Reč ima Jovan Damjanović, a neka se pripremi Vjerica Radeta.

Dame i gospodo narodni poslanici, svi mi znamo da je Kosovo srpsko istorijsko; svi mi znamo da je konstitutivan narod na Kosovu srpski narod.
Mi ćemo poštovati Evropu, ali i Evropa treba da poštuje druge narode i druge države. Ako traži Evropa da je demokratska, onda mora da poštuje i druge države.
Srbija je danas ugrožena. Kada je Srbija ugrožena, i mi Romi smo, zajedno sa našom srpskom braćom, na braniku otadžbine. Naša zemlja, naša Srbija, danas se štiti jedinstvom, znanjem, ali i ozbiljnošću i odgovornošću svakog čoveka kome je Srbija jedina država.
Ono što tzv. međunarodna zajednica preko svog glasnogovornika Ahtisarija danas radi građanima Srbije nezabeleženo je u istoriji savremenih međunarodnih odnosa.
Oduzeti jednoj državi i njenim građanima autohtoni deo teritorije, koji u ovom slučaju za nas ima i posebnu simboliku i vrednost, stvar je protiv koje svaki pošten, častan građanin Srbije, kojoj god nacionalnosti pripada, ima obavezu da digne svoj glas i da se suprotstavi nametnutom rešenju koje znači uniženje i komadanje Srbije.
Kao poslanik Srpske radikalne stranke, a i kao Rom koji se ponosi, mogu da kažem da imamo svoju državu – Srbiju. Sa ove govornice dižem ne samo svoj glas, već, siguran sam, i glas svih Roma koji žive u Srbiji, protiv predloga rešenja Ahtisarija, koji, ma kako ga upakovali, koje god reči koristili ili ne, sigurno vodi rasparčavanju Srbije i stvaranju druge albanske države u Evropi.
Svi mi, Romi, Srbi i drugi građani, živimo u istoj državi, druge države nemamo. Zato su nam prava, ali i obaveze prema njoj iste. Danas je na redu izvršenje obaveza o očuvanju državnog jedinstva i integriteta naše Srbije.
Za Rome, kao i za sve ostale građane, u interesu je da Srbiju vode ljudi koji znaju šta znači čast, poštenje i dostojanstvo, ljudi koji su pravi domaćini. To su danas srpski radikali. A da je tako, potvrđuje ovolika naša brojnost u skupštinskim klupama.
Zato sa ove govornice, u ovom odsudnom trenutku, apelujem na jedinstvo svih nas za zauzimanje stava prema Ahtisarijevom predlogu rešenja za status Kosova i Metohije. Mi ovde predstavljamo sve građane Srbije i njihove interese čuvamo. To je ono što nikada ne smemo da zaboravimo. Živela Srbija! Hvala.

Gospodin Nemanja Šarović.

Dame i gospodo narodni poslanici, zaista je težak i odgovoran zadatak danas pred svima nama, ali nažalost, očigledno je da nema više onog jedinstva koje je postojalo kada su donošene prethodne rezolucije o Kosovu i Metohiji.
Već danas je jasno da neki narodni poslanici iz ovog saziva neće biti opozicija Vladi Srbije, ko god je bude formirao, već da će biti opozicija Srbiji i kad god bude u pitanju očuvanje vitalnih nacionalnih interesa Srbije, oni će, naravno, biti protiv.
Zaista je strašno čuti u ovom domu da su Srbi na Kosovo došli tek 1912. godine, i to ratom, da su 1999. godine oterani na isti taj način. Podjednako je strašno čuti to kako je današnje stanje posledica pogubne politike vođene devedesetih.
Zašto danas nema mira na Kosovu i Metohiji? Zašto se danas tamo ne ostvaruju osnovna ljudska prava? Zašto i dalje Kosovom i Metohijom vladaju bezakonje, nasilje i teror?
Čije je to politike plod, da li je to plod ove demokratije koja je zavladala 2000. godine pa do danas?
Ipak, ono što nas raduje je činjenica da danas, barem sudeći na osnovu ovih formalno iznetih stavova, mnogi u ovoj sali žele da budu radikali; bar formalno se mnogi zalažu za sve ono za šta se SRS zalaže poslednjih 17 godina.
To nama, naravno, ne smeta. Drago nam je i dobro je da ste konačno na našim pozicijama. Priznajem da se plašim da nisu baš svi potpuno iskreni u tim svojim zalaganjima i sigurno će, kao i do sada, jedno pričati, drugo misliti, a treće raditi.
Danas neću govoriti o međunarodnim dokumentima koji garantuju opstanak Kosova i Metohije u okviru Srbije.
Neću govoriti ni o istoriji, jer je Kosovo ne samo deo prošlosti, već i sadašnjosti, a siguran sam i budućnosti Srbije. Danas niko i ne spori da su na našoj strani i međunarodne konvencije, istina, pravo i pravda, ali smatram da je neophodno da se svi jasno odrede kakva će biti njihova reakcija u slučaju nametanja nezavisnosti Kosova i Metohije.
Šta je to što je svako od nas spreman da uradi u tom slučaju?
Veoma je važno pitanje, a o tome do sada nije ni bilo reči, ko će sačinjavati srpski pregovarački tim i hoće li na njegovom čelu i dalje biti Vuk Drašković?
Može li neko ko je nesporno politički mrtav biti na čelu tima koji će braniti vitalne interese Srbije? Ko će snositi odgovornost za sve ono što on može uraditi mimo interesa Srbije?
Nije li krajnje licemerno slati nekoga, odnosno Vuka Draškovića, i skidati odgovornost sa sebe? Hoće li Vuk Drašković biti trojanski konj Vojislava Koštunice i Borisa Tadića i da li je to sve što je ostalo od srpske diplomatije?
Šta je sa onim čuvenim kokusom, šta je sa svim našim zapadnim prijateljima? Gledali smo u vreme predizborne kampanje u spotovima vaše susrete sa stranim državnicima, sa vašim prijateljima i političkim mentorima.
