Samo momenat, gospodine Vučiću, pošto je vaše vreme, koliko je sada ostalo, imate još devet minuta. Izvolite, gospodine Vučiću, pa onda gospodin Radovanović. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, posebno se obraćam građanima Srbije, jer kada gledaju televizijske izveštaje, a naročito izveštaj onoga što bi trebalo da se naziva javni servis, ne mogu da steknu sliku o onome što se u parlamentu zaista zbivalo. Ako ste pratili sinoćni dnevnik, to je bilo zaista sramota.
Čujem ove komentare koji dolaze i to je bilo gore od toga kako je prikazana sednica. Tačno je, gospodine Omeroviću, baš je bila sramota kako je prikazana sednica. To znate i vi, kao što znam i ja. Onda će da pričaju posle kako se pravi program za sve, jer sam čuo, zamislite, kaže jedan od poslanika je tražio da se preispita odgovornost Vojislava Šešelja. Nema odgovora da su samo zahvaljujući Vojislavu Šešelju mogli da oduzmu licencu ili ne znam šta. Nema ničega što smo rekli.
Zamislite, treba da se ispita njegova odgovornost, a nema onoga da Mlađan Dinkić mora da ide u zatvor. Nema ničeg drugog. Nema. To se jednostavno nije dogodilo juče. To niko nije izgovorio, nije bilo naše replike. Neka oni rade svoj posao, samo neka rade.
Dame i gospodo narodni poslanici, mi nismo vlast, nećemo da glasamo za zakone koje predlaže vlast, te ispada da mi dođemo, kako bi rekli, bezmalo jedina ona njihova demokratska snaga, kako bi oni rekli, u društvu. Ali, moram da kažem da bi posle svega i ko je sve tražio i kako je tražio ukidanje ovog zakona, da smo vlast sa najvećim zadovoljstvom bismo im baš pokazali šta mislimo o njihovim primedbama.
Da li je moguće da ste, gospodine Iliću, na odboru dobili ovo sa faksimilom B-92, gde oni traže, kaže, Žene u crnom i Beogradski centar za ljudska prava govore nešto o zakonu i sada se to deli na odboru. Imaju oni pravo da se sastanu njih troje-četvoro ukupno, i da kažu šta god hoće i kako god hoće, i da iskažu svoje mišljenje o bilo čemu. Nas interesuje kakve ovo veze ima da se pojavi i da se pruži kao zvanični materijal poslanicima u nekom odboru Skupštine Srbije.
Da li vi znate, gospodine Mihailoviću, da B-92 ima nekakav uticaj na Skupštinu Srbije, da je ovlašćeni predlagač ili šta.
Molio bih vas da mi objasnite, priznajem, nisam naročite pameti, ali po Poslovniku u Narodnoj skupštini u poslednjih 15 godina, koliko sam ovde, nije se dogodilo da ovlašćeni predstavnik bude ili da se posebno po drugim pitanjima, koja nisu striktno medijska, da se oglašava B-92 ili ne znam nekakve nevladine organizacije. Svašta je moguće da se u međuvremenu promenilo. Čekam samo da nam i amandmane predlože i da moramo na njih da odgovaramo.
Ovde postoji jedna stvar o kojoj morate da vodite računa, razumem predlagače, razumem njihovu nameru i to je njihova politička borba da rade na takav način. Zašto ovo ne može inače da se prihvati? Ne može i nije dobro zbog toga što bismo mi time, ljudi ponovo širili sporedno zakonodavstvo, krivično i na tome insistiramo sve vreme. Da se sve slažete ideološki sa tim.
A da je sve to tako, ne možemo više da širimo ni na koji način, apsolutno ni na koji način ne možemo da širimo krivična dela na stotine zakona. Niko ih živi ne pohvata, niko živ više ne može da ustanovi da li je počinio krivično delo ili nije.
