Ima reč gospodin Nenad Čanak. Molim da se pripremi Dragan Todorović.

Dame i gospodo, sa užasom sam čuo ovo što je rekao gospodin Vučić da se u Vojvodini ponovo pojavljuje nasilje. Međutim, ono što je veoma značajno, to je da po policijskom izveštaju nije bilo eksplozivne naprave, nego samo požar. Dobro je, čini se da neće biti od toga nešto što niko od nas ne bi želeo.
Međutim, ono što svi moramo da se zapitamo, šta je radila Vlada dr Vojislava Koštunice u proteklom periodu, kada je ta vlada dozvolila niz stvari koje su se događale, od vandalizovanja groblja, od pretuče glumaca Pozorišta mladih u Novom Sadu, da se svi njihovi počinioci fotografišu, a da se nikada ne izvedu pred lice pravde.
Potpuno je jasno da je u pitanju zavera protiv ove zemlje zato da bi se uništile njene institucije. Ova skupština nema predsednika, ova skupština nema svoje organe, mi nemamo vladu, nego je imamo kada treba da nekome dodeli državnu imovinu da je otkupi. Mi nemamo ništa tako, mi imamo samo viziju zemlje, a i to kako ko.
Došli smo u situaciju da treba ovde da govorimo o Kosovu, o Kosovu koje je ta ista Vlada kao sledbenik one koja je predala i prodala Kosovo pre sedam godina, ta ista Vlada sada pokušava nas da uveri da budemo post festum saučesnici, da budemo saučesnici u izdaji države, naroda i svih vrednosti koje je ova država ikada pokušala da u sebe ugradi.
Upravo zbog toga mislim da je kada danas govorimo o svemu tome kasno. Kasno je zato što kada je pravljen ovaj ustav, koji smo dobili na način kako smo ga dobili, nikome nije palo na pamet da će nas taj Ustav koštati Kosova. Da je pravljen tako, da je rađen po španskom modelu, možda bi bilo puta da Kosovo ostane u Srbiji, ali ga sada nema zato što je to krivica dr Vojislava Koštunice i njegove Vlade.
Ustavni zakon koji je donela ta ista Vlada, tj. predložila ga, u tom Ustavnom zakonu je prekršen Ustav Srbije time što nije naveden datum održavanja izbora na Kosovu i time se jasno ta vlada odrekla Kosova. Da li mi sada treba da izvlačimo kestenje iz vatre, da svi mi post festum budemo saučesnici? Nikada.

Gospodin Dragan Todorović. Neka se pripremi gospođa Nataša Mićić.

Dame i gospodo, pre nego što pređem na sam predlog Martija Ahtisarija, hteo bih da vas podsetim na doslednu nedoslednost i različite aršine koje UN primenjuju kada su Srbi u pitanju.
Postalo je pravilo da ono što važi za sve druge ne važi za Srbiju i Srbe. Da je to tako pokazuje razbijanje SFRJ, iako je izvršen zločin protiv mira od strane Amerike, Vatikana, Nemačke, Engleske i drugih zapadnih država, UN su prešle preko toga i priznale secesiju bivših republika, i to u granicama koje je ustanovio bivši komunistički diktator Josip Broz Tito i time nagradile zločin.
Podsetiću vas, 90. godine u Saboru Hrvatske, posle pobede HDZ–a, obnavlja se velikohrvatska ustaška ideja i Srbi, kao drugi konstitutivni narod, izbacuju se iz Ustava Hrvatske, a Hrvatska se ustanovljava kao država hrvatskog naroda. UN ćute.
Republika Srpska Krajina nastaje kao odgovor na otcepljenje Hrvatske i nagoveštaj novog ustaškog pogroma nad Srbima. Sam Butros Gali u svom izveštaju 15. 5. 1993. godine iznosi podatak da je iz Zagreba, Rijeke, Splita i drugih gradova proterano preko 250.000 Srba, a do 95. godine proterano je više od 500.000.
Pri tom, podatke o proteranim Srbima koji su traženi od Saveta bezbednosti, UNPROFOR–a i zemalja u koje su otišli niko nije dostavio, osim Srbije i Republike Srpske Krajine. I nikom ništa.
Ujedinjene nacije ostaju gluve, a da vas podsetim, Kofi Anan u to vreme bio je zadužen od generalnog sekretara UN za mirovne operacije u svetu i odlično je bio upoznat sa situacijom u Republici Hrvatskoj i garantovao Krajini da će biti zaštićena od UN. Godine 1995, u dve zločinačke akcije hrvatske vojske, "Bljesak" i "Oluja", uz odlučujuću pomoć Amerike, izvršeno je najveće etničko čišćenje u Evropi posle Drugog svetskog rata. Republika Srpska Krajina je okupirana, iako je bila pod zaštitom UN, i tom prilikom je proterano preko 500.000 Srba. Setite se samo slike tadašnjeg američkog ambasadora u Zagrebu Pitera Galbrajta na ustaškom tenku.
