Reč ima narodni poslanik dr Mileta Poskurica. Neka se pripremi narodni poslanik Vojislav Milajić. Evo samo jedno obaveštenje, pošto su ostali još poslanici SRS, još 35 minuta – radiće se bez pauze i sa završetkom rasprave u načelu završavamo i današnji radni dan. Izvolite.

Zahvaljujem se, doprineću tome na konstruktivan način. Dame i gospodo, gospodine ministre, evo ja bih odmah krenuo od komentara naslova. Zakon o posebnim ovlašćenjima radi efikasne zaštite prava intelektualne svojine – to "efikasne" ne razumem, to je bliža odrednica zakona. Da li postoje manje ili više efikasni zakoni, da li postoji zakon o efikasnim medicinskim sredstvima ili lekovima ili, recimo, zakon o boljoj bezbednosti saobraćaja itd.
Zakon ne liči na zakon, rekli smo, već više na stručno metodološko uputstvo za rad inspekcija, jer crpi nadležnost iz tzv. saveznih zakona zajednice Srbija i Crna Gora o autorskim pravima, patentima i pravnoj zaštiti dizajna, žigovima. Dakle, ta tri zakona su osnova, vidimo iz kaznenih odredbi. Kada pažljivije čitamo kaznene odredbe mi tek vidimo koliko zapravo ovaj zakon nije sadržao nekih preciznijih ideja, nekih preciznijih rešenja još u ovom načelnom deklarativnom delu, o čemu je govorila gospođa Radeta.
Tamo vidimo, recimo u članu 30, 38, da se autorska prava za koja bismo mogli da slutimo da se pored filmskih, televizijskih, umetničkih, kulturnih verzija različitih sadržaja odnose možda i na udžbenike i na tu stručnu literaturu, gde je bio temelj našeg delovanja i pokušaja da promenimo ovaj tzv. zakon...
Vidite, vi ovde u obrazloženju pokušavate u ovom uvodnom delu da kažete da će se na ovaj način stvoriti uslovi kojima će nadležne institucije, organi i organizacije moći da pomognu građanima ili privrednim subjektima da se jednostavnije bore za zaštitu svojih prava. To bi, u neku ruku, bilo pitko i to formalnopravno stoji.
Ali, kada dalje razmislite, u razradi nadležnosti tih organa i organizacija vidite da je gotovo podeljeno oštrom linijom razdela delovanje inspekcijskih organa u delu kada oni rade po službenoj dužnosti i kada rade po sopstvenom ovlašćenju, sopstvenom nalazu, sopstvenom nahođenju, hoću reći po zahtevu.
Ako rade po zahtevu, tada oni moraju, kada se nađe nosilac, oštećeni nosilac prava mora da uđe u proceduru dokazivanja pred sudom u roku koji je ovde kraći - samo 15 dana iznosi.
Ne znam zašto je taj rok za njih kraći, jer stvarate utisak da inspektor nije potpuno siguran kada donese rešenje posle složene procedure i izrekne određenu meru da nešto treba povući sa tržišta, privremeno zaustaviti distribuciju, raspodelu. I, govori se o robi, ja teško mogu da prihvatim, recimo, da knjigu vidim kao robu, ali manje-više se govori o robi, ponegde o uslugama.
E, onda obavezan je neodložno, kako vi to kažete u nekom od ovih članova, da ode i da se javi sudu nosilac prava, koji misli da mu je povređena intelektualna svojina i da pred sudom u zadatom roku od suda za 15 dana dobije odgovarajuću meru.
Kako će on da izdejstvuje jednako kao i onaj koji... Naravno, inspektor postupa po službenoj dužnosti, je li; kako će on da izdejstvuje (samo ima mesec dana, ako sam ja razumeo u predlogu tako stoji, 15 plus 15 da mu se produži) odluku suda, kada znamo da su sudovi inače neefikasni, da sporo rade, da se to odlaže.
Jer, u kakav rizik upada ako za 15 dana, a procedura je prilično složena: recimo, ocenim da je moje autorsko pravo i podnosim zahtev da inspektor izađe.
Onda inspektor mora da utvrdi da li je moj zahtev osnovan, pa da izađe, pa da, recimo, zapleni neke knjige koje mi je neko fotokopirao, umnožio i podelio, pa onda me obavezuje svojim rešenjem inspektor da odem u sud i da za 15 dana izdejstvujem odluku suda kojom se, ne daj bože, može desiti da ja nisam u pravu.
A u međuvremenu ste predvideli da za sve to što radim moram da položim bankarsku garanciju.
Dakle, moraću neki novac da dam, čak ako nešto ozbiljnije radim, neko pisanje knjiga, danas su mnogi poslovi ozbiljniji i unosniji od toga, da čak založim svoje instrumente, svoj rad da pomognem inspektorima, javnom tužiocu koga ste ovde naveli, da dođu do dokaza o tome i na kraju ispadne da sud presudi da nisam bio u pravu, a istovremeno je ono što su inspektori našli bilo predato i javnom tužiocu i bilo je predato u krivičnu proceduru.
Dakle, pitanje je šta se dešava i kako će nosilac prava intelektualnog da natera sud da mu za 15 dana, u ovom drugom slučaju, za koji mislim da je pravi primer koliko ovaj zakon nije dobro u detaljima razrađen, ili ovo uputstvo stručno-metodološko.
Može se nazvati, recimo, zakon o primeni zakona, ova tri zakona iz SCG, recimo tako bih ja mogao možda da shvatim. Ili, kaznene odredbe, vidi se kaznena odredba iz ovog zakona proizilazi iz stava tog i tog zakona koji je donet na višem tzv. saveznom nivou.
U tom delu je ostala nejasnoća zašto je to i da li tu treba uopšte amandmanski intervenisati, da li biste vi to prihvatali i produžiti rok onima koji imaju pravo kada su sami nosioci zahteva, izlaze pred inspektore i zahtevaju da im se delo zaštiti, zašto su em kažnjeni da ulažu depozit, bankarsku garanciju, em to svoje pravo moraju pred sudom da verifikuju samo unutar 15 dana.
