Dame i gospodo narodni poslanici, pre svega, čestitam vam svima na izboru i želim uspešan rad na donošenju zakona, u interesu naših građana i sprovođenja reformi u društvu, koje će Srbiju brže voditi putem evropskih integracija.
Na samom početku svog rada, ovaj saziv Narodne skupštine našao se i pred izuzetno teškim, važnim i odgovornim zadatkom. Pregovori o budućem statusu Kosova i Metohije, koji se od kraja 2005. godine vode pod okriljem UN, ulaze u svoju završnu fazu. Specijalni izaslanik generalnog sekretara UN gospodin Marti Ahtisari predao mi je 2. februara svoj predlog rešenja budućeg statusa Pokrajine, ujedno i pozvao našu delegaciju na novu rundu pregovora u Beču, zakazanu za 21. februar.
O Ahtisarijevom predlogu i odlasku našeg pregovaračkog tima u Beč mora da se izjasni Narodna skupština kao najviši organ vlasti u Srbiji. Sa liderima parlamentarnih stranaka sam pre nekoliko dana postigao dogovor da se, uz poštovanje zakonskih rokova, ubrza proces konstituisanja Narodne skupštine, a da naš pregovarački tim pripremi za Vladu nacrt skupštinske rezolucije o Ahtisarijevom predlogu.
Taj nacrt se danas nalazi pred vama, poštovani narodni poslanici, i uveren sam da otvara put važnim odlukama, koje je potrebno doneti na ovoj sednici.
Od samog početka pregovora o budućem statusu Kosova i Metohije Srbija je vodila jasnu, doslednu i jedinstvenu politiku, čiji je temelj odbrana suvereniteta, teritorijalnog integriteta zemlje, u skladu sa načelima međunarodnog prava i politikom strpljivog traganja za razložnim kompromisom.
Albancima na Kosovu i Metohiji nudimo sve na šta imaju pravo u okviru civilizovane, demokratski uređene države – suštinsku autonomiju, koja će im omogućiti da samostalno odlučuju o gotovo svim pitanjima svog svakodnevnog života, uz obnovu ekonomskih veza sa centralnom Srbijom i spremnost da pomognemo privredni oporavak Pokrajine, ali i od albanskih lidera na Kosovu i Metohiji i od međunarodnih činilaca koji su tamo danas, ili će biti sutra, tražimo da prestanu progon i diskriminacija Srba u Pokrajini, da oni ponovo dođu do svojih osnovnih prava i da im se omogući normalan život.
Tek kada se to ostvari, nastaće uslovi za povratak našeg stanovništva koje je moralo da napusti svoje domove.
Tražimo i da se, najzad, istinski, a ne samo na rečima, zaštite naše crkve i manastiri u Pokrajini, da Srpska pravoslavna crkva ponovo može da nesmetano deluje na Kosovu i Metohiji i da živi sa narodom, kao što je to činila vekovima, i da se na pravedan način reše pitanja naše javne i privatne imovine.
Poštovani narodni poslanici, u javnosti je već dosta rečeno o Ahtisarijevom predlogu, čija je suština nesumnjiva. To je u osnovi plan koji otvara put nezavisnosti Kosova, čime se krše suverenitet i teritorijalni integritet naše zemlje koje Ahtisari uopšte u svom predlogu ne pominje.
Prihvatanje tog predloga bi stoga imalo protivustavni karakter, na šta se jasno ukazuje u Nacrtu rezolucije, koji vas zato poziva da odbacite stavove iz Predloga Specijalnog izaslanika Generalnog sekretara UN kojima se krši suverenitet i teritorijalni integritet Republike Srbije kao međunarodno priznate države. I mnogi drugi elementi Ahtisarijevog predloga, oni koji se odnose na decentralizaciju i prava srpske zajednice, na opšta pitanja bezbednosti, na zaštitu crkava i manastira, na javnu svojinu i privatizaciju, nisu povoljni za nas i daleko su od stavova koje je naš pregovarački tim s punim pravom zastupao na Bečkim pregovorima.
Uprkos tome, potpuno sam uveren da Srbija treba da učestvuje na pregovorima u Beču 21. februara i iznese kako nedvosmisleni stav naše države prema Ahtisarijevom planu, tako i ono što mi nudimo kao pravednije i politički realističnije rešenje, i u pogledu samog statusa, kao i o svim bitnim pitanjima za opstanak našeg naroda na Kosovu i Metohiji.
Od samog početka političkih razgovora o budućem statusu Kosova i Metohije, Srbija se zalagala za to da se pregovorima i dijalogom dođe do sporazumnog, obostrano prihvatljivog rešenja. To nije trenutna taktika, već strateško opredeljenje, jer samo kompromisno rešenje do koga se dođe pregovorima može da ima trajni karakter i da vodi do regionalne stabilnosti, koja je vitalni interes svih zemalja Zapadnog Balkana i preduslov njihovog bržeg priključenja EU. To bi trebalo da bude jasno svima, i kod nas i u svetu, pogotovo u ovom trenutku kada se u Prištini održavaju demonstracije protiv pregovora i kada se ponovo preti talasom nasilja protiv Srba.
Srbija je nepokolebljivo protiv svakog nametnutog rešenja i danas nije u tome potpuno usamljena, ali upravo zato moramo biti spremni na konstruktivno učešće u pregovorima, sa istom strpljivošću i čvrstinom koju smo pokazivali do sada. Uvek ću na to biti spreman, jer sam duboko uveren da je to najbolji put za odbranu suvereniteta naše zemlje i zaštitu interesa našeg naroda na Kosovu i Metohiji.
