Da li još neko od predsednika ili ovlašćenih predstavnika želi reč? (Ne)
Obaveštavam da su, saglasnu članu 93. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine, do otvaranja pretresa, prijave za reč u pisanom obliku, sa redosledom narodnih poslanika, podnele sve poslaničke grupe, izuzev Demokratske stranke.
Reč ima narodni poslanik Milorad Belić, potom Zoran Krasić.

Dame i gospodo, sasvim je prirodno i razumljivo da opozicija i pozicija drugačijim očima posmatraju Predlog rebalansa budžeta. Međutim, teško je oteti se utisku, posle onoga što smo čuli od ovlašćenog predlagača, ministra finansija, ali mnogo više iz onoga što smo pročitali u obimnom materijalu koji smo dobili, da se zaista ne radi o ohrabrujućim pomacima u prethodne dve godine, što je, naravno, najveća zasluga Vlade kao tima, ali i određenih ministarstava. Naš narod je davno rekao da je najgori drug veliki dug ili najmanji dug.
Ako možemo danas da govorimo o tome da naša deca, ili naši unuci, ipak neće živeti u prezaduženoj Srbiji, onda je to svakako ohrabrujuće. Ako danas možemo da kažemo da se dug prema MMF-u i prema svim drugim poveriocima znatno smanjuje, to je, takođe, ohrabrujuće. Ako kažemo da se beleži privredni rast i da je obuzdana inflacija, i to zvuči ohrabrujuće. Zar treba podsećati u kakvom smo periodu živeli, bar mi stariji smo to dobro zapamtili, bez obzira na to kojom smo se profesijom bavili. Bilo je i te kako mučno i prava nauka preživeti od jednog do drugog dana, a ne od meseca do meseca.
Ovaj ostvareni suficit, koji je značajan, svakako da uliva ohrabrenje. Kao što smo čuli i od ministra, zaista moram da kažem da se mi u Novoj Srbiji apsolutno slažemo, bez obzira na to koja će vlada biti posle ove ili u nekoj bliskoj budućnosti, da zaista nema nimalo rezona da se odustane od Nacionalnog investicionog plana. Slažem se da to nije ničiji izum, niti Ministarstva finansija, niti ove vlade.
Znamo da je velika ekonomska kriza u Americi od 1929. do 1933. godine, zahvaljujući new deal-u, prebrođena, da je vlada, pre svega, kroz javne radove, kroz podsticajne mere, naravno domaćem proizvođaču, kroz zaštitne carine, to ekonomisti veoma dobro znaju, uspela da obuzda onu enormnu krizu, veliku svetsku krizu i da se američka privreda oporavila. Naravno, to je u domenu teorije. Postavlja se jedno prosto pitanje - ako je to bilo u udžbenicima, ekonomskim priručnicima, zašto ranije nije urađeno?
Druge pretpostavke su morale da budu ostvarene da bismo mogli da pričamo o suficitu, kao što smo pričali prošle godine u ovo vreme, usvajajući budžet za 2006. godinu. A, evo i sada, u jednoj prijatnoj atmosferi, možemo da govorimo o onome šta nas čeka u 2007. godini.
Naravno, veliki problem je, i tu se svi slažemo, nezaposlenost i nizak životni standard.
Bojim se da je veliki jaz između onih 1.000 bogataša, koliko smo juče u medijima videli, tj. multimilijardera, ili velikih bogataša u Srbiji, i onog najvećeg sloja stanovništva, i to jeste problem i za ovu i za buduću vladu. Međutim, kao što znate, Nacionalni investicioni plan je, pre svega, donesen da bi se smanjila distanca ili raspon između pojedinih regiona i da bi se pokrenule praktično sve privredne i društvene oblasti, a najviše u infrastrukturi, zatim u poljoprivredi i prosveti, odakle dolazim i znam kakav je to hleb, kolike su plate bile u prethodnom periodu i koliko je opravdano nezadovoljstvo ljudi koji rade jedan izuzetno odgovoran posao, a veoma potcenjen što se tiče ličnih dohodaka ili plata.
Sada je velika odgovornost na lokalnim samoupravama da blagovremeno, kroz Nacionalni investicioni plan, kroz velika sredstva koja su planirana, kroz programe i projekte, kroz finansijsku i kadrovsku strukturu koju imaju, uspeju da povuku ta sredstva. Naravno, imaće podršku Vlade, kao što smo čuli u Odboru za finansije, kroz edukativne skupove, kroz savete kako da se praktično taj posao odradi u interesu i jednih i drugih, Vlade i lokalne samouprave, ali, pre svega, građana.
Moram da nešto kažem povodom sredstava opredeljenih za Direkciju Kolubarskog okruga, za otklanjanje posledica od zemljotresa, a vi znate da je to svake godine bolna tema u ovom domu, pre svega, zato što sam predsednik Saveta direkcije od 2004. godine, odlukom Vlade, a zatim i zato što imam veliku odgovornost prema svim građanima koji su u poslednje dve godine zakucali na vrata prostorije u kojoj primam u Valjevu, kao narodni poslanik, a imaju bilo kakav problem. Verujte da je najviše građana došlo zbog toga što im se nije još uvek uradio krov nad glavom.
Imamo opravdane prigovore u smislu da je to od 1998. godine do dana današnjeg moralo da bude bar za nekih 20 do 30% bolje urađeno. Nažalost, ja sam od 2004. godine predsednik tog saveta i mogu da kažem da je dinamika sredstava koja su uplaćivana na račun Direkcije, u korist perioda od 1999. godine do 2003. godine, bila oko 4,4 milijarde dinara, da bi od 2004. godine, posle rebalansa budžeta, koji je usledio u septembru, Direkcija ostala uskraćena za nekih 300 miliona. Usvajanjem amandmana koji sam podneo, dobili smo još dodatna 83 miliona, ali je to prouzrokovalo kašnjenje isplate izvođačima radova, a naročito kašnjenje u realizaciji objekata od društvenog značaja, pošto je sama direkcija tako koncipirana.
Dakle, to nije samo Direkcija za izgradnju i otklanjanje posledica od zemljotresa, već i Direkcija za razvoj Kolubarskog okruga. To je šest opština i šest opština očekuju ta sredstva od Vlade, tim pre što je Vlada Republike Srbije, 27. februara 2003. godine, praktično usvojila ovu informaciju o utvrđenoj šteti.
Dakle, izvršena je revalorizacija i posle te revalorizacije, kojom je za 40% umanjena prvobitno procenjena šteta, ostala je obaveza države od oko još 13 milijardi i 988 miliona.
Čuli ste koliko je do dana današnjeg uplaćeno, što je rezultiralo činjenicom da je oko 50% objekata urađeno, a isto tako, tačno 39 objekata koji su u društvenom vlasništvu. Tu mislim, pre svega, na škole, crkve, obdaništa, naravno, na infrastrukturu, što je takođe finansirano iz ovih sredstava.
Moram da kažem da sam podneo amandman kojim sam tražio dodatnih 100 miliona, jer toliko u ovom trenutku Direkcija hramlje zbog rebalansa iz 2004. godine. Na Odboru za finansije sam dobio jedno razumno objašnjenje, ali ono neće zadovoljiti sve one koji gledaju ovaj prenos i koji očekuju da će moći makar do kraja 2006. godine, još mesec i po dana koliko traje sezona radova, da im se uradi objekat. Obrazloženje je da bi trebalo da se obrate Ministarstvu za kapitalne investicije.
Očekujem i sa ovog mesta pozivam nadležna ministarstva, Ministarstvo za kapitalne investicije i Ministarstvo za finansije, da usaglase celu ovu proceduru oko dodeljivanja tih 100 miliona, makar iz budžetske rezerve. Smatram da je to obaveza, a kako će se država ubuduće nositi sa problemom, rekao bih, svog dogovora sa narodom, odnosno u vezi s prihvatanjem procenjene štete, to ostaje da se vidi.
Moram da kažem da se Direkcija u više navrata obraćala sa jako konstruktivnim predlozima, odnosno Savet direkcije, Vladi i nadležnim ministarstvima, tj. predlagali smo da se, kroz povoljne kredite sa niskim kamatama, svim zainteresovanim građanima koji žele na taj način da reše svoje stambeno pitanje izađe u susret.
Pokušavali smo, takođe, da se to pitanje reši ličnim učešćem, odnosno da se odobri lično učešće kojim bi građani rešili problem i došli do krova nad glavom.
Bilo je i jedno rđavo iskustvo, o kojem neću govoriti, u periodu do 2004. godine, kada je bilo dosta nezakonitosti. Postoje odgovorni organi, kao što su MUP, tužilaštvo, pravosudni organi, budžetske inspekcije i svi ostali, koji treba da rade svoj posao.
Pokušavali smo da se i dodelom građevinskog materijala urade sve lakše sanacije.
Podsetio bih vas da je u ovom trenutku, po ovom ili po onom osnovu, da li za izgradnju novog ili za sanaciju postojećeg objekta, u svih šest opština Kolubarskog regiona evidentirano oko 4.500 građana. Prema tome, to je veoma ozbiljan posao i velika odgovornost za Vladu. Verujem da ćemo o tome uspeti da se dogovorimo, kao što smo to činili i do sada. Hvala.

Zahvaljujem i vama, gospodine Beliću.
Reč ima gospodin Zoran Krasić, potom Jovan Todorović, dr Paja Momčilov.
Izvolite, gospodine Krasiću.

Na početku bih se obratio građanima Republike Srpske i Republike Srbije, jer je identična situacija – i kod vas i kod nas. Vi imate onog Čavića i Dodika, a mi imamo Koštunicu i Tadića. Ova dvojica kod vas sad vas lažu malo, setili su se da su Srbi zato što su izbori, a i ovi ovde nas lažu, odnosno setili su se i oni da su Srbi pred izbore.