Sada vas pitam, vi kažete da treba da se kažnjava rasna, verska i nacionalna mržnja. Naravno, ustavna je norma i nema nikakve sumnje, i u Krivičnom zakonu je ima. Nije sporno da ima. Sada pitam, kako će država da je primenjuje? Svake večeri imamo govor mržnje protiv srpskog naroda u pojedinim medijima, ali svake večeri. Svakog dana je govor mržnje na televiziji B-92, onako najortodoksniji mogući govor mržnje, direktno protiv srpskog naroda.
Kada kažete nešto protiv njih, onda ćete da kažete da je to govor mržnje. Sada da vam kažem, negde sam rekao za ove iz DS, ovog najvećeg tajkuna Đilasa i ovog njegovog savetnika za fekalna pitanja, rekao sam da su lopovi, ne znam šta, a oni kažu da je to govor mržnje. Nije govor mržnje kada će da dođe da bije poslanike motkama, nego je govor mržnje to što sam rekao da je lopov. Sada me interesuje ko će da nam proceni šta je govor mržnje, a šta nije govor mržnje.
Ko će da nam kaže kad, na koji način i ko primenjuje određene kriterijume. Nema u ovoj zemlji, nisam čuo za nekakvu rasnu netrpeljivost, stvarno nisam. Tamo gde ih imate ili nisu normalni ili nešto sa njima u tom smislu nije u redu, pa im je potrebna pomoć lekara, a ne zakona i nadležnih državnih organa.
Verske netrpeljivosti, bar do sada, nije bilo kada je reč o verskim zajednicama koje su priznate. To što se tiče nacionalne netrpeljivosti, bilo je u godinama rata, naravno, ali ne mislim da je danas ima u Srbiji i ne mislim da postoje bilo kakvi ozbiljni razlozi za naročitu zabrinutost po tom pitanju, pri čemu moraju da budu zaštićeni sve oni koji bi se eventualno našli ugroženi u tome.
Samo hoću da vam ukažem na jednu stvar, a to je da ne može nama savest u Srbiji da bude onaj koji je najgori, zaista vam to kažem, pa makar bio jedini i makar me stavili na stub srama. Ne da nisam jedini, nego vidim ovde još 80 takvih ljudi i vidim u Srbiji mnogo takvih ljudi koji to neće. Neću da dozvolim da mi savest bude Veran Matić ili TV B-92, oni koji su uvek protiv srpskog naroda, oni koji su apriori protiv srpske države, koji bi da je urušavaju, koji bi da je unižavaju.
A pitaću Savet za radio-difuziju, ovde pred Narodnom skupštinom, po kom kriterijumu su im dali dozvolu, ako im daju, a znate da će im dati. Ako mi kažete da su oni objektivni, ako neko kaže da su oni profesionalni, onda da lepo kažemo sve u ovoj Srbiji može, može ko šta hoće i kako hoće, alo je to tačno, mogu da prihvatim objašnjenje, okupator naredio. Znamo da smo okupirani. Takvo objašnjenje ću da prihvatim.
Priče o profesionalnosti i objektivnosti, o tome da su oni savest društva, to nećemo nikada da prihvatimo. Zato što ljudi sve jasnije izražavaju želju za slobodom, želju za postojanjem ove države, zato je njihov uticaj sve manji i zato je uticaj njihovih podrepaša sve manji u Srbiji i zato ćemo pobeđivati.

Gospodine Radovanoviću, vreme je isteklo, ne, bilo je šest i po minuta, toliko je govorio, ne, da vam kažem nešto, gospodin Nedeljković je govorio i niste sabrali. Upravo sam od pomoćnika sekretara dobio tu informaciju.
Da li još neko želi reč o ovom amandmanu? (Ne.)
Na naslov iznad člana 4. i član 4. amandman je podneo Odbor za evropske integracije.
Pošto je predstavnik predlagača prihvatio amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć, konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Na član 4. amandmanu su zajedno podneli narodni poslanici Ljiljana Nestorović i Meho Omerović.
