Ovaj amandman koji sam podnela nema neku suštinsku, krucijalnu važnost za nešto što je možda od presudnog značaja u ovom zakonu, ali prosto radi se o jednoj stvari koja je meni zapala za oko, iako sam socijaldemokrata.
Iako možda imam neke vrednosti koje skupštinska većina ovde danas ne deli, smatram da je ćirilično pismo nešto što jeste kvalitet, nešto što jeste nacionalno blago i da u svakom slučaju uvek i u svakoj prilici treba da vodimo računa da bude kroz sve zakonske predloge do kraja zaštićeno.
Ne mislim da je ovde bila namera predlagača da uradi nešto drugačije. Mislim da se otela jedna pravopisna greška jer pod naslovom - Službeni jezik u krivičnom postupku i prava na upotrebu ovog jezika, u članu 8. u stavu 1. stoji sledeća formulacija: "U krivičnom postupku je u službenoj upotrebi srpski jezik ekavskog i ijekavskog izgovora i ćirilično pismo ili latinično pismo, u skladu sa Ustavom i zakonom".
Predlažem da se taj stav preformuliše i da glasi - ćirilično pismo, a reči "latinično pismo u skladu sa Ustavom i zakonom" zamene rečima "a latinično pismo na način utvrđen zakonom". Kod nas u našoj državi u upotrebi je ćirilica, a latinica u skladu sa zakonom. Ovako kako je formulisano sledi da je ćirilica i latinica u skladu sa zakonom. Izjednačavate ćirilicu i latinicu. To do sada nije bio slučaj.
Sada nešto što imam obavezu i želim da kažem kao narodni poslanik u ovoj skupštini, jer sam se na slične teme izjašnjavala i prethodnih puta. Ovde je gospodin ministar pravde i to mi upravo odgovara.
Sinoć sam na vestima videla šta se u ovom narodnom domu desilo na Administrativnom odboru, da su oduzeta još dva mandata.
Po mom dubokom uverenju, iako nisam pravnik, smatram da je to učinjeno protivzakonski, da je učinjeno na jedan brutalan način, u prisustvu narodnog poslanika koji je rekao da ne želi da podnese ostavku. Njemu je ipak uvažena neka neopoziva ostavka koju je i ranije podneo.
Smatram da ne postoje neopozive ostavke, da je iskaz volje prisutnog ono što je prioritet. Smatram da je učinjena gruba greška i krivično delo. To sam isto mislila i u slučaju druga dva poslanika kada smo glasali o budžetu, pa kada su oduzimani mandati.
Ako sam tada izašla i rekla svoje mišljenje, dužna sam da to uradim i ovog puta, da ne bi ispalo da govorim u jednom slučaju, a u drugom, koji je sličan, ne konstatujem tu situaciju.
Pošto je činjenica i hiljadu puta je ovde ponovljeno od strane nekih poslanika da se grubo krši Zakon o izboru narodnih poslanika na ovaj način, ovde se više ne može govoriti o kršenju zakona. Ovde se pre svega mora konstatovati priroda vlasti. Gospodine ministre, ako je ovo demokratija, šta je onda diktatura?
To je sve što imam da kažem na tu temu, a vreme će pokazati da ovo nije demokratija i da jeste jedna ogoljena nedemokratska priroda vlasti.
Razumem da se vlast bori da opstane, to je potpuno legitimno, izbori se raspisuju da bi se dobila vlast, to je cilj svakog političkog delovanja, ali čuvati je po svaku cenu na način koji se danas radi nije kvalitet, to je obmana i duboko se tome protivim.

Da li se još neko javlja za reč? (Ne.)
Na član 11. amandman je podneo poslanik Božidar Koprivica.
Vlada nije prihvatila amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.

Ovakva odredba, kao što je član 11. stav 2, odavno postoji u našem pravnom sistemu. Ona glasi da licima iz stava 1. ovog člana se ne smatraju javni tužilac, branilac okrivljenog i punomoćnik oštećenog, oštećenog kao tužioca ili privatnog tužioca. To je član koji reguliše šta je to neuka stranka. Ovi se ne tretiraju kao neuke stranke.