Poštovani poslanici, još jednom ću ponoviti da Srbija ne prihvata nezavisnost Kosova i Metohije, da želi mirnim putem i političkim pregovorima da dođe do obostrano prihvatljivog rešenja. Samo tako ćemo dosledno braniti integritet naše zemlje, dignitet našeg naroda, ali istovremeno i našu evropsku budućnost.
Zahvaljujem vam se na pažnji.

Molim predsednika Vlade Republike Srbije dr Vojislava Koštunicu da nam se obrati.

Poštovani narodni poslanici, pre svega, svima vam čestitam na izboru, na konstituisanju novog parlamenta, kojem, takođe, svesrdno želim uspešan rad, za dobro naroda i države Srbije.
Danas Narodna skupština, svojom rezolucijom, treba da odgovori na Predlog Martija Ahtisarija o budućem uređenju AP Kosovo i Metohija, koji je on doneo u Beograd 2. februara.
Predlog rezolucije, koji se nalazi pred vama, utvrdila je na jučerašnjoj sednici Vlada, na osnovu teksta koji je pripremio Državni pregovarački tim o budućem statusu Kosova i Metohije, a posle konsultacija obavljenih sa strankama zastupljenim u ovom parlamentarnom sazivu.
Odmah da kažem, dobro je znano da nijedan naš naraštaj nije mimoišlo pitanje Kosova i Metohije. Odgovor Srbije danas, u njenom najvišem predstavničkom telu, mora zato da izrazi volju i interes sadašnje generacije, da nužno vodi računa o interesima budućih generacija, kao i o onome što su prethodni naraštaji tokom vekova činili zastupajući i braneći državne i nacionalne interese Srbije. Pođimo zato redom, od načina i dana dolaska Martija Ahtisarija sa njegovim predlogom.
Ceo svet je znao da su se u Srbiji 21. januara održali parlamentarni izbori, sa svrhom da država dobije novi parlament i novu vladu. Ravno jedanaest dana nakon održanih izbora, dok još nije bio završen ni izborni proces, a kamoli konstituisani državni organi, Ahtisari je, bez bilo kakvih konsultacija ili dogovora sa Beogradom kao domaćinom, sam odlučio da dođe i svoj predlog uruči.
Ovde nije reč o pitanju elementarnog državnog protokola, već o nečemu mnogo dubljem i ozbiljnijem. Reč je o nameri da se tako sudbonosni predlog donese u Srbiju baš u trenutku kada dve od tri ključne institucije vlasti, Skupština i Vlada, nisu konstituisane. Zato je naša dužnost da i ovde, u Skupštini, ukažemo i na same okolnosti Ahtisarijevog dolaska u Beograd.
Naravno, neuporedivo je važnije da sada razmotrimo i ocenimo šta je to u Beograd doneo Ahtisari.
Najkraće rečeno, uručen je predlog o rasparčavanju Srbije. Uručen je predlog da se Srbiji otme 15 odsto teritorije.
Uručen je predlog da se protivno volji Srbije promene njene međunarodno priznate granice. Uručen je predlog kojim se na primeru Srbije poriče Povelja UN, gaze načela međunarodnog prava, prenebregava volja naroda Srbije iskazana na referendumu i ignoriše Ustav Srbije.
Sadržina uručenog predloga nedvosmisleno pokazuje da je Ahtisari, umesto da se bavi pitanjem uređenja Pokrajine Kosova, prekršio svoj mandat i otvorio pitanje državnog statusa Srbije.
U stvari, to je predlog kako da se Srbiji oduzme deo njene teritorije i prekroje njene granice, da bi se na njenoj teritoriji stvorila još jedna, druga albanska država.
Ako se jednoj suverenoj državi uruči ovakav predlog, onda je jasno da iza svega ne može da stoji i ne stoji nikakvo valjano obrazloženje, nikakav pravi argument, osim argumenta sile i prava jačeg.
Poštovani narodni poslanici, danas je naša dužnost da stvari nazovemo pravim imenom. Naša je dužnost da, dajući jasan odgovor, odbijemo da sami budemo saučesnici u uzmicanju prava pred silom. Potrebno je da ceo svet zna da se ovde ne radi ni o čemu drugom nego o otvorenom i grubom nasrtanju na integritet jedne demokratske evropske države.
Posebno začuđuje i zabrinjava upornost kojom se baš od Srbije traži nešto što nijedna država nikada ne može dati, ako neće da izgubi svoju državnost, svoj identitet, svoje mesto među ljudima i narodima. Odbacujući argument sile i prava jačeg, Srbija poručuje da se priklanja sili pravde i da za nju važi samo argument prava.
To na srpskom i na svakom drugom jeziku, jednostavno rečeno, znači da je Kosovo i Metohija sastavni i neotuđivi deo Srbije, to znači da Kosovo ne može da bude nezavisno, čak i ako bi silom i pravnim nasiljem bilo oteto, jer ono što je oteto uvek ostaje oteto, kao što bezakonje nikada ne može da se preokrene u zakonitost. Tako nešto Srbija ne dopušta i ne sme da dopusti.
Dok se god Srbija bude držala prava i pravde, Kosovo će biti njeno. Dok se drži ovih načela, Srbija neće biti ni poražena, ni ponižena.
Mi ne sporimo činjenicu da, kada je reč o sili, mnogi imaju prednost u odnosu na Srbiju, ali smo odlučni da nikome ne damo prednost kada se radi o pravu i pravdi.
Poštovani poslanici, čvrsto sam uveren da delite mišljenje da je neprihvatljiv zahtev da se otimanje dela Srbije, i to ne bilo kog dela Srbije, već Kosova i Metohije, izvrši rukama Srbije, da se izvrši u njeno ime i na račun njenog elementarnog dostojanstva.