Vlada i Odbor za evropske integracije nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? Narodni poslanik Ljiljana Nestorović.

Znači, u pitanju je član 4. predloženog zakona. Subjekti, sada ako se izbaci ovo - korporativne, kao što je urađeno usvajanjem amandmana Odbora, sada taj član 4. predloženog zakona glasi: "Subjekti slobode u smislu ovog zakona su tradicionalne crkve i verske zajednice, konfesionalne zajednice i druge verske organizacije (u daljem tekstu: crkve i verske zajednice)."
Moj predlog je da se član 4. promeni i da glasi: "Sve crkve, verske zajednice, konfesionalne zajednice, druge verske zajednice (u daljem tekstu: crkve i verske zajednice), kao i verske grupe uživaju iste kolektivne verske slobode, bez obzira na svoj pravni subjektivitet.
Kolektivne verske slobode mogu se ograničiti samo u skladu sa odredbama iz člana 3. ovog zakona." O njemu smo ovde iscrpno govorili.
Smatram da ova podela crkava, odnosno verskih zajednica na tradicionalne i ostale jeste u suprotnosti sa članom 13. Ustava Srbije. Podsećam, član 13. glasi: "Građani su jednaki u pravima i dužnostima i imaju jednaku zaštitu pred državnim i drugim organima bez obzira na rasu, pol, rođenje, jezik, nacionalnu pripadnost, veroispovest, političko ili drugo uverenje, obrazovanje, socijalno poreklo, imovinsko stanje ili koje lično svojstvo."
To je ono što stoji u članu 13. Ustava i ako primenimo član 13. Ustava na ovaj član zakona vidimo da oni nisu u skladu, kao što ovako predloženi član 4. nije u skladu ni sa stavom 3. člana 3. Povelje o ljudskim i manjinskim pravima, koji ne pravi razliku između tradicionalnih i drugih crkava i verskih zajednica.
Član 4. suprotan je i načelu jednakosti izraženom u članu 6. Predloga zakona, a dovodi u sumnju i načelo zabrane diskriminacije izraženo u članu 2, a o tome smo takođe govorili, ne moram da podsećam. Svaka kategorizacija je opasna, makar ona bila i deklarativna.
Rešenje predloženo u Predlogu zakona u suprotnosti je sa Ustavom i međunarodnim dokumentima, jer omogućava uživanje verskih prava i slobode samo onim organizacijama koje su registrovane. Prema praksi Evropskog suda za ljudska prava, kao i prema savetodavnom mišljenju Venecijanske komisije, registracija verskih zajednica ne sme da bude prinudna, a verske slobode ne mogu biti predmet ovakvog ograničenja.

Reč ima poslanik Dragoljub Vojinović.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedniče, malopre podnosioci amandmana su rekli da nisam razumeo, a onda da ministar nije razumeo, pobunio sam se, a sada priznajem da ne razumem i mislim da je to najvažnije.
Šta ne razumem? U ovom amandmanu se uvodi novi pojam - kolektivne verske slobode. To u zakonu nigde ne piše. Ako je verska sloboda osnovno ljudsko pravo i osećaj svakog čoveka, ne razumem otkud sada novi pojam da uživaju iste kolektivne verske slobode. Mogu damo da pretpostavim da se htelo, iako se ovde dosta ljudi pobunilo protiv toga mišljenja Venecijanske komisije, da se pronađe nekakav modus, da se ugradi ovo što Venecijanska komisija kaže: "Trebalo bi da bude moguće da čak i neregistrovane verske grupe budu pravna lica pre takve diskrecione registracije."
Molim vas, bez obzira čije mišljenje uzimamo, po mom mišljenju ovaj amandman uopšte ne stoji, jer u suštini menja zakon u potpunosti i uvodi jedan potpuno novi pojam. Hvala vam.

Reč ima ministar vera, gospodin Radulović.