Kakva je pravna posledica jedne ovakve prezumpcije koja se gura praktično u ovo? Ko to želi? To žele tužioci, pa žele i sudije da ubace. Kakvo je stanje oštećenog, okrivljenog, oštećenog kao tužioca itd. Jadno. Zašto?
Postoji obaveza da u svakom aktu presudi, rešenju, sud ima obavezu da da pravnu pouku. Imamo situaciju da neko koristi to pravo, a neko ne koristi to pravo. Imamo i treću situaciju, da zbog ove prezumpcije osposobljenosti oštećeni bude uskraćen za neka prava.
Naravno, sada će neko da kaže, da, ali on može da u nekom drugom postupku pozove na odgovornost branioca, advokata, punomoćnika, a ne znam šta mi dobijemo sa ovom odredbom o prezumpciji da se smatra da je stručno lice, da nije neuka stranka, kada on nije ni stranka. Punomoćnik oštećenog nije stranka. Ovo se odnosi na stranke u postupku.
Ne znam uopšte, to se godinama kod nas već prepisuje. Računa se, okrivljeni kao neuka stranka, njega treba poučiti koja su njegova prava, a ovi svi drugi koji učestvuju, i tužilac, i branilac, i punomoćnik oštećenog, oni se smatraju da su osposobljeni za taj posao koji se radi. Onda kada se smatra da su osposobljeni, onda poneki put to sudije tumače, i ne treba da se da pravna pouka. Imamo situaciju da dobijamo bespravne pouke.
Koja je stvarna suštinska zaštita okrivljenog? Neka okrivljeni prigovori nešto, a oni mu kažu, imao si advokata, zašto on to nije zastupao, to se stalno čuje. Dakle, stalno možete da čujete od okrivljenog koji kaže, ja sam nepravilno osuđen, moj advokat tamo nije rekao to i to, a da je rekao to i to, verovatno bi drugačije bilo. Pa onda i sudija i tužilac kažu, da ste to rekli, možda bi bilo drugačije. A ovom odredbom smatra se da je bio vrlo stručan i da je najbolje moguće zastupao advokat kao branilac ili advokat kao punomoćnik oštećenog u nekom postupku.
Prosto kao da završimo posao što pre, ali bih da vas upozorim, ministre, ne mogu da kažem da li je to bilo juče ili prekjuče, pre dve, tri ili 10 godina, nije bitno, jer vi znate za te situacije. Čoveka privedu, pa ga u SUP-u stave u neki WC čučavac dva ili tri sata, pa ga onda malo obrade, pa mu kažu kakvu izjavu treba da da, pa ukoliko je neko delo za koje mora da postoji odbrana po službenoj dužnosti, onda mu podmetnu advokata po službenoj dužnosti, koji ima zadatak samo da sazna, pošto navodno pod tim stresom okrivljeni, odnosno osumnjičeni se otvara, pa u nadi da ga zaštiti taj branilac po službenoj dužnosti i možda kaže nešto što nije tako, onda kreće svojevrsna nagodba.
Pa ako je baš neuka stranka taj okrivljeni ili da budem precizniji, naivna stranka, on ode kod istražnog sudija i prizna nešto, zato što su mu rekli ovi iz policije i branilac po službenoj dužnosti da će mnogo manje da dobije ako prizna nego ako nešto osporava. On kod istražnog sudija prizna to, a kada dođe glavni pretres, on kaže, sada ću da vam kažem šta je istina, a to može mački o rep da se veže.
Onda je država čista, ona kaže branilac, on nije neuka stranka, on zna taj posao, on je morao da vas obavesti o vašim pravima i da vam kaže šta treba da radite. Ukoliko smatrate da vas je loše zastupao, pokrenite postupak i po nekom postupku ostvarite to vaše pravo.
Svi se kriju iza nekih prezumpcija. Mogu da shvatim prezumpciju nevinosti, ali ne mogu da shvatim prezumpciju obaveštenosti, stručnosti i osposobljenosti. To ne mogu da shvatim.