Pošto je Ahtisarijev predlog po suštini i po formi protivpravan i nelegitiman akt, Narodna skupština Srbije, sa mirnim i punim pouzdanjem u načela prava i pravde, jednostavno treba da odbaci sve odredbe iz ovog predloga kojima se krši suverenitet i teritorijalni integritet Republike Srbije i to je upravo ono što piše u rezoluciji koja je pred vama.
S druge strane, Srbija je uverena da raspolažemo najjačim mogućim oružjem za sve dalje razgovore koji će se odvijati u Beču. To nepobedivo oružje čine pravo i pravda. Zato su zaludni svi pritisci i besmislene su sve ponude i sve ono što neki nazivaju šargarepama kako bi Srbija odustala od ovih principa. Jednostavna istina glasi – za Kosovo ne postoji nadoknada.
Ići ćemo u Beč da objasnimo da je Srbija spremna na svaki razuman kompromis i dogovor sa svakim ko poštuje načela na kojima je ustrojen međunarodni poredak. To je, takođe, veoma važna sadržina rezolucije koja se nalazi pred vama. Od najveće važnosti, to mora da ostane zabeleženo i zapamćeno, a to želim posebno još jednom da istaknem, jeste da je Srbija albanskoj nacionalnoj manjini na Kosovu i Metohiji ponudila najveći mogući stepen autonomije. Gruba je neistina da je, navodno, Srbija rekla samo šta neće, a ne i šta hoće. Rekli smo, napisali i potpisali da Srbija nudi albanskoj nacionalnoj manjini najveći mogući stepen autonomije. Ponudili smo podroban i dobro obrazložen predlog te autonomije u platformi Državnog pregovaračkog tima, još 5. januara prošle godine, i izrazili spremnost na svaki razgovor o onome što predlažemo.
Podsetili smo tada, kao što i sada podsećamo, da evropski i svaki drugi demokratski standardi nalažu da nacionalne manjine svoja prava, bilo pojedinačna, bilo kolektivna, ostvaruju isključivo kroz različite stepene autonomija i sistema manjinskih prava, a ne kroz razbijanje postojećih državnih celina.
Onaj ko sve ovo odbija i hoće silom da rasparčava Srbiju mora biti svestan da preuzima odgovornost za sve posledice svog nasilja. On, takođe, mora biti svestan toga da Kosovo nipošto nije jedinstven slučaj, koji dopušta da se poigra sa načelom nepovredivosti granica, da bi se u drugim slučajevima to načelo, tobože, poštovalo. Naprotiv, bacanjem tog načela pod noge u slučaju Kosova, stvorio bi se krajnje opasan presedan. Nije slučajno što se ovom pitanju krajnje odgovorno pristupa i raspravlja u političkoj javnosti pojedinih zemalja, i to u sasvim opravdanom strahu od starih i još više novih državotvornih pretenzija njihovih nacionalnih manjina.
Ovo su, poštovani narodni poslanici, jednostavne i nesporne istine od kojih se, ma šta se govorilo i činilo, ne može pobeći.
Najzad, na samom kraju, stvarima se možda može prići na sasvim drugačiji način. Šta je to što bi bilo ko, iole nepristrasan, mogao da zameri našem predlogu za rešenje problema Kosova i Metohije? Da li možda kršimo neki evropski standard ili neko načelo međunarodnog prava? Da li možda uskraćujemo neko pravo albanske nacionalne manjine? Šta je to što je sporno u našem zalaganju da se poštuje međunarodno pravo, da se poštuje Povelja Ujedinjenih nacija, da se poštuje princip suvereniteta i teritorijalnog integriteta? Srbija, moram reći, još nije čula nijedan razgovetan i dostojan odgovor na ova pitanja.
Na kraju, poštovani poslanici, prirodno pripadate različitim strankama, imate o mnogim pitanjima, pa i o Kosovu, različita mišljenja. Pored toga, sve vas pozivam da danas, kada se Srbija suočava s ovim sudbinskim pitanjem, postignete saglasnost. Kosovo je pitanje Srbije, srpskog naroda i daleko je starije od naših trenutnih uverenja. Danas je važan istorijski dan. Pred Bogom i ljudima, moramo još jednom pokazati odlučnost i najčvršću volju da Srbija ostane ono što mora biti, država u svojoj punoj celovitosti, nepokolebljivo privržena slobodi, pravu i pravdi i na visini svoje istorijske sudbine.

Zahvaljujem gospodinu predsedniku Vlade. Nastavljamo rad u skladu sa redosledom davanja reči.
Dajem reč predsedniku Poslaničke grupe Srpske radikalne stranke, narodnom poslaniku Tomislavu Nikoliću.

Dame i gospodo narodni poslanici, mi danas ponovo razgovaramo o Kosovu i Metohiji, istina sa nešto više činjenica nego na prošloj sednici Narodne skupštine, ali očigledno sa istim stavovima koje smo imali tada, sa istom željom, istim pravima i istim obavezama koje smo imali tada.
Ako se pitate kako će glasati srpski radikali, naš glas za Kosovo i Metohiju u sastavu Srbije dat je na jednoj sednici Narodne skupštine i nikada, ali nikada, ni zbog kojih razloga ne može da bude povučen. Ako je potrebno da još jednom čujete ono što mi mislimo posle ovih nekoliko meseci pregovora, evo, i to smo spremni da vam kažemo.