Taktika je tu potpuno ista – kako prevariti, a da opstane DOS – DOS u Srbiji, DOS u Republici Srpskoj. Prezimena su različita, a mogu da budu i potpuno ista. Napokon su počeli da se ljube i vole, gledaju zajedno i utakmice. Gde god se zajedno pojave, mi izgubimo.
E, sada bismo mogli da pređemo na budžet, odnosno na Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o budžetu Republike Srbije za 2006. godinu.
Trebalo bi malo da se setimo kako je to izgledalo pre otprilike jedanaest meseci, kada je u ovoj zgradi usvojen budžet Republike Srbije za 2006. godinu i kada je izgovorena epohalna misao, čovek rekao, a ostao živ – u 2006. godini imaćemo suficit.
Mi smo tada, otprilike, ovde govorili – kakav, čoveče, crni suficit? Mi imamo toliko otvorenih rupa u javnim finansijama, a imamo i prioritet da se to popuni, pa se postavljalo pitanje kakav je to onda crni suficit, jer kada se sve to popuni nema suficita.
Tada je rečeno da moramo da se pohvalimo – da bismo prestigli druge.
Naravno, na početku jednočasovnog izlaganja ministra Dinkića, računao je da mu je to poslednje izlaganje u Vladi, on nam je sve i svašta izneo, objasnio. Malo je trljao i ruke zbog ovih događaja u Mađarskoj.
Meni je krivo što neko može da se veseli zbog takvih događaja kakvi su bili u Mađarskoj, jer je to njihov unutrašnji problem. Samo bih vas podsetio na ono na šta sam vas upozoravao pre godinu i po dana sa ove govornice, baš kad je reč o toj županiji 64. Nismo to shvatili ozbiljno, pa je posle šest meseci ta mečka zaigrala ovde u Vojvodini.
Sada vidite gde su oni otišli.
Bolje je da se ova vlada zamislila, pa da vidi da li je na onu vatru tamo, možda, otišla jedna grupa odavde da se ogreje, možda ovi iz CESID-a ili Otpora. Gde god se uništava parlamentarizam, oni idu kao sivi gavranovi.
Ovde reče Mlađan Dinkić: „Nemačka treba da pukne“.
Ne znam da li ovo sluša nemački ambasador. Dobićete, bogami, po labrnji zbog ovoga.
Lako je gospodinu Dinkiću da priča, jer je on prodao sve, ostali su samo još traktori. Traktore, takođe, mora da proda, jer nema šta da obrađuje. Sada vam ovo deluje kao vic, ali epohalni rezultati se ostvaruju – rasprodajom.
Ja ću vrlo oprezno kritikovati i suficit i Nacionalni investicioni plan, ma šta vi podrazumevali pod te tri reči, iz prostog razloga što sam dve godine ovde upozoravao Vladu Republike Srbije – da mora da ima razvojne investicije. Ali, nikako nisam mogao da pretpostavim da ćete razvojne investicije tretirati kao – farbanje učionica, izgradnju prostorija za carinu, izgradnju nekog drugog objekta. Jer, nije nacionalna investicija i nije Nacionalni investicioni plan ono što ima, pre svega, za cilj ili osnovnu funkciju da izgradi objekat radi oblasti koja je u nadležnosti Republike Srbije. To nije investicija, jer tu nema oplodnje i ne donosi takva investicija nova sredstva.
Ovo su samo ulaganja u osnovna sredstva, u nabavku opreme, a to je nešto što mora da bude sadržano u svakom budžetu ili, preciznije da kažem, u Zakonu o budžetskom sistemu kao opštem propisu, u kojem ćete navesti da u toku godine, od ukupnih prihoda, javnih prihoda u Republici Srbiji, 2, 3, 5%, odnosno izaberite koliko i napravite procenu, mora da ide u trajne investicije da bi država ostvarivala svoje funkcije i svoje nadležnosti.
Ovde to nije slučaj. Ovde se pripremaju izbori. Ovde nam se priča da smo mi prebogati, prebogata država.
Ako smo tako bogati i imamo takve suficite, bolji smo od Nemačke, bolji smo od Mađarske, onda šta tražimo u Evropskoj uniji – onda su oni tamo „sirotanovići“. Je li vam to jasno? Kako je moguće da jedna država bude bogata, a da građani budu siromašni? Tu nešto nije u redu sa logikom u vezi s uspešnosti takvog jednog slučaja.
Ako baš postoji taj suficit, onda smanjite poreze i izdvajanja za državu, jer onda nam je skupa država. Nije to socijalni program ako smanjite porez. U tom slučaju, vi nama odgovarate da ne možete da smanjite poreze, jer su oni ispod nivoa u Evropi.
Kada je takav slučaj, onda vas molim da nam date sve parametre kada se sa nekim merite, da ih pogledamo – visinu društvenog proizvoda, godišnji rast bruto društvenog proizvoda, kakva je struktura društvenog proizvoda, kakvo je ukupno učešće javne potrošnje u bruto društvenom proizvodu, kakvi su lični prihodi, kakvo je stanje zaposlenosti, kakva su lična primanja, kakav je realni standard. Tek tada stavite stope PDV-a i druga zahvatanja koja idu iz privrede i iz ličnih primanja. Vi to ne radite, već selektivno uzimate jedan kriterijum i kažete – tu smo ispunili uslove za Evropu.
Postavlja se pitanje da li smo ispunili uslove za lična primanja. To nismo uradili. Mi nismo ispunili uslove ni u pogledu zaposlenosti.
Vi kažete da Nacionalnim investicionim planom povećavate zaposlenost. O kojoj zaposlenosti govorite? Hoću da mi kažete da li je to broj zaposlenih u policiji, u kulturi, u kom ministarstvu.
Ne, već ćete da angažujete samo one koji rade na izgradnji osnovnih sredstava i nepokretnosti, odnosno one koji možda treba da naprave neku opremu koja treba da se nabavi po ovom programu. Pokažite mi čime ste povećali zaposlenost.
Kažete da po ovom planu možete da povećate zaposlenost za 50, 100 ili 200 hiljada ljudi. Ja vam kažem da ovo nisu javni radovi da tako govorite. Ovo je pozicioniranje. Ispriča čovek ovde, imamo veliku prednost, možemo da izvozimo struju... A koji to mi, Hamović, Lazarević, Abramovič? Dakle, tu vam je i Pedi Ešdaun, a zbog njega su ovde pohapšeni oni u vezi sa strujom, jer on je najveći trgovac strujom u Evropi.
Koji smo to mi koji ćemo da povećamo izvoz, Srbija? Moguće je, a gde će da ide taj prihod od izvoza, ko će to da stavi u svoj džep?
Pobeže ministar, nema ga, njega ovo ne interesuje. Građani, ako ga vidite negde, kažite mu, pitajte ga sve to.
Dalje, kako možemo da donosimo zakon o rebalansu budžeta i da dajemo nove razdele 29 i 30, Ministarstvo spoljnih poslova i Ministarstvo odbrane, kada mi to nemamo? Mi to nemamo ni po Ustavu ni po zakonu. Ako mislite da lažem, ne laže predsednik Vlade, on je 21. jula podneo Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o ministarstvima, pa je rekao tamo, u onom prvom članu Predloga zakona, nova ministarstva – ministarstvo odbrane, pa i ministarstvo spoljnih poslova.
Kako ste mogli da planirate sredstva za ta dva ministarstva? Dakle, kako ste mogli to da planirate? Sada ćete, građani, da shvatite kako se sve to priprema za sledeće izbore.
Ja sam mnogo zahvalan ovim plaćenim analitičarima, jer oni kažu otprilike ovako: gubitnici u tranziciji glasaju za SRS, a dobitnici glasaju za demokratski blok. Dajte da vidimo ko su gubitnici - gubitnici su svi oni koji su nekada možda imali dobar posao i radili, a dobitnici u tranziciji, to su vam lopovi. Zašto tranzicija nije ravnomerno raspodeljena u pogledu tereta? Ne, malopre sam vam rekao, podigli ste godine starosti kao uslov za odlazak u penziju. Ljude ste izbacili koji nemaju ni 50, možda 45 godina, ne mogu da se zaposle, ne mogu da idu u penziju. Svetite se ljudima što nisu hteli da glasaju za vas 1992, 1993. i tako dalje.
Sa ove govornice ministar kaže da će ovi koji imaju pet godina radnog staža dobiti 60 posto povećanje plate!
A ovi što rade 20 ili 30 godina, šta će oni da dobiju – dugu devetku u glavu? Od njega mogu i to da očekuju. Znate, ako dođe jedan ministar, pa pobije 500 hiljada ljudi, on će imati fantastične statističke rezultate. Penzionere je već pobio.
Pogledajte podatke o prosečnoj penziji, 10 hiljada, 12 hiljada, 13 hiljada i tako dalje. Ovamo diže cene, a uveli ste i plaćanje ove vaše televizije. Što moraju da vas gledaju i gde onda to ide? Sada slušaju ministra Dinkića, koji kaže – ma hajde, pare imamo, ne znamo šta da radimo s parama, i ovaj čovek koji nema ništa kaže - dobro, dajte malo za penzije, dajte malo za ovo i za ono. Penzije ste skroz skinuli po nalogu MMF-a.
Dakle, mi da glasamo za rebalans, da glasamo za Vuka Draškovića i ovog bliskog saradnika Nataše Kandić, mi da amnestiramo vaše kršenje propisa, zakona i Ustava, vas koji se kunete u Ustav i zakon, koji ste građane prevarili da poštujete Ustav i zakon?! A ljudi su poverovali da se razlikujete od ovih „žutih“. Vi ste isti, nema razlike, pitanje je samo ko će da bude prvi u koaliciji, a ko će biti drugi.
SRS ima za protivnika ceo DOS, sve političke stranke.