Načelno je ovo pitanje, kao i koncepcijsko, izvinjavam se što uzimam reč, neću više o ovom pitanju raspravljati.
Da li je kategorizacija crkava i verskih zajednica na tradicionalne i druge diskriminacije – o tome sam godinu i po dana raspravljao sa najraznovrsnijim strukturama i mislim da je Venecijanska komisija, na koju se suviše često pozivamo, jasno stavila do znanja da to nije nikakva diskriminacija. Mislim da je malo nategnuta ova analogija, ovo što ste citirali u Ustavu, jer po toj ustavnoj odredbi, jednaki su građani, to jeste; ali ta jednakost bi bila svedena na neku vrstu totalitarizma kada bi se to doslovno primenilo. To bi zabranilo da imamo prvu i drugu fudbalsku ligu. Dakle, građani su ravnopravni, zašto jedni timovi da budu prva liga, drugi druga liga? Zašto bismo onda delili škole na osnovne, srednje i visoke?
Uopšte, kako bismo pravili razlike, jer ovde nije u pitanju vrednosni kriterijum, ovde je u pitanju istorijski kriterijum. Postoje tradicionalne crkve, tradicionalne verske zajednice, postoje nove crkve, one koje su nastale u 19. i 20. veku, i postoje parareligijske i kvazireligijske zajednice i grupe koje bezmalo niču svaki dan. Šta je problem? Problem je naći pravu meru. Ono što zaista jeste javna zajednica u kojoj građani ispoljavaju svoju versku slobodu, mora da se razlikuje od nečega što je neka mala grupacija koja može da veruje, kako danas neko reče, u neki fetiš.
Dostojanstvo verske zajednice ili dostojanstvo crkve se ne stiče time što neko iskaže da u nešto veruje. On može da veruje, da ne veruje, da veruje u bilo šta, i ovaj zakon njemu tu ne ograničava. Ali diže mu prag; ne može da mu kaže: zato što veruješ, pa se skupilo još petorica, koji verujete vi ste neka crkva ili verska zajednica. Crkve i verske zajednice su, izgovoriću nešto zbog čega ćete možda da me jako kritikujete, dostojanstvene javne zajednice. Odnosno, dostojanstvo crkve i verske zajednice ne može da postigne svaka grupa. Ne može, jer mora da ima tradiciju, mora da je ima jer to je duhovna elita. Ne može sada neko zato što zna da šutira loptu da traži da igra u timu Barselone, jer videli ste sinoć da ti ljudi znaju da igraju. To je tako. Postoji ono što jeste.
Ovaj zakon brani načelo duhovnog dostojanstva, to vam otvoreno kažem. Neće da prizna nijedan stav Venecijanske komisije kojim se sugeriše da nije važno u šta čovek veruje, koliko ljudi veruje, pa da ta grupa fanova, muzičkih ili ne znam kakvih, treba da bude u pravima, u dostojanstvu i mogućnostima da sarađuje sa državom, izjednačena sa SPC. To je apsurdno, to je prosto razumu daleko načelo. Nigde se takvo načelo ne primenjuje, nigde u zemljama koje daju te sugestije, nigde neke male grupe nisu jednake sa Rimokatoličkom crkvom.
Neki stručnjaci iz Venecijanske komisije dolaze iz zemalja u kojima postoji državna crkva i oni kažu: u Srbiji ne treba da postoji nijedna. U Srbiji ne postoji državna religija, ne postoji državna crkva (što je sporno, jer de fakto, po tradiciji, samo što je ta tradicija davno prekinuta, mogli bismo da polažemo isto pravo da imamo državnu crkvu kao što je ima Engleska; a nećemo to, neće to ni naša crkva, neće SPC), ali ne može neko da nam dokazuje da zato što nemamo državnu crkvu, nemamo nikakvu. Dakle, mi imamo crkve, državnu crkvu, a vi koji ste bili pod komunizmom, vama propisujemo da jednako poštujete svačije versko uverenje, jedan čovek – dva čoveka!
