Dame i gospodo narodni poslanici, mi poslanici SRS od početka trajanja ove skupštine upozoravamo vas na to da od pomoćnih tela pravite institucije, od komisija pravite državne organe protiv čijih odluka je maltene nemoguće podneti žalbu.
Upravo sada isplivava na površinu jedna takva situacija. Komisija je neprikosnovena. Odluka Komisije je konačna. Na odluku Komisije nemate kome da se žalite, nego upravni spor pred sudom. Zašto nam onda služe ministarstva?
Ministarstvo je institucija, a komisija je samo pomoćno telo i sve agencije, sve tzv. radne grupe, računajući i agencije jesu pomoćna tela ministarstva, koja treba da odrade posao za njega. Ono je državni organ i može da odlučuje. Naravno, ne mislim na ovo ministarstvo i ne mislim na ovog ministra, jer on kada odlučuje uglavnom se narod posle toga drži za glavu.
Ne vidim zašto ovaj amandman ne treba prihvatiti. Ne vidim zašto je obrazloženje ovakvo kako ste dali gospodinu Kragoviću.
Kaže - amandman se ne prihvata; odredbama ovog člana dvostepenost u odlučivanju je već obezbeđena na taj način što je predviđeno da nezadovoljna strana može pokrenuti upravni spor protiv akata komisije.
Samo još fali da zabranite čoveku da tuži kada je oštećen. Da ste mogli i to biste ugradili u ovaj zakon. Nemate prava na upravni spor, odluka komisije je merodavna.
Setite se koliko je kroz sve one burazerske privatizacije preduzeća po Srbiji ostalo oštećenih malih akcionara.
Poslanici SRS pomenuli su primer ''C marketa'', setite se robnih kuća, vidite koliko je malih akcionara koji su dobili akcije i koje im polako ali sigurno pretvarate u bezvredne papire.
Dosta je bilo manipulacija.
Predlažem da ovaj amandman u danu za glasanje usvojimo i bar malo pokušamo da ovaj zakon upristojimo, mada će već od septembra neki novi saziv ove skupštine donositi neke nove zakone, koji će biti u interesu građana Srbije i naroda, a ovo će ići na policu, kao jedan od neuspelih pokušaja totalne zloupotrebe u Srbiji.

Reč ima poslanik Zoran Krasić.

Član 43. otvara jedno pitanje: kakva je pravna priroda akata koje donosi Komisija za hartije od vrednosti?
Mi smo o tome pričali kada su pre nekoliko dana bili na dnevnom redu neki drugi zakoni koji su takođe zalazili u pitanje nadležnosti Komisije za hartije od vrednosti.
Ne bi bilo dobro da se sada po automatizmu ono rešenje koje je tamo tumači da mora da bude prisutno i ovde, jer to mogu i drugačije da okrenem, da otvarajući pitanje pravne prirode akta Komisije za hartije od vrednosti u ovom zakonu istovremeno otvaram i prigovaram na ono rešenje koje je dato u Zakonu o tržištu hartija od vrednosti.
Da bi se bolje shvatilo ovo, samo bih naveo da je predlagač u izboru ustavnog osnova za donošenje ovog zakona naveo član 72. Ustava Republike Srbije, bez konkretnog navođenja odgovarajuće tačke, pa je prosto nabacao sve i svašta iz nadležnosti Republike Srbije.
Tu je ubacio svojinske i obligacione odnose, zaštita svih oblika svojine, pravni položaj preduzeća i drugih organizacija, njihovih udruženja i komora, finansijski sistem, sistem u oblasti ekonomskih odnosa sa inostranstvom, tržište, planiranje, radni odnosi, zapošljavanje, socijalni programi, kao i druge socijalne odnose od opšteg interesa itd.
Ovako široko postavljen ustavni osnov znači da predlagač nije mogao da pronađe ustavni osnov.
Naravno, u tom lutanju on je zaboravio da udahne pravnu prirodu aktima koje donosi Komisija za hartije od vrednosti.