Zašto im se taj rok ne ponovi, kao u članu 13. kada deluje inspektor po službenoj dužnosti, gde imate u stavu 2. da ponovi još za 15 dana.
Dakle, onda kada inspektor krene da po službenoj dužnosti nešto traži, pitanje je gde će se zaustaviti, gde će otići.
Građanin ovde nema pravo persuazija, nagovaranja da pokrene postupak, da ode da kaže – gospodine inspektore, evo prodaju ovde fotokopirane knjige, ja te knjige znam, idite vidite.
To znači ne može običan građanin, običan korisnik, recimo, zainteresovana strana, nego to može da uradi inspektor ako ga namolite.
Kako ćete da ga namolite, recimo, u slučaju da inspektor oceni da je stvar naročito hitna, pa da za tri dana donese privremeno rešenje o oduzimanju robe, njenoj zapleni itd.
To, znači, otvara šansu i to stvara jednu temeljnu sumnju, a opet je svedeno pod intervenciju, onaj drugi deo njegove nadležnosti, dakle nadležnost po zahtevu nosioca prava licence, autorskog prava itd.
Dakle, tim ljudima koliko god da im pomažete vi im zapravo u neku ruku odmažete, jer ne zna se, jer će naravno nadležni organ kreirati visinu cene te bankovne participacije, tog finansijskog zalaganja da bi se procedura sprovela.
Ono što je možda najcrnje, on je u velikom riziku da ako sud prosudi drugačije, da nije bilo osnova za njegovu intervenciju, onda se postavlja pitanje – šta su radili inspektori, kako je inspektor uveo nosioca, vlasnika licence, vlasnika autorskog prava u proceduru, poslao njemu, poslao javnom tužiocu u krivični sektor, poslao ovde, poslao onde, našao ga ako je bio poznat, a bolje je nekad da ne bude poznat, jer ako ga ne nađe neće morati da plati ove participacije, ovo učešće u obezbeđenju materijalnih troškova. I na kraju krajeva, sud za 15 ili 16 dana odluči da ovaj nije bio u pravu, znači pare otišle, njemu se ne vraćaju.
Mi smo tu neki amandman stavili da to popravimo, ali mislimo da to nije u redu. Mislimo da nije u redu i kada se radi o ovom prvom postupanju po službenoj dužnosti, znate. Tu je stranka nešto malo mirnija, tu je nešto odradio inspektor za njega, tu je stvarno građanin, nosilac prava, malo sigurniji. Toliko je stvar bila jasna, toliko vidljiva da je inspektor sam, recimo, našao, ali opet tu je 15 plus 15 dana roka da sud donese konačnu meru.
E, sad, kako će on to da zna kada će zahtev za drugih 15 dana da podnese? Da li čeka četrnaesti dan, pa ako ode u sud i kaže – kuc, kuc, gospodine sudija, je li moj spor rešen, da li ćete vi meni dati meru koju donosite? Pa ne znam, vidite, do dva radimo. Dakle, ulazi u petnaesti dan, da li će mu tog dana, ako živi u nekom drugom gradu, stići rešenje ili neće, ili će izgubiti pravo na onih 15 dana; ili da u startu traži od inspektora još 15 dana da mu produži vreme za koje će on... Kod procene sadašnje efikasnosti suda sigurno će mu trebati više od toga da zadovolji svoje pravo.
Naravno, mnogo je više kažnjen onaj koji po svom zahtevu pokrene postupak, jer će on morati da ulaže i određene bankarske depozite, ja sam to rekao, ali će stvarati utisak da je inspektor ušao nepripremljen u celu priču. On je, znači, onaj koji je rekao – sumnjam da je neko plagirao moje delo, da je kopirao; inspektor kaže – čekajte da vidim, a 15 dana to vidi, posle 15 dana donosi odluku, o odluci izveštava i tog čoveka, nosioca, vlasnika, izveštava sud, tužioca i kaže – e, sad, izvolite vi pred sud, borite se dalje.
Dakle, ono što ste rekli u uvodu, da će se time pojednostaviti način rešavanja problema građana ili pravnih lica ili pojedinaca, ne stoji do kraja, jer on opet mora da ide na sud, kao što je i do sada morao.
E, nijedna obavezujuća klauzula koja bi naterala sud, sem naravno nekakve odluke i nekakve finansijske pomoći, kako stoji u obrazloženju da će sudovi dobiti da se pripreme da brže i ažurnije rade, jer je to onda dvojna dilema. Ja nisam pravnik, ne znam kako bi se tumačilo.
Šta ako javni tužilac u ovom krivičnom postupku utvrdi da tu nešto nije čisto, a sud, recimo, donese oslobađajuću odluku, šta će tek da radi vlasnik licence, autorskog prava? Kako to dalje ide i kako se rešava, pravnici sigurno bolje znaju.
Kada se napiše zakon treba da je jasan i onima poput mene koji ga čitaju, a nisam pravnik po struci, i da to bude jasno, prihvatljivo, da se vidi šta se od toga može očekivati. Mislimo da ovaj zakon ima tih manjkavosti koje smo pokušali amandmanima da korigujemo u jednom uskom segmentu gde smo izrazili nemirenje prema činjenici da je sve roba na tržištu, da tako vulgarna materijalizacija duhovnih dobara može biti roba, a ono konačno sve ovde i jeste, etičke norme mogu postati roba, sve se može kupiti, lažno mišljenje, lažni stav. Ali, mi naravno mislimo da bi trebalo da stručne publikacije, naučna literatura dobije preferencijalno mesto, da se makar u zakonu kao takva pomene, jer očito da ovaj Zakon o autorskim pravima na neki način ovde ne može biti primenjen, na terenu Republike Srbije.
Mislimo da nije zgoreg da u ovom uputstvu skrojenom u zakonsku formu inspektori imaju tu stavku i uglavnom smo se na taj deo orijentisali, iako vidimo da neki drugi formalni nedostaci u ovom predlogu postoje.