Da vidite sada ko su dobitnici. Prvi dobitnik na osnovu ovakve raspodele je Razdeo – predsednik Republike. Predsednik Republike će u toku ove godine da potroši 171.478.000 dinara, a nigde u pozicijama nema Narodne kancelarije. Pogledajte tu stranu 8 i pola 9, nigde nema te dve reči – Narodna kancelarija. Samo mislim da ste planirali malo sredstava koje treba da dobije – naknadu u naturi, jer on treba mnogo više da dobije u naturi. Dakle, mislim na Tadića, u naturi treba da dobije, jer putuje o državnom trošku, voli čovek da putuje, voli da se slika, voli da putuje ko Jovanča, ali Jovanča je dobio na lutriji, a za ovoga kaže Koštunica - putuj, samo beži dalje, da te ne gledam, da mi ne praviš smetnje.
Dalje, pogledajte još jednog dobitnika tranzicije. Vlada, Kabinet predsednika Vlade – 70.954.000 dinara, i to je samo njegov kabinet. Sećate se prošle godine, ovde je bio Balinovac koji je objašnjavao, Kabinet predsednika, Kabinet potpredsednika, oni se menjaju, plate kolike hoćeš itd. Dakle, 70 miliona će potrošiti Vojislav Koštunica, ne Generalni sekretarijat, ne Vlada, nego Kabinet.
Dakle, Kabinet potpredsednika, izvinjavam se, mislim da je ovo 33.944.000 dinara, toliko košta Kabinet potpredsednika.
Dalje, Kancelarija za saradnju sa medijima, mislim da je 96, ne vidi se zbog svetla, to je onaj Srđan Đurić, onaj što rasturi Ahtisarija, ubi ga saopštenjima.
Zatim, Kancelarija za pridruživanje Evropskoj uniji, to je ona gospođa što stalno menja boje, gospođa Miščević, ona treba da potroši ove godine skoro 90 miliona. I to je dobitnik u tranziciji.
Znači, vi koji ste izgubili posao, vi ste gubitnici sa gledišta demokratskog bloka, vi ste primitivni, prosti, glasate za SRS, neobrazovani ste, a da ste malo obrazovani vi biste bili dobitnici, glasali biste za demokratski blok. Ova žena se pravilno prestrojila i ona će potrošiti ove godine 90 miliona, a šta priča - da li smo isporučili Mladića ili ćemo da hvatamo priključak, a pošto nismo, i ona se namrgodi, naljuti se, eto, zašto niste isporučili Karadžića, jer da ste isporučili, sve bismo rešili.
Idemo dalje, Savet za borbu protiv korupcije, to je ona što je Velja napada za stan, dakle, 15,5 miliona. Niti su nam potrebni, niti imamo koristi od njih, i to je izmislio G17 plus u jednom periodu kada je hteo da menja DS. Služba Vlade, mislim da je oko 5 milijardi i 300 i nešto miliona. Koliko bi to bilo penzija za građane Republike Srbije, koliko bi to bilo dečijih dodataka! Ako bi se ovaj iznos opcigovao, i još neki, za koliko biste mogli da smanjite stopu poreza na dodatu vrednost, za koliko biste mogli da smanjite stopu poreza na imovinu, na dohodak građana, za koliko biste mogli da utičete da se smanje komunalne naknade koje se naplaćuju građanima!
Ne, vi ste dobitnici tranzicije i delite plen. Dakle, plen nije razvojna investicija, kao stalna kategorija. Ako neko misli, i drži nam ovde predavanja, da naš budžet treba da bude programski i da u sebi sadrži neke stavke koje će da ukazuju na ponašanja za nekoliko godina, mada to treba da sadrži memorandum o budžetskoj politici, ali ne ulazim u teoretsku raspravu, onda mora da postoji stabilan izvor sredstava za te vrste investicija države Srbije - u objekte, opremu i delatnosti iz nadležnosti Republike Srbije, a ona ima sve to prema građanima.
Znači, mi ne sporimo da treba da se srede škole, da treba da se srede ulice, ne sporimo ništa što je u funkciji države, ali to ne može da bude svojevrsna manija na bazi toga – uzeli smo Kariću, hajde, braćo, da podelimo. Ne, nego napišite svake godine: ukupni prihod koji ostvari Republika Srbija, u odgovarajućem procentu ide za trajne investicije i razvoj državnih organa, kako bi Republika Srbija mogla da ispuni svoje zakonske obaveze prema građanima. Onda imate mogućnosti da unosite u sam zakon o budžetu još jednu kolonu, pa ćete da kažete, u ovoj godini, u sledećoj godini itd, a ne ovo što sada radite, pa kažete, pretežno, od privatizacije ćemo da finansiramo, pa 80 i nešto posto, pa 20 i nešto posto zaduženje, ali kakvo zaduženje. Jer, zašto se zadužujete ako imate suficit?
Zar vi, stvarno, mislite da postoji toliko ludih ljudi u ovoj zemlji? Koliko će da potroši gospodin Vuk Drašković? Jer ne mogu da kažem - gospodin ministar, ne mogu da kažem ni ministarstvo, ne mogu da kažem ni za ovog Kandićevog.
On se sam reklamirao, on je jutros u galeriji sam rekao: „Ja sam stručnjak za patologiju u celoj zemlji i moram ja da idem“. Bliski saradnik Karle del Ponte svuda se nalazi kao veštak. Da vam ne pričam o veštačenju koje je bilo u Zvorniku, napravio je incident ali dobro, to će nekada neko da izmeni. Naravno, postao je ministar zato što je ujka. On je ujka jednom iz DSS i to je bio glavni kriterijum da ga izaberu. To građani Srbije moraju da znaju.
Našao sam taj razdeo 30, Ministarstvo spoljnih poslova. Skoro 4 milijarde će dobiti Vuk Drašković, zbog onoga što neko tamo kaže da je važno, hitno itd. To može da se plati iz tekuće budžetske rezerve, to nikakav problem nije, ali glasajući za rebalans budžeta vi produžujete i dajete svežu krv Vladi i Vojislavu Koštunici da ne izlazi ovde sa ova dva ministra, kobajagi. To je cela poenta ove priče. Naravno, Vuk Drašković je 4 milijarde na sebi svojstven način potrošio, vodeći računa da ne uvredi suprugu da ga ne bi izmlatila.
Isto je i sa Ministarstvom odbrane, jeste, možete da se smejete do mile volje. Oni će da imaju 31 milijardu, to će da koristi neodgovoran čovek, koga nije izabrala Narodna skupština, koji ode u inostranstvo i obećava naše vojnike koji će da idu u inostranstvo, koji će služiti - za čije interese, ne za interes građana. Oni će te ljude, kao pojedince, koristiti, 1.000 evra mogu i ovde da zarade, kao topovsko meso nekome – kome? Onima koje ste vi jutros u 9 sati primili u Saveznoj skupštini.
Gubitnici i dobitnici, ali gubitnici ne moraju da budu ubeđivani preko ove skupštinske govornice. Sat vremena je pričao ovaj što se predstavljao kao ministar finansija. Naravno, ovi drugi koji su tamo u Vladi mudro ćute, love na rezultate rada, dobra statistika, dobri rezultati, samo je problem što to građani ne vide. Građani to ne vide.
Rasipnički koristite sredstva ovoga budžeta, dajete neovlašćenim ljudima neograničeno raspolaganje. Prosto se naježim kada Ivica Kralj krene na loptu i Vuk Drašković krene u inostranstvo. Onda Partizan dobije gol, a mi doživimo bruku u inostranstvu. To vam je to isto, pitajte bilo koga. Kada krene onaj golman – katastrofa, kada krene Vuk Drašković – katastrofa. Kad krene Tadić – dve katastrofe. Šta ko radi, on priča samo o tome kakva je politička scena u Srbiji, zašto oni treba da podrže dobitnički demokratski blok.
Ko je u dobitničkom demokratskom bloku? Ceo DOS, nevladine organizacije itd. Ako se građani pobune, onda dođe neko od ovih eksperata iz novih koalicionih grupa koje se prave na lokalnom nivou, pa kaže - glasaj samo da dobijemo pare i da asfaltiramo ulicu, da dobijemo obdanište, da ofarbamo školu.
Vi ste Investicioni program počeli da koristite i pre nego što je formalno-pravno izglasan ovde u Skupštini. Zašto?
Pa, vama ne treba glasanje u Skupštini, vi imate sve. Jer ćete, računate, i u novoj raspodeli mandata, pojačani „žućkastom“ braćom, opet da dođete do 126, i da krene još jedan krug apokalipse za narod Srbije.
U Republici Srpskoj je situacija ista, ako pobede Čavić i Dodik odmah sutradan imaju priču. Tako su se i ovi borili za legalizam, borili za javne finansije, za čiste ruke, pa su sve to zaboravili i, evo, sada hvataju priključak sa Demokratskom strankom za neku novu koaliciju.
Gde je Bodrum, gde je ono što su Dinkić i njegovi isterali, vi ste sve to zaboravili. To je vaš „veliki brat“, nije onaj sa televizije nego onaj iz Amerike, koji je udario po ušima i rekao – ponovo svi da budete na istom mestu, još jedan krug pakla mora da se prođe i da se prevare građani Republike Srbije.
To je cela priča našeg rebalansa budžeta Republike Srbije. Mi smo podneli poprilično amandmana, pa ćemo vrlo precizno da kažemo ko su dobitnici i ko su gubitnici tranzicije.

Reč ima narodni poslanik Jovan Todorović. Neka se pripremi dr Paja Momčilov.

Zahvaljujem.
Gospodine predsedavajući, dame i gospodo, narodni poslanici, dame iz Ministarstva za finansije, mnogo toga je rečeno o Predlogu o izmenama i dopunama Zakona o budžetu za 2006. godinu. Ja bih u nekim elementima podelio optimizam sa gospodinom Dinkićem, ali bih u nekim delovima ovog predloga imao ozbiljne zamerke ili bar drugačije viđenje u odnosu na koncept rebalansa budžeta koji je predložen Narodnoj skupštini.