Ovde vidimo da pokušavaju da definišu da je svaki akt Komisije za hartije od vrednosti konačni upravni akt.
Nama nije jasno da li, kada donosite konačno upravne akte u vašoj varijanti, Komisija za hartije od vrednosti vrši poverene poslove, koji po logici stvari, po Ustavu, pripadaju organima državne uprave, odnosno ministarstvima.
Ne sporim da postoji mogućnost da se da ovakvo rešenje i da ono postoji u nekim našim propisima, pre svega propisima u kojima se na neki način definiše ili konstituiše i osniva nešto što se naziva agencija.
Moram da vam saopštim da Ustav Republike Srbije izuzetno predviđa mogućnost da prvostepeni upravni akt nekog državnog organa može da bude konačni upravni akt, a to znači da nema pravo žalbe neposredno višem drugostepenom organu, nego se zaštita obezbeđuje na drugi način, a to je povodom tužbe kojom se pokreće upravni spor pred nadležnim upravnim sudom, nekada je to Vrhovni sud Republike Srbije, a u nekim oblastima su to okružni sudovi.
Mi sada prosto tražimo drugo rešenje, koje je u skladu sa Ustavom Republike Srbije, i verovatno ćemo u svim budućim zakonima gde se javljaju ova nezavisna regulatorna tela sa nekim ovlašćenjima državne uprave, mi ćemo ubuduće da zastupamo taj stav da oni u krajnjem slučaju budu prvostepeni organi, da obavezno drugostepeni organ bude nadležno ministarstvo, a tek kada nadležno ministarstvo donese odluku, da postoji mogućnost vođenja upravnog spora.
Praktično, zaštitu dižemo na dva nivoa. Jedno je klasična žalba u upravnom postupku, a drugo je upravni spor u kome se vrši ocena zakonitosti i ustavnosti konačnog upravnog akta. Zašto smatramo da je baš potrebno na primeru ovog zakona da se napravi taj presek i da se jasno stavi do znanja zašto je ovo potrebno.
Uzmimo u obzir Zakon o telekomunikacijama, Zakon o radio-difuziji, Zakon o duvanu i da ne ređam dalje zakone u kojima ste formirali tzv. nezavisna regulatorna tela u vidu nekih agencija. U svim tim propisima naveli ste da je akt koji donosi agencija, komisija itd. konačni upravni akt i da je jedina mogućnost zaštite pokretanje upravnog spora.
U praksi smo videli da vrlo često ti organi, mada to nisu u klasičnom smislu organi, to je nešto što bi ličilo na upravne organizacije, ali da ne ulazimo u to, jer ni taj koncept niste hteli da prihvatite kada ste donosili Zakon o ministarstvima, o državnim službenicima i o državnoj upravi, jer je naša praksa pokazala da je došlo samo do dislokacije moći.
Nekada se osporavalo pravo Narodne skupštine, odnosno Odbora za pravosuđe, pošto je bio zakonska kategorija, kada treba da se predlažu nosioci pravosudnih funkcija, pa je neko seo, stavio prst na čelo i rekao, mi ćemo to da depolitizujemo, pa predlog pravi Visoki savet pravosuđa i sada sve ono što bilo prisutno u Odboru za pravosuđe je preseljeno u Visoki savet pravosuđa.
Sve ono što je nekada bilo prisutno u Ministarstvu za saobraćaj i veze u pogledu frekvencija je prebačeno u Radiodifuznu agenciju. Sve što je nekada bilo u Ministarstvu finansija vezano za duvan prebačenu Agenciju za duvan. Ministarstva su postala neodgovorna, ne mogu čak ni da reaguju kada dođe do grubog kršenja nekog propisa od strane tog paradržavnog organa ili paradržavne organizacije.