Srbija je mala zemlja, na najlepšem mestu na svetu i svi su narodi dobri, i svi su narodi lepi, i svi su pošteni, i svi su pravični, ali nekako je Bog Srbe odredio da budu najpravičniji. I zato Srbija ima probleme koje drugi nemaju. Ali, toliko mala da da svoju teritoriju – nije. Toliko mala da ima predsednika ili predsednika Vlade koji će dati svoju teritoriju – nije, jer kakvi su da su, iz ovog su naroda proistekli, a ovaj narod, s izuzetkom nekih koji možda mogu da uđu u Parlament, ali ne mogu da budu na najvišim državnim funkcijama, takve ne rađa i Srbija nije šaka zobi da je gladni konji pojedu kad god im se prohte.
Srbija je zemlja, samo je sebi napravila nekoliko problema. Čini mi se, gurkani sa Zapada, politički suparnici Slobodana Miloševića, a i koalicija SRS–SPS, političku borbu shvatili su kao borbu na život i smrt. U tu borbu uložili su više nego što je smelo da se ulaže, u tu borbu uložili su toliko da danas, sedam godina posle smene vlasti, sve argumente za srpska propadanja traže od sedam godina na dalje, nikako i u onome što su sami činili.
Srbija je zemlja u kojoj demokratiju, uvoznu demokratiju, već nekoliko godina uvode predstavnici Evropske unije, predvođeni Amerikom. Srbija je zemlja koja nikada ne može da ima normalne izbore, zato što ste vi, draga gospodo iz DOS–a, u stanju da kažete građanima Srbije – ako mi pobedimo na izborima, mi ćemo sa našim prijateljima iz EU da odbranimo Kosovo i Metohiju, a ako pobedi Srpska radikalna stranka, nama će Kosovo i Metohiju da otmu. Pa vam nešto narod ne poveruje, a vi ne uputite ni izvinjenje narodu, u času kada je očigledno da imate neki sukob sa svojim prijateljima u EU, da nešto nije u redu, da Srbiji vaši prijatelji otimaju deo teritorije, a da vi ne znate šta da prigovorite svojim prijateljima, da su oni i dalje za vas uzor.
Mi, naravno, nemamo šta da prigovaramo vašim prijateljima, tuđim prijateljima se ne prigovara. Mi se obraćamo onima koji se već izjašnjavaju kao neprijatelji Srbije.
Danas su nam govorili predsednik države i predsednik Vlade. Svako je pozdravljen aplauzom svoje poslaničke grupe. Toliko smo se mi u Srbiji podelili. Mi imamo predsednika Republike kome aplaudira samo njegova poslanička grupa, ne ni svi članovi iskreno, pratio sam.
Vi kažete da smo, odnosno da je rešenje nepovoljno, vi kažete da treba da se brani Kosovo i Metohija, a otkud mi u situaciji da branimo Kosovo i Metohiju kada imamo Povelju Ujedinjenih nacija, kada je svet sazdan na Povelji UN, kada je naša demokratija u ovoj sali sazdana na Povelji UN? Ako branimo od Povelje Kosovo i Metohiju, koje oružje da upotrebimo u odbrani od Povelje UN, koje oružje Srbija ima na raspolaganju da se odbrani od demokratije svetske, od prozapadne demokratije, kojoj svim srcem žudi toliko godina pod komunističkom vlašću?
Otkud nekome ideja da nam otima deo teritorije i zašto nas predsednik Republike upozorava na demonstracije u Prištini?
Ja sam taman hteo ovde da prigovorim onom tzv. direktoru Televizije, javnog servisa evropske Srbije, šta on ima nama da prikazuje demonstracije Albanaca, da plaši Srbiju kako će Albanci žestoko da reaguju, kada to nama izgovori i predsednik Republike, koji kaže – gledajte šta će oni, ako ne dobiju nezavisnost, da rade.
Šta to nas briga šta će oni da rade ako ne dobiju nezavisnost? A ko nas, diktatorski narod, narod koji sve živo osvaja po Balkanu, ko nas pita kako ćemo da reagujemo ako nam uzmu deo teritorije?
Otkud to da Zapad uopšte ne brine kako će Srbi da reaguju? Zna unapred kako će da reaguju, a mirni Albanci, ugnjetavani, ponižavani, vređani, izbačeni iz institucija, iz Ustava, obespravljeni, oni će, kaže, da reaguju tako što će da ubijaju.
Ko je tu miran, ko je tu demokrata, a ko je nedemokrata? Da li vi vidite da oni reaguju samo na onoga ko ima silu? Zato ste vi našu silu uništili, zato Srbija ne sme da kaže da može da se odbrani i od slabijeg od sebe. Svesno ste to uradili, od 1991. godine naovamo, vi ste Srbiju doveli u opoziciju da ne može da se odbrani od slabijeg od sebe.
Danas je govorio predsednik Republike. S obzirom na to da pratim ove vaše nove, savremene kampanje, počeo sam da čitam te zapadne knjige o kampanjama, šta ću, moram, tražim poruku, jer u izbornoj kampanji imali ste izvanredne poruke, gospodine predsedniče. Danas ste nam protumačili neke stavove Ahtisarijeve, ali ne dadoste nam poruku. Srbija traži poruku od svog predsednika, Srbija traži poruku i od predsednika Vlade.
Srpska radikalna stranka traži poruku da bi znala da li će to da podrži ili neće, a mi to nismo dobili. Opasnija je bila vaša poruka u kampanji kada ste rekli, evo, iskreno da vam kažem, nemojte da se zavaravamo, nisam optimista, skloniji sam da verujem da će biti nezavisno Kosovo nego da će biti u sastavu Srbije. To je rekao predsednik Republike, 20 dana posle donošenja Ustava po kome je Kosovo i Metohija u sastavu Srbije.
Kakav je to bio signal za Martija Ahtisarija, da još pojača stavove, možda čak nije bio ni dovoljno oštar, pogledajte?!
