Reč ima narodni poslanik Đorđe Mamula, a neka se pripremi narodni poslanik Radiša Ilić.

Oba predloga zakona su veoma dobra. Kasne osam do deset godina, a haos i anarhija iz ove oblasti su nasleđeni. Dakle, bilo je mogućnosti u protekloj deceniji da oni koji su kršili prava intelektualne svojine budu gonjeni krivično, pa nisu gonjeni. Čekao sam da vidim šta ćete vi da uradite dok ste bili na vlasti.
Dakle, predlozi zakona su veoma dobri i prvo bih govorio o zakonu o posebnim ovlašćenjima radi efikasnije zaštite prava intelektualne svojine. Narodna Republika Kina, da bi se približila Svetskoj trgovinskoj organizaciji, morala je da izmeni svoj odnos prema intelektualnoj svojini. Najveće tržište, posle nekoliko opomena počeli su da menjaju odnos prema svemu i uredili su svoju zakonodavnu oblast u tom pogledu, a i počeli su da gone prekršioce prava zaštićene svojine, tako da je ta država, kao jedna od najmoćnijih u svetu, dala najbolji primer svima drugima koji treba u tom pogledu sve to da slede.
Mislim da je ovaj predlog zakona veoma dobar i da će doprineti poboljšanju unutrašnjeg kredibiliteta i poslovnog kredibiliteta u zemlji, da će biti veoma dobra poruka i svetu i stvaraocima u našoj zemlji.
Piraterija ili gusarenje sa zaštićenim pravima intelektualne svojine ovde dosta dugo traje, tako da mislim da su ove kazne koje su propisane veoma dobre i da će se oni koji su kršili zaštićena prava intelektualne svojine opametiti. Mislim da su kazne mogle da budu i veće, ali ako inspekcijski organi budu efikasni, mislim da ćemo veoma brzo ovde uspeti da zavedemo red.
Kada je reč o Predlogu zakona o arbitraži, mislim da je predlog veoma dobar i svi oni koji su učestvovali u radu arbitraže, bili zastupnici ili arbitri, mogu bolje da prepoznaju odredbe ovog predloga zakona. Zakon je zaista u skladu sa savremenim rešenjima, omogućava glatku proceduru, u skladu je sa uređenjem privrednih odnosa i privrednih sporova, nema prepreka koje mogu nepovoljno da utiču na strane u sporu, tako da je zaista arbitrima i njihovom znanju i savesti prepušteno rešavanje sporova pred arbitražom.
Rešenja koja smo imali u Zakonu o parničnom postupku do sada nisu bila dobra i mislim da se ovim predlozima ta rešenja unapređuju. Dakle, sa ovim zakonom će prestati da važi 31. glava Zakona o parničnom postupku.
Mislim da je ovaj zakon u skladu sa evropskim rešenjima, tako da i u pogledu procedure, u pogledu izuzeća sudija, odnosno arbitara, u pogledu pravnog leka vrlo je jasno da osnovne žalbe mogu da se odnose na bitne povrede postupka, povrede procedure i činjeničnog stanja, tako da mislim da će preopterećeni trgovinski sudovi, koji su do sada ipak loše radili, biti rasterećeni od ovih sporova i da će pred arbitražama biti otvorene šanse da se ti sporovi lakše rešavaju.
Nigde sa izmenama zakona o arbitraži nisu svi sporovi u svetu brzo rešavani, ali su ovo preduslovi da se po ovakvoj proceduri arbitražni sporovi brže rešavaju i zato smatram da ove predloge zakona treba prihvatiti. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Radiša Ilić, a neka se pripremi narodni poslanik Goran Rakovac.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovaj predlog zakona o arbitraži predstavlja samo još jedan u nizu zakona koji se mora usvojiti, ali se neće primenjivati, jer će se to raditi selektivno, kada se ukaže potreba da se zadovolje interesi moćnih kompanija i pojedinaca u Srbiji.

Ono što je u Evropi praksa u ovom trenutku ne može se adekvatno primeniti i kod nas, jer u zemljama Evropske unije sigurno neće doći do skandaloznih korupcionaških afera, ugrožavanja državne imovine, nošenja kofera punih para državnim službenicima, a to se kod nas dešava. Sada će neko preko arbitražnog suda zaobići dosadašnje sudske instance, a sve uz pomoć države, arbitara i uticajnih lobista u privredi.