Do danas, u okupiranu Republiku Srpsku Krajinu i Hrvatsku vratilo se manje od pet posto izgnanih, a one koji se vrate i danas ubijaju i šikaniraju. Godine 1996. Dejtonskim sporazumom u bivšoj BiH stvorena su dva ravnopravna entiteta, Republika Srpska i Muslimansko–hrvatska federacija, sa skoro istim brojem stanovnika i teritorijom, da bi danas Republika Srpska bila pred potpunim gašenjem i to direktno kršenjem Dejtonskog sporazuma od strane visokih predstavnika EU.
Setite se samo Pedija Ešdauna, onog koji je obilazio šiptarske teroriste i koji je lagao u Haškom tribunalu. Uporno pokušavaju, na svaki mogući način, da se Republika Srpska proglasi za genocidnu tvorevinu, kako bi potpuno nestala. Podsećam vas, u toku rata, i Muslimani i Hrvati, kada su bežali jedni od drugih ili od svojih, bežali su kod Srba.
Kada se završilo razbijanje SFRJ, okupacija Republike Srpske Krajine, Republika Srpska skoro ugašena, razbija se SRJ, odvaja se Crna Gora, a UN preko svojih predstavnika na Kosovu i Metohiji rade isto ono što i visoki predstavnici EU u Bosni i Hercegovini, samo u obrnutom smeru. Ovi gase Republiku Srpsku, a na Kosovu i Metohiji stvaraju, na suverenoj teritoriji Srbije, drugu albansku državu. Pri tom, krše Povelju UN i odredbe međunarodnog prava.
Zašto se ne poštuje Rezolucija 1244? Kako je moguće da UN ne poštuju sopstvenu rezoluciju. Zašto traže samo od Srbije da ispuni svoje obaveze? Rezolucija 1244 nije mirovni ugovor između SRJ i UN, jer te dve strane nisu ni bile u ratu, nego okončanje zločinačke agresije NATO pakta nad SRJ i to pod pretnjom baš Martija Ahtisarija da će Beograd i Srbija biti potpuno razoreni ako ne prihvate da prestanu da se brane. Jer to jeste najveći zločin za kreatore novog svetskog poretka, braniti svoj narod i svoju državu, za njih nema većeg zločina i nema te kazne koja je dovoljna za okajanje takvog greha.
Šta je osnovni sadržaj Rezolucije 1244? Srbija je suverena, njene granice su nepovredive, povratak vojske i policije. Osma je godina kako tu svoju obavezu UN ne ispunjavaju. Kako može uopšte bilo ko ozbiljan da bude siguran da će UN poštovati neku novu rezoluciju, a posebno mi Srbi, sa skoro dvadesetogodišnjim iskustvom obmana i prevara od strane UN.
Zar misle da ćemo nasesti na stare prevare, Markale, konclogore i slične predstave za svet, kao i poslednje proteste u Prištini protiv plana Martija Ahtisarija, kako bi navodno svet ubedili u to da je plan nepristrastan i da ponovo, jedino Srbi, nepravedno ne prihvataju dobre namere kako bi se rešili njihovi problemi.
Na samom kraju zločinačkog pohoda na Srbiju, on se mora opravdati. Jedino opravdanje je pristanak Srbije. Zato Srbija ne sme pristati, zbog svoje prošlosti, sadašnjosti i zbog svoje budućnosti.

Ostalo je četiri i po minuta. Reč ima narodni poslanik Nataša Mićić. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine tehnički premijeru, članovi pregovaračkog tima, ovo je već treća rezolucija ove vlade čijem usvajanju prisustvujem i, kao što nisam mogla da glasam za prethodne rezolucije, tako neću glasati ni za ovu, iz prostog razloga što se ovom rezolucijom, faktički, brani jedna politika, pogubna i pogrešna, i to višedecenijska pogrešna politika, koja je naročito eskalirala devedesetih godina, ne samo  neprijateljstvom između dva naroda, već i ratnim zločinima, raseljavanjem lica i međunarodnim protektoratom. To su, dakle, činjenice.
Druga stvar, ova rezolucija nosi naziv – Predlog sveobuhvatnog rešenja, a mi to rešenje, faktički, uopšte ne vidimo i nemamo. Razumem neke argumente da neka diplomatska i pravna sredstva moraju biti tajna, ali ne valjda toliko kao da se radi o, ne znam, tajnom oružju Nikole Tesle.
Treća, najvažnija, stvar zbog koje ne mogu da podržim ovu rezoluciju jeste činjenica da se u njoj ni u jednoj rečenici, polurečenici ili reči ne spominju Srbi koji žive na Kosovu, a mi mislimo da je to prioritet i mislimo da bi pregovarački tim, faktički, trebalo da se fokusira na što bolji položaj Srba na Kosovu.
