Hvala vam najlepše, gospodine Prorokoviću. Izvolite, replika, Boris Karaičić.

Vidim da neke stvari ovde još uvek nisu raščišćene pet i po godina nakon 5. oktobra. Evo, ako je do krivične prijave, ja sam kriv. Ali, to nije suština.

 Molim vas, bez dobacivanja, molim vas.
Narodni poslanik ima pravo da koristi imunitet i da priznaje krivicu. Je l' tako? Izvolite, gospodine Karaičiću. Molim vas, malo relaksiramo situaciju. Izvinite, gospodine Karaičiću, vratiću vam vreme. Izvolite.

Vrlo je zanimljivo kako pokušavate na sve načine da temu unizite, obesmislite, ali neće vam uspeti. Jedna skupština koja gori, bilo koja institucija nije zbir cigala, prozora, crepa na toj građevini, nego simbol nečega. Verovano je simbol nečeg nečasnog za onaj broj ljudi, koji daleko prevazilazi ili je prevazilazio taj broj od 100.000 kada se desilo ono što se desilo.
A kada uzmete u obzir deset godina koje su tome prethodile, sve moguće krađe na izborima, apele, molbe, pozive da se ta vlast urazumi i da ne čini ono što je činila i kamo sreće da je otišla 1990, 1991, 1992, 1993, 1994, 1995, 1996, 1997, 1998. i 1999. godine, ne bi gorela ta skupština, nego bi se dešavale stvari koje se dešavaju sada.
Vlast bi se dobijala i gubila na izborima, ne bi se niko sastajao noću da proglašava nepostojeću pobedu, ne bi se išlo kod vas u Zemun krišom 5. oktobra po rezultate izbora, jer se vlast osilila i okomila na one koji su pobedili i po peti-šesti put u deset godina, u samo deset godina, odbija da prizna najnormalniju stvar, a to je da je vlast smenjiva. E ,zbog toga je gorela Skupština.
I ako vi pravite sprdnju od toga, e ja sam bio tamo. Nisam ušao nažalost unutra zbog suzavca, ali sam kasnije ušao u Majke Jevrosime i u "Politiku". Nisam uzeo pušku. U "Politici" je sprečena krađa imovine i zloupotreba.
Kažem, da se desi ista stvar ponovo, da neko krade izbore, zloupotrebljava vlast u ličnu korist, neka bude, ali znajte da nijedna institucija, bilo koja, televizija, stanica policije, skupština, bili vi u njoj, bio ja u njoj, nije zbir cigala, prozora i crepa, nego je simbol jedne države i nije je obesmislio onaj koji je to uništio, nego onaj koji je napravio sprdnju od te institucije.

 Molim vas, molim vas, samo tiše. Molim vas, kako ne. Po Poslovniku se javio narodni poslanik Tomislav Nikolić, po Poslovniku se javio narodni poslanik Hranislav Perić. Moj stav vam je vrlo jasan. Zalaganja za nabrajanje razloga da se pali ma koja zgrada meni će uvek biti nerazumljivo. I to je jedno.
Drugo su metafore i zalaganje, na dosta neobičan način izloženo, koje, nadam se, dele svi u ovoj skupštini, a to je da se na vlast dolazi isključivo izborima, da na izborima ne sme da bude krađe glasova i da ne sme da se izneverava volja naroda. Sve ostalo prihvatam isključivo kao metaforu koja je izgovorena za ovom govornicom od strane svih učesnika.
Ako se slažete, nema potrebe da nastavimo ovu polemiku, osim replika. Hajdemo da privodimo polako ovo sporenje kraju. Po Poslovniku su se javili gospodin Nikolić i Perić, i za repliku se javio gospodin Anđelković.
Da li neko od vas odustaje? Hvala vam, gospodine Nikoliću, što ste odustali. Gospodine Periću, izvolite.