Dakle, kao opravdanje u obrazloženju se navodi da će sudski troškovi biti prilično umanjeni, da će se na ovakav način stvoriti pozitivna konkurencija između pravosuđa i arbitraže, a, što je najbitnije, kaže Vlada, unaprediće se status stranih lica koja se uključuju u našu privredu.

Ovaj zakon podseća na neke zakone koje je izglasavala vladajuća koalicija, a koji su se na sličan način uplitali u ingerencije pravosudnih organa. Setimo se samo medijacije, mirnog rešavanja radnih sporova, a evo sada i arbitraže.

Lice koje arbitrira u nekom sporu, kako se vidi iz člana 19, može biti i strani državljanin. Takođe, u članu 21. polazi se od pretpostavke da budući arbitar bude makar malo savestan, pa će pre imenovanja priznati da je pristrastan, subjektivan, sklon prevarama, što će uticati na stranke u sporu ili nadležni sud da ga ipak ne imenuju. Pozivati se na nečiju dobru volju da sam sebi daje ocenu kako bi se kvalifikovao za mesto arbitra je apsurdna stvar.

Znači li to da će po članu 19, gde piše da arbitar može biti svako fizičko lice koje je poslovno sposobno, da se u isti rang stavlja arbitar koji može biti svako, čak i stranac, i sudija, recimo, parničar koji je izabran u redovnoj proceduri i koji je prošao kroz sve ono kroz šta prolaze sve sudije kada se biraju. To se lepo vidi u članu 64. stav 1. koji glasi – domaća arbitražna odluka ima snagu domaće pravnosnažne sudske odluke. Znači, odluka arbitra i odluka suda stavljaju se u isti ravan.

Ako država želi da primenjuje ovaj zakon, neka počne prvo od sebe, a ovim zakonom joj se pruža prilika, pošto su ovde obuhvaćene i domaće i međunarodne arbitraže.

Na primer, uzmimo cementare koje su prve prodate u procesu privatizacije 2002. godine. To je bila državna imovina. Članom 5. se u stavu 2. daje pravo državi i njenim organima i ustanovama da pokrenu arbitražu radi zaštite te imovine.

Zašto navodim cementare? Zato što se radi o stranim kompanijama i zato što je oko privatizacije Cementare u Popovcu kod Paraćina u javnosti isplivala velika korupcionaška afera. Ako zvanični organi države Srbije, kao što su MUP i tužilaštvo, povedu istragu protiv Nemanje Kolesara, Janjuševića i ostalih koji su tada zauzimali visoke državne funkcije, zbog primanja mita od dva miliona 300 hiljada dolara, a u vezi privatizacije popovačke cementare, da li je to dovoljan signal čak i međunarodnim arbitražnim organima da reaguju?

Gospodine ministre, verovatno ćete pasti na ovom prvom ispitu, jer nećete ništa učiniti kada su u pitanju cementare i ono što se dešavalo oko njih.

Znači, vi žmurite kada su u pitanju strane kompanije, iako je država oštećena bahatim ponašanjem maločas pomenutih lica, inače istaknutih članova Demokratske stranke. Ne zaklanjajte se iza tendera, transparentnosti i tome slično.

Ako je neko platio toliku sumu novca tadašnjem predsedniku Upravnog odbora Fabrike cementa "Novi Popovac" Nemanji Kolesaru i ostalima, onda ste vi dužni, u ime Vlade Srbije, da sve to isterate na čistinu. Ako to ne uradite, vi onda ne štitite interese građana Srbije, koji su svesni činjenice da ih na neki način opet obmanjujete, a u to ćete se brzo uveriti na sve izvesnijim parlamentarnim izborima.

Ako dodamo činjenicu da je za Beočinsku fabriku cementa 2000. godine nuđeno 35 miliona maraka više nego što je prodata posle dve godine, onda vam se zaista pruža prilika da se stavite u zaštitu imovine države Srbije, što vam omogućava član 5. ovog predloga zakona. Ali, izgleda da to vama ne pada na pamet. Tamo može da se radi sve, da se drži monopol međusobnim dogovorom tri cementare, da se sačinjavaju radne grupe u koje su uglavnom raspoređivani invalidi rada, mogu beskonačno da se iskorišćavaju prirodna bogatstva, može da se spaljuje sve i svašta pod firmom alternativnog otpada itd.