Zato naša koalicija ne može pristati na ovo jedinstvo i na ovu sabornost koja je, nažalost, svaki put u Srbiji koštala samo građane i građanke Srbije, a ovaj put će, izgleda, nažalost, koštati i Srbe koji žive na Kosovu.

Hvala gospođi Nataši.
Reč ima gospodin Zvonimir Stević, a da se pripremi Stojanka Petković. Izvolite. Preostalo vreme za SPS je samo deset minuta.

Poštovana predsedavajuća, poštovani gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, tema današnje rasprave je pitanje od sudbinskog značaja za Srbiju. Predlog koji je izaslanik UN za status Kosova Marti Ahtisari dostavio obema stranama možemo odmah reći da je za kosmetske Srbe neprihvatljiv. Ovo zbog toga što osnovne postavke tog rešenja nisu ništa drugo do uvođenje nezavisnosti za deo naše državne teritorije.
Nema važnijeg državnog i nacionalnog zadatka od suprotstavljanja ovom rešenju koje je pogubno, ne samo za preko 120.000 Srba koji žive na Kosovu i Metohiji, već i za više od 230.000 prognanih koji su gajili nadu u povratak na svoja ognjišta. Ništa manje ne pogađa ovo rešenje i preostali deo srpskog nacionalnog korpusa, koji se nikako i nikada ne može pomiriti sa činjenicom da im se nametnutim rešenjem otkida deo bića.
S druge strane, albanski zvaničnici uglavnom izražavaju zadovoljstvo zbog ovog predloga i već utvrđuju detalje o izgledu buduće države Kosovo. Protesti koje je proteklih dana organizovalo Udruženje "Samoopredeljenje" Albina Kurtija samo je deo za upotpunjavanje scenarija o proglašenju nezavisnosti Kosova i Metohije.
Već površnim tumačenjem Ahtisarijevog predloga zapaža se da se u predložena rešenja unosi uredba o zaštiti Srba na Kosovu i Metohiji. Međutim, to je samo dodatna mera zamagljivanja i udaljavanja od Rezolucije 1244, a ne treba ni objašnjavati u kojoj je meri ponuđeno rešenje u suprotnosti sa Rezolucijom ove skupštine o mandatu za političke pregovore o budućem statusu Kosova i Metohije.
Ahtisari u predlogu planira brzo donošenje ustava u kosovskom parlamentu koji bi, nema sumnje, već u 1. članu Kosovo definisao kao nezavisnu državu. To je, pored mogućnosti da Kosovo sklapa međunarodne ugovore, poslužilo Agimu Čekuu da odmah objasni kako je nezavisnost Kosova ne samo interes njegovih građana već i međunarodne zajednice, jer je sa međunarodnim snagama partnerstvo građeno od 1999. godine, pa se ta epizoda treba okončati povoljnim rešenjem za kosovske Albance.
Dakle, atributi državnosti koje će samo verifikovati ustav, a zatim i samostalnost, koju državnost podrazumeva, pa uređenje policije po sopstvenoj meri, pravosuđa i uređenje drugih stubova državnosti, potpuno potiru ono što se nudi u domenu decentralizacije kada su u pitanju sredine sa srpskim većinskim stanovništvom.
Ne može se verovati obećanjima albanske strane kada se zna da ni u primeni ustavnih okvira nisu ispoštovana nastojanja da se najpre ispune standardi, pa razgovori o statusu, ni brojna druga obećanja albanske strane nisu ostvarena.
Tako je sa s povratkom Srba sa područja Kosova i Metohije, a od 230.000 prognanih na Kosmet se vratilo tek nekoliko hiljada. Nisu ispunjena ni obećanja o zapošljavanju Srba, kao ni u drugim oblastima.
Zato pred vama, kao i Srbi sa Kosova i Metohije, postavljam pitanje da li se sada nešto promenilo u odnosu na naš usvojen dokument u ovom skupštinskom domu i da li neko ima mandat da se udaljava od Rezolucije koju smo usvojili. Da vam odmah kažem da pitanje postavljam i u ime Srba sa centralnog Kosova, ali i sa drugih delova Kosova i Metohije, koji su proteklih sedam i po godina bez mirnog sna, pod stalnom opasnošću zbog ugrožavanja života, sa neizvesnim ishodom za sutrašnji dan.
Dobro je poznato da nas prati sijaset drugih nedaća, krše se elementarna ljudska prava, ukinuto je pravo na rad. Srbi žive u uslovima nedostojnih čoveka, bez struje i vode, uz ograničene mogućnosti za lečenje, školovanje dece, obrađivanje poljoprivrednog zemljišta.