Ubeđivali ste nas kako odlično sarađujete sa svetom i kako je pitanje Kosova i Metohije demokratsko pitanje. Ko su oni koji danas otimaju Kosovo i Metohije od Srbije? Da li je to Rusija, da li je to Kina, Indija, latinoameričke zemlje, arapski svet? Naravno da nisu, to su oni sa kojima ste vi tako lepo sarađivali, sa kojima ste se slatko smejali.
Kažete i sami da su na našoj strani pravo, pravda, Povelja UN, međunarodni dokumenti, sporazumi.
Na vlasti u Srbiji je već sedam godina tzv. demokratski blok i pitamo se i dalje zašto nam onda danas otimaju Kosovo i Metohiju.
Ako ste zaista iskreni u želji da očuvate Kosovo i Metohiju, danas bi trebalo da se dogovorimo kakva će biti naša reakcija, da i međunarodna zajednica zna da ako silom pokuša da otme Kosovo i Metohiju, u Srbiji jednostavno neće biti popuštanja.
Da već danas kažemo jasno i glasno da li želimo u NATO pakt ako nam otmu Kosovo i Metohiju, da li želimo u Evropsku uniju, ima li smisla da i dalje budemo članica UN. Šta je to što UN Srbiji mogu da ponude i garantuju ako nam danas, kao suverenoj državi, otimaju Kosovo i Metohiju? Može li se ići u društvu onih koji vam siluju ženu, koji vam otimaju decu, odnosno može li Srbija u društvo onih koji je siluju i komadaju?
Čudi me da neki čitaju delove predloga Ahtisarijevog sporazuma, nabrajaju zone prava manjina, kao da u predlogu, valjda je to utisak koji treba da se postigne, ima dosta toga dobrog, jedino ne valja što će Kosovo i Metohija biti nezavisno. Kako možete pričati o porezima, o izvornim prihodima, ako Skupština u načelu odbacuje Ahtisarijev predlog? Kažete da je predlogom utvrđeno dosta toga, ali da imate dosta primedbi. Šta to znači da treba pregovarati? Može li se pregovarati na ovim osnovama i sa ovih početnih pozicija? Ako pitate SRS, mi smatramo da ne može. Polazna osnova mogu i moraju biti jedino Povelja Ujedinjenih nacija, Ustav Republike Srbije i Rezolucija 1244. Besmisleno je govoriti o položaju opština ako Kosovo bude nezavisno.
Zašto neki od vas govore o donošenju teških odluka u budućnosti? Zar nije ovo ta sednica na kojoj će biti doneta teška, ali jedina moguća i jedina ispravna odluka, a to je da zaista suštinski i do kraja branimo Kosovo i Metohiju?
Šta to znači kada se kaže da moramo sagledati interese svih građana Srbije, a ne samo 100.000 Srba na Kosovu i Metohiji? Nadam se da na taj način ne nagoveštavate mogućnost da u budućnosti dignete ruku za neku drugu odluku, suprotnu onoj koju donosimo danas, jer oni koji se danas odreknu Kosova i Metohije sigurno neće sutra braniti bilo koji drugi deo teritorije Republike Srbije.
Na kraju, pozdraviću vas tradicionalnim radikalskim pozdravom, koji svakako i danas ima veliku važnost, a to je – Srbija je večna dok su joj deca verna.

Reč ima narodni poslanik Vjerica Radeta, a neka se pripremi narodni poslanik Aleksandar Vučić.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovo nije prvi put da izglasavamo, odnosno da raspravljamo o rezoluciji vezanoj za Kosovo i Metohiju. Svaki put do sada Srpska radikalna stranka je pokazala na delu da smo državotvorna stranka i da kada su u pitanju državni i nacionalni interesi sve drugo podređujemo tim interesima.
Danas nije sporno da će za ovu rezoluciju o kojoj raspravljamo glasati ogromna većina narodnih poslanika u ovom parlamentu, ali nisam baš srećna što će ovo biti prvi put da ovakvu rezoluciju nećemo doneti jednoglasnom odlukom, i to je greh na dušu Vojislavu Koštunici.
Slušali smo danas predsednika Republike, premijera tehničke ili stvarne Vlade Republike Srbije i u onome što smo ovde čuli nije sporno da i oni stoje iza predloga ove rezolucije koju treba da usvoji Narodna skupština, ali nije se stekao utisak da su bili dovoljno jasni u objašnjenju šta ćemo kao država da uradimo ako ono što bude večeras izglasano ne bude prihvaćeno od strane onih koji posreduju, odnosno od strane Martija Ahtisarija i onih čiji je on izaslanik.
Nije dobro što Boris Tadić danas ima prečeg posla nego da bude prisutan sve vreme dok raspravljamo o ovoj rezoluciji, zato što bi trebalo da čuje mišljenje svih narodnih poslanika i svih poslaničkih grupa, mimo onoga što je sadržano u ovoj rezoluciji, koja će, nesporno, biti doneta.
Šta je najbitniji deo ove rezolucije?
To je ono gde ćemo da kažemo da "Narodna skupština posebno obavezuje Državni pregovarački tim da u nastavku pregovora iznese stav Republike Srbije o celini predloga Specijalnog izaslanika Generalnog sekretara Ujedinjenih nacija, formulišući, u skladu sa ovom rezolucijom, svoje konkretne predloge i rešenja, kao i da odmah po povratku sa pregovora podnese izveštaj Narodnoj skupštini, koja odlučuje o daljem toku pregovora".
Ovo čitam radi javnosti, jer građani su danas mogli u jednim dnevnim novinama da se upoznaju sa stavovima Martija Ahtisarija, a nisu imali priliku da se upoznaju sa tekstom ove rezolucije.
I, nije dobro da smo se mi narodni poslanici iz dnevnih novina upoznavali sa predlogom Martija Ahtisarija. Bila je obaveza Borisa Tadića da narodnim poslanicima blagovremeno dostavi taj tekst da bi se moglo možda konkretnije razgovarati o svakoj rečenici koja je sadržana u tom tekstu.