Čemu ovaj zakon? Za sitna neplaćanja trebovanja i tužakanja od strane pojedinih udruženja građana. Narod nema hleba da jede, pretura po kontejnerima, a država brine kako da se proda još jedna srpska glava. Labus nije podneo ostavku posle afere sa "Knjazom Milošem" i "Danoneom", posle "Eriksona", posle "afere kofer", vezano za NBS, i to je moralno. Zato je podneo ostavku što jednom časnom Srbinu, Ratku Mladiću, nije odletela glava s ramena. I to je za ovu vlast moralno.

Ovaj zakon takođe pruža priliku da država reaguje kada je u pitanju eksploatacija prirodnih bogatstava, vode, mineralnih sirovina itd. Nedavno je na dnevnom redu Narodne skupštine Republike Srbije bio i Predlog zakona o rudarstvu, u čijem smo obrazloženju na strani 5 mogli da pročitamo da je plaćanje naknade za eksploataciju mineralnih sirovina bilo predviđeno i prethodnim zakonima, ali da nije sprovođeno.

To znači da je budžet Srbije u periodu od 2002. do 2006. godine ostao uskraćen za desetine miliona evra. Koliko je samo izgubljeno od utrošenih sirovina za potrebe cementne industrije, za proizvodnju kao što je keramičarska, ciglarska, tu su kamenolomi, metali, olovo i cink, eksploatacija šljunka itd. Ne zaboravimo "Nekse grupu" iz Hrvatske, koja je zaposela Jelen Do.

Naš ministar rudarstva je od 2004. godine do danas, dakle pune dve godine, sedeo skrštenih ruku znajući da se ta naknada ne naplaćuje kako treba. Sada vi, ministre, ako imate nameru da sprovodite ovaj zakon, jer je ovde u pitanju klasična pljačka imovine Republike Srbije, odnosno prirodnih dobara, pokrenite arbitražni postupak.

Ako se arbitražni postupak na međunarodnom nivou vodi za "Mobtel", za "Galeniku", onda se angažujte i po ovim pitanjima.

To što se prilikom izrade kupoprodajnih ugovora sa stranim kompanijama nije mislilo na pojedine klauzule, slučajno ili namerno, upravo treba da bude predmet arbitraže. Takve ugovore su pravili oni na čije su se račune na Sejšelima slivale stotine hiljada i milioni dolara.

Juče se njihov nekadašnji partijski saborac tresao na bini u centru Beograda. Da li ga je drmala struja iz mikrofona ili se ubo na rđav ekser, nije poznato. Danas njih nema u političkom životu Srbije, ali su ostavili kriminalni trag iza sebe i mnogim građanima Srbije koji su ostali bez posla ugrozili egzistenciju i kakvu-takvu sigurnu budućnost.

 