Čitali ste kako su Nemci reagovali kada je trebalo da bude proglašena Hrvatska kao nezavisna država 1992. godine. Kancelar je bio iznenađen mlakošću srpske reakcije. Sada su ponovo, unapred, iznenađeni mlakošću naše reakcije, jer mi smo slabi.
Ko to treba da bude jak da bi sačuvao državu, da li negde piše u Povelji UN: « Svaka država koja izgubi vojnu moć, više neće biti suverena». Da li tako izgleda Povelja? Da li hoćete u takvom društvu da budemo?
Nama tu nije mesto, jer mi nismo dovoljno jaki a nismo ni dovoljno besmisleno blesavi da učestvujemo u akcijama drugih protiv onih koji nisu dovoljno jaki. Nama to ne treba. Niti želimo da nas neko napadne, niti želimo bilo koga da napadnemo, niti želimo bilo kome da pomažemo kad nekog napada. Svoj na svome, da budemo mirni. I naši preci, kada su sišli s planina, uhvatili ralo i volove, smirili su se.
Odavno Srbi nisu oni gorštaci koji zameću kavge i započinju ratove i svi silaze na put da presretnu Turke da im nešto otmu.
Odavno Srbi zarađuju sve ono što obuku, izgrade ili pojedu. Ali, svet tako tretira narode, na one koji žele da radom nešto postignu i na one koji žele da pljačkom nešto postignu, a pljačkaši se kažnjavaju u svetu.
Zašto nemate hrabrosti da kažete – nikada neće biti nezavisno Kosovo i Metohija? Ne može da bude nezavisno dok ima jednog građanina Srbije, dok ima jednog srpskog radikala.
Sve smo ispunili što je tražila Evropska unija. Ostao je Ratko Mladić da visi kao mač nad glavom. I sami znate da nikada ne može da bude u Hagu, ali ostaje optužba Srbiji, pa kako se promenite na vlasti, oni koji su do juče bili na vlasti ove nove optužuju što ne isporučuju Ratka Mladića, zaboravljaju da su i sami bili na vlasti, pravili demonstracije da ne bude slučajno neko od Srba izručen u Hag, ali to je fina priča.
Dok je taj tzv. demokratski blok na vlasti, mi nećemo Srbiju da kažnjavamo zato što nije izručila Ratka Mladića, ali recite građanima Srbije, ako pobede Radikali, formiraju Vladu, odmah kažnjavamo Srbiju. A kakva je to kazna? Kazna protiv jedne političke opcije.
Čime smo se mi to zamerili vašim prijateljima u EU? Jesmo li mi nedemokrate, jesam li ovde čitao kako vaše demokrate sprovode izbore? Ne, nismo mi nedemokrate, mi samo ne damo ono što je naše. Još nečim smo se zamerili, ne tražimo tuđe, nećemo da pomažemo da otimaju tuđe. A oni su vas naučili svemu i svačemu i ove stare, sede glave ovde vrlo dobro znaju kako treba presuđivati kad se država brani. Svako iz nekih svojih interesa odjednom zaboravlja osnovne principe. I nevladine organizacije.
Nema principa kada je Srbija u pitanju i kada je Srpska radikalna stranka u pitanju, tu nema ni ljudskih prava, ni prava čoveka, ni demokratije, ni borbe protiv režima, sva sredstava u borbi protiv SRS su dozvoljena. Sada je na red Kosovo i Metohija. Jesmo li mi savest Srbije, pa vam, evo, kažemo, recite nam ovde šta treba da urade pripadnici i simpatizeri SRS, šta očekujete od 1.150.000 birača, recite ovde jasno i glasno, i odmah ću izaći da vam kažem imate li podršku za taj svoj plan ili nemate.
Kažete – ne prihvatamo nezavisnost Kosova i Metohije. Hoćete li sa predstavnikom Kosova i Metohije da potpisujete međunarodne sporazume? Kažete – ne prihvatamo nezavisnost Kosova i Metohije, ali to je neminovnost.
Da li to znači da ste prihvatili ili ne?
Ja sam ostao zapanjen, na državnoj televiziji Vuk Drašković je jasno priznao šta vi radite. Rekao je: "Sad mi je žao što sam se priključio zahtevu svojih kolega iz DOS–a da Ahtisari svoj plan objavi posle izbora".
Zašto ste tražili da plan bude objavljen posle izbora? Ko je od vas znao kako izgleda taj plan? Što ste to sakrili od birača? Zar nije bilo bolje da biračima kažemo – evo plana, traže nezavisnost Kosova i Metohije, ajmo na izbore. Predstavnici političkih stranaka recite u kampanji šta ćete sa tim planom, neka se građani opredele. Jedni bi rekli – prihvatamo taj plan, jedni bi rekli – prihvatamo pod nekim uslovima, jedni bi rekli – uopšte ga ne prihvatamo. Građani bi mogli sve da procene. Ne, vi ste bitnu činjenicu sakrili od građana. Da sada lomimo glave, da nas taj plan čeka u ovom vakuumu.
Ne možemo da održimo sednicu Narodne skupštine, izmišljamo i poslovnike, i dnevni red, i Ustav, jer nam je Kosovo važnije od svega. Jeste, važnije je. Koliko dugo nećemo imati predsednika Skupštine? Možemo li bilo koju drugu tačku ponovo da stavimo na dnevni red, možemo li bilo koji zakon, možemo li izbor sudija Ustavnog suda da stavimo na dnevni red? Ne možemo i čekaćemo rešenje statusa Kosova i Metohije. Kako ga čekamo, recite čime ga čekamo?