Naravno, mi srpski radikali nemamo dilemu, mi najoštrije osuđujemo i odbacujemo svaku pomisao da može na bilo koji način da se raspravlja o predlogu Martija Ahtisarija, insistiramo da on bude apriori odbijen i to jeste suština i sadržaj ove rezolucije, ali htela bih da podsetim predsednika Vlade i predsednika Republike, Pregovarački tim, da danas nismo čuli nijedan rezolutan stav o tome, a pitao vas je predsednik naše poslaničke grupe gospodin Tomislav Nikolić, i niko od narodnih poslanika koji su učestvovali u raspravi nije rekao na koji način državni organi misle da reaguju i šta bismo uradili ako se desi, ne daj bože, nepovoljno rešenje za Kosovo i Metohiju.
Moramo, nažalost, i o tome da razmišljamo, zato što je juče prijatelj predsednika Vlade i predsednika Republike Majkl Polt jasno rekao da je mnogo važnija sigurnost i standard građana Kosova od toga u kojoj će državi živeti.
Mi smo, sve do poslednje predizborne kampanje, vrlo često slušali od predstavnika stranke predsednika Republike i stranke predsednika Vlade slične izjave i danas nam je predsednik Republike rekao da se nada da idemo uspešnim putem ka evropskim integracijama, a pre neki dan čula sam jednog od funkcionera stranke predsednika Republike, koji je takođe rekao da je njemu mnogo važnije da mi budemo svesni da ćemo u narednih deset godina postati članovi Evropske unije i da onda neće biti bitno ko u kojoj državi živi, gde su čije granice itd.
To je priča na koju, gospodo, pogotovu vi iz Pregovaračkog tima, morate apsolutno da zaboravite.
Granice Republike Srbije se znaju, prihvaćene su od strane Ujedinjenih nacija Rezolucijom 1244 i vi ste ti koji morate da insistirate na tome.
Ukoliko na tim pregovorima u Beču budete imali bilo kakvih nesporazuma na tu temu, onda, u skladu sa rezolucijom o kojoj danas govorimo i koju ćemo večeras usvojiti, pod hitno morate da obavestite Narodnu skupštinu, da bismo vam dali nove zadatke ili odredili možda drugi pregovarački tim, ukoliko ne budete bili u stanju da odbranite ovu našu rezoluciju.
Moramo da znamo i građani Srbije moraju da znaju, a, naglašavam, posebno Pregovarački tim, da je okupacija dela teritorije samo činjenično stanje, a ne i pravno stanje i da okupacija nikada ne može biti osnov za sticanje teritorije. To je ono što moramo da imamo na umu svi mi narodni poslanici, a naravno i svi ostali državni funkcioneri koji učestvuju u ovom poslu.
Kada kažemo da ćemo se boriti za teritorijalni integritet, za Kosovo i Metohiju u sastavu Republike Srbije, onda ne guramo prst u oko međunarodnoj zajednici, kako ste sve do ove izborne kampanje i jedni i drugi govorili, nego samo govorimo o nečemu što je u savremenom svetu već poznato i priznato, primera imate koliko hoćete.
Ništa mi ne izmišljamo. To što smo mala zemlja ne znači da treba i da smemo da budemo država bez svog dostojanstva, bez atributa državnosti. Sve to imamo i potpuno je nebitno koliko smo teritorijalno mali ili veliki.
Zato možemo da primenimo takođe već poznatu tzv. Halštajnovu doktrinu, a podsetiću vas da je ta doktrina promovisana i da je na osnovu nje Savezna Republika Nemačka prekidala odnose sa svakom zemljom koja je priznavala Demokratsku Republiku Nemačku.
Mi ne smemo i ne treba da se plašimo da jasno i glasno kažemo svakoj državi koja bi eventualno priznala nezavisno Kosovo da ćemo upravo primenom Halštajnove doktrine prekinuti diplomatske odnose sa svakom državom koja to učini.
Na osnovu ove doktrine Maroko je takođe prekinuo diplomatske odnose sa SFRJ u vreme kada je naša bivša Jugoslavija priznala Front Polisario u Maroku, a Narodna Republika Kina je prekinula diplomatske odnose sa Makedonijom kada je Makedonija priznala nezavisnost Tajvana.
Dakle, samo treba da primenjujemo ono što se već u svetu primenjuje, pa tako i retorziju, od koje ne treba da se plašimo, jer je retorzija po međunarodnom pravu dozvoljen akt, koji dolazi kao odgovor na isti ili sličan akt druge države i ima za cilj zadovoljenje ili satisfakciju. Ovi slučajevi retorzije su poznati i priznati u svetu.
Kada je Makedonija priznala nezavisnost Tajvana, Kina je, pored prekida diplomatskih odnosa, zapretila da će staviti veto u Savetu bezbednosti na produžetak prisustva trupa UN u Makedoniji, a znate da bi to za Makedoniju značilo raspad zemlje, s obzirom na činjenicu da je tamo bila oružana pobuna Šiptara. Posle ovakve pretnje Makedonija je povukla priznanje Tajvana.
Kada je posle Prvog svetskog rata Nemačkoj oduzeto upravljanje Rurskom i Sarskom oblašću, Nemačka je takođe reagovala tako što je priznala Sovjetski Savez, a to je bio politički udarac tada Velikoj Britaniji, Francuskoj i Americi.
Srbija bi na isti način morala, i moraće, da saopšti svim državama sveta, i to treba da bude poruka i ovog parlamenta i nas narodnih poslanika, dakle, da ćemo u slučaju jednostranih priznavanja Kosova i Metohije odgovarati tako što ćemo priznavati nezavisnost secesionističkih teritorija u tim državama, pa da vidimo zašto bi bila razlika između, ne znam, kada je u pitanju Velika Britanija, Irske, i njihovog stava prema Kosovu i Metohiji, ili Korzike kada je u pitanju Francuska, Tirola u Italiji itd.
Nemamo mi razloga ni da se plašimo, ni da se stidimo da potpuno otvoreno kažemo šta mi kao država možemo i hoćemo da uradimo da bismo zaštitili Kosovo i Metohiju. Dakle, sve apsolutno legalni načini, poznati u svetu i zašto ih ne primeniti? Ako UN stoje iza ovog predloga Martija Ahtisarija, zašto da mi ne kažemo da ćemo da se iščlanimo iz UN, ako su te UN spremne da nam oduzmu 15% teritorije naše države.