Reč ima narodni poslanik Goran Rakovac, a potom narodni poslanici Momir Marković, pa Petar Cvetković.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi gospodine ministre, mislim da je vreme da se vratimo dnevnom redu i zakonima o kojima danas ova skupština treba da raspravlja. Malo smo se "boli na ekser" i ne znam šta radili, ali danas je ipak na dnevnom redu arbitraža i intelektualna svojina.
Kao što je ministar u svom uvodnom izlaganju rekao, arbitraža, kroz termin izbranih sudova, nije bila nepoznata našem pravnom sistemu u nekom proteklom vremenu, ali je činjenica da kao takva nije zaživela i da nije dala odgovarajuće efekte.
Sa druge strane, mnogi naši privredni subjekti su morali da ugovaraju arbitražu ulazeći u poslovne odnose sa stranim kompanijama, tako da se vrlo često kod njih pojavljivao jedan stepen nesigurnosti kod ugovaranja određenih klauzula i prilikom rešavanja sporova koji su iznošeni pred međunarodnim arbitražama. Relativno je malo ljudi u našoj zemlji koji poznaju ovu materiju i koji su sposobni da pred arbitražama nastupaju.
Donošenje ovako sveobuhvatnog zakona, koji će kompletnu ovu materiju sažeti i dati ovako kako je u nacrtu dato na jednom mestu, jeste pravi potez ovog ministarstva i ove vlade, jer je bilo više nego neophodno doneti ovakav propis. Za posledicu ovakvog ponašanja u proteklom periodu imali smo prenatrpane, pre svega trgovinske, sudove koji, s jedne strane, nisu mogli da stignu da rešavaju sve sporove koji su pred njih iznošeni, a da smo imali ovakav zakon, da smo imali razvijenu arbitražu, mnogobrojni sporovi, gde vrlo često nije bilo puno spornih stvari, mogli su da se reše brže i efikasnije.
Materija je dosta široka i dobro je što je ovim zakonom kompletna arbitraža obuhvaćena, počev od njenog pojma, preko organa koji treba da sprovode, načina na koji se ti organi formiraju i biraju, na kraju, do izvršenja odluka arbitraže.
Dobro je što je akcenat dat i na domaću arbitražu, a ne samo na međunarodnu.
Ipak bih se osvrnuo na II glavu, na sporazum o arbitraži, s obzirom da iz ove glave izviru mnoge kasnije odredbe koje su sadržane u ovom zakonu.
Naime, sam sporazum o arbitraži predstavlja razradu principa dobrovoljnosti, koji je jedan od bitnih principa u ovoj materiji, jer arbitražu stranke same ugovaraju.
Dakle, ona nije apriori nametnuta, ona nije deo onih redovnih sudova, nije deo postupka na koji se obavezno mora ići, već je ostavljena potpuna sloboda strankama da li će arbitražu kao takvu, organizovanu po ovom zakonu, izabrati za rešavanje svojih sporova ili ne.
Dakle, samim sporazumom o arbitraži stranke poveravaju arbitražnom sudu da reši njihove sporove.
Ovde može da se pojavi spor koji već postoji, a isto tako može da se pojavi i budući spor.
Iz ovih razloga je način ugovaranja arbitraže predviđen tako da se ona može ugovoriti kako tzv. arbitražnom klauzulom u ugovoru o osnovnom pravnom poslu koji privredni subjekti, primera radi, između sebe zaključuju, gde obično u zadnjim odredbama određuju nadležnost arbitraže za rešavanje njihovog spora u konkretnom slučaju.
Isto tako, stranke mogu ugovoriti arbitražu i za sve svoje buduće sporove koji se eventualno pojave u njihovim poslovnim odnosima, s obzirom da vrlo često privredni subjekti ulaze u različite poslove polovno teške saradnje iz kojih mogu da proizađu različite vrste eventualnih nesporazuma i sporazuma.
Arbitraža se može ugovoriti arbitražnom klauzulom prilikom ugovaranja, prilikom sastavljanja ugovora o osnovnom pravnom poslu, ali isto se tako može ugovoriti i posebnim ugovorom, a da ne bude sadržana u ovom poslovnom ugovoru.
To samo po sebi podrazumeva da je moguć naknadni sporazum o arbitraži. S jedne strane, možemo ugovoriti arbitražu za buduće sporove, ali isto tako i nakon nastanka samog spornog odnosa između određenih subjekata, ukoliko oni žele da svoj spor reše, a ne da idu na redovni sud, na trgovinski sud, mogu naknadno posebnim ugovorom da zaključe sporazum o arbitraži i da rešenje spora povere na rešavanje arbitražnom sudu.