Razume se da sve građane Srbije i sve narodne poslanike mogu da ohrabre neki podaci koji se tiču rasta bruto društvenog proizvoda i kontrolisane inflacije u planiranim okvirima od 9,3% na godišnjem nivou, kao i oni koji se tiču ostvarivanja prihoda u budžetu za prvih osam ili devet meseci 2006. godine.
Ja sam jedan od onih koji misli da budžetski suficit treba da bude samo izuzetak i da ne sme da postane pravilo u javnim finansijama zemlje kakva je Srbija.
Razume se da je Srbija siromašna zemlja i da zato ne treba tu činjenicu o budžetskom suficitu previše eksploatisati na način na kakav je to do sada činjeno. Dobro je da smo ostvarili višak prihoda u odnosu na ono što smo planirali, kada smo krajem prošle godine usvajali Budžet za 2006. godinu, ali se ovde otvara nekoliko pitanja.
Krenuću od Nacionalnog investicionog plana. Nekome će se to učiniti malo unazad, ali videćete i zašto. To je, dakle, nešto što jeste razvojna komponenta budžeta za 2006. godinu, za ova tri meseca, a naročito onoga što ćemo imati 2007. godine.
Ali, ako mi danas od gospodina Dinkića dobijemo obaveštenje da ćemo na kraju 2006. godine, 31.12. imati oko 110 milijardi dinara likvidnih sredstava na budžetskom računu i da ćemo ta sredstva preneti u 2007. godinu, ako pri tome dobijemo obaveštenje da ćemo teško do kraja 2006. godine utrošiti ili uložiti 33 milijarde namenjene za Nacionalni investicioni plan, onda se ozbiljno postavlja pitanje - gde smo mi to. Jesmo li mi kao društvo spremni da ovaj volumen novčanih sredstava apsorbujemo i uložimo u prave stvari i projekte?
Kada kažem projekte, onda mi se čini da dolazimo do jedne činjenice koja jeste sumorna i tužna za sve nas, nije bitno odakle dolazimo, a to je da lokalne zajednice u ovom trenutku nisu bile spremne da prihvate ovaj deo sredstava zato što nisu imale odgovarajuće projekte.
Kada govorimo o budžetskom suficitu, da sam na mestu gospodina Dinkića, odnosno ministra finansija, a daće Bog da budem, deo ovog budžetskog suficita upotrebio bih na nešto drugo, a ne na ono što je on predložio, pa bih u budžetu za 2007. godinu, kao značajnu stavku, predvideo sredstva za izradu projekata. Taj deo sredstava sa posebnom namenom usmerio bih lokalnim zajednicama, da bi 2007. godinu, ili polovinu 2007. godine, dočekali sa spremnim projektima za ono što zovemo kapitalnim investicijama.
Ništa mi tu nije sporno, dobra je želja, dobra je namera, dobra je ideja da se deo privatizacionih prihoda konačno počne koristiti na pravi način, a ne za opštu ili javnu potrošnju, za kancelarijski materijal, telefonske troškove itd, nego upravo u investicije, ulaganja u novo zapošljavanje.
Tu imamo jedan apsurd. Videli ste u odeljku koji se odnosi na Nacionalni investicioni plan da ćemo imati savete za praćenje realizacije ovih projekata. Onda kažu – ono ministarstvo koje pretežno bude zastupljeno u određenoj investiciji daje predsednika tog saveta, drugi daju članove itd, ali i predsednik Republike predlaže člana saveta za praćenje projekata.
Ne razumem kakva je tu uloga predsednika Republike. Razumem državne institucije, razumem nezavisne eksperte, razumem predstavnike ministarstva, razumem mnoge druge, ali ne razumem šta ima predsednik Republike sa Investicionim planom u 2006. i 2007. godini, kada je to izričito ili isključivo posao Vlade. Šta ima gospodin Tadić sa njim i kakva je uopšte njegova uloga u tome, ko mu daje to pravo, koji zakon? Po Ustavu, ne vidim njegove nadležnosti u toj oblasti. Pomalo sam i začuđen, da ne kažem iznenađen.
Šta bih ja uradio sa viškom od 15,5 milijardi, odnosno suficitom koji ćemo imati 31. 12, pod uslovom da se sve realizuje kako kaže gospodin Dinkić.
Ne bih vraćao dugove, bar ne ove koji su ovde predloženi, možda bih neke druge, npr. ako već imamo višak sredstava, zašto deo tih sredstava, 20 milijardi dinara koje dugujemo poljoprivrednicima po osnovu neisplaćenih penzija, ne bismo isplatili do kraja godine. Mi smo 20 milijardi dužni poljoprivrednicima, tek ćemo sledeće godine početi da im pomalo otplaćujemo taj dug, a danas se plašimo da će poljoprivrednici ta sredstva nekorisno da upotrebe ili zloupotrebe, ili da će to napraviti nekakvu inflaciju, kao da će seljaci otići na more ili na Havaje, i da ta sredstva neće upotrebiti za jesenju setvu, za oranje, za nabavku đubriva, za nabavku naftnih derivata, za nabavku poljoprivredne mehanizacije itd.
Zašto ne bismo vratili deo duga penzionerima po osnovu radnog odnosa, po ubrzanijoj dinamici nego što je to planirano? Zašto ne bismo vratili dug Narodnoj banci Srbije? Zašto ovo govorim? Zato što mi sada imamo jedan ciničan zahtev MMF-a da prvo vratimo neke dugove da bismo sredstva ostvarena po osnovu privatizacionih prihoda koristili za taj Nacionalni investicioni plan.
Uzmite, recimo, Svetsku banku. Sećam se, o tome sam govorio 2001. godine kada je gospodin Labus, a onda i gospodin Đelić, kao ministar finansija, zahtevao saglasnost i Savezne vlade i Skupštine, pa i ove skupštine, da se zadužimo kod Svetske banke za tzv. konsolidacioni zajam u iznosu od oko 1,800.000.000,00 dolara. Zašto? Da bismo vratili prethodne dugove. Mi danas imamo takvu situaciju da je to najnepovoljniji mogući kredit kojim ova država raspolaže, odnosno koji duguje, jer imamo kamatu koja je 5,8% za prvu trećinu vremena, u drugoj trećini imamo libor plus 0,55, u trećoj trećini takođe ćemo imamo libor, ali na evro računato, ili na evro plus 0,55, a onda, od polovine 2009. godine, imaćemo 5,81%, što je vrlo nepovoljno u tim međunarodnim transakcijama.
Prvo su tražili da se zadužimo da bismo vratili neke njihove kredite, potraživanja, a sad MMF kaže – e, sad to vratite. Ja to sad ne bih vratio, pogotovo što je pitanje visine duga iz tog vremena jako diskutabilno, s obzirom na kamate koje su obračunavane u vreme sankcija, a jako je poznato javnosti da nismo mi prekinuli platni promet sa inostranstvom, nego upravo oni i te međunarodne finansijske institucije.
Dakle, prvo bih vratio dug koji dugujemo u domaćoj valuti poljoprivrednicima, po osnovu penzija i po osnovu radnog odnosa. Onda bih nešto pojačao penzioni fond, ne samo za 5,5 milijardi dinara, kako se to ovde predviđa, jer je činjenica da su penzije porasle, umesto planiranih 4,34%, za oko 8,5%, možda i 9%. To je samo usklađivanje sa rastom cena. Dakle, nema realnog rasta penzija, pri čemu valja imati u vidu činjenicu da su plate porasle za 20%.
Ne bi ni tog povećanja bilo, hoću javnost da podsetim na tu činjenicu, da nisu upravo socijalisti insistirali na amandmanu koji je zahtevao ovaj način usklađivanja. Da je bilo drugačije, penzije bi zaostale u realnom iznosu.
Šta je još zanemareno? Subvencije, 3,850.000.000,00 subvencija za velika preduzeća, ona koja se restrukturiraju. Mi pričamo, i slažem se s tom pričom, da su nam potrebna mala i srednja preduzeća. Ali, podsećam vas, nema malih bez velikih. Mora neko da odgovori na pitanje – kada ćemo završiti restrukturiranje firmi tipa „Viskoze“ u Loznici i mnogih drugih u Srbiji koje zapošljavaju, prema mojim saznanjima, preko 150.000 ljudi. Ima li tu neki plan?
Zašto mi sad sa 3,850.000.000,00 pokušavamo da održimo tzv. toplo stanje u tim preduzećima, da bismo eventualno sačekali nekog atraktivnog stranog partnera koji bi bio potencijalni kupac? Koliko je potrebno sredstava da bi se napravila, recimo, jedna „Viskoza“ sa 2.500 radnika, koliko danas radi u tom nazovi toplom stanju? Dve i po hiljade ljudi puta 10.000 evra, lako je izračunati koliko jedna takva fabrika košta. Kome bi se, zapravo, isplatilo da to u ovom trenutku nestane, jer sa subvencijama od 3.850.000.000,00 to prosto nije moguće držati u toplom stanju i čekati nekog kupca?
Imamo 910.000 nezaposlenih, kažu toliko, verujem da je milion nezaposlenih. Nemamo plan za njihovo zapošljavanje. Slažem se da će ove investicije direktno ili indirektno povećati broj zaposlenih. Ali mi nemamo plan za oživljavanje privrede. Nemamo ta podsticajna sredstva.
Još jednom ću se vratiti na suficit. Ako ne znamo šta ćemo sa tih 15 milijardi, onda ih dajmo u Fond za razvoj da dokapitalizujemo Fond za razvoj, na način kako je predviđeno izmenama i dopunama Zakona o Fondu za razvoj. Učinimo Fond za razvoj sposobnim da emituje višak kredita privredi koja želi da pokrene neku proizvodnju, i malim i srednjim preduzećima, a i onima koji su se dali nekom razvojnom zamahu.