U slučaju proglašenja... Naravno, neki narodni poslanici se smeškaju, misle da je to smešno. I premijer se smeška, što je naravno strašno, a ovo je poruka i vama, gospodine Koštunica, tehnički premijer, da, a i gospodinu Tadiću koji danas nije ovde, da morate da povedete računa o vašim kontaktima sa vašim prijateljima i da morate i njima jasno i glasno da kažete i ono što ste govorili građanima Srbije u kampanji, pa na osnovu obmane građana Srbije osvojili taj izborni rezultat.
Znali ste 10. novembra šta Marti Ahtisari priprema Srbiji, sakrili ste to od građana Srbije, i dalje vrlo uljudno u rukavicama razgovarate sa tim vašim prijateljima, a nećete da im kažete ono što je vaša obaveza, kao visokih državnih funkcionera, ono što je obaveza ovog parlamenta, jer ako je Evropska unija kriva za eventualno oduzimanje Kosova i Metohije iz sastava Republike Srbije, onda se jasno i glasno kaže – takva Evropska unija nam ne treba.
Da, gospođo, ne treba, gospodine, takođe ne treba.
Takođe, ako su Ujedinjene nacije te koje su krive i odgovorne za eventualno oduzimanje Kosova i Metohije od Republike Srbije, onda ćemo jasno i glasno da im kažemo da nam ne treba članstvo u takvoj organizaciji.
Ovo je krajnje vreme da moramo da budemo zaista jasni, da budemo rezolutni, da nam se ne desi ono na šta smo vas već podsećali, na memoare kancelara Helmuta Kola koji je rekao – kada je Nemačka priznavala nezavisnost, odnosno Sloveniju i Hrvatsku, jako se brinula o reakciji iz Beograda, ali nas je mlaka ili nikakva reakcija iz Beograda ohrabrila da krenemo u priznavanje nezavisnosti Slovenije i Hrvatske. Ostale članice EU su nas u tom sledile, jer Beograd nije reagovao.
Dame i gospodo, u slučaju Kosova i Metohije Beograd mora da reaguje, donećemo ovu rezoluciju; a gospodo iz Pregovaračkog tima, u obavezi ste da se vrlo oštro i striktno izborite za ono na šta smo vas obavezali, ako ste u stanju, a ako niste, menjaćemo pregovarački tim.

Reč ima narodni poslanik Aleksandar Vučić.

Dame i gospodo narodni poslanici, predsednika Republike nema, on ima pametnija posla, gradonačelnik Beograda takođe, samo ne pravi most koji je obećao, nego nepristojno priča.
Nama se postavlja pitanje večeras, a i građanima Srbije – a šta smo mi to danas uradili za našu otadžbinu, šta smo uradili za Kosovo i Metohiju i kakav je rezultat naše današnje rasprave ili rezolucije koju ćemo da usvojimo? Šta je to što su građani Srbije danas čekali, što će dobiti večeras, ukoliko tu rezoluciju izglasamo i kakve su posledice našeg nejedinstva u Narodnoj skupštini?
Mislim da smo pokazali i nedovoljno odgovornosti, i nedovoljno angažovanosti i nedovoljno sposobnosti, a rekao bih da smo pokazali nedovoljno jedinstva, iako ne spadam u one koji misle da je partijsko, ili jednopartijsko ili unisono mišljenje najvažnije, ali kada je u pitanju država, kada je u pitanju njena teritorija, njene granice, ne bi smelo da se dogodi da postoje drugačija mišljenja.
Srbija je, nažalost, i po tome jedinstvena zemlja u svetu. Mi danas imamo predstavnike političkih stranaka koji se otvoreno zalažu za cepanje teritorije Srbije.
I da apsurd bude veći, te političke stranke se danas zalažu za nekakvu lustraciju. To vam je kada politički protivnik nije počinio nikakvo krivično delo, ni za šta ne mogu da ga gone, a njima se mnogo ne sviđa, pa kažu on je nešto prekršio, ali ne znaju tačno šta, pa ga sklone iz političkog života, a oni krše Ustav Republike Srbije.
Ne sme da postoji nikakva organizacija ili udruženje, po Ustavu Republike Srbije, koje se zalaže za drugačije granice Republike Srbije, za smanjenje njene teritorije. Mi to slušamo danas u parlamentu i to je moderno, to je ultrafensi, evropski, ne znam šta sve. Ne, to je, dame i gospodo, idiotski i antidržavno, to je nešto najnemoralnije što može da se dogodi u jednoj zemlji.
Šta se svi plašite da kažete, šta je, niko ne sme da izađe da kaže od vas drugih poslanika da to ne sme da se kaže, da to ne sme da se radi. Ko zna šta će da bude, pa pusti, to su ovi zastupnici okupacionih interesa, ajde mi da poslušamo, ko zna da li će da pobede ili neće. Gde da pobede, šta će nam država, šta će nam parlament, šta će nam bilo šta, dame i gospodo, posle toga? Nema više Srbije posle toga.
Vilijam Šekspir je svojevremeno rekao – kad se rodimo tad plačemo što smo na pozornicu budala stupili. Ja o ljudima imam mnogo bolje mišljenje, ali mi se čini da se i po ovom vidi koliko je Vilijam Šekspir bio pametniji, ozbiljniji, koliko je bio veći od svakoga od nas, pa je otprilike znao šta može da nam se dogodi.
Ne postoji primer u savremenoj, modernoj pravnoj i političkoj praksi da se u nekoj zemlji pojavila politička partija ili bilo ko ko će da kaže – e, ja sam za to da se deo naše teritorije odvoji od naše zemlje. Da li vi znate za neki sličan primer? Ja još nisam čuo za sličan primer, a prolazio sam kroz sve knjige i udžbenike i još nisam čuo i video.