Reč ima narodni poslanik Vojislav Milajić, a neka se pripremi Zoran Mašić.

Dame i gospodo, predlagač ovog zakona u obrazloženju je naveo razloge zbog čega predlaže ovakav zakonski predlog. Između ostalog je naveo tri stvari koje su opredelile za ovakav predlog zakona, pa bih naveo koje su ključne stvari.
Pre svega, odnosi se na efikasnost rešavanja privrednih sporova, jer je primećeno da trgovinski sudovi ne rade dovoljno efikasno i brzo; sa tim je povezano i poverenje investitora, kako domaćih tako i stranih, da bi zaštitili svoje investicije i poslove koje imaju u našoj zemlji; i naveden je razlog troškova postupka, jer je procena da bi postupak pred arbitražnim sudom bio mnogo jeftiniji nego pred državnim sudom.
Ono što bismo mogli da navedemo kao neke primedbe na ovaj zakon ukratko bi moglo da se svede na sledeće: u članu 1. je dat predmet ovog zakona i tu je definisano šta se smatra unutrašnjom arbitražom, a šta međunarodnom arbitražom, pa je navedeno da je međunarodna arbitraža spor sa stranim elementom.
U članu 3. je razrađeno dalje šta podrazumeva međunarodna arbitraža. Međutim, kod definisanja unutrašnje arbitraže nije dato šta je unutrašnja arbitraža, nego je data negativna definicija, što se inače u pravnoj teoriji i praksi izbegava maksimalno, jer negativne definicije ne definišu šta je nego šta nije.
Tako je rečeno da je unutrašnja arbitraža bez stranog elementa.
Znači, sve ono što ne sadrži strani element trebalo bi da bude unutrašnja arbitraža, ali to je suviše paušalna i uopštena definicija da bi mogla da odredi predmet arbitraže.
Tu je trebalo uložiti više napora i definisati, ne samo zbog toga, ne zbog pravne perfekcije da li će biti definicija sama po sebi perfektna, nego zbog toga šta će biti predmet i sadržina same arbitraže i arbitražnog postupka, jer ne može sve biti predmet arbitraže.
U zakonu se pominje na par mesta da postoji isključiva nadležnost sudova u nekim postupcima, mada se ne definiše do kraja koji su to postupci koji su u isključivoj nadležnosti sudova i tamo gde se narušava javni poredak kod poništaja arbitražne odluke ili priznavanja strane arbitražne odluke, pa postoje neke situacije gde se ne mogu priznati zbog narušavanja javnog poretka.
Takođe, jedan veliki problem koji nije rešen ovim zakonom, a koji je vrlo značajan, ne samo u pravnoj teoriji nego i u praksi, to je primena procesnog prava.
Mi smo na stanovištu da je ovim zakonom morao obavezno biti primenjen Zakon o parničnom postupku, nije se smelo dozvoliti da arbitraže dozvole strankama u postupku da biraju procesno pravo.
Materijalno pravo u redu, mogu da biraju domaće materijalno pravne propise ili strane, to je njihova procena koji su materijalno pravni propisi bolji za neki poslovni odnos koji oni imaju, ali procesno pravo ne bi smelo da se dira i to bi moralo da bude isključivo procesno pravo našeg zakonodavstva.
Zakon o parničnom postupku bi morao isključivo da se primenjuje u arbitražama, ali to ćemo videti posle iz nekih drugih članova i odredbi ovog zakona, zašto je bitno da bude naše procesno pravo, da ima ekskluzivno pravo za arbitražni postupak.
Takođe, zakon je ostavio mogućnost formiranja stalnih arbitraža i arbitraža po potrebi, znači od slučaja do slučaja ili tzv. ad hok arbitraža, predviđeno u članu 6. ovog zakona. Smatramo da bi isključivo trebalo da postoje stalne arbitraže zbog ozbiljnosti samog posla, jer faktički te arbitraže preuzimaju deo sudske nadležnosti na sebe i to moraju da budu ozbiljne institucije.
Osnivači arbitraža moraju da budu ozbiljne institucije, nikakve grupe građana, neke interesne grupe, a to bi se u svakom slučaju dešavalo kod ovih ad hok arbitraža gde bi mogao da bude razlog za razne vrste zloupotreba i pokrića određenih pravnih poslova, fiktivnih, zelenaških pravnih poslova, uopšte pravnih poslova koji po svojoj prirodi i po Zakonu o obligacionim odnosima mogu da budu ništavi pravni poslovi.
Kod stalnih arbitraža, gde su ozbiljni osnivači, arbitraže koje bi postojale dugo godina i koje bi stekle određeni autoritet, sve bi se to izbeglo.