Još samo da napravim vezu sa nekim sledećim zakonima koji su na dnevnom redu ovde. Mislim da je to u pitanju ona odluka o strategiji o transformaciji našeg pravosuđa, reforme pravosuđa, gde kažete da će da se omogući siromašnim građanima pristup sudu. Ali, vi ste u Zakonu o parničnom postupku onemogućili pravna lica sa sto pravnika da mogu da izjave reviziju, nego to mora da bude advokat. To su dva suprotna procesa, potpuno dva suprotna procesa.
Ako to stavimo u kontekst ovih prezumpcija, onda s pravom ovi građani mogu da kažu, samo da ne padnem u ruke advokatu, jer ako padnem u ruke advokatu, obrao sam bostan. Vi prosto gurate tu priču, prezumpcija da je kvalifikovan, a da je on osposobljen itd.
Ovo otvara jednu drugu temu, pravo svakog građanina, koji je pred sudom i protiv koga se vodi postupak, jeste da se sam brani. Mi nismo hteli da vam diramo ove odredbe o braniocu po službenoj dužnosti, ali da vam kažem da to uopšte nije u skladu sa međunarodnim standardima. Taj branilac može da dođe onda kada okrivljeni želi da ima branioca, a nema dovoljno sredstava. Ali, ako mu ga vi nametnete, a on ima dovoljno sredstava ili želi sam da se brani, to je već druga situacija.
Kada ste prelazili na ovaj optužni sistem tzv, vi ste zaboravili samo jednu stvar, u anglosaksonskom pravu, gde dominira taj optužni sistem, ne postoji mogućnost da se okrivljeni sam brani ili paralelno brani sa svojim braniocima, nego okrivljeni je maltene neko ko se ispituje, a u jednom trenutku je čak i svedok, ali nema nekih procesnih ovlašćenja.
U našem kontinentalnom istražnom sistemu okrivljeni je vrlo aktivan. Može da ima branioca, branilac istupa, ali se dozvoljava i okrivljenom da paralelno istupa. Zato vam kažem, ovaj prelazak sa jednog sistema na drugi sistem, sa zadržavanjem nekih međurešenja ili mešovitih rešenja, biće tragikomičan u praksi.
Jer, kada već idete na taj sistem, onda ste vi okrivljenog stavili u milost i nemilost tužiocu, braniocu i sudu, on se izgubio, njega nigde nema.
Ovaj sistem neminovno povlači da okrivljeni mora da ćuti pred sudom ako ima branioca, a vi ga prosto terate da mora da ima branioca, a branilac je kvalifikovan, a videli ste i sami malopre na onom primeru, to je primer iz prakse, znam tog čoveka koji je 10 godina ležao na pravdi boga, samo zato što je naivan, pa je poslušao to što su mu rekli u policiji, i što mu je taj dodeljeni branilac po službenoj dužnosti rekao, ti priznaj, pa će to biti dve ili tri godine.
On čovek priznao kod istražnog sudije, a njemu je bilo čudno, ali eto, upisao je njegovu izjavu i kada je došlo do glavnog pretresa, on kaže, sada ću vam reći istinu šta je bilo; jes, kod Niketića to može u Prokuplju da prođe, taman posla, znate i sami kakve su njegove presude, u nedostatku smrtne, svaka dugogodišnja je bila blagotvorna, to je ta tzv. Staljinova škola, to i Vrhovni sud zna. Pa ni Vrhovni sud nije smeo njegove presude da ukida ili da preinači, toliko je bio jak, nakostreši se onaj lovac sa onim obrvama, niko ne sme da mu dirne presudu.
Koliko je nevinih ljudi ležalo zbog njega i uvek ću njega da stavljam kao primer, zato što je mnogo nevinih ljudi on poslao u zatvor. Šta mu je omogućilo, ove prezumpcije okrivljenih, imaš advokata koji je branilac, on je sposoban, on vodi računa o tebi, đavola vodi računa o čoveku.