Ostaje zaštita pred nekim sudom, to je sada još uvek Vrhovni sud Srbije, tamo se dešava ono što se dešava i, u suštini, građanin nema zaštitu. Zašto? Zato što je država, naročito od 25. januara 2001. godine do danas, preuzela jedan podmukli sistem, a to je da se ministarstva razvlašćuju, nadležnost seli u paradržavne organe, a država kaže, to je nezavisno, mi nemamo nikakav uticaj, a efikasna zaštita protiv konačnih akata tih agencija gotovo da ne postoji. I tako je država postala neodgovorna za pitanja iz nadležnosti organa državne uprave.
Mi jednostavno želimo to da vratimo. Mi ne možemo da izbacimo ovu vašu komisiju, a ona verovatno nije dobar primer za ovaj koncept o kome pričam i što kritikujem, ali ne možemo da dozvolimo da se kod jedne paradržavne upravne kvaziorganizacije rešava nešto što je vrlo značajno, a da kao zaštita ide samo upravni spor. Zašto?
Jer smatramo da povodom žalbe, a imajući uvidu odredbe Zakona o opštem upravnom postupku, drugostepeni upravni organ mora da preispita i činjenično stanje i primenu materijalnog propisa, što je jedna garancija, za razliku od upravnog suda koji uzme tužbu, raspravi sve to, a ono što može da uradi, to je da poništi konačni upravni akt i vrati ga na ponovno suđenje, a ministarstvo kao drugostepeni organ može i da poništi, i da preinači i da na drugačiji način reši. O tome se radi.
Mi ćemo verovatno, kada budu slični zakoni, zastupati ovaj stav, jer ovaj stav pruža veću garanciju učesnicima u bilo kom postupku.

Hvala. Da li se još neko javlja za reč? (Ne.)
Raspravom o članu 43. završićemo prepodnevni deo rasprave.
Nastavak rada u 15,00 časova.
(Posle pauze – 15,10.)

Dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad.
Na član 44. amandman je podneo narodni poslanik Petar Jojić.
Vlada i Odbor za finansije nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Momir Marković. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, članom 44. Predloga zakona predviđeno je: "Ko akcionaru, nakon što ponuđač objavi ponudu za preuzimanje, direktno ili oglašavanjem putem sredstava javnog informisanja nudi ili obeća poklone, usluge, imovinske ili druge koristi da bi prihvatio ili odbio ponudu za preuzimanje, kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina. Ko posreduje u izvršenju krivičnog dela iz stava 1. ovog člana kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina".
Narodni poslanik Petar Jojić je, u ime poslaničkog kluba SRS, tražio da se ovaj član 44. briše.
Razlog je vrlo jednostavan, ali da bih objasnio razlog moram da krenem malo šire. Izgleda da je ministar finansija u mladosti više preferirao prava, hteo da studira prava, pa mu verovatno majka nije dozvolila, i sada su to traume i u svakom zakonu koji je on predložio ove kaznene odredbe su daleko teže od odredbi koje su predviđene Krivičnim zakonom ili im je mesto u Krivičnom zakonu.
Pitam zašto u svakom od ovih zakona, zašto ne u Krivičnom zakonu? Ovo je krivično delo. Ako treba da se dopuni Krivični zakonik, da ga dopunimo, nije prvi put da ste radili zakon o izmeni i dopuni bilo kog zakona, pa prema tome i Krivičnog zakonika, da dopunimo zakonik i da svrstamo sve na jedno mesto, jer i po logici stvari, po supremaciji Krivični zakonik je iznad ovog i njemu sličnih zakona.
Što se obrazloženja Vlade tiče, kaže ovako: "Amandman se ne prihvata. S obzirom na činjenicu da Krivični zakon ne propisuje krivično delo koje se odnosi na ponudu za preuzimanje, isto je moralo biti predmet Predloga zakona, jer bi u suprotnom bio ostavljen slobodan prostor za velike manipulacije".
Ako ovo nije zakonski regulisano, i toliko je preduzeća prodato i toliko je malih akcionara već prodalo svoje akcije, i toliko je manipulacija bilo, evo i dan-danas jurite po Španiji ovog Radulovića, koji je bukvalno otimao od svojih akcionara akcije, zašto se pre ne setiste, zašto pre ne zaštitiste male akcionare, nego je već 60% ljudi opljačkano na ovaj način.