Iz svega ovoga proizilazi da je sam sporazum o arbitraži jedan formalni sporazum, da zahteva jednu posebnu formu, što je sasvim logično, s obzirom da se arbitraža ugovara pre svega između privrednih subjekata, mada, kao što vidimo, nisu isključena ni fizička lica, ni država, njeni organi i stoga je članom 12. ovog zakona predviđeno da se sporazum o arbitraži mora zaključiti u pismenoj formi.
Međutim, s obzirom na stepen razvijenosti društva i poslovnih odnosa koje danas imamo, zakon je u daljoj razradi pismene forme zaključenja sporazuma o arbitraži priznao pravno dejstvo i nekim drugim oblicima zaključenja ovog sporazuma, pa je tako, primera radi, priznao svojstvo sporazuma o arbitraži u pismenoj formi i ako je taj sporazum zaključen razmenom poruka putem sredstava komunikacije koja su dosta danas razvijena, a koja moraju da omoguće pismeni dokaz o sporazumu stranaka, bez obzira da li su stranke te poruke potpisale ili ne.
Sporazum o arbitraži se smatra zaključenim i ako su se stranke u pismenom ugovoru pozvale na drugo pismeno koje sadrži sporazum o arbitraži, ako je cilj tog pozivanja da sporazum o arbitraži postane sastavni deo ugovora. Na kraju, smatra se da postoji sporazum o arbitraži i ako tužilac pismenim putem pokrene arbitražni spor, a tuženi u odgovoru na tužbu pred arbitražnim sporom ne ospori, izričito pre svega prihvati arbitražu, a ukoliko ne prihvati može da se u pismenoj formi saglasi sa arbitražom i na taj način prizna nadležnost arbitražnog suda, i ukoliko u arbitražnom ročištu izjavi na samom zapisniku da uzima učešće u arbitražnom postupku, a pre upuštanja i pre raspravljanja o samom predmetu spora.
Dakle, suština je, ako ne istakne prigovor nepostojanja sporazuma o arbitraži, odnosno ako ne ospori nadležnost arbitražnog suda. Ono što je takođe bitno ovde istaći jeste da sporazum o arbitraži ostaje na snazi i u slučaju ustupanja potraživanja ili ustupanja ugovora, u slučaju cesije, ukoliko to izričito nije drugačije određeno. Na taj način je omogućeno obavljanje daljih pravnih poslova ustupanja određenih potraživanja ili pak čitavog ugovora, a da se sporazum o arbitraži koji je sadržan u osnovnom ugovoru ne dira, ukoliko nije to samim tim prvobitnim ugovaranjem o arbitraži izričito rečeno.
Na kraju treba pomenuti još i odnos arbitraže i redovnog suda. Naime, sud kome je podneta tužba u pravnoj stvari koja je predmet sporazuma o arbitraži ima se oglasiti nenadležnim i odbaciti tužbu po prigovoru stranke, s tim što taj prigovor mora biti izjavljen sudu, odnosno podnet pre upuštanja u raspravljanje o samom predmetu spora, osim ako sud utvrdi da je sporazum o arbitraži očigledno ništav. U tom slučaju, radi zaštite i očuvanja pravne sigurnosti, da bi stranka mogla da ostvari zaštitu svog prava u sporu, sud u tom slučaju neće se oglasiti nenadležnim, bez obzira na to. Redovni sud, trgovinski sud, pred kojim se najčešće pojavljuje ovo pitanje, pre pokretanja arbitražnog postupka ili u toku samog postupka može da donosi privremene mere, da obezbedi potraživanje određene stranke koja se pojavljuje pred arbitražnim sudom, a odredba ovog člana se primenjuje i kada se sporazum o arbitraži odnosi na arbitražu čije je mesto u drugoj državi.
Na kraju bih još jednom pomenuo da imamo jedan zakon koji je zaokružio u potpunosti ovu materiju, koji je pisan vrlo jasnim jezikom, sažet, jer nema suvišnih odredbi, više nego jasan. Pored međunarodne arbitraže koju smo do sada imali, sada imamo zakonski propis koji omogućava razvoj i naše domaće arbitraže. Na taj način je za očekivati da će doći do rasterećenja trgovinskih sudova pre svega, a samim tim i do efikasnijeg pravosuđa. Stoga smatram da ovaj zakon treba podržati u tekstu kakav je, u kojem je on došao pred ovu skupštinu i Demokratska stranka Srbije i njeni poslanici će u danu za glasanje glasati za ovaj zakon.