Izvinjavam se, gospodine predsedavajući, zamolio bih vas da mi omogućite da koristim drugih deset minuta našeg predsednika Poslaničke grupe, gospodina Ivice Dačića, s obzirom na to da sam ja ovlašćeni predstavnik za ovu tačku, da ne bih trošio vreme mojih kolega narodnih poslanika koje pripada Poslaničkoj grupi.
(Predsedavajući: Izvolite, samo da resetujem.)
Kada smo usvajali budžet za 2006. godinu rekao sam, a danas ću ponoviti, Predlog budžeta, a i Predlog ovog zakona o izmenama i dopunama Zakona optimistima daje pravo da veruju da će se sve baš ovako desiti, a pesimistima daje pravo da ovaj budžet kritikuju. To je nešto što je normalno i uobičajeno za našu skupštinsku raspravu i proceduru i ja protiv toga nemam ništa.
Ja sam i danas optimista, pod uslovom da nađemo rešenja za ovo što sam danas samo ovlaš pomenuo. Suficit mora biti izuzetak. Najbolji bilans je uravnotežen bilans.
Ako iz godine u godinu pokazujemo suficit, pokazujemo nestvarnu sliku o sebi. To je isto kao kada bi čovek imao 1.000 evra u džepu, pri tom dugovao 10.000 evra i stalno se hvalio sa ovih 1.000: to mi je ostalo na kraju godine, imam ih ovde, ali nisam komšiji vratio dug, nisam platio elektrodistribuciji struju, nisam platio vodovod, nisam mnogo toga uradio, a trebalo je da uradim. Dakle, nema stvarnog suficita i to je ono što moramo razumeti, ali jeste za pohvalu da mi već dve godine uspevamo da uravnotežimo javne troškove ili javne rashode u odnosu na ono što ulazi u tu našu kasu.
Dalje, zašto, recimo, samo za 500 miliona povećavamo izdatke za oblast turizma i trgovine? Mi smo doneli Zakon o turizmu i trgovini i usvojili smo da postoji budžetski fond za razvoj te oblasti. Iz toga bi trebalo da se finansiraju neki turistički projekti, jer turizam jeste neka komparativna prednost Srbije. To jeste i energetika, o kojoj govori gospodin Dinkić, ali primećujete da u budžetu nema povećanja sredstava za oblast energetike. Nema predviđene mogućnosti da se zajedničkim sredstvima, recimo, grade mini hidrocentrale na drinskom vodotoku, na mnogim drugim vodotokovima širom Srbije, čime kao država obilujemo. Tu gde smo mogli da steknemo komparativnu prednost upravo ovim sredstvima koja su ostvarena po osnovu privatizacije, pomalo neočekivano za javnost, mogli smo da izdvojimo znatno više sredstava nego što je to ovde planirano.
Želim posebno da pozdravim opredeljenje da se za oblast prosvete i sporta izdvoje znatno veća sredstva nego što je to do sada bio slučaj. Uveravam vas, kao predsednik Odbora za sport i omladinu Narodne skupštine, da sam zajedno sa svojim kolegama iz Odbora, obilazeći čitavu Srbiju, ustanovio katastrofalno stanje na terenu: i kada su u pitanju otvoreni tereni, i kada su u pitanju sportske hale, i kada su u pitanju fiskulturne sale.
Verujte da postoje mnoge srednje škole, sa preko hiljadu ili 1.500 učenika, koje uopšte nemaju nikakvu fiskulturnu salu, da su otvoreni tereni do te mere pohabani da prosto čovek ne može ni da zamisli bilo kakvu sportsku aktivnost na tom polju.
Zato pozdravljam opredeljenje da se za izgradnju i rekonstrukciju tih otvorenih sportskih terena i dečijih igrališta do kraja godine izdvoji 240 miliona, u 2007. godini još 700 miliona, ukupno 940 miliona. Dakle, malo manje od milijarde, ali sam siguran da to nije ni približno dovoljno da se taj problem sportskih i fiskulturnih sala reši.
Zoran Anđelković, koji je predsedavajući ove skupštine, bio je ministar za omladinu i sport i mnoge hale je završio, ali neke je započeo a nije ih završio dok smo mi bili na vlasti. Ja ne vidim u ovom predlogu rebalansa, niti u onom koji se koncipira za 2007. godinu, da ćemo bar neku od tih hala, započetih u prethodnoj deceniji, završiti u ovoj deceniji, i to je velika šteta. Tamo su uložena značajna društvena sredstva. Mogli bismo da ih završimo sa relativno malim iznosima, koji ne bi uticali i ne bi opteretili budžet, a učinili bismo veliku uslugu mladim ljudima koji se bave sportom, i ne samo mladima, nego i drugima koji dolaze na te sportske priredbe i takmičenja koja se organizuju u tim objektima.
Mikrokrediti za samozapošljavanje biće povećani za 212 miliona u odnosu na planiranih 637 miliona u narednoj godini, ukupno 850 miliona. Koliko je to para? Koliko razumem, 850 miliona dinara je 10 miliona evra. Koliko može ljudi da se zaposli sa 10 miliona evra? Malo. Mi imamo u Srbiji, bez KiM, a ne smemo ni njih da zaboravimo, sredstva za preko 150 opština, pa, ako podelimo tih 10 miliona evra na 150 opština, videćemo da su to jako mala sredstva. Ne možemo očekivati samozapošljavanje samo s ovako nisko formiranim sredstvima u budžetu.
Industrijske zone i parkovi - milijardu i 380 miliona do kraja godine, šest milijardi i 350 miliona u 2007, to je 7 milijardi i 700 miliona. Potrebne su nam te industrijske zone, potrebne su nam uređene lokacije, potrebna nam je infrastruktura, sve ono što bi privuklo eventualno te strane investitore. U Loznici postoji dobar primer: Italijani su kupili jednu lokaciju, sad su se pojavili drugi, itd, to je sad jedan pelcer koji treba da posluži kao putokaz mnogim drugim stranim investitorima koji hoće da dođu tamo gde je uređena lokacija, gde imamo industrijski dovedenu električnu energiju i druge preduslove da bi se pokrenula neka proizvodnja ili usluge.
Program kreditne podrške početnicima - 170 miliona ove godine, dogodine 425, ukupno 595 miliona. Razvoj lokalne komunalne infrastrukture - 264 miliona do kraja godine, 571 milion u 2007, ukupno 836 miliona dinara.
Izgradnja i sanacija lokalnih puteva - dve milijarde i 500 miliona do kraja godine, dogodine još 4 milijarde i 705 miliona, ukupno 7 milijardi i 239 miliona. I, stvarno sve ovo treba. Znaku to oni koji idu našim putevima. Iako se ovaj Velja, da kažem, aktivirao, razradio, nijedan put nije dovršio: put Loznica – Valjevo krene s rekonstrukcijom, stane tamo negde na petom kilometru, pa se premesti na drugu lokaciju; Loznica – Šabac ili Šabac – Loznica, kako hoćete, krene iz pravca Loznice, dovrši do Lešnice ili do Prnjavora, ono od Prnjavora do Šapca ostaje, premesti se na treću lokaciju.
Verovatno tako mora, upravo iz ovih finansijskih razloga i nestašice, ali bismo morali da napravimo neki plan koji bi omogućio da putevi Loznica – Šabac, Loznica – Ljubovija, odnosno Loznica do granice s užičkom opštinom, budu zaista do kraja rekonstruisani, da se ne preseljavamo s lokacije na lokaciju i da u međuvremenu ono što je urađeno propada, jer to jeste neracionalan pristup u svemu.
Za Ministarstvo odbrane imamo povećanje subvencija, koliko sam razumeo budžet, za oko jednu milijardu, i to će se uglavnom odnositi na povećanje zarada, za oko 20%, zaposlenih u tom ministarstvu.
Za železnicu je predviđeno 850 miliona, za poljoprivredu oko 600 miliona, Upravu za sport - 580, a za Ministarstvo trgovine i turizma, kao što rekoh, samo 500 miliona, a moglo bi to ministarstvo da apsorbuje i preko milijardu dinara, možda i nekoliko milijardi, da bi stvorilo odgovarajuće uslove na Goliji, na Staroj planini, da bi se takvi uslovi stvorili u nekim drugim turističkim krajevima i nekim drugim destinacijama koje su atraktivne za obavljanje turističke delatnosti.
Mnogo je siromašnih u Srbiji, to je valjda poznata činjenica i o njoj nećemo da se sporimo. Kažu da preko 800.000 ljudi živi ispod granice siromaštva, a još 800.000 ljudi je na ivici siromaštva. Dakle, 1.600.000 ljudi, a mi ovde imamo činjenicu da su povećana sredstva za prava iz socijalnog osiguranja i neka druga prava sa 48,3 milijarde na 53,9, što ni izbliza ne može da spreči ili da umanji ovo siromaštvo.
Najbolja socijalna politika u ovom trenutku, kako je ja vidim, kao i u 2007. godini, bila bi ona ekonomska politika koja bi dodatno stimulisala novo zapošljavanje i koja bi u nekom vremenu od dve ili tri godine ovaj broj od oko milion nezaposlenih prepolovila za 500.000 ili na 500.000. Iako je i to visoka cifra, onda bismo nekako mogli da izdržimo sve ovo uz ove poreske stope, uz ove stope doprinosa i uz ova ukupna poreska opterećenja.
Ako se, ipak, na kraju pokaže da ne znamo da upotrebimo ovih 110 ili 120 milijardi dinara, onda ozbiljno moramo da se zamislimo nad pitanjem možemo li uopšte, na bilo kom nivou, da vršimo vlast kako je to primereno ozbiljnim ljudima ili kako to građani od nas očekuju. Sve u svemu, oko glasanja o ovom rebalansu budžeta ne bih hteo da se izjašnjavam.