Sećam se kada ste vi svojevremeno govorili - najviše 200 evra po akciji itd. Jedina privatizacija od koje su imali koristi mali akcionari je privatizacija Apatinske pivare, gde je kupac od malih akcionara otkupio, pitanje je da li je i to bila realna cena, ali po nekoj pristojnoj ceni akcije. Pojavio se drugi problem, što sve ono što je Apatinska pivara radila za grad Apatin toga više nema, ukida se brend koji je dotle bio i po kome je prepoznatljivo čitavo područje, ne samo Apatin itd, ali to je već druga priča.
Vas pitam, od 2000. godine je prošlo šest godina, u to vreme je najviše preduzeća privatizovano, u to vreme je najviše malih akcionara opljačkano i u to vreme se vi niste setili da ovde postoji pravna praznina i da sada postoji mogućnost za manipulaciju, kada sve manje ima ili gotovo da nema malih akcionara.
Dame i gospodo narodni poslanici, evo još jedne prilike da vidimo koliko je Vlada ili bila nesposobna, a kada kažem Vlada mislim i na onu prvu, drugu i na ovu treću, mislim i na Đinđićevu, i na Živkovićevu, a mislim i na Koštuničinu. Ili su vlade bile nesposobne, ili je nešto drugo u igri. Meni se čini da je u igri nešto drugo, jer i dan-danas tajkuni vitlaju Srbijom.
Sada je najaktuelnije otkupljivati zemlju, da ovo još malo raskupusate Naftnu industriju, EPS itd. i da tu osakatite male akcionare, jer još uvek niste doneli zakon da i ti ljudi imaju pravo na akcije.
Tek onda ćete izaći i bukvalno, kao što je Stipe Mesić svojevremeno rekao "ja sam posao završio", vi ćete vaš posao završiti. Država će biti opljačkana, građani će biti opljačkani i na kraju "pojeo vuk magarca".
Mislim da ovaj amandman treba usvojiti i ovaj deo problema smestiti u Krivični zakon. Samo i jedino tako možemo i kao država da idemo dalje.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 45. amandman je podneo poslanik Milan Stevović.
Vlada i Odbor za finansije nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Ko želi reč? Narodni poslanik Veroljub Arsić.

Dame i gospodo poslanici, član 45. Predloga zakona predviđa krivične sankcije ukoliko dođe do kršenja ovog zakona. Praksa ove vlade jeste takva da uz svaki zakon koji se donese ovde u Narodnoj skupštini idu i krivične odredbe.
S jedne strane, to bi moglo da bude prihvatljivo, da mi nemamo Krivični zakon, pa bi naši pravosudni organi imali zbirke krivičnih dela iz različitih oblasti i na osnovu toga postupali.
Međutim, Srbija ima Krivični zakon i ne treba praviti uporedno krivično zakonodavstvo, tj. ne treba u pojedinačnim zakonskim predlozima da postoje krivične sankcije za počinioce krivičnih dela.
Znači, nije ni problem i ne bi trebalo da bude problem ovoj skupštini da, kako donesemo određeni zakon, odmah na sledećoj sednici ide predlog izmena i dopuna Krivičnog zakona, koji bi usklađivao novu materiju, koja je tek ušla u primenu ili tek treba da uđe u primenu.
Šta imamo ukoliko nastavimo sa ovakvom praksom? Imamo situaciju da pojedini zakonski predlozi, odnosno krivična dela u posebnim zakonima budu u suprotnosti sa samim Krivičnim zakonom. To je problem koji se dešava kada se ovakve stvari rade.
Pročitaću samo jedan deo, stav 2. člana 45. Predloga zakona: "Lice koje, u nameri da sebi ili drugome pribavi protivpravnu imovinsku korist (pa se sada opisuje na koji način) drugom licu saopšti privilegovane informacije ili na osnovu tih informacija preporuči drugome da stekne, kupi ili proda akcije ciljnog društva kojima se trguje ili može trgovati na organizovanom tržištu hartija od vrednosti, kazniće se zatvorom od tri meseca do tri godine".