Gospodine predsedniče, javio sam se jer je prethodni diskutant govorio ovde ono što nije na dnevnom redu, ali ono što je on izgovarao morali ste da ga opomenete.
Moram da kažem i uvek želim da govorimo za ovom govornicom o istini, da ste vi gospodine Karaičiću zapalili Skupštinu i posle pet godina vam nije jasno zašto ste zapalili. Vi imate problem kod vas da ste zapalili Skupštinu, jer mora da znate, a to je svima poznato, u poslednje vreme vas demokrate, koji su palili Skupštinu sa vama, stalno prozivaju da Koštunica nije dobio izbore.
Koštunica nije dobio 50% plus jedan, a vi šibicu pa palite Skupštinu. U tom je većina težina. Da ste bili u pravu, da je zapalite, pa da vam neko progleda kroz prste, ali ponavljam, vi te izbore niste dobili, a pošto imamo tu kulturu da ne činite štetu ovoj državi, pustili smo vas da malo vladate. Ali, za ono što ste uradili Skupštini Srbije odgovaraćete kad-tad. Ničija nije gorela do zore. Kada se bude promenila vlast, vi sa onim crnim majicama gde piše Otpor moraćete da platite za Skupštinu.

Izvolite, gospodine Anđelkoviću.

Žao mi je što je gospodin Karaičić mlad čovek, nije u toku, ali mora malo da čita, pročita podatke i kada pročita podatke iz 2000. godine videće u stvari da ne govorimo o predsedničkim izborima, i naravno nikada niko nije rekao iz SPS-a da je Slobodan Milošević pobedio, samo se govorilo o tome da li ima 50%.
Suština je da je SPS dobila 56 poslanika od 108 2000. godine gospodine Karaičiću, bez SRS. Vi ste bili ubedljivo pobeđeni na izborima za savezne poslanike, a vi ste to zaboravili. To je vaš problem. To što je Peđa Bulatović izdao tada zbog pritiska vaših, pa prešao na drugu stranu, pa ste napravili veštačku koaliciju, to je drugo pitanje, ali SPS je 2000. godine ubedljivo pobedio kada je reč o saveznim poslanicima. Tu činjenicu imajte u vidu.
Ovo je replika i predsedniku Skupštine, onda nema izneveravanja izborne volje građana, nego poštovanje volje građana, a podsećam vas i na Sava centar, kada ste nasilno zakazali taj parlament, a mi imali hrabrosti i tada da dođemo u Sava centar na tu skupštinu gde smo imali 56 poslanika od 108, gospodine Karaičiću.

Hvala vam mnogo, gospodine Anđelkoviću, o toj hrabrosti znam puno, kao što znam da ni vi niste star čovek i prema tome ovo je bio kompliment koji ste uputili poslaniku i hvala vam što na osnovu vaše mladosti možete da nastavite da vodite sednicu.
Na član 11. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Ljiljana Nestorović i Meho Omerović.
Vlada i Odbor za evropske integracije nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Meho Omerović.