O čemu ovde pričamo? Nama je danas... Pošto se ja ne plašim da govorim o imenima i ne pričam uopšteno, mi smo ovde čuli od Čedomira Jovanovića i Rize Haljimija da su Srbi počeli da naseljavaju Kosovo i Metohiju 1912. godine. I onda šta da uradite? Uzmete konopče da se obesite, jer takve gluposti ne možete nigde drugde da čujete osim u srpskom parlamentu, to neće ni Albanci u njihovom parlamentu da vam kažu.
Nisam razumeo gospodina Haljimija kad priča o topovima i tenkovima. Gospodine Haljimi, duga je ta istorija, počela je sa flašama u anusu Đorđa Martinovića, pa se nastavilo sa svim mogućim terorističkim napadima, pa je država Srbija pokušala samo da uspostavi red na teritoriji Kosova i Metohije.
Mi, dame i gospodo, volimo da imamo Albance u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Da li ste videli danas kako smo lepo saslušali gospodina Halimija?
E, tako bismo mogli i 40 i 50 poslanika Albanaca uvek da saslušamo u Narodnoj skupštini Republike Srbije, zato što mi mislimo da je ova zemlja dovoljna i za Srbe, i za Albance, i za Mađare, i za Rome i za sve druge.
Ali, u ovoj zemlji nema mesta za to da vam se predsednik Republike sastaje sa Agimom Čekuom i da kaže – pa to je bilo u magli, ali ja sam mu rekao ti si vojnik. Kakav, bre, vojnik? To je onaj zlikovac i zločinac koji je ubijao srpsku nejač, za kojim je raspisana Interpolova poternica, za kojim je država Srbija raspisala poternicu, a vi pokazujete – nije važno, sve je to politika otprilike. Šta će da bude?
E, kada vam je takav odnos i kada je sve politika, onda ovo na kraju Srbija dočeka. Mi imamo danas u našim medijima, dragi prijatelji, nešto što je potpuno neverovatno. Deo naših medija se ponaša kao da je normalno imati stav da deo teritorije Srbije treba da dobije pravo na otcepljenje, a mi smo svi ludaci, mi smo svi prošlost, a oni su budućnost. Mi koji mislimo da je Kosovo deo teritorije Srbije, niko od nas nije normalan.
Da li ste videli kakve moderne stavove iznosi Boško Jakšić? Pojavio se genije, nije slučajno to da se taj pojavio; nije on važan, on je u trci na 10.000 metara zec koji će da trči do 6.000 metara, a onda će da kaže – ajde nesrećniče, sklanjaj se odatle. Pojavi vam se u najuglednijem srpskom listu...
To vas pitam iz Vlade, kako ste smeli vi, koji kontrolišete "Politiku" ili mislite da je kontrolišete, da to uradite Srbiji, dovedete čoveka koji će da kaže – pa šta ćemo mi sa Kosovom, najbolje je bez toga. Ma nemoj!
Pa ko to ima danas u BiH od muslimana da kaže, iz njihovog rukovodstva – pa šta ćemo mi sa Republikom Srpskom kad u Republici Srpskoj niko neće da živi sa nama iz MH federacije. A neće? Kako to da niko ne pita – šta ćemo sa Republikom Srpskom? Kako to samo mi Srbi nemamo pravo.
Pričate nam ovde o suverenitetu na Kosovu i Metohiji; pa nema ga Srbija. Nema ga. A kako ga to ima MH federacija, osim silom okupacionih snaga, na teritoriji Republike Srpske? Kako se ne zalažete za to da Republika Srpska postane nezavisna, kako se ne zalažete za to da Republika Srpska bude ujedinjena sa Srbijom?
Ne, vi se zalažete za sve ono što je protiv Srbije i srpskog naroda i uvek na takav način. Pa kažete – to je 1999. godine uradio Milošević, a i mnogo pre Miloševića su svi krivi. Jeste, kriv je komunistički Brozov režim. I pre toga je bilo loše stanje na Kosovu i Metohiji, već nekoliko vekova postoji problem u odnosima Srba i Albanaca na tom području.
Postavlja se pitanje kako je moguće da mi sami unapred kažemo da nešto što je naše nije naše, a ono što će i drugi da kažu da imaju problema sa tim mi ćemo isto da im kažemo – ma nema, to je vaše, to sa nama nema nikakve veze. I uvek na strani onih koji Srbima hoće nešto da otmu ili da oduzmu.
Mi imamo danas državnu televiziju, gospodine predsedniče Vlade, koja vam u glavnim vestima, u udarnom Dnevniku objavljuje kao najznačajniju vest, video sam da su neki od vaših poslanika to prozreli, kako je moguće da se to na državnoj televiziji dogodi, najznačajnija vest, sa jasnom porukom građanima Srbije – da li ste videli, ljudi, pa i Albanci se bune protiv Ahtisarijevog plana, znači da i nije tako loš taj Ahtisarijev plan.
To je dobar neki plan, čim se oni bune i čim oni imaju dvojicu mrtvih, to je dobar plan. To nama govori državna televizija Srbije.
Pa reč je o običnoj nameštaljci zapadnih obaveštajnih službi – napravite demonstracije, napravićemo nerede, pucajte malo u svoje demonstrante da ispadne, kao, i vi se bunite protiv Ahtisarijevog plana, da bismo mi u Srbiji mogli da proguramo ceo plan.
I na najjeftinije trikove, na najgluplje moguće trikove naša država naseda i mi kažemo – e dobro je, dobro smo prošli, ajde sada mi da raspravljamo.
Nigde nismo videli plan Ahtisarija, zahvaljujući "Glasu javnosti" dobismo plan Martija Ahtisarija. Uopšte ne znam o čemu bismo raspravljali danas. U materijalu danas nešto dobismo. Tu o čemu mi da pričamo?
O administrativnoj reviziji opštinskih aktivnosti, o kosovskom zakonodavstvu u lokalnoj samoupravi, o sopstvenim proširenim opštinskim nadležnostima, da li neko od vas misli da o tome razgovara u Beču? Nemojte o tome da razgovarate, to nas ne interesuje.
Nas interesuje, pošto mnogi ovde govore na glavni prevarni način, a sada ću vam reći koji je to glavni prevarni način...