Imamo sličnu formulaciju u Krivičnom zakonu, koja kaže, ne mogu na pamet da citiram, ali lice koje u nameri da sebi ili drugome pribavi protivpravnu imovinsku korist, pa se navede kolika je ta protivpravna imovinska korist, pa se kaže - 150 ili 500.000 dinara, kazniće se kaznom zatvora od tri meseca do tri godine.
Pa se kaže - ako je veća od tog predloženog iznosa, kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina. Pa se kaže, ako je i to veće od tog predloženog iznosa, kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina. Pa se kaže, ako je i to veće kazniće se zatvorom od godinu do 10 godina. Pa se ostavi još jedna mogućnost isto tako, gde se kaže ako je stvarno veliki iznos - mora se neizostavno kazniti sa godinu dana do 10 ili 15 godina.
Znači, Krivični zakon već duže vremena, na osnovu iskustava sudova, na osnovu iskustva predlagača zakona, određuje kakve se propisuju krivične sankcije za počinioce krivičnih dela, pa čak iz oblasti privrednog kriminala. Najčešći oblik jednog privrednog kriminala jeste prevara, pa ovo nije ništa drugo nego prevara. Novac koji je stečen prevarom.
E sad, Krivični zakon za prevaru ima daleko strože sankcije nego ovaj predlog zakona. Valjda je cilj svakome, kada određuje određene sankcije, da izjednači počinioce krivičnog dela. Znači, ono što je prevara u običnom poslovanju, prevara je i prilikom preuzimanja AD. Na nepošten način je došao do toga, napravio određenu štetu, pribavio sebi protivpravno imovinsku korist. To su oni aspekti o kojima predlagač zakona treba da vodi računa.
Ovako znači, sada imamo određenu situaciju da jednostavno, zato što se u svakom zakonu nalaze krivične odredbe, da će naravno onaj koji je okrivljeni za određeno krivično delo biti u situaciji da se poziva na odredbe koje su za njega povoljnije. Samim tim uopšte Krivični zakon kao takav gubi smisao, zašto smo ga uopšte i donosili.
Nedavno je donet novi, krivično zakonodavstvo za svako društvo koje se razvija, za svako društvo koje pokušava makar u zakonskim predlozima da napravi nešto novo, sasvim je normalno da je taj krivični zakon jedna živa materija koja se menja.
Ovakvim predlozima zakona, ovakvim zakonskim rešenjima u stvari ulazimo i u onaj deo posla za koji imate u Vladi Republike Srbije nadležno ministarstvo. A predlagač ovog zakona nije Ministarstvo finansija, ovde piše Vlada Republike Srbije. Pa valjda sarađuju ministri u toj vladi, valjda ono ministarstvo koje učestvuje u izradi tog zakona može da se konsultuje sa Ministarstvom pravde, ili na sednici Vlade, ili na neki drugi način, i da se pred narodnim poslanicima nađe novi predlog, odnosno izmene i dopune Krivičnog zakona. To uopšte nije nekakav veliki problem.
Želi se izgleda da se uštedi na nekom vremenu, u stvari Skupština Srbije treba da radi, ako je potrebno, i svaki dan da bi zakoni koji se donose bili što bolji i sasvim je sigurno da je mnogo važnije da imamo jedan kvalitetan Krivični zakon, nego sada zakon o javnim skijalištima. Verovatno je važniji Krivični zakon, ne kažem da i ovaj nije važan, ali znači Skupština Srbije treba da raspravlja i da napravi određene prioritete prilikom donošenja zakona, a i Vlada Republike Srbije bi trebalo prilikom predlaganja zakona da napravi neke prioritete.
Naše krivično zakonodavstvo nije rešeno više samo u jednom zakonu, postoji još na desetina zakona, pa zato valjda i morate da donosite zakon o obuci sudija i ostalih nosilaca pravosudnih funkcija. Pa sve to državu košta, mnogo je jeftinije da Skupština Republike Srbije na svakoj narednoj sednici raspravlja o izmenama i dopunama Krivičnog zakona nego da se ovakvim uporednim krivičnim zakonodavstvom rešava oblast po oblast.