Ili da vam uzmem ovoga kod Suda za ratne zločine, ovog Dašića ili Dašanića, kako beše, iz Novog Sada, to je bivši sudija, prijatelj sa ovim Alimpićem, istražnim sudijom, koji je to policijski advokat, osposobljen da onoga koga brani otera u zatvor i svi se kriju iza ovoga što stoji u stavu 2. ovog člana.
Ne znam šta dobija država time što u nekom stavu napiše - smatra se da je advokat osposobljen. Zna se da je osposobljen, izbrišite ga. Ne, onda se i sud prvostepeni i drugostepeni poziva na to, da, okrivljeni je bio zastupan i vodio je računa o njegovim interesima njegov branilac. Kako je vodio? Ako nije dobro vodio, vi to rešite. Kako ćete da rešite? Morate da dokažete da postoji krivično delo, pa sad treba da se vodi postupak, pa on bio neuk za svoju stvar da se zaštiti od tog advokata, a kako će da bude poučen da tog advokata proganja sutra.
Mi smo pisali amandmane, pre svega, radi zaštite prava okrivljenog i optuženog. To ne znači da se štiti kriminal. Štite se prava lica koje je lišeno slobode. Nikada se ne zna ko može biti lišen slobode. Verovatno se većina sa razlogom lišava slobode, ali za slučaj da neko nevin bude lišen slobode, on mora da uživa, i onaj koji je sa pravom i onaj koji nije sa pravom, minimum koji se zakonom propisuje.
Mi zakon donosimo upravo zbog toga da bi garantovali ljudska prava čoveku, a u postupku nek se dokaže, ali ne u postupku gde u startu vidimo da se nešto može montirati, može biti uzrok zloupotrebe. Imamo situaciju, žalbu izjavio jedan, drugi, treći, rodbina itd, različite se varijante u žalbama čuju. Rodbina prigovara da nije branilac dobro zastupao, viši sud pređe preko toga. Zašto? Odredba kaže: šta god da je napisao taj advokat kao branilac, on je kvalifikovan i podrazumeva se da je stručno napisano. Da li je to u praksi tako? Nije.
Zato smo podneli amandmane, da izbacimo te stvari, da omogućimo prostor da istina izađe. Nema nijednog sudskog postupka bez istine. Istina je planetarni problem.
Istina je problem i u ovoj zgradi, istina je problem i na ulici, svuda je problem istina, ne zbog toga što različitim očima gledamo na isti događaj, nego što su u sukobu interesi.
Policajac je zatvorio nekog osumnjičenog i on gleda da završi predmet. Šta njega briga za istinu. Ima neke sumnje za nekog tamo Peru, spakuje ga, tužilac završi posao, a tužilac se ceni prema tome da li je dobio osuđujuću presudu ili nije, kao što svaki administrativac otalja neki predmet: doneo sam to rešenje o penziji, završio sam taj predmet.
Tako u sudu i u tužilaštvu doživljavaju ove sudbine, samo što tamo nije rešenje o penziji, nego je rešenje da li će čovek biti u zatvoru ili će biti na slobodi, da li će biti u zatvoru sa narkomanima, pošto su sada naši zatvori postali ustanove za lečenje narkomana ili za drogiranje, sasvim je svejedno kakvo je stanje. Znači, kada su u pitanju ljudska prava, tu nema velikog razgovora da li hoćemo ovamo ili hoćemo onamo. Minimum mora da postoji.
Mi smo podneli u ovom delu amandmane samo da bismo sprečili moguće zloupotrebe procesnih ovlašćenja i prava koja se garantuju ovim zakonom. Naravno, to ćemo i da branimo. Kad dođemo do one koncepcijske stvari - gde će biti istraga, to je potpuno drugo pitanje. Ali, ove stvari su morale da se isprave.
Moram da kažem, ovi amandmani koje podnosimo na prvih pedesetak članova, gde su opšte odredbe, ne tiču se samo ovog predloga zakona, tiču se i zakona koji je na snazi. Očekivao sam da, kada radite nov zakon, da ćete te nelogičnosti iz postojećeg zakona da izbacite i da očišćene norme ubacite u nov predlog zakona. Međutim, vidim da je ovde radila neka inercija. Niko nije prigovarao na tu odredbu, pa nema potrebe da je menjamo. Mislim da se olako pristupilo poslu izrade ovakvog predloga.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 13. amandman je podneo Milovan Radovanović.