To je naučeno, ja znam gde je to učeno, kako je učeno, umem i sam da tako treba na takav način govorim, ali je to laž, to je neistina. A to je – nas interesuju građani, nas interesuju samo ljudi, pa pustite teritoriju, šta nas briga za teritoriju, pa nas ljudi zanimaju, da ti ljudi žive bolje.
Znate li koji je to princip? To je princip – daj da mojoj zadnjici bude nešto bolje ovih 10–20 godina što još mogu da naguram, a baš me briga, posle nas potop.
Pa baš me briga za mene, imam decu, hoću da žive u Srbiji i da žive na Kosovu i Metohiji, hoću da imam unučiće koji će da žive u istoj ovoj zemlji i baš me briga za to kako će mojoj zadnjici da bude.
E, u tome se razlikujemo, u tome što neću da razgovara bilo ko od predstavnika, ne ja, ne mi iz SRS, neće građani da vi razgovarate o tome da li će Srbin u Gračanici da ima pravo da ide kolima utorkom do Prištine do zdravstvenog centra ili samo petkom i subotom, i šta mu sada više od toga odgovara, ako će da živi na nezavisnom Kosovu. On neće da živi na nezavisnom Kosovu. On ima crveno–plavo–belu zastavu, zastavu svoje Srbije i baš ga briga da li ćete vi tu da mu okačite plavo–žutu sa zvezdicama, ili bilo kakvu zastavu.
I još nešto tu povodom toga. Ja sam čuo kao neki, tobože, govore jezikom prošlosti, neki bi da ratuju, neki bi u izolaciju. Ne bi niko, niko normalan to neće da radi. Samo još jedna stvar: da li vi mislite stvarno da je moguće da vam neko uzme teritoriju, pa kao da vam ubije dete, pa to što vam ubije dete nije strašno. Nema veze, sada se ti preseli iz 40 u 45 kvadrata pa ćeš živeti malo bolje. Kao što nijednom roditelju nema ništa preče od njegovog deteta, tako i nijednom narodu, tako i nijednoj zemlji nema ništa preče od njene teritorije, bez teritorije država ne postoji.
Ako se mi tako lako odričemo teritorije, ako se tako lako odričemo svega, šta će nam onda država. Hajdete, ljudi, rasturite je, ako je u pitanju samo ko će onda da vlada, čija će onda fotelja da bude, ko će da krade više. Hajdete da rasturimo državu, ne treba nam onda parlament. Recite, je li stigao neki okupacioni gaulajter, potpuno je svejedno.
Da li je to budućnost? Ja ne mislim da je to budućnost, ne želim da to bude budućnost i neću da učestvujem u takvoj budućnosti i neću da mi oni koji su najgora prošlost, koji su umešani u sve i svašta u ovoj zemlji, govore da je budućnost Srbije u tome da prihvati realnost da je Kosovo nezavisno. Prihvatite onda da je Republika Srpska zločinačka tvorevina. Pa prihvatite da je Srpska Krajina zločinačka tvorevina. Sve što su Srbi čuvali svoja ognjišta, oni su sve to zločinom sačuvali, tobože. Svi drugi koji su Srbe ubijali, to su neki fini ljudi, to je sve u redu. Možda treba malo da im se pomogne, jer time se mi borimo, tobože, za ljudska prava.
Nama u SRS ni "Žene u crnom", ni Nataša Kandić, niti bilo ko drugi od njih neće biti taj koji određuje šta jesu ljudska prava, a šta nisu, jer se oni za sve bore osim za stvarna ljudska prava i za bezbednost ljudi.
Ivo Andrić je davno rekao – onaj ko se plaši već je izgubljen. Mi se plašimo da sami kažemo šta mislimo o onome što nam se u Srbiji zbiva. Mi se plašimo na svakom mestu i na svakom koraku da kažemo ko su ti ljudi i zbog čega pokušavaju da nam otmu našu zemlju. Da li mi možemo da sprečimo nekoga da silom to uradi? Ne možemo. Hoćete li silom, otmite silom.
Šta je naše? Da nikada to ne prihvatimo i da uvek tretiramo Kosovo i Metohiju, da svi u Srbiji moraju da tretiraju Kosovo i Metohiju kao deo teritorije Republike Srbije u svim zvaničnim aktima. Faktički, formalno, na sve moguće načine. Da li mi imamo tu snagu danas da to kažemo? Ja mislim da imamo, mislim da nas ima dovoljno da to možemo danas da kažemo.
I kada to na tako jasan način postavite, onda će neko početi drugačije da razmišlja. Onda će neko početi da razmišlja drugačije i drugačije će se postaviti i onda će razmišljati na taj način – kako bi bilo da pogledamo, da vidimo šta je to čime bi moglo da se izađe u susret i tim Srbima, pa nisu oni najkužniji narod na svetu.
Podsetiću vas na predsedničku kampanju 2004. godine, drugi krug izbora između Tomislava Nikolića i Borisa Tadića. Tada je Boris Tadić rekao – ako pobedi Tomislav Nikolić, Kosovo i Metohija će biti u veoma teškoj situaciji. Mislim da bi Kosovo i Metohija bili bliži nezavisnosti nego ikada. Tomislav Nikolić u toj kampanji je rekao – to je samo jedna u nizu laži predstavnika dosovskog režima.
Pogledajte sada, tri godine kasnije. Imali smo izbore sa istom pričom – ako radikali budu formirali vladu, biće nezavisnost. Ako vi budete formirali vladu, valjda neće biti, jer ste još 19. avgusta 2000. godine na mitingu ovde ispred Savezne skupštine (to je bilo pre nego što ste je spaljivali) rekli – sa našim prijateljima ćemo mi to demokratsko pitanje na demokratski način da rešimo. Kako ste vi sa vašim demokratskim prijateljima na demokratski način rešili, da nam ga na takav demokratski način uzmu u potpunosti i da nema više Srbije na Kosovu i Metohiji? Da li je to demokratsko rešavanje? Manite nas više vaše demokratije i vaših prijatelja i vaših demokratskih ostvarenja i svega drugog, nemojte više da lažete narod.