Hvala. Da li još neko želi reč? Reč ima narodni poslanik Nataša Jovanović. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovo je apsolutno ispravan i jedini mogući koncept za koji se zalaže SRS. Ako vi nemate krivični zakonik koji je kodifikovan i u skladu sa Ustavom Republike Srbije i sa onim što su moguća krivična dela, onda je besmisleno da razgovaramo o tome.
Nije ovo prvi slučaj, gospodine Anđeliću, da se krivično zakonodavstvo u finansijskim zakonima, koje predlaže Vlada Republike Srbije i Mlađan Dinkić, prepliću. Imali smo u mnogim drugim zakonima, i u Zakonu o hipoteci, Zakonu o planiranju i izgradnji, je l' tako. Setite se samo unazad par meseci koliko je toga bilo i to nije dobro.
To je jedna praksa koju je otpočela prethodna DOS-manlijska garnitura i upozoravali smo ih sa ove govornice. Ne znam, možda je hiljadu puta to predsednik naše stranke dr Vojislav Šešelj istakao i rekao im - nemojte to da radite, kasnije će da vam se obije o glavu. Pokazalo se da je tako.
Toga imate i u Zakonu o privatizaciji, u ovom izmenjenom zakonu, Zakonu o planiranju i izgradnji, to sam rekla, ne mogu sada da se setim, ali je stvarno bilo mnogo tih zakona, i kaznenih odredbi i latentnih krivičnih dela.
Mi se zalažemo da ono bude uređeno. Imali smo mnogobrojne primedbe na ovaj zakon prethodni, ali donekle je ta poslednja kodifikacija Krivičnog zakonika urađena tako da su i ova krivična dela obuhvaćena i ne znam zašto ih potpuno bespotrebno sada stavljate u ovaj zakon.
E sada, postavlja se drugo pitanje. Kada je to već tako i kada imamo zakonske norme koje moraju da se poštuju u ovoj državi, šta ćemo da radimo sa svim počiniocima krivičnih dela po članu 45. vašeg zakona, odnosno po Krivičnom zakonu i Zakonu o krivičnom postupku, koji i dan-danas se nalaze na slobodi? Na stotine učinjenih pljačkaških privatizacija u našoj državi, u dosluhu sa onima koji su bili naravno predstavnici vrha državne vlasti i koji su kao takvi direktno učestvovali u korist onih koji su u bescenje kupovali naša preduzeća.
Nemojte da mi kažete da je privatizacija pojedinih preduzeća u Kragujevcu ili u Kraljevu, gde su neverovatni primeri, je l' tako gospodine Četroviću, i u Vrnjačkoj Banji, i Soko Banji, u Nišu, da ne govorimo o beogradskom ''Putniku", nemojte da mi kažete, molim vas, da se pojavio taj Ilić onako iznenada, setio se da mu je ovo ovde otadžbina, da nije bio prijatelj bivšeg premijera, i dan-danas jeste, je l' tako, Zorana Živkovića, i navodno je osporavana svaka njegova uloga, odnosno dosluh sa bivšim premijerom i vrhom te žute mafijaške organizacije, i posed tog ogromnog kapitala za male pare, koji je naknadno ostvaren.
Ali, znate, po onome - pojeo vuk magarca - šta vi sada da objasnite tim ljudima, šta da objasnite ljudima koje smo mi primali ovde kod privatizacije drugih hotelskih preduzeća, da ne govorim drugih fabrika u zemlji. Ova vlada da je bila svesna onoga što radnici traže i ono što je zahtev javnosti da raščisti, i preko nadležnog odbora, i preko ministarstva, a pre svega pred nadležnim sudovima u zemlji da se počinioci tih krivičnih dela, znači ti isti koji su ovo radili, samo ne ovako kroz definisani ovaj član, nego zna se da je to krivično delo po Krivičnom zakonu Republike Srbije, nađu iza rešetaka, odgovaraju za to što su pokrali državu i narod, i što su za sitne pare i svakako uz dojavu kupili ta preduzeća.