Vlada je prihvatila amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na naslov iznad člana 18. i član 18. amandman je podnela narodni poslanik Ljiljana Nestorović.
Vlada nije prihvatila amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 20. amandman je podneo poslanik Momir Marković.
Vlada nije prihvatila amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Nataša Jovanović.

Dame i gospodo narodni poslanici, opet dolazimo do one činjenice koju smo konstatovali na početku u raspravi u načelu i u pojedinostima, da nije uopšte bilo potrebno, a to je urađeno tek reda radi ili zbog nekih nama neshvatljivih inovacija, da se odredbe sadržane u postojećem zakonu menjaju, naročito one odredbe koje se tiču Krivičnog zakonika, zato što su takvi termini i takvi članovi nedopustivi i pogrešni.
Zbog toga je kolega Momir Marković tražio da se naslov - Značenje izraza ''krivično delo'' u ovom zakoniku i član 20. brišu. Taj član glasi: "Izraz krivično delo u odredbama ovog zakonika jednak je pojmu dela koje po svojim objektivnim obeležjima odgovara krivičnom delu i ne obuhvata krivicu lica protiv koga se postupak vodi, sve dok se ona ne utvrdi pravosnažnom odlukom suda."
Međutim, mi smatramo da za potrebe krivičnog postupka, definisanje krivičnog dela koje je različito od definicije date u Krivičnom zakoniku, pa i ovakav član, ne treba da postoji. Zato je kolega Marković tražio njegovog brisanje. On je zaista pogrešan i nedopustivo je da stoji u ovakvom zakonu.
Odredbama Zakona o krivičnom postupku ne mogu da se menjaju pojmovi koji su već određeni u Krivičnom zakoniku, a za tim uopšte i nema stvarne potrebe, osim ako ste ovako, kao kroz neki knjiški primer i sled događaja posle člana 19, "Ograničenje određenih prava usled pokretanja krivičnog postupka", želeli da date šta je to značenje krivičnog dela, što je potpuno besmisleno, jer to već u Krivičnom zakoniku postoji.
Strah predlagača da bi se preuzimanjem pojma krivičnog dela koje je određeno u Krivičnom zakoniku, za koji mi smatramo da je jasno definisao kroz svoj član šta je to pojam krivičnog dela, mogla prejudicirati krivica okrivljenog i povrediti prezumpcija nevinosti, neosnovan je, jer i do sada su procesni zakoni govorili o krivičnom delu okrivljenog i o njegovoj krivičnoj odgovornosti, a to sve u toku postupka kada se to utvrđuje.
Zato nikada nije ni proizišla nikakva šteta, osim u šteti koja je napravljena kod pogrešno vođenog postupka ili kod direktnih političkih ili nekih drugih lobističkih učešća u određenim procesima, ali sa pravne tačke gledišta i što se zakona tiče, mi smatramo da vam je ova odredba apsolutno bila nepotrebna, da se na ovakav način definiše šta je to krivično delo.

Reč ima poslanik Zoran Krasić.

Gospodine Stojkoviću, ukoliko se ne prihvati ovaj amandman, onda ćemo istovremeno imati dva pojma krivičnog dela.
Imaćemo jedan pojam iz Krivičnog zakonika i drugi pojam iz Zakonika o krivičnom postupku. Uvažavam razloge koje je ekipa profesora koristila kada je pokušala ovo da uradi.
O čemu se radi? Mi smo Krivičnim zakonikom promenili definiciju krivičnog dela, pa je sad bitan element obeležja krivičnog dela postala i krivica, tako da se krivica pretpostavlja, jer da nema krivice, ne bi bilo krivičnog dela. Pošto je došlo do te promene, onda je ova ekipa profesora, koja je radila ovaj predlog zakona, došla do zaključka da treba to sve prihvatiti, s tim što treba iz tog pojma krivičnog dela da se izbaci krivica. Zašto treba da se izbaci krivica? Zato što se postupak vodi protiv nekog lica zato što postoji samo sumnja. Tek u sudskom postupku treba da se dokaže krivica.