Predsednik naše poslaničke grupe je rekao naš stav. To će umnogome zavisiti od stava poslaničke grupe, odnosno političke stranke G17 plus, jer mi ne želimo da učestvujemo u nekim stvarima koje se ne tiču interesa građana, a koje se, eventualno, tiču samo interesa pojedine političke stranke ili grupe.
Hvala vam.

Zahvaljujem gospodinu Todoroviću.
Reč ima poslanik Paja Momčilov, a neka se pripremi Savo Urošević.

Dame i gospodo narodni poslanici, kao što ste čuli, SRS neće glasati za ovakav predlog budžeta. Mislim da je već dovoljno jasno iz izlaganja mojih prethodnika zbog čega mi to nećemo raditi, ali nije na odmet da se, možda, i sa aspekta jednog lekara analizira Predlog rebalansa koji je večeras pred nama.
Kažu da je budžetski zakon najvažniji zakon za jednu skupštinu. Po interesovanju i odzivu poslanika u ovoj skupštinskoj sali i po broju govornika, to se baš ne bi moglo reći.
Iskoristiću sam početak da ponovo uputim jednu formalnu zamerku predlagaču. Imamo ovde ovaj materijal, preko 300 strana, koji je prilično neuređen, koji ne liči na ozbiljnu tvorevinu jednog ozbiljnog ministarstva. Ako pogledate paginaciju, koja je pisana rukom, ako pogledate na šta sve ovo liči, to stvara sliku neurednosti. Za finansije to ne bi smelo da važi, ljudi barataju brojkama, a brojke su prilično egzaktne. Kad prođete pored Ministarstva finansija, ovog uzurpiranog našeg ministarstva, bivšeg Zavoda za statistiku SRJ, vidite kako je nalickano spolja i iznutra, a pred nas se stavlja ovakav dokument. Veliki je problem ako neko hoće da pronikne u ove brojke, jer su sitna slova i brojke, skoro nečitljivo, prljavo, neuredno, maltene, ovo liči na posleratnu šapirografiju, kada smo imali šapirografe. Pogledajte, ako nisam u pravu, kažite da nisam u pravu.
Kada čovek vidi ko je potpisao, potpredsednik Vlade Ivana Dulić, onda nije ni čudo. To je gospođa koja je, kada je izabrana na mesto potpredsednika Vlade, izjavila da ima tri glavna cilja: prvi, hapšenje generala Mladića, drugi - objedinjavanje demokratskih stranaka da se suprotstave radikalima i treći cilj je nastavak pregovora sa Evropom.
Na stranu to što među tim ciljevima nigde nema nešto što bi se normalnom čoveku učinilo da je primereno našoj sadašnjoj situaciji, kao na primer očuvanje teritorijalnog integriteta naše zemlje, bolji društveni standard, razvoj ekonomije. Nigde toga nema među prioritetima ove dame, pa onda nije ni čudo da se jedan ovakav materijal, koji ne služi na čast predlagaču, nalazi pred nama i mi imamo muke da ga iščitamo.
Moram da ponovim da se često ovde, u Skupštini, govori da smo mi doneli mnogo zakona, a, s druge strane, opet se kaže da aktuelna vlada gospodina Koštunice hoće da zavede red, pravdu i da jača institucije.
Već kod samog budžeta imamo kršenje zakona. Ukazivao sam i ranije na to. Ako pogledate Zakon o budžetskom sistemu, član 5. kaže –budžetska primanja i izdaci moraju biti uravnoteženi. To je aktuelni zakon, koji je donet 2002. godine. Vi kršite svoje zakone ovim fantomskim suficitom. I malom detetu je jasno da je suficit virtuelan, veštački i da je nestvaran.
Da ne nabrajam koliko se duguje građanima za staru deviznu štednju, koliko se duguje poljoprivrednicima za penzije i ostalo, to je jasno svakom normalnom čoveku, u zemlji koja ima dugove narasle na skoro 15 milijardi dolara, a 2000. godine je imala 9 milijardi, tako da je ta priča o nekom suficitu sasvim smešna.
Ono što smo mi kritikovali kod tog virtuelnog suficita jeste to kako je on stvaran. On je stvaran na oduzimanju prava našim pacijentima, našim bolesnicima, na oduzimanju subvencije, u zemlji Srbiji, gde vi u avgustu imate prosečan lični dohodak od 21.925,00 dinara i potrošačku korpu od 26.288,00 dinara. Da li je put da se kreše javna potrošnja uskraćivanje prava bolesnicima, penzionerima i drugim kategorijama građana? Da li je to pravi put, kada se kaže da je u tranziciji najvažnija briga, upravo od vaših mentora to čujete, socijalna politika, da se mnogo brine o adekvatnoj socijalnoj politici?
Ova potrošačka korpa, iako kažete da ste Evropljani, nije evropska korpa, u toj korpi nema izdvajanja za kulturu i za sport. Sada čujemo da će da bude i ta stavka ubačena. Šta će da kaže onaj stanovnik Bele Palanke, koji nema platu ni ovaj prosek Srbije, nego ima 7.000,00 dinara? Nema ni za potrošačku korpu. Ako gledate Beograd, koji ima najviša prosečna lična primanja - od 27.000,00 dinara, videćete da, otprilike, ni u Beogradu nije situacija ista. Odete u Mladenovac, tamo je 16.000,00 prosečni lični dohodak. I vi sada ovde pričate kako imate para, kako je situacija dobra?
Kako naši građani to osećaju? Da li se oni slažu s tim? Ako je dobro državi, moralo bi, kao što je rekao gospodin Krasić, biti bar malo bolje i građanima. Ove hvale koje smo čuli od gospodina ministra da ostavimo. Pogledajte samo šta vam je Savet Evrope rekao 2005. godine u svom dokumentu o reformskom stavu Vlade i o načinu kako ona to ostvaruje. Ja to neću citirati. Pogledajte samo to. Pogledajte šta je rekla Svetska banka i MMF. Od 2002. do 2005. godine korupcija je u porastu i cveta. To je naša realnost. To je realnost u zemlji Srbiji danas i oni lični dohoci od 21.000,00 prosečno za Srbiju, to je realnost. Tako se u Srbiji danas živi.
Po onom što smo sada videli, krši se zakon. Krši se još na jedan način kada posmatrate ovaj budžet. Budžetsku raspodelu i potrošnju u ovoj zemlji niko ne kontroliše. Hajde da vas podsetim: u novembru 2005. godine donet je Zakon o državnoj revizorskoj instituciji, maja meseca je trebalo da zaživi. Ta institucija je trebalo da kontroliše direktne i indirektne korisnike budžeta, da ne nabrajam sada sve. To telo ne postoji. Gospodin ministar kaže – to je stvar Skupštine. Kao da mi ne znamo da je Skupština transmisija Vlade, umesto da je obrnuto.
Ovde je skupštinska većina transmisija Vlade i Vlada kontroliše tu većinu. Nije obrnut slučaj. To je realnost. Ako hoćete da priznate, možete, ako nećete, ne morate.
Hajde da nešto u načelu kažemo o ovom predlogu rebalansa budžeta. Imam ovde ekspoze gospodina Dinkića. On nam je lepo rekao kada smo usvajali budžet da ove godine očekujemo da će suficit na konsolidovanom računu svih korisnika javnih finansija u Srbiji iznositi oko 35 milijardi dinara. Šta imamo danas kao realnost? Petnaest milijardi, ali imamo i drugo. Imamo ekonomsku gimnastiku. Koju gimnastiku? Promenu budžetske metodologije. Sada se glavnica duga ne računa u rashodnu stranu.
Imamo sada promenjenu situaciju. Svi su ukazivali da 55 milijardi, koje su išle na zajedničku državu Srbija i Crna Gora, sada treba preraspodeliti. Imamo, sigurno, ovu dobru prodaju. Socijalisti stalno kažu, mi smo bolje prodali pola, odnosno manje od polovine „Mobtela“ Italijanima, a vi se hvalite ovom prodajom Norvežanima. To su dodatni prihodi, to jeste realnost.
Zašto je napravljena nova metodologija prikaza podataka? Stručnjaci iz Ekonomskog instituta, oko grupe MAT, kažu kratko - sakriti, poravnati, i izgleda da je istina to. Međutim, interesantna je još jedna stvar. U isto vreme naša NBS izlazi s novom strategijom ekonomske politike i zalaže se za ciljnu inflaciju. Svi se mi slažemo da treba očuvati makroekonomsku stabilnost zemlje. Izgleda da je Vlada svojim fiskalnim merama počela da vuče na jednu stranu, a NBS će, monetarnom politikom, da vuče na drugu stranu. Sada mi vidimo da su i jedni i drugi na neki način suprotstavljeni, da će vući suprotne poteze. Čemu to vodi u jednoj zemlji, nisam u stanju da predvidim.
Nacionalni investicioni plan, nekoliko reči samo o njemu. To je jedna farsa, to je svima jasno. On nije postojao uopšte kada smo pričali o budžetu, kada smo usvajali budžet za 2006. godinu. Sada se neko čudi kako se neko nije snašao, pa nije aplikovao svojim programima, pa ga, eto, treba kažnjavati ili ne. Nigde nije bilo govora o njemu, sada se odjedanput pojavio. Jasno je, ja neću to obrazlagati, da je on instrument političke borbe, da danas imate najprimitivniju moguću kampanju koju vode izvesni lideri političkih stranaka po Srbiji, hajde da kažemo imena, gospodin Ilić, gospodin Palma, idu, obećavaju da će da daju državne pare, tobož, kao da iz svog džepa nude.