Slušamo priče o sistemu vrednosti, nekog sam od vaših čuo, o odbrani evropskih vrednosti. Ne znam kakve su vam to vrednosti. Ja znam šta želi svaki građanin ove zemlje. Svaki građanin ove zemlje želi da živi u modernoj Srbiji. Svaki građanin želi da živi neuporedivo bolje i svaki građanin želi da može da svojoj deci obezbedi normalno školovanje, ili dede i bake da mogu da kupe svojim unucima torbu za školu. To je ono što ja znam da oni žele. Ja ne znam kakve su vam to belosvetske vrednosti. Mi bismo da im ovo ispunimo i da mogu ljudi da žive svoji na svome. To je ono što je naš prioritet.
A to, izgubićete teritoriju i sve i svašta, ali ćete živeti, pa ćemo mi da idemo na Kosovo; samo čekam da se ta priča spremi. Čekajte, građani Srbije, videćete i nju, i biće i sledeća. Dobro, uzeli su nam Kosovo i Metohiju, ali šta sada. Teška je to odluka, mi moramo u Evropu, oni će u Evropu, pa ćemo mi s ličnim kartama da ulazimo, pa eto tako ćemo mi da pomažemo našem narodu.
I onda će neka kancelarija da odnese dva kompjutera u neku srednju školu na Kosovu i Metohiju i reći će – jeste li vi videli kako mi brinemo o našem narodu. To nije za Srbiju. To je katastrofa za Srbiju. Tako Srbija polako ali sigurno nestaje.
Kao što su se sprdali sa Rusijom i Kinom 2000. godine neki od lidera DOS–a; potpredsednik Vlade svojevremeno je rekao kako su nam Kinezi davali lekove, treća medicina sveta, davali nam lekove, ali to je za male ljude, to je za žute, one male ljude.
Psihopate bili. Mi smo tu imali najgore psihopate. Sada moramo da molimo Kinu da nam pomaže. Što ne molimo ove vaše velike prijatelje?
Pa je bilo i toga – šta će Rusija, a sada – hajde, predsedniče Putine, pomozi. Ne razumem samo jednu stvar, i to moram da vas pitam, a od koga to treba da nam pomogne? Da li to od vaših prijatelja treba da nam pomogne? Zašto da nam pomaže kada nam vaši prijatelji sve dobro čine, ne bi ti vaši prijatelji nama nešto loše učinili. Ne bi valjda vaši prijatelji hteli da otmu deo teritorije, ja sam siguran da ne bi. Skoro da sam sasvim ubeđen u to.
Zato je bilo vrlo važno sve što se dešavalo, tuci, udri po tome, pričaj priču kakva god da ti padne na pamet, ne bismo li završili sa tim bivšim režimom.
Na šta smo sada mi došli, hajde da molimo Rusiju, Kinu da nas spasavaju od naših prijatelja velikih; hajde da molimo, hajde da šaljemo sve delegacije, da tražimo svaki dan, sve što traže, da stave veto u Savetu bezbednosti UN. Sve što traže. Mi rezervnu otadžbinu nemamo. Nama je ulog otadžbina. Cela zemlja nam je ulog.
Kakva je to Srbija bez Kosova i Metohije? Da li ima Srbije bez Kosova i Metohije? Kako ćemo mi da živimo svi, kao političari, i čime ćemo mi da se bavimo, da li je ovaj uzeo ovoliko ili onaj onoliko na onom mestu? Jadna bi nam politika svima bila, ako se to dogodi na bilo koji način.
Vi kažete, redovi pred ambasadama. Jesu redovi pred ambasadama. Ne znam da li ste upoznati, u prethodnih sedam godina otišlo je tačno 3,5 puta više ljudi nego od 1990. do 2000. godine. Ne znam da li ste vi imali neke podatke, ali vidim da neki jesu iz redova vlasti.
Ne 3,5 posto više, nego tri i po puta više, 350 posto više ljudi je otišlo u prethodnih sedam godina, nego u deset godina ranije, kada smo svakoga dana imali televizijske emisije o zločinačkom režimu, o zločinačkoj vlasti i ne znam o čemu sve. Naravno da nijedna vlast nije dobra i da nijedna vlast ne valja.
Bez obzira, vrlo je važno da svi mi osećamo državu Srbiju kao svoju i da pokušamo da nađemo zajedničko rešenje. Da li se nama dopada Boris Tadić, Vojislav Koštunica ili bilo koji drugi?
Ne, naravno. Ali nekada postoji nešto oko čega morate da pokušate da nađete kompromis ili zajedničko rešenje zbog države Srbije.
Bilo bi dobro da i oni o tome vode računa, jer danas Boris Tadić izlazi i čestita, izlazi predsednik Republike i čestita svima, čovek je rekao da mora da se bori protiv jedne Srbije.
Čovek koji je stao na čelo jedne liste, jedne jedine političke stranke, i on je rekao da on mora da pobedi. Kada je on izgubio, i to kada je ubedljivo izgubio od SRS, lako i ubedljivo je izgubio bez obzira na sve medije, nema ostavke, nema ničega, baš ga briga. Kao što će to tako da bude i sa Kosovom i Metohijom.
Znam da je vama iz DS–a smešno. Vidim samo da se Đelić ne smeje. Njemu nije smešno. Samo se vi smejte i svoj posao radite kao što ste do sada radili, pa gledajte koliko ćete brzo i koliko masovno da gubite podršku u našem narodu.
Na kraju, želim samo da se zahvalim svim ljudima, posebno Srbima na Kosovu i Metohiji koji su čuvali svoja ognjišta, svoje kuće, koji su čuvali državu Srbiju i onima koji su je čuvali na mostu na Ibru u Kosovskoj Mitrovici, onima u Štrpcu, Goraždevcu, Velikoj Hoči, Novom Brdu, Kosovskom Pomoravlju, Gračanici, Čaglavici, Kosovu Polju, Lipljanu, i ostalim mestima, Prilužju, Plemetini i Babinom Mostu, da im se zahvalim na tome što su mnogo hrabriji, umniji, jači i bolji od nas, što su znali da rezervnu državu i otadžbinu nemaju.