Hvala vam, gospodine Rakovac. Narodni poslanik Momir Marković, potom narodni poslanik Petar Cvetković, pa narodni poslanik Vjerica Radeta ima reč.

Dame i gospodo narodni poslanici, evo još dva zakonska projekta koja će, ako ova vlada doživi dan za glasanje, u šta čisto sumnjam, jer mislim da će se raspasti mnogo pre glasanja, i ukoliko bude postojala većina, biti usvojena. Ovi zakoni će ići pravo na policu pored svih onih zakona i ovog poslednjeg zakona koji je na dnevnom redu, koji se zove zakon o skijalištima.
Zakon o zaštiti intelektualne svojine je, čini mi se, postojao i do sada. Trebalo ga je samo striktno primenjivati. Najveća i najprljavija krađa, najveći lopovluk je krađa intelektualne svojine. Mnogi su se u nekakvim prethodnim periodima prošvercovali u intelektualnu elitu i s obzirom da nisu sposobni da sami stvore delo, uglavnom su se bavili prepisivanjem.
Srpska radikalna stranka je uvek bila ogorčeni borac protiv tih koji se bave plagiranjem. Uostalom, predsednik SRS profesor dr Vojislav Šešelj je raskrinkao jednog od najvećih plagijatora, najprljavijeg i najpodlijeg plagijatora koji je ikad do sada otkriven, verovatno ih ima još, ali takvog pretpostavljam da nema, čoveka koji je ukrao od mrtvog autora delo i potpisao. Taj se zove Stevan Lilić.
Ja se bojim, da je prethodna vlast pohapsila lopuže koje se bave krađom intelektualne svojine, da 5. oktobra i "buldožer revolucije" ne bi ni bilo, jer bi mnogi na čelu kolone ispred Veljinog buldožera bili u zatvoru. Otkrismo, otkrio je profesor dr Vojislav Šešelj plagijatora, a taj i danas predaje na pravnom fakultetu. Pitam se, ako ste za sprovođenje zakona, a zakon je postojao, što ga do sada niste uhapsili.
Ima i u ovom zakonu jedna začkoljica, ne znam tačno koji je član, gde kaže – može nosilac, vlasnik intelektualne svojine da prijavi, građanin ne može, može inspektor ukoliko mu se učini da postoji plagijator da se onda udubi i da otkrije. Šta ako je nosilac mrtav? Šta ako je profesor dr Lazo M. Kostić mrtav i Stevan Lilić mu celu knjigu prepiše i potpiše sebe?
I dan-danas vam je taj intelektualac na pravnom fakultetu i dan-danas je negde u nekoj od ovih političkih stranaka ili kvazipolitičkih stranaka koje su činile taj DOS.
Prema tome, mnogo je pametnije bilo da se do sada taj zakon primenjivao nego da se nov piše, pogotovo što je ovaj nov zakon lošiji u odnosu na onaj prethodni. U situaciji smo da pod zaštitom robnih marki, imena, žigova itd. na ovom tržištu koje ste otvorili, bukvalno otvorili, prema Zapadu, nailazimo na robne marke gde je samo ime u redu, proizvodi su čist falsifikat. Uostalom, čitava tekstilna industrija iz jednog našeg grada je proizvodila i "leviske" i sve moguće marke i sada kada su stali na noge, kada su otvorili fabrike, naravno sad im treba zaštititi onu proizvodnju koju sada imaju, jer to je njihova intelektualna svojina. O tome je govorio gospodin Četrović, poslanik SRS.
Zaštita proizvoda – pa nama Nemci zaštitiše brend srpsku šljivovicu, Slovenci ajvar; dakle, tipične srpske proizvode su zaštitili upravo zbog toga što nije bilo zakona sličnog ovom, ne ovog ali sličnog.
I, na kraju, po ovom zakonu, pita me jedan od poslanika da li sam čitao sabrana dela njegovog predsednika stranke i jednog od ministara, a sabrana dela tog ministra, sabrana dela Dinkića, sabrana dela još nekih ministara, za gospodina Parivodića ne mogu da kažem jer nemamo još nikakve podatke da on ima takva sabrana dela, sabrana dela ovih ministara su tolika da svi inspektori policije mesec dana ne mogu da iščitaju koliko su oni sabrali za ove dve godine od kada su na vlasti.
Što se tiče zakona o arbitraži, i iz ovog zakona proizilazi jasna poruka – gospodo na vlasti, što ste krali krali ste, više ne možete. Dok budete još na vlasti možete manje, više ne možete. Uostalom, čitava ova afera oko trgovinskih sudova je zasnovana na velikom kriminalu, na velikom lopovluku, na velikoj pljački srpske imovine.
Što se tiče arbitraže, arbitraža je i do sada postojala. Mi nismo imali zakon o arbitraži, je l' tako, ministre? Do sada je postojala međunarodna arbitraža. Sećam se, radio sam u "Energogasu", i kada smo imali spor sa firmom "Mol" iz Mađarske za transport prirodnog gasa, arbitraža iz Ciriha je taj posao obavila, i arbitraža treba da postoji.
Međutim, veliko je pitanje šta će se dešavati sa tim arbitražnim većima ili ovlašćenim arbitrima, ili kako će se već zvati u ovom zakonu ili nekom novom zakonu.
Član 5. kaže: "Svako fizičko i pravno lice može da ugovori arbitražu, uključujući i državu, njene organe, ustanove i preduzeća u kojima ona ima svojinsko učešće." To je možda i u redu, ali u članu 19. kaže: "Arbitar može biti svako fizičko lice koje je poslovno sposobno, bez obzira na državljanstvo".
Pa, izvinite, ali ako se radi o sporovima u kojima su učesnici sa teritorije Srbije onda mora da bude arbitar sa teritorije Srbije, ne može - bez obzira na državljanstvo.
Jer, po ovome će se moći i Agim Čeku da vam se javi da vam bude arbitar. A kakva je vlast ne bi me iznenadilo i da on prihvati.
Moram da ostavim vreme i kolegama poslanicima Srpske radikalne stranke. Kada bude rasprava o pojedinostima, kada budu amandmani na ove zakone, onda ćemo mnogo toga još reći.
Izvinjavam se poslanicima SRS što sam uzeo minut više, jer mi smo podelili to vreme, ali mislim da će uvažiti ovo moje. Hvala.