Bukvalno tako govore, slušao sam svojim ušima i nisam mogao da verujem, u leskovačkom kraju, kada je došao gospodin Ilić u jedno selo i rekao: „Ao, što je ovde prašine, ljudi. Ja ću da vam dam da se izgrade putevi. Kod vas se ništa ne radi, evo, ja Palmi dajem, Palma ima programe“. Da, ima televiziju, celu.
No, da se ostavimo i tog nacionalnog plana, o njemu je dosta govoreno, i drugi će sigurno govoriti.
Kaže se nama, radikalima, da mi kritikujemo sve živo, a evo, sve što sam do sada rekao kao kritiku, sve su to rekli Međunarodni monetarni fond, Svetska banka, Savet Evrope. Evo da vam kažem još nekoliko stvarčica.
Interesantno, u slovenačkom listu „Finans“ objavljen je komentar „Radikalno uništavanje Srbije“. Izvesni gospodin Miroslav Prokopijević, profesor javnog izbora i evropskih studija, iz Beograda, dao je intervju. Ono što je realnost, kada gledamo ove sumorne brojke o ličnim dohocima, potrošačkoj korpi, od 2000. godine, jeste da je Evropa dala oko četiri milijarde evra pomoći. Pet do šest milijardi evra je dato kroz zajmove, a investicije su oko pet milijardi evra. Mi se pitamo, ako je sve to stiglo ovde, a imamo ovakvu ekonomsku situaciju kod stanovništva i ako to uporedimo, tu nešto nije u redu.
Evo šta kaže gospodin Prokopijević: „Demokratske snage su svoju osnovnu energiju potrošile na korupcijsko bogaćenje i sitničarske svađe, a, uprkos cvetajućoj korupciji, nijedna od korupcijskih afera nije dobila sudski epilog, jer među demokratskim snagama vlada saglasnost, jer svi kradu i krše zakon, nikog ne šalje u zatvor. To je među biračima napravilo utisak da su političari demokratskih stranaka nevaljalci i sitni profiteri."
Nije napravilo utisak, to je verovatno istina. Znači, korupcija razjeda društveno biće ove zemlje i ona ovde galopira kao pošast. Šta kaže još taj gospodin?
Kaže ovako: „Pošto nije bilo ozbiljnih reformi koje bi omogućile da većina državljana Srbije žive mnogo bolje, jasno je da većina živi loše jer je prosečna mesečna plata 250 evra. Što je još gore, neće biti bolja situacija za 10 do 15 godina“. Znači, to govori neko iz vaših grupacija evropejaca, čovek koji daje ovakve stavove, i to objavljuju Slovenci, pre dva-tri dana.
Zatim, kaže ovako: „Iz privatizovanih preduzeća je otpušten višak zaposlenih. Zbog proračunskih ograničenja je porastao broj preduzeća u stečaju, a grinfild ulaganja, koja bi mogla da naprave nova radna mesta, bila su niska i posle 2000. godine nisu nijedne godine premašila 150 miliona evra."
Znači, od temelja pa do krova da digneš fabriku, evo kako stoje investicije, a to je pravi put kako se može steći ekonomski prosperitet, neću da kažem blagostanje.
Nacionalni investicioni plan bi trebalo time da se bavi a ne ovim čime se bavi. Moji partijski drugovi su jasno kazali da je to nešto što su već odradili, pa sad hoće njime da dobiju pokriće za ono što su obećavali, davali i radili.
Nacionalni investicioni plan je, kaže ovaj gospodin, to je vaš drugar, „mrtvorođenče“. „Taj plan je kako privredno, tako i političko mrtvorođenče. Privredno je duboko promašen jer će zbog inflacije, potrošnje sredstava, rasta korupcije i crpljenja snage države doneti samo štetu. Poboljšanje će biti privremeno, a situacija, kada se potroši 1,5 milijarda evra, teža.‛' Jasno se uočava da korupcija ovde cveta, da će ona jesti i ova sredstva koja sada stoje na raspolaganju, koja se ulažu na ovakav način. Znači, ne u podizanje kapaciteta i snagu ekonomije, nego na potrošnju.
Da se ostavimo ovih citata, da ne budu uvek krivi radikali, ovo govore tzv. Demokrate, i još to govore Slovencima. Nema tu nikakve zabune.
Nekoliko napomena o zdravstvenom delu cele ove priče. Meni je jako teško da tumačim ove stavke. Stavke su nejasne i nerazumljive. Pitanje je zašto sada, rebalansom budžeta, usluge po ugovoru rastu za 170 miliona dinara. Ko će to nama da objasni? Evo, ovaj gospodin ovde koji izigrava ministra, otišao je. Ovde nema rasprave. Ovde ne možeš da pitaš, ovde ne možeš da dobiješ odgovor. Ovde se vodi svojevrstan razgovor gluvih. Ja, evo, pitam sa ovog mesta, ako će neko da se udostoji od ovih dama, ne znam šta je njihova uloga, sede ovako skrušeno, šta je to nagnalo zakonodavca da podigne za 170 miliona usluge po ugovoru? Koje su to usluge? Uopšte ne znamo. Nema tu ničeg objašnjenog. To je onako dato.
Ima sad tu jedna stavka - donacije i transferi ostalim nivoima vlasti, pa, donacije nevladinim organizacijama. Kad napišete «nevladine organizacije», mi ne znamo šta su. Vidimo da je poslednja stavka - budžetski fond za finansiranje Crvenog krsta. Znači, Crveni krst otpada, možda Savez slepih, možda Savez gluvih, možda hendikepirani, ali mi to ne vidimo. Tu se kaže – nevladina organizacija. Nevladinih organizacija ima na stotine.
Ne može neprecizno da se piše ovako ozbiljan dokument. Mi moramo da znamo tačno gde će pare da idu. Ako nećete da pišete, onda morate da izađete i da nam objasnite. Vi to ne činite. Ne interesuju vas ni poslanici ni narod.
Imate „više interese“ - da se vrati dug Međunarodnom monetarnom fondu, i to je suština onog fiktivnog suficita kojim se ponosite. Kao što su i devizne rezerve nagomilane samo kao garant MMF-u i Svetskoj banci da će naši dugovi biti vraćeni, i ništa drugo. Vi cedite izmučeni srpski narod, i dalje ga osiromašujete, zarad interesa Zapada i to je suština ovoga dokumenta i budžeta. Nema tu velike perspektive, iskrene i prave, za dobrobit srpskog naroda. To treba kazati i to je istina. Kad iz vašeg tabora zamerke stižu na ovakav način, onda je to potpuno jasno.
Hoću da ukažem na samo jednu stvar gde niste bili u pravu. Evo vam plan Fonda za osiguranje, koji je trebalo da obezbedi u suficitu 10 milijardi dinara. Šta se dogodilo, jer imamo sada, rebalansom, 6 milijardi? Znači, nerealno je, otimali ste se tamo gde nije trebalo, uzimali ste bubrežnim bolesnicima, uzimali ste nadoknade za bolovanje ljudima. Probijeni su troškovi. Ta nerealna priča, ta laž kazana ovde, da će biti 10 milijardi na račun zdravstva, pala je. Evo, sada ste jedva namakli 6 milijardi. Ali, šta je poraslo u troškovima? Ako se govori o reformama u zdravstvu, onda reforme treba da nose primarni zdravstveni sektor, koji je glavna okosnica zdravstvenog sistema, a on je i kroz ovaj budžet, i kroz prethodne budžete depresiran.
Evo jednog primera koji nema veze sa budžetom. Danas na Kopaoniku više hiljada lekara opšte medicine ima svoj najveći skup i slavi 40 godina postojanja.
Šta mislite, da li je neko iz vlasti otišao da tim ljudima čestita jubilej, da im zahvali za ono što su 40 godina mukotrpno radili, ili nije? Naravno da nije. Ne mora da ode ministar, ali postoje zamenici ministra. Niko nije otišao da ih pozdravi. Jasno je zašto, ne smeju, ne smeju da se pokažu. Nije sada mesto da se priča zbog čega i kako. To je ono što je naša tužna realnost.
Hoću ovde da kažem da je sekundarna i tercijarna zaštita ponovo probila troškove, lekovi su ponovo probili troškove. Sa farmaceutskim lobijem moraš biti dobar i moraš slušati naloge. Zar nismo donosili džabe Zakon o agenciji za lekove, da omogućimo profit farmaceutskom lobiju. To se probija uporno, a, naravno, očekuje se smanjenje troškova primarne zdravstvene zaštite. Ovo krečenje i restauracija, to je tekuće održavanje, to nije reforma.
Govori se o nekim automobilima. Prošle godine je trebalo 200 automobila da uđe za zdravstvenu službu, 78 za hitnu pomoć. Ministar se slikao sa prvim automobilima koji su došli.
Šta je s njima? Kao da ne postoje. Gde je 200 automobila? Mogao bih da uputim pitanje dvema osobama iz Ministarstva, jednoj dami i jednom gospodinu koji su vodili taj projekat, gde se dedoše automobili.
Neću da pričam o borbi protiv pušenja, odjednom se sedam milijardi dinara uzima od kredita. Sedam milijardi ide u stavku za fiktivnu borbu protiv pušenja, ogromne sume, nerazumljivo, neobrazloženo.
Da ne bih dužio, hoću da kažem da je ovo o čemu priča Ministarstvo fingiranje reforme. Ono se ne bori sa kardiovaskularnim bolestima, mi ovde bukvalno ginemo i najgori smo u čitavoj Evropi, imamo drugu epidemiju karcinoma, o tome se ne govori, a priča se o reformi. Izgleda da je centar korupcije u zdravstvu, te krupne tenderske korupcije.
Više stranaca je ponovilo tu činjenicu i vi sada imate situaciju da se za ove radove koji su najavljeni Investicionim planom ide na jednog izvođača na tenderu koji će da ima podizvođače. Šta to znači? Ministar raspisuje tender, ministar bira, određuje ko će dobiti tender i sve nabavke u zdravstvu, u medicini, idu preko Ministarstva.