Hajde sada vi ubedite bilo koga, malo dete u Srbiji, da dojavu o kupovini cementara i šećerana nisu imali ovi mafijaši vezani za Demokratsku stranku, i da je tako taj Miodrag Kostić, pojavio se, imao dva-tri evra u džepu tog dana i došao i rekao – hajde, da kupim tu šećeranu, nema veze, nije to nešto, to je jedna čokolada ili dve čokolade ili dvesta grama kafe. Hajde sada da banalizujem, da stavim neke ekvivalente. Nije tačno.
Za sva ta preduzeća koja su prodana budzašto u našoj zemlji, svi oni koji su trgovali na tržištu hartija od vrednosti, koji su učestvovali u aukcijskoj privatizaciji i te kako su imali ,i odgovorno vam tvrdim, mnogi od njih i dan danas zaleđinu. Para na paru stiže, oni se lepo obogatili, narod ispašta. Niti je poštovan socijalni program, niti ko pita te radnike, i dolazili i pojedinačno i po grupama, i jedino se poslanici SRS u Odboru za privredu i privatizaciju zalagali, sa tonama materijala, da se bar neki od tih slučajeva rasvetle.
Znate, nije ni to nadležnost skupštinskog odbora, treba državni organi da rade svoj posao, MUP, naše tužilaštvo, Ministarstvo pravosuđa, nadležni sudovi. Ovako, kome vi da objasnite? Evo vam slučaj kragujevačkog preduzeća PKB "Transport". Napraviću samo jednu malu digresiju, da bi vam bilo jasno. Mnogo puta sam spominjala taj slučaj, ali da vidite kako je to.
Znači, izvršena je privatizacija, sa takvom mutljavinom što se tiče potrebne dokumentacije, i to znaju najbolje ljudi koji su članovi odbora, i ja koja nisam, ali sam se zbog zahteva tih radnika i odgovornosti zalagala da se to istera na čistac. Poništena privatizacija PKB "Transporta". Znači, bili su u pravu oni, i moje insistiranje i kod gospodina Novakovića, i svuda i na svakom mestu da se taj slučaj uzme u razmatranje. Velika bitka i borba se vodila dve i po godine, gde je sada taj slučaj? Na Višem trgovinskom sudu.
U međuvremenu uhapšen ovaj kriminalac Kljajević, za koga smo od početka tvrdili da je kriminalac, jer je kao takav i došao, putem onih svojih oružanih formacija ili već petooktobarskih pučista, upao u tadašnji Privredni sud, radnici i dan-danas čekaju. Podneli oni krivičnu prijavu protiv tužioca, žalili se ovome, onome. Kad god je koja sednica Skupštine, da o tome može da se priča, svi odbornici u Gradskoj skupštini na našu inicijativu, bez obzira da li su vlast ili opozicija, 87 odbornika zauzelo istovetni stav. Mora da se poštuje zakon i radnici da se vrate na posao, i da im se da ono što im pripada. Nema ničega.
Tako vam je i sa ovim članom zakona. Prvo što mu ovde nije jasno. Drugo i što postoji to krivično delo, odnosno na takav način formulisano u Krivičnom zakonu, ne poštuje se, zato što su i dalje svi oni koji su u dosluhu sa režimom, sa onima koji su u mogućnosti da prodaju naša preduzeća, a da radnici ostaju na ulici, i dalje u privilegovanom položaju, rade šta hoće i niko im ništa ne može.
Setite se samo da je prošlo skoro dve godine, a da mi kao narodni poslanici još uvek nemamo izveštaj o radu anketnog odbora vezano za elektroenergetsku mafiju Hamović-Lazarević. Ni dan-danas nije došao izveštaj pred narodne poslanike. Valjda vam je to dovoljno da vidite u kakvoj državi živimo i kakvi kriminalci vršljaju i rade šta hoće.