Teško je prihvatiti ovaj amandman zato što se, prvo, njime ništa suštinski ne menja a, drugo, zato što je Venecijanska komisija skrenula pažnju da je i ova blaža varijanta na samoj ivici opasnosti da dovede u pitanje slobodu govora. Među mnogim primedbama Venecijanske komisije (ja sam bar bio adresa koja je dobila sve te primedbe, ne znam koju vi imate i ko je to analizovao, znam profesore koji su radili analize za Venecijansku komisiju), oni su rekli da je teško propisati da se sloboda veroispovesti ne može koristiti tako da izaziva neku netrpeljivost, jer se time ograničava sloboda kritike, javnog govora. To je jedno od najosetljivijih pitanja u ovoj oblasti. Sloboda veroispovesti i sloboda govora su u ideološkom sistemu Saveta Evrope i Venecijanske komisije dva apsoluta, ali ta dva apsoluta često dolaze u antagonizam, u koliziju.
Mi smo čuli i ovih dana, i inače u javnosti čujemo, mnogo reči o pojedinim crkvama. Mogu da vam kažem, uzgred da vam pomenem, da su neke od novih protestantskih crkava vrlo uznemirene nekim diskusijama koje su vođene ovde prekjuče i pitaju me sada gde i kome oni mogu da tuže za nanetu uvredu. Nikome, zato što je to izgovoreno u Skupštini, zato što je sloboda govora u Skupštini zajemčena.
Dakle, složeno je pitanje i čudi me što vi koji prihvatate ocene Venecijanske komisije, ovu njihovu preporuku da se preispita da li uopšte da ostane taj stav, još pojačavate.
Što se tiče primedbi na pravni status verskih organizacija ili verskih grupa, tačnije rečeno, onih koje nisu registrovane i koje ne žele da se registruju, ta primedba proističe iz potpunog nerazumevanja pravnog sistema Srbije, a ne razumem iz kog pravnog sistema i iz koje logike uopšte dolazi takva primedba. Ona deluje kao sofizam.
Dakle, donosi se zakon o crkvama i verskim zajednicama i onda vam kažu – u redu, zaštitili ste prava svih postojećih, a šta je sa nepostojećim? U redu, garantovali ste jednakost pred zakonom svima koji budu registrovani, ali šta je sa pravima onih koji neće da se registruju? Oni koji neće da se registruju imaju pravo da slobodno neguju svoja verska osećanja, imaju pravo da u svojim verskim grupama vrše obrede, ali ne mogu tražiti da po ovom zakonu dobiju status pravnog lica.
Status pravnog lica će verovatno tražiti po nekom drugom zakonu, jer ima verskih grupa i crkava i verskih zajednica koje uopšte ne žele da se registruju, ne žele da se registruju nikako, a pogotovo ne kao verska zajednica. Smatraju da činom registracije gube neka svoja unutrašnja svojstva, da ulaze u pravni civilizacijski poredak koji je stran njihovim dogmatima i njihovom učenju. Oni deluju – kako? Oni svojstvo pravno lica stiču ili preko udruženja građana ili svojstvo pravnog lica stiču osnivajući preduzeća, izdavačke kuće, kulturne ustanove itd. pa na taj način funkcionišu u pravnom sistemu.
Zaista, nije potrebno i nije mogućno predvideti i garantovati svakoj verskoj grupi koja ne želi da se registruje – koja ne želi da identifikuje svoje učenje, koja ne želi da dostavi svoj statut državnom organu, koja neće da kaže kakvi su unutrašnji odnosi u samoj toj grupi, koja neće bar u formalnom smislu da navede na koji način se finansira, odakle dobija sredstva za svoje delatnosti, dakle, koja potpuno bojkotuje pravni sistem, bojkotuje državu, koja ne želi da ima nikakvu saradnju sa državom – da se ovim zakonom takvoj grupi ni manje ni više nego mora da obezbedi status pravnog lica. Nije moguće.
Mislim da je ta primedba Venecijanske komisije ili loše prevedena ili su ljudi na brzinu to radili. Mi živimo u ovoj državi, znamo pravni sistem ove države, znamo ustavni poredak. Ako možete da mi date pravni savet: kako će svojstvo pravnog lica kao verska zajednica dobiti neko ko ne želi da se prijavi i da se registruje kao verska zajednica, nego želi da deluje kao slobodan, nezavisan socijalni entitet.