Hvala vama, gospodine Markoviću. Narodni poslanik Petar Cvetković, pa narodni poslanik Vjerica Radeta, pa narodni poslanik Mileta Poskurica imaju reč. Izvolite, gospodine Cvetkoviću.

Dame i gospodo narodni poslanici, lako je biti opozicija, naročito kada se za izgovorenu reč za ovom govornicom ne odgovara, to znači može se govoriti o svačemu, ali ja ću nastojati da svoje izlaganje dovedem u sklad sa dnevnim redom i govoriću o zakonima na dnevnom redu.

Možemo ove zakone koristiti na bilo koji način, i kao što je prethodni uvaženi govornik koristio za propagiranje nekih političkih stavova, problematičnih, ali možemo o zakonima sa čisto pravnog, društvenog, privrednog i ekonomskog aspekta govoriti, naročito o zakonu o arbitraži i čak o zakonu o posebnim ovlašćenjima radi efikasne zaštite prava intelektualne svojine, koji je, po meni, čak i značajniji u ovom trenutku.

Reći ću nekoliko reči o zakonu o arbitraži, iako su poslanička grupa DSS i poslanici DSS, moji uvaženi prethodnici, o ovom zakonu dali dovoljno objašnjenja i argumenata i ukazali zašto će DSS podržati ovaj zakon i zašto treba doneti u ovom trenutku zakon, a to je takođe obrazložio na adekvatan način i veoma iscrpno i prisutni ministar.

Dame i gospodo, arbitraža je postojala, kao što i moj prethodnik reče, i arbitraža će postojati. Ne uspostavlja se ovim zakonom arbitraža, ali je činjenica da će ovim zakonom o arbitraži upravo biti uređen način odvijanja, odnosno jednim zakonom će biti utvrđena sva pravila i postupka i pravila po kojima će se arbitraža odvijati.

Time će odgovarajuće odredbe Zakona o parničnom postupku prestati da važe.

Takođe će i odgovarajuće odredbe nekih drugih zakona, koje se tiču načina i postupka odvijanja arbitraže, te izvršenja odluka arbitraže, prestati da važe.

Ovo veoma važno pitanje će biti rešeno na jednom mestu, u jednom zakonu, gotovo u celosti, bez obzira što se i ovaj Predlog zakona o arbitraži poziva, naročito u domenu izvršenja odluka arbitražnog suda, na već postojeće zakone, recimo zakon o izvršenju.

Postojala je arbitraža, podsetio bih, decenijama unatrag, i u vreme socijalizma, odnosno komunizma, u vreme SFRJ, naročito u vreme postojanja onog Zakona o udruženom radu.

Tada je bila predviđena arbitraža, odnosno izbrani iliti izabrani sud. Zašto izbrani – verovatno zbog toga da se stavi akcenat da to nije sud i da kada se kaže izabrani sud to bi predviđalo postojanje suda, odnosno institucije pa bi stranke, odnosno ugovarači mogli da izaberu koji će od sudova.

