već ili barem postoji tendencija da se uspostave i da se, sa druge strane, potpuno uklapa u očekivani vrednosni sistem ili u ono što se zove horizont očekivanja Evropske unije, a to je ipak društvo za koje smo se opredelili i to je u svakom slučaju društvo budućnosti.
Međutim, ono što se već nekoliko dana čulo u diskusijama kada je u pitanju ova tema, a to jesu kršenja verskih prava naših građana u susednim zemljama, upravo donošenje ovog zakona ima taj uzorni značaj da pokaže i Evropi i da svojom paradigmatičnošću može da pokaže prednost Srbije u rešavanju korpusa civilnih pitanja i da kao takvo bude, kažem, smernica za zakonodavstvo u susednim zemljama. Dakle, mi danas ako možemo sa nečim da se borimo, možemo da se borimo sa onim vrednostima koje su zapisane u Paktu o građanskim i političkim pravima, dakle, evropska definicija ovog problema.
Što se tiče onoga da bi ovaj zakon trebalo doneti i posle donošenja novog ustava, pa naravno da zakonodavna aktivnost u ovoj skupštini ne sme i neće prestati zbog toga što se očekuje novi ustav. To je formalno pitanje.
Što se tiče one primedbe da je diskutabilni teritorijalni domen nadležnosti ovog zakona. Prvo, ovo je Republika Srbija, ovo je zakon koji donosi Narodna skupština Republike Srbije, a, isto ono što bih poručio, za nas će i Kosovo uvek biti Srbija.

Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić, pa narodni poslanik Vojkan Tomić, pa onda Đorđe Mamula.