Kod ad hok arbitraža vi niste nikada načisto sa tim šta je stvarna namera stranaka u postupku.
Takođe smatramo da baš iz ovih razloga što nije obavezna primena Zakona o parničnom postupku u arbitražnim postupcima...
Tu se vidi da sud mora da interveniše u nekim situacijama: npr. ako strane nisu odredile arbitre svojim arbitražnim sporazumom, redovan sud će u njihovo ime odrediti arbitre; ako nije određen predsednik arbitražnog veća ili stranke ga nisu odredile opet će sud morati da interveniše pa će opet on morati da određuje predsednika arbitražnog veća; i kod izuzeća, ako postoje neki od razloga za izuzeće, opet će sud odlučivati o razlozima za izuzeće nekog od arbitara ili predsednika arbitražnog veća.
To bi se sve izbeglo da je obavezna primena Zakona o parničnom postupku koji reguliše sve ovo, znači: sastav sudija, u ovom slučaju arbitara, postupak izuzeća, razlozi za izuzeće, rokovi dostavljanja stranaka, kada se smatra šta je uredno dostavljeno, šta nije itd. Obaveznom primenom Zakona o parničnom postupku sve ove sporne situacije bi se izbegle.
Što se tiče troškova arbitražnog postupka, u obrazloženju je predlagač naveo da su ti postupci po prirodi stvari jeftiniji i da bi bili znatno jeftiniji nego što su postupci pred redovnim sudovima, pre svega trgovinskim sudom.
Međutim, u članu 18, gde se navode troškovi, uopšte se to ne vidi, nego jednostavno član 18. kaže da postoje troškovi arbitražnog postupka i da će ih arbitražni sud odrediti.
Tu apsolutno nema garancija da će biti jeftiniji arbitražni troškovi, naprotiv, mogu biti znatno skuplji nego kod redovnih sudova. Ne vidi se garancija iz zakona, nema ograničenja u pogledu troškova arbitražnog postupka. Nijednom rečenicom nije ograničeno da troškovi arbitražnog postupka ne mogu preći troškove sudskog postupka.
Zato kažem da je vrlo bitno da procesna pravna materija ima ekskluzivitet kod arbitraža. To postoji u svetu, mislim da švajcarska arbitraža, ciriška, i još neke, i u Francuskoj, imaju obavezu primene njihovog procesnog zakonodavstva. Strankama se ostavlja da same biraju materijalnopravne propise koji će se primenjivati konkretno na njihov slučaj.
Na kraju bih pomenuo situacije, dobijate arbitražnu odluku i sada imate dve varijante, priznavanje izvršavanja arbitražnih odluka i jedna je varijanta kada je donese naša arbitraža, a ona ima status presude. Upodobljuje se, izjednačuje se u potpunosti sa presudom suda.
Pravni lek nezadovoljne strane može da bude tužba za poništaj arbitražne odluke i u članu 58. su navedeni razlozi za poništaj arbitražne odluke, a članom 59. je predviđen rok od tri meseca da može ta arbitražna odluka da se napadne.
Samo tužbom jedna od strane može da pokrene postupak za poništaj. Uglavnom su razlozi za poništaj domaće arbitražne odluke vezani za procesne radnje.
Samo ću navesti ukratko, razlog za podnošenje tužbe može biti: 1) sporazum o arbitraži nije punovažan, 2) stranka protiv koje je arbitražna odluka doneta nije bila uredno obaveštena o imenovanju arbitara ili o arbitražnom postupku (pitanje obaveštavanja), 3) ako je arbitražnom odlukom rešen spor koji nije obuhvaćen sporazumom o arbitraži, 4) sastav arbitražnog suda ili arbitražni postupak nisu bili u skladu sa sporazumom o arbitraži, 5) arbitražna odluka zasniva se na lažnom iskazu svedoka ili veštaka ili je falsifikovana neka isprava itd.
To su sve čisto procesne stvari, nisu materijalno-pravne, već procesne stvari koje ionako reguliše Zakon o parničnom postupku. Ne vidim razlog zašto bi se ostavljala mogućnost da posle donošenja arbitražne odluke stranka napada tu arbitražnu odluku.
Iz čisto procesnih razloga, zato što se primenjivao neki postupak neke zemlje koji niko najbolje do kraja nije razumeo i onda su nastali ovi problemi koji se javljaju posle donošenja arbitražne odluke.
Na kraju, poništaj odluke sud će izreći ukoliko proceni da je došlo do povrede javnog poretka, ako je odluka u suprotnosti sa javnim poretkom i ako po našim materijalno-pravnim propisima nije dozvoljen spor, nije mogao taj spor da se vodi pred arbitražom, nego pred redovnim sudom.