Stoga bi bila reč izabrani sud, ali je zakonodavac tom prilikom pronašao neku novu reč koja je najmanje srpska, možda novosrpska, gde je rekao "izbrani sud", a u suštini je izbegavano korišćenje, čak je i u Zakonu o udruženom radu korišćen termin arbitraža sa istim značenjem pojmova.

Dakle, iako je u to vreme u Zakonu o udruženom radu Edvarda Kardelja, Tita i ostalih komunista kao institut postojala, arbitraža je postojala mnogo pre ovih i ovog komunizma.

Arbitraža je bila nerazvijena i većina odnosa, odnosno svi sporni odnosi su rešavani preko specijalnih sudova ili redovnih sudova. U ovom slučaju preko specijalnih sudova, preko privrednih sudova, sadašnjih trgovinskih sudova, što je u samoj osnovi, uz postojanje dominantne društvene svojine, stvaralo postupak koji je trajao ne neopravdano, nego predugo i koji je kada je stizao do svog kraja, do svoje pravosnažne presude upravo i gubio svrhu postojanja ili suštinu pokretanja spora. Tako se na kraju gubio interes za pokretanje spora ili za rešavanje tog spornog odnosa, jer je dok bi došlo do rešenja jednog spornog odnosa nastupilo bi i bilo bi prouzrokovano mnogo više spornih odnosa.

Ovim zakonom o arbitraži ugovorne strane, privredni subjekti, odnosno ugovarači su najšire slobodni da propišu svojom slobodnom voljom pravila postupka, trajanje i naknadu lica koja će im biti arbitri, odnosno izabrane sudije. Znači, vrlo je malo ograničenje ugovarača, odnosno vrlo je malo ograničenje lica koja stupaju u arbitražu.

Stoga je nužno i izvesno da će svi sporovi u arbitraži trajati mnogo kraće od sudskih sporova, da će svi ugovarači, odnosno u najvećem broju slučajeva privredni subjekti koji su došli do nekog spora, odnosno proizveli neki spor, vrlo brzo preko arbitraže rešiti svoj sporni odnos, da će biti zainteresovani za brzo rešenje, jer to je interes njihovog kapitala, odnosno tih privrednih subjekata.

Namerno ističem privredne subjekte, jer je po meni arbitraža upravo najbitnija za ekonomski život, odnosno za privredne subjekte i za adekvatno odvijanje privrednih odnosa, a ja bih slobodno rekao i dalji razvoj čitavih ekonomskih odnosa u državi Srbiji.

Stoga će privredni subjekti izabrati arbitražu uvek kada imaju mogućnosti da biraju i da njihov sporni odnos bude brzo rešen.

Doduše, privredni subjekti i fizička lica, kako je to zakonom predviđeno, i državni organi su i do sada imali mogućnost po dosadašnjim propisima da koriste arbitražni sud, odnosno arbitražu, bilo domaću, bilo stranu.

Tako smo došli do velikog broja situacija gde su domaći privredni subjekti, upravo zbog neregulisanja svih odnosa oko postupka u arbitraži i nejasnosti pojedinih propisa, te verovatno i zbog ličnosti arbitra, odnosno izabranog sudije, mnoge svoje sporne odnose poveravali stranim arbitražnim sudovima, odnosno inostranim arbitražama, što je nepotrebno i proizvodi ovoj privredi i ovoj državi nepotrebne troškove, a moguće je te sporne odnose uspešno rešiti i u državi.

Stoga ćemo usvajanjem ovog zakona – čijeg ozbiljnijeg osporavanja sa stanovišta bilo društvenih odnosa, bilo prava, pravne prakse ili teorije, nije bilo – pospešiti naročito interes stranih investitora da ulažu, da u taj razvojni element srpske privrede i ekonomije ulože dodatna sredstva, odnosno da investitori, bilo domaći ili strani, budu značajno sigurniji da će moći svoj kapital da zaštite, a to ovaj zakon o arbitraži omogućava, samim tim, podvlačim na kraju, što odluku izabranog suda, odnosno arbitraže, bilo domaće ili strane, sprovodi redovni sud u izvršnom postupku.

Stoga treba zakon o arbitraži, kao i zakon o posebnim ovlašćenjima radi efikasne zaštite prava intelektualne svojine, u predloženom tekstu usvojiti.