Ima tu jedan poslanik, dobro, bio je ministar, sada je poslanik, zamerao je koaliciji radikala i socijalista 2001. godine, pa kaže – parlament Tunguzije raspravlja o Kosovu i Metohiji, mi ne raspravljamo, što ste se upuštali u odbranu Kosova i Metohije kad niste imali podršku u svetu, čiju ste podršku imali? Evo, ja sada vas pitam, sedam godina posle toga, čiju vi podršku imate?
Priča se o Ruskoj Federaciji. Čas je državna televizija napadne da neće da da veto, čas kaže – daće veto, čas jedan političar kaže – imaćemo veto, drugi kaže ovako, treći kaže onako. Imamo li mi saveznika u svetu koji će reći – Kosovo i Metohija ne može da bude nezavisno? Imamo li plan za dan posle, evo, pitam vas pet meseci posle? Imamo li mi ikakav državni plan o Kosovu i Metohiji ili čekamo papire na koje ćemo da reagujemo? Šta će biti sutradan, ako se pojavi država koja kaže – prihvatamo plan Martija Ahtisarija, uspostavljamo diplomatske odnose sa nezavisnim Kosovom i Metohijom?
Kako se ponašate, gospodine predsedniče Republike, kako gospodine predsedniče Vlade? Teške odluke, ali odluke za predsednike. To nisu odluke za obične ljude, to nisu odluke za smrtnike, oni su to prepustili vama. Nisu bili dovoljno sposobni sami da se kandiduju, znali su šta ih čeka. Mnogi su bili dovoljno pošteni pa su rekli – neću da se kandidujem, čeka me Kosovo i Metohija, ne znam šta ću da uradim. Vi ste uprkos svemu, kao i ja, rešili da se bavite ovim poslom.
Ovaj posao je izuzetno težak, kako god ga tumačili novinari, sada se vidi koliko je težak. Ili je lak, ako nećete da učestvujete u svom poslu. Ja i to prihvatam kao stav i to opredeljuje birače za sledeće izbore, ali ovog časa, u ovoj sali, da imamo Nikolu Pašića, zaključao bi ova vrata, vi znate kako je on to.
Ali, u ovoj sali se odlučuje šta će biti sa Kosovom i Metohijom, u ovoj sali. Ako mi ne prihvatimo nezavisnost Kosova i Metohije, ali ako budete potpuno jasni u tome, a imaćete odluku Narodne skupštine, ako gde god se pojavite kažete – ne prihvatamo nezavisnost Kosova i Metohije, nema nezavisnosti Kosova i Metohije. Otimajte, kidajte, vratićemo kad–tad, jer ako nema nezavisnosti, mi to moramo da vratimo. Ili mislite – nema nezavisnosti, ali nećemo da vratimo. Nema nezavisnosti, kad–tad ćemo to da vratimo.
Ako vas pitaju da li treba da ratujemo za to, vi recite – a ko je još ratovao? Da li je Nemačka ratovala da ruši Zid, da li je Nemačka ratovala da pripoji sebi Sarsku i Rursku oblast, da li je Francuska dobila Alzas i Lorenu ratom? Menjaju se okolnosti u svetu, ''ko bi doli, on bi gori, ko bi gori, on bi doli.'' Procvetaće i naše ruže, što bi rekao narod, samo to trebamo da dočekamo složno, zato nam treba jedinstvo.
Evo, ja uopšte ne koristim reči koje koristim kada kritikujem predsednika Republike i predsednika Vlade. Nekako mi ovog dana to ne ide. Sve mi se čini da bi trebalo mnogo drugačije da govorimo jedni drugima, naravno, ukoliko želite da imamo zajedničke stavove. Ako nećete, hajde da se pohvatamo za guše. Pošto smo najjači, Kosovo i Metohija će ostati u sastavu Srbije, to vam sada kažem.
Zato vas molim, naša politika nije bila dobra, narod je procenio kao lošu i mi smo izgubili izbore 2000. godine. Vaša politika nije dobra, narod je procenio kao lošu i vi ste izgubili izbore. Nemojte više da ponižavate građane Srbije pričom da imate dvotrećinsku većinu.
Dvotrećinska većina za noć formira vladu, za jednu noć. Vi ste kažnjeni za ono što ste činili, možda i zbog Kosova i Metohije, i o tome razmislite dobro. Mi ne mislimo ni da vam sipamo so na ranu, ni da vas kažnjavamo, mi smo tu da vam damo podršku. Ako sada mislite da branite Kosovo i Metohiju, imaćete podršku Srpske radikalne stranke, makar mi nikada ne došli na vlast, jer nama je to važnije od svega.

Hvala gospodinu Tomislavu Nikoliću. Idemo dalje. Dajem reč predsedniku Poslaničke grupe Demokratske stranke, narodnom poslaniku Dušanu Petroviću.

Gospođo predsedavajuća, gospodine predsedniče i gospodine predsedniče Vlade, dame i gospodo poslanici, Demokratska stranka prihvata i podržaće u ovoj skupštini Predlog rezolucije koju je Vlada Republike Srbije uputila Parlamentu.
Predlog rezolucije sadrži, po stanovištu Demokratske stranke, dva bitna elementa. Prvi element je ocena važnih delova Plana koji je Specijalni izaslanik UN uručio Srbiji, a drugi – način na koji bi naša zemlja trebalo da se postavi u neposrednoj budućnosti koja nas čeka, način na koji ćemo nastaviti da se borimo za svoje legitimne državne interese i način na koji ćemo nastaviti da se borimo za interese, pre svega, više od 100.000 ljudi, naših ljudi koji sada žive na Kosovu i Metohiji, za interese 250.000 ljudi koji su 1999. godine morali da napuste svoje kuće i svoja imanja, otišli su sa Kosova i Metohije i sada žive u centralnoj Srbiji i, naravno, kako da se borimo za interese miliona ljudi i miliona porodica koji u ovoj zemlji žive, kako da se izborimo za perspektivu svakog čoveka koji u ovoj zemlji živi i koji jeste građanin Srbije.