Naravno, poštuje se uverenje, ali ne može neko da dobija dostojanstvo javne zajednice verujući u bilo šta. Nije moguće. Njemu niko neće braniti da veruje, ali ne može da ulazi u isti zakon gde su tradicionalne crkve. Nigde na Zapadu nije tako, neće tako biti ni ovde. Tako je u nekim bivšim komunističkim državama kojima je ovaj zakon nametnut. Mi smo se pozivali na stav da je u ovoj oblasti svaka država suverena da uredi svoje odnose. Ne možemo sad radi pretpostavljenih 0,5 % građana koji bi hteli da se organizuju kao verske grupe, da vređamo 95% ljudi koji pripadaju tradicionalnim crkvama i verskim zajednicama ili manji broj njih protestantskim crkvama nastalim u 19. i 20. veku, koje su u nekim državama vrlo jake, pa čak i državne. To nije razumno, nije demokratski.
U ime slobode pojedinca ne može se dozvoliti tiranija manjine. Ne može niko terorisati javne organizacije i javne zajednice koje su doprinele razvoju hrišćanske kulture u jugoistočnoj Evropi, koje su doprinele razvoju opšte kulture, onu javnu zajednicu na kojoj je počivala državotvorna svest u vreme kad države nismo imali. (Gospođo Nestorović, izvinjavam se, vidim da vas moja razmišljanja sablažnjavaju, ali verujte da to ne mogu da shvatim. I vi ste ocenili, a i kolega Vojnović je ocenio, izgleda da smo mi ljudi koji ništa ne razumeju. Ovu stvar zaista ne razumem, a i vi je ne razumete dovoljno, jer niste u stanju da mi nađete grešku u razmišljanju.)
Na pitanje: zašto neka mala verska grupa mora imati ista prava kao SPC, ili zašto neka verska grupacija koja neće da se registruje može dobiti status pravnog lica po ovom zakonu, a to se upravo sugeriše, na ovo pitanje vi odgovarate – rekli su u Venecijanskoj komisiji. Nisu, zato što to nije moguće. Analizu rade profesori, ne pravnici nego kulturolozi ili antropolozi. Oni mogu da naprave takav pravni previd. Njihovi stavovi nisu prošli nikakvu pravnu redakciju. Niko od njih nije to rekao zato što bi, kada bi im neko kazao da je to apsurdno, ljudi bi to shvatili. To nije apsurdno, to je potpuno kontradiktorno i besmisleno, jer nema smisla u onome na šta se vi ovde pozivate.
Bolje je da prihvatimo da nije nikakva diskriminacija ako mi pominjemo tradicionalne, da shvatimo da crkve i verske zajednice imaju pravo na svoje ime i prezime, na svoj identitet; te da ne moraju crkve i verske zajednice sa imenom u kome je sadržan i identitet da odbace svoje ime da bi bile jednake sa nekim ko u nešto veruje, ali nije u stanju još ni da imenuje svoju zajednicu.
Mislim da bi valjalo da uvažimo napor koji je učinjen u ovom zakonu da se dođe do neke mere, da se garantuje sloboda svima. Sloboda je garantovana Ustavom. Onoliko koliko je Ustavom, Ustavnom poveljom sloboda veroispovesti zajamčena, to je dovoljno svakom građaninu Srbije. Ovo nije zakon o slobodi veroispovesti, kako sugeriše neko od poslanika, prebacujući zašto nije. Ovo je zakon o javnim zajednicama kroz koje 95% građana Srbije ispoljava i neguje i praktikuje svoja verska uverenja.
