Poštovani predsedavajući, dame i gospodo, kada se radi o šumama, poljoprivrednom zemljištu i drugim nepokretnostima, naš Ustav garantuje ravnopravnost svojinskih oblika, s tim što poznaje jedan svojinski oblik koji praktično ne postoji više kod nas, to je društvena svojina. Međutim, to ne ometa da preostali svojinski oblici budu ravnopravni. Znači, građanska pravna lica, kao što je crkva, mogu da budu vlasnici svih nepokretnosti.
Takođe, moram da vam kažem da u pravnom sistemu više ne postoje maksimumi, ne postoje ograničenja koja bi bila institucionalno postavljena da zabrane crkvi da nešto ima ili nema u svojini. Takva ograničenja ne bi bila ustavna i ne bi vodila pravnoj sigurnosti. Dakle, mislim da je potpuno osnovano predlagač zakona ovde omogućio da se crkvama, kao i svakome kome je nešto oduzeto, vrati ono što mu je oduzeto.
Pitanje je šta mu se vraća. Može mu se vratiti samo ono što mu je oduzeto, oduzeta mu je svojina, znači svojina se i vraća, ni manje ni više. Predlog da se prema amandmanima vraća trajno pravo korišćenja, znači da se vraća deo svojinskih ovlašćenja. Da vas podsetim, to je pravo na korišćenje, pravo na pribiranje plodova i na raspolaganje stvarima za slučaj smrti i pravnim poslom.
Ako govorimo o trajnom pravu korišćenja koje se ovde predlaže kao neka vrsta ili izvod iz prava svojine, to pravo je nastalo inače u pravu pre 50 godina kod nas, praktično je derivat iz društvene svojine i nema mesta u sadašnjem pravnom sistemu, baš nikako kada nameravamo da prosto tu društvenu svojinu i formalno udaljimo iz našeg ustavnog sistema, jer ona suštinski više ne postoji.
Dakle, nema mesta u našem pravnom sistemu jednom takvom derivatu iz prava društvene svojine koje, recimo, još uvek postoji na građevinskom zemljištu i na nekim drugim stvarima i koje će biti podložno ukidanju, znači njegovo ponovno vraćanje u ekonomski, politički i pravni sistem je nemoguće.
Drugo, ako bismo čak prihvatili to trajno pravo korišćenja, šta ono znači, da li je to samo korišćenje, da li je to pribiranje plodova?
Čuli smo ovde da nije raspolaganje. Međutim, crkvama i manastirima je oduzeta svojina na nepokretnostima i ta svojina će im se i vratiti, ni manje ni više, kao i svakom drugom pravnom i fizičkom licu kome je nešto oduzeto i koje je u postupku restitucije.
Slažem se sa kolegom koji je pričao ovde o devastiranosti šuma. Međutim, u javnom interesu, kao što je ministar ovde pričao, sve nepokretnosti koje su podložne tom javnom interesu, poljoprivredno zemljište, šumsko zemljište i sve druge nepokretnosti, pravo svojine se u određenoj meri ograničava merama države. Dakle, ne možete nešto da ne koristite, ne možete da ga uništavate.
Pravo vlasnika, ne samo kod nas, nego u svim savremenim državama ograničeno je javnim interesom koji propisuje država. Nema nikakve bojazni da će crkva biti izuzeta iz tog opšteg sistema. Naprotiv, crkva ulazi u opšti sistem da su vlasnici šuma podložni ograničenjima koja im nameće zakon kao i svim drugi vlasnici.
Prema tome, nema dileme oko toga da nije obuhvaćeno pitanje šuma. Dakle, crkve ulaze u opšti sistem brige i raspolaganja i korišćenja šumama. Nije izuzeta crkva kao bilo koje pravno lice koje poseduje šumu. Želim da napomenem još jednom, nemamo ograničavanje vezano za maksimume, nemamo ograničenje vezano za ovlašćenja. Vraća se svojina za svojinu.
Kako će crkva brinuti o svome? Jedna pretpostavka je dosta realna, kako će brinuti. Neko ko je imao popis svega od nepokretnosti u kvadratnom metru, to je bila crkva. Znači, oni su bili spremni i ušli su u ovaj postupak sa kompletnom dokumentacijom o onome što im je oduzeto. Ne vidim da neko, ko se inače ponašao kao dobar domaćin, neće moći ovako da se ponaša.
Ako smo pri tom svim drugim pravnim i fizičkim licima dali pravo svojine na šume i određene obaveze, to će se odnositi i na crkvu kada se radi o korišćenju i raspolaganju tom šumom. Hvala.