Naše je da pokažemo da znamo da to pripada njima, nama i našoj deci, i ne samo dok smo mi živi, jer nemamo pravo da mislimo o samo jednom životu.
Država traje i posle nas i trajaće i posle naše dece i posle naših unuka, jer Srbija jeste večna, samo su ovi mali političari prolazni. Njih je bilo i biće uvek onih koji će da razmišljaju o svojoj zadnjici i njihova zadnjica će da im bude vrhunski prioritet. Mi smo protiv te politike i protiv političara kojima je zadnjica vrhunski prioritet.
Na kraju, pošto su neki pitali, čuo sam neka neukusna dobacivanja sa ove govornice, danas svi poslanici SRS sa ponosom nose majice sa likom Vojislava Šešelja.
Kao što vidite, mi smo u odelima došli, imamo košulje i kravate. Majica nije naš odevni predmet, majica je simbol našeg protesta zbog onoga što rade vaši prijatelji i što ste vi zajedno sa njima uradili pišući optužnicu protiv Vojislava Šešelja.
Danas to ima posebnu simboliku, jer u uvodnoj reči optužbe protiv Vojislava Šešelja između ostalog se kaže da je on svojim nadahnutim govorima, citiraću da ne bih pogrešio, "da je govoreći o zločinima iz prošlosti protiv srpskog naroda povećavao stepen ugroženosti Srba i time ih podsticao na odgovor u budućnosti".
Čime je Vojislav Šešelj... Time što je govorio o Jasenovcu, o mukama srpskog roda od 1941. do 1945. godine?
Izgleda da je Vojislav Šešelj napravio samo jedan greh, što nije dovoljno govorio, što nam se posle svega toga to isto ponovilo, pa su nam proterali skoro pola miliona ljudi iz Republike Srpske Krajine, što nam uništavaju Republiku Srpsku, što nam otimaju Kosovo i Metohiju. Da li je to zabranjeno govoriti? Da li je to netačno?
Izgleda da će i ovakvi govori da budu, tobože, prošlost, a budućnost će da bude – vi ste prošlost, pa hajde da damo svaki pedalj naše teritorije, jer mi smo za modernu Srbiju bez Srbije.
Mi smo za Srbiju svih njenih građana, i Srba, i Roma, i Muslimana, i Mađara, i Rumuna, i Slovaka i svih drugih, ali smo za Srbiju nedirnutu, za Srbiju sa Kosovom i Metohijom, jer, ne zaboravite, nema Srbije bez Kosova i Metohije.
To upamet treba da ima i predsednik Republike, koji u ovom trenutku ima neka pametnija posla, ne znam šta to drugo radi, i vi, predsedniče Vlade, i svi drugi koji će da idu na pregovore.
Nemojte posle toga da se vratite "nismo mogli, nismo znali". Vaše je da kažete, a oni neka rade svoj posao, neka otimaju na silu šta hoće, a naše je da im kažemo da nikada na silu priznati nećemo, da nikada nasiljem stvorene činjenice nećemo pretočiti u pravo, nećemo ih pretočiti u legalne i legitimne akte.
Ostaje nam da, kao što reče Tomislav Nikolić, kad–tad, promenom snaga u svetu, vratimo samo ono što je naše, jer nam tuđe ne treba. Hoćemo da budemo samo svoji na svome i da takvu budućnost garantujemo Srbiji, našoj deci i našim potomcima.

Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, pitam da li žele reč predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa ili još neko ko nije iskoristio svoje pravo iz člana 93. Poslovnika?
(Ne.)
Pošto smo završili jedinstveni pretres o Predlogu rezolucije, da li predstavnik predlagača – Vlade želi da da završnu reč?
(Da.)

Poštovani narodni poslanici, na kraju današnje rasprave vođene o rezoluciji povodom Ahtisarijevog Predloga za sveobuhvatno rešenje statusa Kosova, pre svega želim da zahvalim svima onima koji su u današnjoj raspravi podržali rezoluciju i koji će je, uveren sam, podržati svojim glasanjem.
Isto tako, želim da vas podsetim da je rezolucija pripremana, da je u njenoj pripremi bilo više učesnika, da je učestvovao Pregovarački tim, da je učestvovala Vlada i da su učestvovale političke stranke zastupljene u ovom parlamentu.
Prema tome, rezolucija je i pre nego što je dospela danas pred parlament na raspravu u velikoj meri kolektivno delo, zajedničko delo. Ona će biti još više zajedničko delo onog trenutka kada je vi ovde u parlamentu izglasate.
Želim još nešto da kažem. Pregovarački tim je u dosadašnjim nastupima uvek vodio računa ne samo o tekstu rezolucije, ne samo o mandatu koji smo dobijali kroz taj tekst, a podsećam vas pre svega na prethodnu i veoma važnu Rezoluciju usvojenu 21. novembra 2005. godine, nego je uvek i u svakoj prilici vodio računa i o onome što je tom prilikom izrečeno u Skupštini. Tako će biti i sada.
Kada je reč o današnjoj raspravi, ona je, sa stanovišta Pregovaračkog tima, jedna korisna dopuna i okvir za delovanje Pregovaračkog tima.
Naravno, hoću da vas podsetim na još nešto, da se ne zaboravi. Pregovarački tim je redovno, od trenutka kada je formiran, posle usvajanja Rezolucije 21. novembra, a podsećam vas da je neposredno posle toga formiran Pregovarački tim, obaveštavao Narodnu skupštinu Republike Srbije o svim preduzetim koracima. Tako će biti i ubuduće.
To je sadržaj Rezolucije koju ste usvojili i mislim da je to jedna stvar oko koje se moramo saglasiti i složiti. Ona je nesporna, bez obzira na sve što je večeras rečeno, a rekoh da će sve što je večeras rečeno biti od koristi Pregovaračkom timu.
Na kraju, da vam zahvalim još jedanput na podršci rezoluciji, na ovim glasovima koji će uslediti.
Naravno, još pre samog glasanja da iskoristim priliku da vam čestitam sutrašnji naš praznik – Dan državnosti, Sretenje.