To sud radi tek ukoliko jedna od strana podnese tužbu za poništaj arbitražne odluke. Znači, ako ne podnese i propusti rok od tri meseca, nikom ništa. Arbitražna odluka ostaje na snazi, iako je u suprotnosti sa javnim poretkom, iako je vođen spor koji nije mogao da se vodi pred arbitražom, nego pred redovnim sudom, i to je prošlo kako je prošlo i ide na izvršenje.
Sud nema mehanizam da sam ex officio, po službenoj dužnosti, kaže – gospodo, ova arbitražna odluka je u suprotnosti sa javnim poretkom, ili nije mogla biti predmet vođenja pred arbitražom. Znači, sud mora da čeka da jedna od strana inicira postupak za poništaj te arbitražne odluke da bi onda po službenoj dužnosti mogao da primeni ove dve tačke i da vidi da li je u suprotnosti sa javnim poretkom ili nije ili da li je predmet spora bio dozvoljen ili nije bio dozvoljen da se vodi pred arbitražom.
To opet proizilazi iz procesno-pravnih materija, jer da je primenjivan Zakon o parničnom postupku, arbitri bi morali primenom Zakona o parničnom postupku da vode računa o svim ovim elementima, jer u Zakonu o parničnom postupku on i traži da se vodi u skladu sa javnim poretkom.
Druga varijanta je – ukoliko strana arbitražna odluka dođe kod nas na izvršenje, da bi mogla da se izvrši ona mora da bude potvrđena i da se sprovede izvršenje po odredbama Zakona o izvršnom postupku.
To je regulisano nizom članova od člana 64. do 68. Krajnje su formalizovani i na najmanju moguću meru svedeni formalni razlozi za priznavanje strane arbitražne odluke.
Uz original strane arbitražne odluke dostavljate dokaz da postoji ugovor o arbitraži, ili sporazum o arbitraži, dostavljate overen prevod te arbitražne odluke i sud automatski mora da prizna tu odluku i da je izvrši po propisima o izvršnom postupku.
Znači, sada kod izvršenja Zakon o izvršnom postupku ima supremaciju u odnosu na sve zakone i ne može se izvršavati po propisima tuđih zemalja, stranih zemalja, nego mora po našem i to je u redu. To nije sporno.
Postoje razlozi da se odbije to priznanje. Da bi se odbilo priznanje strane arbitražne odluke ovde, potrebno je da jedna od strana pokrene postupak za odbijanje priznanja strane arbitražne odluke i navodi se pet razloga, koji su vrlo slični razlozima za podnošenje tužbe i za poništaj domaće arbitražne odluke.
Uglavnom se sve svodi na formalne razloge, jer opet je procesni zakon u pitanju.
Sada se ostavlja mogućnost sudu da odbije priznanje i izvršenje strane arbitražne odluke ako je u suprotnosti sa javnim poretkom i ako predmet spora, po našim propisima, nije bio podoban za arbitražu i nije mogao da bude predmet arbitražnog postupka. Ovde su sudu vezane ruke.
On ne može po službenoj dužnosti sam ove dve stvari da ispita, nego mora da čeka da jedna strana u postupku pokrene postupak za odbijanje priznanje i izvršenje strane arbitražne odluke, da bi onda sud utvrđivao da li je nešto u suprotnosti sa javnim poretkom ili ne.
U protivnom, on bi samo sa ova tri dokumenta – izvorna arbitražna odluka strane arbitraže, overeni prevod i arbitražni sporazum, po službenoj dužnosti morao to da prosledi i da to prizna po automatizmu i da ga izvrši po našim domaćim propisima o izvršenju.
Mislim da to nije u redu i da sve to proističe iz cele koncepcije ovog zakona o arbitraži i da se dozvoljava ugovaranje procesnih zakona drugih zemalja.
Mislim da je to nedozvoljeno, i procesni, svi mogući procesni zakoni, i oni juče o kojima smo govorili i svi drugi, izuzetno su bitniji, jer pravilima postupka daju svim učesnicima i svim stranama jednaka prava i mogućnosti i nema diskriminacije ni u jednom drugom pogledu.
Mislim da ste koncepcijski promašili najviše u dve stvari: to je oko stalnih arbitraža i da to isključivo mogu da budu strane arbitraže i isključiti mogućnost ad hok primene ZPP, kao isključivog procesnog prava koje može da se primenjuje pred našim domaćim arbitražama. Hvala lepo.