Mnogo puta je rečeno i ja ću ponoviti poziciju i čvrst stav Demokratske stranke. Naš stav je da nezavisnost Kosova i Metohije mi prihvatiti nećemo. Mislim da nema ni razloga, ni potrebe da teške reči upotrebljavamo. Svako ima svoje osećanje prema Kosovu i Metohiji, svako ima svoju emociju prema Kosovu i Metohiji, ali se, poštovane dame i gospodo narodni poslanici, mi ovde bavimo državnim poslom. Državni posao je, kao što reče jedan od mojih prethodnika ovde, da se staramo o interesima ljudi koji su nas ovde birali i u čije ime mi državne odluke donosimo. Nažalost, u Planu koji je stigao u Srbiju, kao posledica rada Specijalnog izaslanika, nalazi se jedan put koji otvara mogućnost da Kosovo i Metohija postane nezavisna zemlja. Naravno da mi to ne možemo da prihvatimo. To je jasna i potpuno nedvosmislena pozicija.
Ovaj plan sadrži dodatke. U tim dodacima je predloženo uređenje javnog života u velikom broju oblasti. Predloženo je kako bi trebalo da izgleda policija, kako bi trebalo da izgleda pravosuđe, prosveta, zdravstvo. Želeli smo, tokom ovih pregovora, da utvrdimo i kako bi trebalo da izgleda socijalna zaštita. Toga, nažalost, nema u ovom papiru. Utvrđen je predlog kako bi Srbija mogla da pomaže lokalne samouprave gde Srbi i drugi nealbanci čine većinu. Utvrđeno je koje su to lokalne samouprave.
Imamo velike primedbe na svaki od ovih delova, na svako od ovih predloženih rešenja. Postavlja se pitanje kako da se borimo za svoje interese, kako da se borimo za to da više od 100.000 naših ljudi koji žive na Kosovu i Metohiji budu bezbedniji nego što su danas, kako da imaju siguran i normalan život usred Evrope, evo 2007. godina odmiče, kako da mogu normalno da se leče, kako deca mogu normalno da idu u škole, kako mogu da dobiju sudsku zaštitu, kako oni koji nisu u stanju da se sami izdržavaju da imaju mogućnost da im pomogne država, kako država da pomogne lokalnim samoupravama na Kosovu i Metohiji.
Sve su to pitanja za koja mi moramo da se borimo. Nema drugog načina nego da pregovaramo. To je duboko uverenje koje Demokratska stranka ima i koje hoću ovde da iznesem danas.
Zbog toga smo od trenutka kada je stigao Plan Martija Ahtisarija bili potpuno uvereni, i danas smo u to uvereni, da 21. februara treba da odemo u Beč, da oni koji će državu da predstavljaju, a to je Državni pregovarački tim, danas treba da dobiju mandat za to, da bi mogli da se bore za zaštitu interesa svakog čoveka koji živi na Kosovu i Metohiji, da bi mogli da se bore za otvaranje mogućnosti za povratak 250.000 ljudi koji su danas u Srbiji. Naravno, da bi mogli da se bore za to da država sačuva svoje interese.
Nemamo nameru nikoga da obmanjujemo. Ima li nekoga ko će ovde da kaže da je lako? Naravno da nema. Više od 6,5 miliona odraslih ljudi ima pravo glasa u Srbiji. Voleo bih da vidim jednog od 6,5 miliona ljudi koji će reći – nije ovo veliki problem. Teško je. Nećemo danas da se upuštamo, ja neću danas da se upuštam u analizu uzroka zašto je ovako kako jeste. Tako je kako jeste i treba da donesemo odluku kako najbolje da se borimo u ovakvim teškim okolnostima.
Mislim da je u interesu građana opisati im, najtačnije moguće, stanje u kome se mi, kao država, u vezi sa Kosovom i Metohijom, danas nalazimo. Teško je i borićemo se. Borićemo se diplomatski, borićemo se pregovorima, zbog toga što je to najbolji mogući način da zaštitimo interese ljudi koje predstavljamo u ovom parlamentu.
Neću ulaziti u pojedinačna rešenja, jer je naš državni pregovarački tim definisao predloge koje Srbija ima za to kako će da izgleda ili kako bi trebalo da izgleda i policija, i pravosuđe, i prosveta, i zdravstvo, i socijalna zaštita, koliko bi trebalo da bude srpskih i drugih nealbanskih lokalnih samouprava, kako bi one trebalo da budu organizovane i kako bi Srbija imala mogućnost i pravo da im pomaže. To potpuno podržavamo i to je deo ove rezolucije. Sadržan je stav koji predlaže i da potvrdimo državnu politiku po ovom pitanju.
Donosili smo teške odluke proteklih godina, donosimo i danas teške odluke i donosićemo teške odluke. Demokratska stranka će podržati i učestvovati u politici koja će učiniti sve što se učiniti da da zaštitimo interes svoje države, da zaštitimo interes ljudi koji su na Kosovu i Metohiji danas, da zaštitimo interes onih koji su raseljeni 1999. godine, da zaštitimo interes milion građana ove zemlje i da zaštitimo interes i perspektivu onih koji treba da se u ovoj zemlji rode. Hvala lepo.

Hvala gospodinu Petroviću.
Dajem reč predsedniku Poslaničke grupe DSS – dr Vojislav Koštunica, narodnom poslaniku Milošu Aligrudiću. Izvolite.