Mi sada pokušavamo da zakonom kažemo gde je mesto, u najširem društvenom horizontu, tim javnim zajednicama, šta država njima nudi i šta im jemči, a slobodu ničiju ne poništava. Pri tom je nađena jedna tako delikatna ravnoteža, da greše svi koji pokušavaju da sofizmima ili logičkim doskočicama ovo naruše. Lako je oslanjati se i na sofizme i na logičke doskočice i pozivati se na neko mišljenje neke Venecijanske komisije ili bilo koje druge. Teško je (nije teško ako se želi, a dobronameran je pristup ovom tekstu) da se razume ta fina mera koja je ovde postignuta, taj ogroman napor da se međusobno prividno nespojiva načela spoje i da dobijemo jednu zdravu i dobru sintezu, koja nikome neće ograničiti prava, ali koja neće izjednačiti sve crkve i verske zajednice.
Rekao sam i prekjuče da ovaj zakon počiva na načelu apsolutne slobode vere i na režimu priznate crkve. Režim priznate crkve je nešto što pripada našoj tradiciji, što smo nasledili i što imamo pravo da obnovimo zato što i druge države u EU, u stvari, primenjuju to načelo, odnosno režim priznate crkve. A to znači – svi ste slobodni, ali nemate svi ista prava. Vi koji se ne registrujete, ne možete da tražite iz Ministarstva vera novac da pošaljete studenta da studira u Bostonu. Zašto ne možete? Niste registrovani. I da ste registrovani, zašto opet ne možete? Zato što vam je organizacija suviše mala. Po pravednoj raspodeli sredstava koja su poreski obveznici dali u budžet, takvim malim zajednicama ne pripada pravo da koriste državne dotacije.
Nadam se i želeo sam da ovim ne zaoštravam koncepcijske razlike, nego da ih zaista učinim jasnim. Izvinjavam se gospođi Nestorović ako sam svojim razmišljanjima povredio njenu logiku ili neko njeno osećanje pravdoljubivosti, koje joj diktira da svi moraju da budu jednaki. Nisam to imao nameru. Ne poričem pravo svakom čoveku, niti ovaj zakon poriče pravo na slobodu, pravo na svako ljudsko pravo.
Ali, stvarnost je takva da neko ima moć da više doprinese zajednici, neko ima moć da manje doprinese zajednici, a neko ima volju da iz zablude ili iz zle namere ne doprinese nimalo, nego još da smeta zajednici. Ne možemo sve da izjednačavamo. Prosto, to je tako.
Versko osećanje je delikatno osećanje i ono ima svoju različitu motivaciju. Smisao zakona je da zaštiti čistotu tog osećanja i da spreči da to osećanje bude manipulisano u bilo koju svrhu koja nije plemenita. Nažalost, to može da se dešava, i to se i dešava. Ovaj zakon pokušava da to zabrani, da zaštiti čistotu verskog osećanja. Ako ne verujete da je versko osećanje po sebi čovečno, da ono ima svoju čistotu, da je ono vrednost apriori, i da ta vrednost apriori može da bude zloupotrebljena, kao što se zloupotrebljavaju i druge vrednosti, onda mi ne možemo da nađemo zajedničku temu, ne možemo da definišemo problem. Jer u startu polazimo – vi od toga da su sva verska osećanja jednaka, a ja od toga da su sva verska osećanja plemenita a da se verske zajednice ipak dele. Ne deli ih ovaj zakon. Ovaj zakon konstatuje ono što postoji u Srbiji, a u Srbiji postoji tačno ono što je navedeno od člana 11. do člana 16. To je realnost. Mi uređujemo realnost, ne uređujemo neku imaginarnu državu.

Za repliku se javila Ljiljana Nestorović, pa gospodin Radovanović, pa gospodin Krstin.

Zaista se izvinjavam, kada sam potpuno dobronamerno konstatovala u određenim slučajevima kada smo se razmimoilazili u mišljenjima da se ne razumemo, ne da vi ne razumete, nisam mislila da vi niste sposobni da razumete, ni vi gospodine ministre, nego da se ne razumemo, ali odustajem i od toga.