Zahvaljujem se. Reč ima narodni poslanik Zoran Mašić. Imate osam i po minuta, osam i 24 sekunde, 26, evo, častim – osam i 34.

Gospodine potpredsedniče, zahvaljujem se na čašćavanju. Dame i gospodo narodni poslanici, svoju raspravu ću usmeriti na Predlog zakona o posebnim ovlašćenjima radi efikasne zaštite prava intelektualne svojine, s obzirom da je gospodin Milajić vrlo temeljno obrazlagao prethodni zakon. Nekoliko poslanika iz naše poslaničke grupe SRS takođe je dalo svoj argumentovan osvrt na Predlog ovog zakona o kom želim da kažem nekoliko reči i mislim da će ovo vreme koje je ostalo na raspolaganju biti dovoljno.

Pre svega, želim da konstatujem ono što je gospodin Poskurica rekao – iako je tendencija predlagača bila da poveća efikasnost u rešavanju ovog problema zaštite autorskih prava, sa rokovima koji su dati ovde i određenim uslovljavanjima i odlukama suda, mislim da se neće ta efikasnost postići i predlagač bi trebalo ozbiljno da porazmisli o tome i da eventualno napravi korekcije pre samog usvajanja ovog predloga zakona.

Ono na šta želim da se osvrnem, a što je karakteristika određenih zakona predloženih od strane Vlade Republike Srbije, to je da određenim zakonima koji regulišu više oblasti, koji tangiraju angažovanje i funkciju većeg broja ministarstava često ona ne budu na pravi način obuhvaćena. Prosto nema koordinacije između ministarstava i ministara koji su predlagači, ali pre svega ministarstava kao predlagača zakona, i prave se određeni propusti.