Konačno, da se vratimo na ono što nam je valjda posao, da raspravljamo o amandmanima. Žao mi je što ovako mnogo vremena gubimo na prepucavanje, kako to kažu obični ljudi.
U cilju nečega što može pomoći raspravi u narednom toku ove sednice, amandmani poslanika SDP, da član 11. treba da se briše, isto kao i članovi 12, 13, 14, 15, 16. i 17, idu sa identičnim obrazloženjem koje smo napisali. I da ne bih zloupotrebljavao vaše vreme, a vidim da ima i dosta nervoznih, naprosto treba da cenimo svoj rad i građane, pogotovo što ne bi bilo dobro da jedan ovakav zakon, koji po naslovu govori o pravima vernika, crkve i njenih velikodostojnika, upadne u neku raspravu koja će ući u neke dane koji su blizu najvećih hrišćanskih praznika.
Član 11. smo predložili da se briše, sa veoma prostim i jednostavnim obrazloženjem, neću mnogo gnjaviti jer se neću ni sam, ni koleginica Ljiljana Nestorović, javljati za narednih sedam članova, koji imaju faktički identičan predlog, sa skoro identičnim obrazloženjem, ali je interesantno kako je odjedanput Vlada Republike Srbije i Odbor prihvatio da se izbriše član 10.
Član 10. je u stvari bio taj član koji je de fakto po nama sublimirao istorijat, genezu, pravnu utemeljenost, i ustavnu i zakonsku, svih tradicionalnih crkvi i stojimo i dalje kod toga da je bilo možda logičnije da baš taj član 10. ostane, a da se ovi članovi brišu kao što smo predložili, jer članovi od 11. do 18. u stvari su članovi koji prepisuju u kojim aktima su u nekadašnjim državama, državnim zajednicama, gde su registrovane te tradicionalne crkve, one bile uvršćene u život tih zemalja. Ali, Vlada je ta koja prihvata ono što ona želi i što misli da je u ovom trenutku svrsishodno.
Ono što ću da kažem i što je obrazloženje na sve ove amandmane, a govoriću još samo nekoliko minuta da se ne bih javljao posle da trošim eventualno sat i po vremena koliko bih mogao, dakle, izdavajanjem pojedinih crkava mi mislimo da se dovodi u opasnost načelo jednakosti. To je ono što smo ponavljali u načelnoj raspravi, to je ono što smo ponavljali u nekim prvim članovima ovog zakona, jer temelj verskih sloboda je da niko nije privilegovan.
Ova nejednakost na koju mi ukazujemo, kada su u pitanju crkve i verske zajednice, izaziva određenu brigu sa stanovišta tih famoznih ljudskih prava i njihovog poštovanja, jer suprotne su, moram to da ponovim, članu 9. Evropske povelje o zaštiti ljudskih i manjinskih prava.
Ako crkve delimo na tradicionalne, konfesionalne i one koje tek treba da se registruju po onome što ćemo utvrditi članovima koji dolaze iza člana 20. Predloga zakona, onda se kod registracije u tom smislu pravi mogućnost da one podležu diskrecionom pravu Ministarstva, što je suprotno članu Povelje koju je imala Skupština državne zajednice Srbija i Crna Gora, koji ne poznaje uopšte mogućnost ograničavanja veroispovesti.
Naprosto, konstatovana je činjenica u jednom od narednih članova da SPC ima izuzetnu istorijsku, državotvornu i civilizacijsku ulogu u oblikovanju, očuvanju i razvijanju identiteta srpskog naroda. Svaki ozbiljan čovek koji imalo išta zna o državi Srbiji i o istoriji SPC pretpostavljam da zna i ne vidim da li je ovoj konstataciji mesto u zakonu, naprosto nema dispozitivni karakter, što bi pravnici rekli, i nema obavezujući karakter, jer ona izdvaja jednu crkvu, opisuje nešto što je možda moguće staviti u preambulu nekih deklaracija, možda nekog ustava itd.
Ne znam da li joj je ovde mesto, na taj način se vraćam na obrazloženje da to izdvajanje možda dovodi u opasnost načelo jednakosti, generalno, ne samo kada je u pitanju odnos prema građanima, nego možda i prema drugima. A da stoji ovo utemeljenje SPC u državotvornost od osam vekova, to svako pametan i onaj ko je i malo učio i čitao i znao o našoj državi i istoriji SPC, pretpostavljam da zna.
Stoga još jednom moje ponavljanje, nećemo se javljati po narednih sedam amandmana, do člana 19. koji smo takođe povukli, to je naš petnaesti amandman gde smo predložili da se briše. Ljiljana i ja se nećemo javljati, naprosto da malo vratimo i ovu raspravu u nešto što nam je posao i na neki način da ubrzamo, jer je već pola devet prošlo, hoću da verujem da ćemo raspravljati o amandmanima i o zakonu. Toliko, zahvaljujem vam se.