Ali, krivica se dokazuje radi odgovornosti, radi krivične odgovornosti, o tome se radi. Mi smo takođe prigovarali i kada ste donosili Krivični zakonik, pa smo rekli - nemojte da menjate pojam krivičnog dela, protivpravno, društveno opasno, sa bitnim elementima bića krivičnog dela... to treba da ostane, zašto ubacujete krivicu?
Vi ste tada ubacili krivicu i onda sada nalazite za shodno da, ukoliko bi se u ovom zakonu navelo pod pojmom krivičnog dela podrazumeva se ono što je napisano u krivičnom zakoniku, onda se stvarno postavlja pitanje, a što vodimo krivični postupak, pa taj je već kriv. Znači, podnošenjem optužnice vi ste iz sumnje prešli u već nešto verovatno ili nešto sigurno.
Mi smatramo da je mnogo bolje da prihvatite ovaj amandman i da ovaj član se jednostavno izbriše, jer krivično delo je definisano jedinim zakonom kojim se to definiše u smislu objektivnih, subjektivnih elemenata, elemenata bića krivičnog dela, Krivičnim zakonikom. Ovako samo zbunjujete.
Pa kažete: pod pojmom krivičnog dela podrazumeva se ono što piše u onom zakonu da je krivično delo, ali bez krivice. Krivica treba da se dokaže u sudskom postupku, zato se vodi sudski postupak, bar do onog drugog, da postoji delo, da postoji izvršilac i taj kauzalitet mora da se dokaže, uzročno-posledična veza između radnje ili propuštanja osumnjičenog i dela. Tako je dosad bilo, verovatno će i dalje tako da bude, jer ne vidim drugi način kako bi se radilo.
Mnogo je bolje da ste ovaj član izbacili, jer problem krivičnog dela je rešen trapavo, ali drugim zakonom. Moram da kažem, to jesu neke nove teorije u krivičnom pravu koje guraju promenu tih pojmova i shvatanja. Međutim, vidite, ako se to pogrešno interpretira ili nedovoljno precizno navede, poput recimo člana 4. Predloga zakona, pa i ovog člana 20, plašimo se da u praksi mogu da nastupe mnogo veće posledice, jer apsolutno sam siguran da će sudovi morati da zauzmu stavove povodom ova dva člana.
Ovako kako je napisano u primeni može da stvori veće probleme nego koristi. Ne sporim da je bila namera da se prezumpcija nevinosti na neki način glorifikuje, verifikuje, ne sporim to, ali ove formulacije stvaraju zabunu i zbog toga to treba izbrisati, a ništa tekst neće biti oslabljen, jer je to već propisano, regulisano drugim propisima. Konkretno ovo Krivičnim zakonikom, a što se tiče člana 4. i Ustavom i Krivičnim zakonom.

Hvala. Reč ima narodni poslanik Ljiljana Nestorović. Izvolite.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući. Naravno, ukoliko dozvolite, s obzirom da sam propustila, morala sam da izađem na trenutak kada je bila rasprava o članu 18. Veoma kratko.
Član 18. glasi da u krivičnom postupku sudovi sude u zbornom sastavu. To je ono što je ključna reč - zborno. Podnela sam amandman u kome predlažem da se ta sintagma zborni sastav suda menja, da glasi - sud sudi u veću. Evo kratkog obrazloženja.
Zborni sastav suda nije adekvatan naslov i nije adekvatno određenje za suđenje u veću. Zborni sastav upućuje na opšti, veći skup, što nije slučaj kada sud sudi u veću. Zborovi se vezuju za neposredno odlučivanje, samoupravljanje i ova reč je gotovo van upotrebe. Zbog kasnije razrade ovog opšteg člana u članu 24. Predloga krivičnog zakonika, u kome se koristi uobičajena i sasvim jasna reč veće, nepotrebno je uvoditi nove termine, a pogotovo kada oni nisu prikladni.

Reč ima ministar pravde, gospodin Stojković. Izvolite.