Mislim da je i kod ovog predloga zakona je napravljen jedan ozbiljan propust, pre svega se to odnosi na član 6. To su nadležni organi koji su definisani, a ovde su pobrojana tri ministarstva kao nadležna u sprovođenju zakonskih obaveza, i to: ministarstvo nadležno za poslove trgovine i turizma, ministarstvo nadležno za poslove zdravlja, ministarstvo nadležno za poslove urbanizma i građevinarstva, kao i Republička radiodifuzna agencija.

Mi smo ispred naše poslaničke grupe amandmanima intervenisali i obrazložili da je trebalo u okviru nadležnih organa svakako apostrofirati Ministarstvo nauke i zaštite životne sredine i Ministarstvo obrazovanja i sporta.

Želim takođe da dopunim ovo da bi ovde trebalo da bude u okviru nadležnih ministarstava definisano i Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, jer određeni, da tako kažem, proizvodi i u krajnjoj delatnosti koji potpadaju pod oblast poljoprivrede su veoma podložni uticaju zloupotrebe autorskih prava, patenata, žigova i svega ostalog, što pravi veoma veliku zabunu kod potrošača i može da pravi veoma velike probleme i u poljoprivrednoj proizvodnji. S obzirom na to da se radi o specifičnim proizvodima, kada je potrebno specifično stručno zvanje i znanje, mislim da ova definisana ministarstva ovde kao nadležna ne mogu sprovoditi to.

Nažalost, nismo intervenisali amandmanom, ali ako prihvatite moje obrazloženje, moja sugestija je da nadležni odbor, ako se usaglasi, predloži dopunu ovog člana 6. i da kao nadležni organ bude definisano i Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede.

Najkraće ću pokušati da obrazložim; da uzmemo kao primer samo hranu za životinje (u narodu je poznato i naziva se drugačije, odnosno to su koncentrati) – od raznih proizvođača imamo nekoliko renomiranih uvozničkih firmi, ali imamo i veliki broj malih proizvođača koji vrlo vešto falsifikuju etikete, pakovanja, uputstva za upotrebu itd.

Još je možda karakterističnije, vezano za prehrambene proizvode iz oblasti industrije mesa, industrije mleka, konditorske industrije ili proizvodnje alkoholnih pića i bezalkoholnih pića, gde su takođe prisutni veliki falsifikati i zloupotreba patenata, žiga ili autorskih prava.

Samo ću se kratko osvrnuti i spomenuti jedan međunarodni spor koji je nastao između Grčke i Francuske, kao zemalja Evropske unije, a slučaj je vezan za feta sir, kao zaštitno ime. Država koja je postojbina tog sira je Grčka i ona je tražila da se nijednoj državi ne dozvoli da proizvodi taj sir pod tim imenom. Jedna firma u Francuskoj koja je proizvodila taj sir treba velike pare da da. Uđite danas u bilo koju našu samoposlugu i videćete koliko imamo tog sira, i to od različitih proizvođača. Feta sir je karakterističan zato što se pravi od kozjeg i kravljeg mleka u određenom procentu, a naš feta sir je uglavnom od kravljeg mleka.

Dao sam vam samo jedan primer očiglednog falsifikata i da tržišna inspekcija ne vodi računa o jednom takvom proizvodu, čiji se naziv zloupotrebljava, a da ne odgovara u suštini onom proizvodu koji je pod tim imenom zaštićen.

Da ne spominjem, recimo, sredstva za zaštitu bilja i životinja, kakvih tu problema ima, šta se sve kao sredstvo za zaštitu biljaka ili prskanje zbog korova koristi, prodaje sa etiketom renomiranih proizvođača, a u stvari je "bogojavljenska vodica". Ili, veterinarski lekovi, koji su takođe specifični, gde ne može Ministarstvo zdravlja da to kontroliše, a ima zloupotreba. Da ne pominjem i seme biljaka i sadnog materijala, takođe se često pojavljuje sa etiketama renomiranih proizvođača, a apsolutno ne odgovara onome što jeste.

Proizvodi iz oblasti organske proizvodnje su takođe specifični proizvodi, koji jasno moraju biti deklarisani i tačno određeni i opredeljeni, gde takođe treba da bi postigli onu cenu da stvarno odgovaraju tome; ako se ne kontroliše na pravi način, ne poštuju autorska prava, patenti tih proizvođača koji moraju posebno da prijave, da registruju te proizvode, biće tu velikih problema.