Mi se veoma dobro razumemo, samo naši stavovi po određenim pitanjima su potpuno različiti, pristup je potpuno različit. Zaista sam u velikoj dilemi da li uopšte ima smisla, u stvari, bila sam u dilemi kada sam podnosila ove amandmane. Lično smatram da je nemoguće ovakav zakon uopšte na onaj način na koji bi meni lično, a verujem i velikom broju građana Srbije, bio prihvatljiv, izmeniti ovim amandmanima.
Prosto mislim da je intencija, koju ste imali na umu, to šta je bila vaša intencija, nešto što je meni lično neprihvatljivo. To se vidi iz vašeg govora. Ne želim vama ništa lošeg, vaše je pravo, vi ste očigledno neko ko je ovde došao sa svešću da treba da zastupa crkvu, pre svega Srpsku pravoslavnu crkvu, govorite bukvalno sa pozicija nekoga ko je crkveni velikodostojnik. Vi treba ovde da zastupate državu.
U državi Srbiji najviše živi srpskog naroda. Pretpostavljam da je najviše pravoslavaca, ali živi i 30 posto ljudi koji nisu Srbi. Nisu svi Srbi vernici, nisu svi muslimani vernici i vi morate, kao neko ko predstavlja građansku državu, a nadam se da mi to još uvek jesmo, i sekularnu državu, što smo dok se ovaj zakon ne usvoji, da zastupate prava svih građana Srbije.
U tom smislu je, ministre, kada kažete - sablažnjavam se, neprihvatljivo da govorite na način na koji ovde govorite. To najdublje mislim.
Ako bih gledala generički meni, koja sam i Srpkinja i pravoslavka, mogao bi da odgovara vaš način, ali nije to vaša dužnost, nije to vaš posao. Vaš posao je da zaštitite da svaki građanin ovde, kao što lepo Ustav kaže, malopre sam vam citirala, ima pravo da se garantuju sve one slobode koje su Ustavom navedene.
Vi pričate o čistoti vere. Znate li vi gde nas to vodi? To nas vodi tamo gde sam rekla - u teokratiju, u promenu, radikalnu, koncepcije društva u kome je država odvojena od crkve. Vodi nas u teokratsko uređenje i potpuno sam uverena posle ovog vašeg govora, koji ne bih da analiziram, jer stvarno ne želim da doprinosim toj vrsti uopšte rasprave, ali sam u dubokoj dilemi da li je uopšte moguće prihvatiti ovaj zakon.
Sve ono što sam rekla u načelnoj raspravi, vi ovde menjate drastično karakter društva. Ovo jeste antievropski zakon. To dokazujete time što na taj način osporavate i govorite o Venecijanskoj komisiji. Nije u redu da vaše kolege iz Vlade se pozivaju na stavove Venecijanske komisije onda kada treba doneti pravila održavanja referenduma u Crnoj Gori.
A kada treba te iste stavove uvažiti, kada je na dnevnom redu zakon o verama, onda vi to na neprihvatljiv način osporavate. Ili vam odgovara ono što kaže bez selektivnosti Venecijanska komisija ili vam ne odgovara. Ne možete vi jednom da tražite od njih mišljenje, a drugi put da dobijete, pa da ga na ovaj način osporavate. To dokazuje moju tezu da je ovo rađeno u jednom antievropskom duhu.
Trebalo je prosto da napravite jednu javnu raspravu, koja bi možda i na kvalitetniji način nego što to ovde radim, uopšte ne želim da etiketiram sebe kao nekoga ko je poznavalac ove materije, zaista se trudim da moje najdublje građansko uverenje, ono elementarno, ovde pokušam da vama ovde objasnim i da vam stvarno skrenem pažnju da način na koji diskutujete nije način jednog ministra, jednog člana vlade, već je to način nekoga ko zagovara određenu veru, religiju.
To je vaše pravo do kraja da verujete, da budete u tome ovoliko ili onoliko angažovani, ali nemojte nametati mišljenje, nemojte kršiti Ustav, gospodine ministre.