Potpuno je jasno da je reč o ugrađivanju, kada biraš jednog koji je već naslikan, nagađa se ministar s njim, a posle, kada se podizvođači rašire, onda će da se nagađaju sa lokalnim moćnicima i gardom ministra.
Kako izgledaju radovi? Prođite Nemanjinom, pa pogledajte asfalt koji su onako dugo radili. Svuda gde je zanavljan asfalt, za godinu dana će se ponovo vršiti reparacije.
Zbog svega toga, srpski radikali neće glasati za ovaj rebalans budžeta, jer nije zamišljen da bude za dobrobit naroda, da omogući narodu da mu bude lakše, nego je koncipiran da bude u službi stranih ekonomskih faktora.

Reč ima narodni poslanik Sava Urošević, a neka se pripremi Milan Stevović.

Poštovani predsedavajući, poštovani predstavnici Ministarstva, dame i gospodo poslanici, Poslanička grupa G17 plus će glasati za ovaj predlog rebalansa, a ja ću ukratko da objasnim razloge zbog kojih se Poslanička grupa G17 plus odlučila na ovakav potez. Imali smo iscrpnu elaboraciju ministra, a ja ću da probam da posvetlim neke stvari o kojima ministar nije dovoljno govorio.
Za dve i po godine koliko traje ovaj saziv, odnosno koliko traje ova vlada, ovo je šesti zakon o budžetu. Usvojili smo tri budžeta i ovo je treći rebalans. Ako bismo sve te zakone hronološki poređali, mogli bismo da uočimo jedan trend poboljšanja kvaliteta, počev od budžeta za 2004. godinu, preko rebalansa, pa do ovog rebalansa za 2006. godinu.
Ukratko bih se osvrnuo na ranije predloge budžeta i rebalansa, s tim da vas podsetim da smo u tim budžetima videli puno stvari koje su bile potpuno zaboravljene u javnim finansijama Srbije. Govorio bih o suficitu kao kategoriji koja se posle ko zna koliko godina prvi put pojavila u budžetu za 2005. godinu.
Govorio bih o smanjenju javne potrošnje, koja se isto tako pojavila i omogućila suficit budžeta. Ono što je, takođe, pozitivno i novo to su ne samo zakoni o budžetu, nego i ostali zakoni koji su doneti iz oblasti finansija, na predlog Ministarstva finansija, to su zakoni koji su omogućili rasterećenje privrede, a samim tim i proširenje baze za prikupljanje poreza, jer je poznato da su u svim budžetima poreski prihodi procentualno najveći prihodi. U srpskom budžetu je to preko 80%, najčešće i blizu 90% otpada na poreske prihode.
Šta je omogućilo ovaj rebalans budžeta? Ovaj rebalans budžeta omogućilo je ostvarenje budžeta za 2006. godinu. Mi smo pre budžeta za 2006. godinu doneli budžete za 2004. i 2005. godinu i pokazalo se da su to bili održivi budžeti, a ostvarenje u prvih osam meseci budžeta za 2006. godinu je bilo proporcionalno vremenskom periodu, tako da su prihodi budžeta ostvareni sa 66%, što je, otprilike, dve trećine protekle godine, odnosno tačno, jer za osam meseci je proteklo dve trećine godine.
Poreski rashodi su isto tako ostvareni proporcionalno vremenu, a u skladu sa Predlogom budžeta. Razlika se pojavila, 32 milijarde suficita, na osam meseci. Ako se to projektuje na celu godinu, biće oko 49 milijardi, što je povećanje u odnosu na projektovani suficit za 10 milijardi dinara. To je nešto što je omogućilo da se razmišlja o suficitu. O suficitu je moglo da se razmišlja i na osnovu toga što su makroekonomski parametri u Srbiji postali stabilni.
Došli smo do toga da su devizne rezerve u Srbiji 10,5 milijardi dolara, došli smo do toga da će najverovatnije inflacija biti jednaka projektovanoj, odnosno jednocifrena, a iz izlaganja ministra danas smo čuli da postoji mogućnost da inflacija u ovoj godini bude i manja od 9%. Došli smo do toga da su realne plate u Srbiji porasle za oko 9% i, ono što je posebno karakteristično u svemu tome, to je da je rast plata u privredi brži nego rast plata u vanprivredi. Već je druga godina kako se to dešava, a inače, za neki period od ranije to nije bilo karakteristično.
Porast prihoda u rebalansu budžeta iznosi 33 milijarde i 369 miliona, što je 6,84% više u odnosu na prihode projektovane Predlogom budžeta. Najveća stavka porasta je ekonomska klasifikacija 74, to su neporeski prihodi i njihovo povećanje je 44 milijarde i 700 miliona. To je neusaglašeno, a neko bi mogao da pomisli da je javna potrošnja porasla za toliko.
Ako pogledamo strukturu porasta rashoda po rebalansu budžeta, utvrdićemo da se na rashodnoj strani pojavljuje jedna nova kategorija, a to su – kapitalni izdaci za realizaciju Nacionalnog investicionog plana, u iznosu od 33 milijarde i 31 milion dinara, što je 57% i malo više od ukupnih povećanja rashoda. Pažljivom analizom, utvrđujemo da rashodi koji su standardni u budžetu rastu za 5,4%, ili 24 milijarde, što je manje od prihodne strane.
Mišljenja sam, u našem narodu se to kaže, da je mnogo teže napraviti prihodnu stranu, a lakše stranu trošenja. Zato bih ja svoju elaboraciju i jedan deo svog vremena posvetio prihodnoj strani i strukturi prihodne strane.
Već sam kazao da stavka koja je najviše porasla u prihodnoj strani jesu – neporeski prihodi. Inače, ako gledamo poreske prihode, koji u rebalansu budžeta iznose 87%, utvrdićemo neke promene u odnosu na Predlog budžeta za 2006. godinu. O čemu se radi?
Radi se o tome da se poreski prihodi u Predlogu budžeta i Predlogu rebalansa razlikuju za nekih 2,5%, odnosno odnos između Predloga budžeta i rebalansa je 97,6%, što se tiče poreskih prihoda.
Ako uđemo u strukturu svega toga, onda vidimo ono što je posebno interesantno – da se PDV, odnosno da se planira da prihodi od PDV-a budu za 7,3% manji nego što su planirani u Predlogu budžeta. Šta se desilo?
Poznato je u svetu, iz zemalja koje su ranije od nas uvele PDV, da je druga godina njegove primene karakteristična po tome da prihodi od PDV padaju i njihovo učešće u bruto društvenom proizvodu se smanjuje u odnosu na prvu godinu primene PDV.
Takođe, poznata je i činjenica da PDV u Srbiji koji proističe od uvoznih proizvoda ima ukupno učešće od 60% u ukupnom PDV, a učešće od domaćih proizvoda je u vrednosti 40% ukupnog PDV.
Pošto smo u ovoj godini imali jačanje dinara, onda je jasno zašto se prihodi PDV jednim delom smanjuju – jer je nivo cena uvoznih proizvoda niži zbog promene kursa. Imamo apresijaciju dinara u ovom periodu.
Akcize će biti uvećane za neku malu vrednost, a carine se smanjuju. Zašto se smanjuju carine?
Carine se smanjuju jer se smanjuje carinska osnova, iako već drugu godinu imamo konstantan rast izvoza. To je veoma bitno za makroekonomsku stabilnost i u evrima taj rast iznosi 26,2%. Ali, smanjio se kurs dinara prema evru, pa su se i carine smanjile za nekih 4,5%. Ono što raste je porez na dohodak građana.
U vezi s tim bih istakao o čemu se radi. Zna se da ova vlada, odnosno Ministarstvo finansija, koje vode ljudi iz G17 plus, ispunjava svoja predizborna obećanja time što smanjuje opterećenja na lična primanja.
Logično, iza toga bi sledilo da se smanji i porez za dohodak građana. Međutim, mi imamo, doduše, minimalno ali jedno povećanje poreza na dohodak građana, što je posledica veće osnovice koja je obuhvaćena tim porezom na dohodak građana.
(Predsednik zvonom opominje poslanike.)
Porez na dobit preduzeća je prihodna stavka koja je najviše porasla. To je posledica poslovanja preduzeća u znatno stabilnijim uslovima, smanjivanja sive ekonomije i toga što su preduzeća, praktično, prinuđena da iskazuju svoj pravi poslovni rezultat, jer sa lošim bilansima kod banaka više ne mogu da dobiju kredite, a privreda je u takvom stanju da bez kredita ne može da se razvija dalje.
Na kraju, šta bi moglo da se kaže o svemu ovome?
Do sada smo imali razvojne budžete, budžete sa suficitom.
Novina kod ovog rebalansa jeste što ovoga puta imamo programski budžet i, praktično, imamo planiranje za dve godine, dok Ministarstvo teži da to planiranje bude za pet godina. Zato će na računu budžeta na kraju 2006. godine biti 110 milijardi, jer su to sredstva planirana za potrošnju u idućoj godini.
Uvođenjem kapitalnih izdataka za realizaciju Nacionalnog investicionog plana od 33 milijarde i onim što je bilo planirano u budžetu za 2006. godinu, imamo učešće kapitalnih investicija u društvenom proizvodu, ove godine, za 3%.
Poznato je da je potrebno da kapitalne investicije budu, otprilike, oko 5% društvenog proizvoda da bismo imali održiv razvoj. Ove godine je to 3%, a za iduću godinu je planirano 6% i očekuje se da će taj trend biti zadržan i u narednim godinama.
Smatram da sam izneo dovoljno razloga da, pored Poslaničke grupe G17 plus, koja će sigurno glasati za ovaj zakon, i druge poslaničke grupe glasaju za rebalans budžeta. Hvala. (Aplauz.)