Zato mislim da ovde u okviru nadležnosti mora biti apsolutno prisutno i Ministarstvo poljoprivrede sa svojim inspekcijskim organima, jer se radi o specifičnim proizvodima.

Predsedniče, izvinjavam se, još jedan minut i završiću, pošto vidim da mi ističe vreme, ali želim još nešto da kažem. Ovim zakonom nije regulisano, a mislim da je vrlo bitno i značajno u našoj zemlji, sa aspekta zaštite i vrednosti intelektualne svojine i patenata, kod privatizacije i prodaja kompanija gde se jednostavno ni iz daleka ne uzima u obzir cena i vrednost tih patenata i intelektualne svojine koja je stvorena u kompanijama, ako sutra uđemo u privatizaciju, dakle, određenih naučnih instituta gde imamo veliki broj registrovanih patenata i intelektualnih prava i svojine, a gde ne vodimo računa, odnosno tamo gde nema mehanizma da se to zaštiti i naplati na pravi način. Molim i predlagača zakona da se na pravi način reguliše taj problem.

Na kraju mi dozvolite samo još jednu stvar da kažem, javnosti radi da iskoristim ovu priliku, od pre dve nedelje otišla je informacija da je Vlada usvojila i pustila u skupštinsku proceduru zakon o poljoprivrednom zemljištu, koji je izazvao veliku pažnju i interesovanje poljoprivrednih proizvođača. Objavljena je kao informacija od strane ministra i na javnom servisu našem, znači na državnoj televiziji.

Pošto sam imao kontakata, veliki broj poljoprivrednih proizvođača se raspitivao o sadržaju tog zakona, moram, javnosti radi, da obavestim da taj zakon, iako ga je Vlada usvojila i objavljeno je da je ušao u proceduru, još nije stigao do Skupštine i da putuje 15 dana.

Koristim priliku da postavim poslaničko pitanje Ministarstvu poljoprivrede, odnosno ministru poljoprivrede i Vladi – šta je sa tim zakonom, jer je to bitan zakon, a otišlo je već u javnost da je ušao u proceduru, a on do nas poslanika nije stigao i nije stigao do ove zgrade.

Molim predsednika da učini napor i da što hitnije dobijemo informaciju, ili da se makar demantuje kroz medije da on još nije u skupštinskoj proceduri, da se ne bi pravila zabuna kod poljoprivrednih proizvođača. Izvinjavam se i vama prisutnima i predsedniku za prekoračenje vremena.

Ne postoji, budite ljubazni, dakle i zbog vas i zbog javnosti, nema razloga da formulišemo kroz zapisnik kao poslaničko pitanje, zbog toga što ja mogu da potvrdim ovog časa.
Da, dobili smo zvanično iz stručnih službi obaveštenje da je zakon na Vladi usvojen i da će narednih dana biti upućen u skupštinsku proceduru, a on još uvek nije u skupštinskoj proceduri.
Pretpostavljam, dešavalo se ranije kod obimnih zakona (vi verovatno bolje znate da li je obiman) da se dodatno vodi računa o tome da se pre slanja u proceduru unese sve ono što je u zakonodavnoj aktivnosti i pripremi tela Vlade u međuvremenu sugerisano. Budući da je sada redovno zasedanje, moguće je, da znaju i poslanici i javnost, čim uđe u skupštinsku proceduru, odmah potom, pošto je to zakon koji nije po hitnom postupku upućen, jer već bi se našao, po isteku od 15 dana je moguće da on bude na dnevnom redu i o tome mogu da odlučuju i poslanici, kao što znate, tokom vanrednog zasedanja. Prema tome, sigurno ćemo se svi zajedno dogovoriti i to uraditi u narednim mesecima. Mislim da je to dovoljno detaljno. Hvala vam.
Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, pre zaključivanja zajedničkog načelnog pretresa pitam da li žele reč predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa ili još neko ko nije iskoristio svoje pravo iz člana 93. Poslovnika? (Ne.)
Zaključujem zajednički načelni pretres o Predlogu zakona o arbitraži i Predlogu zakona o posebnim ovlašćenjima radi efikasne zaštite prava intelektualne svojine.
Kao što smo najavili, moramo i zbog poslanika i zbog stručnih službi da to i poštujemo, mada smo ovako efikasno radili, svejedno, nastavak je sutra u 10,00 časova objedinjenom raspravom o predlozima zakona 7, 8, 9. i 10. tačke dnevnog reda. Hvala na odgovornosti.