Dame i gospodo, očigledno nemamo samo lepe poslove, lake, nego neki put imamo veoma teške poslove. Ovo je jedan od najtežih poslova sa kojima smo suočeni. Savremenici smo tog posla i moramo ga biti svesni. Dakle, ono što je za nas najvažnije, za nas koji nismo došli na nekakvo poselo, nego u Narodnu skupštinu Republike Srbije, izabrani od svojih građana, to je da se držimo onih normi koje je ova država donela. Dakle, ne samo mi, nego i građani Srbije, a to je ova knjiga, to je Ustav Republike Srbije. To nam omeđava i diskusiju i ono što treba iz ove diskusije da zaključimo.
Mislim da u pogledu odabira cilja koji je pred nama ne možemo da imamo nikakvu dilemu, jer smo vezani tim ciljem. U pogledu odabira sredstava, učinićemo ono što je moguće, sve ono što je moguće. To je ono za šta moramo da se zalažemo.
Da li je Kosovo i Metohija sastavni deo Srbije? Kosovo i Metohija jeste sastavni deo Srbije po ovom istom ustavu koji kaže da je teritorija Srbije jedinstvena i nedeljiva, koji kaže da će se doneti poseban zakon, na način i po proceduri kojom se donosi Ustav, da bi se definisao status Kosova i Metohije kao široke autonomije unutar Srbije. To je ono što nas obavezuje. To je ono o čemu moramo da govorimo sa onima koji, nažalost, odlučuju o našoj sudbini i donose odluke kako cela ova stvar mora da se završi.
Verujte mi, siguran sam da smo samo mi oni koji o tome odlučuju. Daću vam mali primer da, kada govorimo o tome da su stvari teške ili kada neko misli da su one skoro sasvim izgubljene, to zapravo uopšte ne mora da bude tako i kako to uopšte i nije tačno.
Kada je naša parlamentarna delegacija u Savetu Evrope, a koju sticajem okolnosti za sada predvodim, bila u Parlamentarnoj skupštini suočena sa Predlogom rezolucije o Kosovu, oni kažu samo – o Kosovu, a nju je predložio škotski lord Bronston, liberal, tamo je stajalo da Kosovo i Metohija treba da budu nezavisni, odnosno Kosovo treba da bude nezavisno, zato što, po njemu, to može doprineti dugotrajnom miru i stabilnosti u regionu. Razgovarali smo sa mnogim ljudima koji su bili na istaknutim mestima u Savetu Evrope, rečeno nam je da je to trend, da je to tendencija, da je to svojevrsna potpora određenim planovima pojedinih članica Kontakt grupe i da je to nešto što sudbinski mora da se dogodi u Savetu Evrope, kao jedna vrsta predigre za nešto što će se kasnije desiti i da je to nemoguće promeniti.
Mi smo za proteklih pet meseci, članovi delegacije Skupštine Srbije i ja, uradili sve što smo mogli da ishodom glasanja o ključnom momentu u toj rezoluciji, o paragrafu četiri, koji je inaugurisao nezavisno Kosovo, to otpadne, sa 90:60 glasova. To znači da ne postoje nemoguće stvari i znači da ništa nije izgubljeno.
Problem koji ovde hoću da pokrenem da bismo bili sigurni, kada se današnji dan završi, šta smo uradili, to je kako ćemo mi danas ovde glasati. Mislim da nije sporno o čemu ćemo glasati. To je predloženo i to što imamo ispred nas je dobro napisano. Problem je kako ćemo svi ovde glasati. Verujte mi da oni koji su kolebljivi ili čak misle suprotno, direktno rade u korist štete ove stvari. Jer, kad odškrinete makar malo vrata velikoj sili koja gura na ta vrata, ona se neće moći držati zatvorena. Vrata će popustiti, pući će i mi nećemo završiti svoj posao.
Ako je ikada iko imao dilemu da li će nam neko od važnih aktera u međunarodnoj zajednici pomoći, ja duboko verujem u tu pomoć i u to da postoje oni koji poštuju iste principe o kojima smo ovde čuli od uvodničara. Verujte mi, da bi oni to uradili u punoj meri i na valjan način, moraju znati da su oni kojima pomažu jedinstveni i da ne postoji pukotina na njihovoj strani. Ako takvih pukotina ima, mi nećemo završiti svoj posao. To je ozbiljan problem sa kojim se mi danas suočavamo. Mogao sam sad govoriti o rešenjima, o principima međunarodnog prava, ali sve je to rečeno.
Hoću ovde da kažem samo jedno: mi moramo znati da postoje i časni ciljevi. Jeste, nešto ima i u utilitarizmu i u pragmatičnosti, kako se ona posmatra ili uzme, ali mora postojati nešto što se zove častan cilj. Ko ne veruje u časne ciljeve, pretpostavljam da veruje u one druge ili je besciljan. Znači, nečega tu mora biti.
Moramo se, kroz borbu za Kosovo i Metohiju, boriti za samu Srbiju. To nije samo teritorija, to je suština, to je Srbija. Mi moramo, kada se borimo za Kosovo i Metohiju, da znamo da se borimo, kao što je ovde već i rečeno, što i podržavam, za svakog građanina koji živi na Kosovu i Metohiji i za one koji su sada van Kosova i Metohije, a trebalo bi da su tamo, a nisu jer su najureni, jer im je oteta imovina.
To je ono što mora danas da ode kao poruka iz Narodne skupštine, koja nije samo častan skup ili poselo, nego kojoj je ovo što danas ovde imamo obaveza. Hvala vam.

Hvala gospodinu Milošu Aligrudiću.
Dajem reč zameniku predsednika Poslaničke grupe G17 plus, narodnom poslaniku Verici Karanović.