U ime postojanosti, hrabrosti i dostojanstvo tih ljudi dužan sam da ovde postavim dodatno pitanje kakva se obećanja mogu dati Srbima na Kosmetu ukoliko se ipak pribegne nametnutom rešenju od međunarodne zajednice? Šta u tom slučaju treba da urade Srbi sa Kosmeta? Da li naši najviši zvaničnici, uključujući i predsednika države i premijera, imaju neko prihvatljivo rešenje?
Jer da budem krajnje otvoren, to pitanje je neizbežno i proističe iz razgovora sa građanina, a ono se nameće skoro u svakoj prilici. Kako će Srbija opstati na Kosovu i Metohiji, ako to više ne bude deo Srbije? Da li se mogu pomiriti sa činjenicom da ih ubuduće štiti neka narodna nova vojska Kosova, kada su na svojoj koži iskusili posledice martovskog pogroma marta 2004. godine.
Ovih dana je među Srbima na Kosmetu uočljiva zabrinutost, neizvesnost i dilema šta učiniti ukoliko se desi, bez naše volje, nametanje rešenja statusa. Državni vrh bi morao da ponudi neko rešenje kako u tom slučaju dalje živeti na Kosmetu. Mora se naći neki izlaz, a ne verujem da on može biti u kolektivnoj seobi, što se među uznemirenim i zabrinutim našim ljudima takođe čuje ovih dana.
Opštu psihozu i nevericu samo dodatno pojačavaju tu i tamo prisutne informacije o mogućoj podeli Kosmeta. Nikako se Srbi ne mogu zadovoljiti pokušajem nove šarene laže da su, kako izjavljuju neki zvaničnici iz međunarodne zajednice, u planu Ahtisarija dobili posebnu zaštitu.
Dame i gospodo narodni poslanici, SPS smatra da ova pitanja zahtevaju i naš odgovor. Mislim na ovu skupštinu, ali i ofanzivniju, diplomatsku intenzivnu međudržavnu aktivnost. Potrebno je da sve državne institucije urade svoje detaljne planove, koje bi time omogućili potrebnu zaštitu Srba sa Kosmeta i jačanju ukupnog njihovog položaja.
Znam da u ovom trenutku, kada još uvek nije formirana Vlada, to predstavlja otežavajuću okolnost, ali da odmah kažem da kada je položaj Srba na Kosmetu u pitanju treba zapostaviti stranačke interese jer, ponovo podvlačim, to je sudbinsko državno i nacionalno pitanje.
Zato vas i pozivam, kolege narodni poslanici, da u ovom najvišem domu izrazimo puno jedinstvo, koje nam je potrebnije nego ikad do sada, i da se svi svrstamo u jedinstvenu kolonu za odbranu Kosova i Metohije, za Kosovo i Metohiju u Srbiji, uz najviše domete autonomije koje nudimo Albancima, u posredovanje međunarodne zajednice. Jer, da na kraju kažem, Zbog Kosova i Metohije je bombardovana i Srbija, i sve floskule o tome da su nove demokratske vlasti ta snaga koja će rešiti pitanje Kosova padaju u vodu.
Poštovana gospodo, nemate prava da se igrate sa našom sudbinom na Kosovu i Metohiji. Ne brani se Kosovo i Metohija u Beogradu. U izbornoj kampanji su vam bila puna usta Kosova i Metohija, časni izuzeci od rukovodstva su preskočili Ibar. Nije samo moje Kosovo i nije samo naše, Kosovo i Metohija je vaša, ali mi živimo dole, a vas dole nema sad kada nam je najteže.
Gde su gospoda ministri? Gde su gospoda pomoćnici ministara? Posle sedam godina slušam ovde demokratsku vlast: "kriv je prethodni režim "; pa sedam godina je prošlo. Recite jedan segment, jednu oblast gde je u pozitivnom smislu promenjen naš život dole. Vi treba da dođete dole, u Gračanicu, u Štrpce, u Šilovo, u Veliku Hoču, u Goraždevac, u Ranilug, da budete deset dana, pa ćete videti kako taj narod živi i šta izdržava.
Ahtisarijeva rešenja predlažu na mala vrata uvođenje državnosti za Kosovo i Metohiju. Još je čudnije što se ovih dana čuje od američkih zvaničnika da status Kosova i Metohije treba što pre rešiti, jer Albanci navodno prete nasiljem, što je opasnost za stabilnost Balkana. Pa onda se postavlja opravdano pitanje zašto se ne vodi računa o interesu osam miliona Srba, kojima se želi oduzeti deo teritorije, a i o tome kakav bi to poremećaj moglo izazvati u Evropi i u drugim delovima sveta, jer je sasvim izvesno da se ponuđeno rešenje ne zasniva na odredbama međunarodnog prava i Helsinškoj povelji.
Instrumente koje imamo parlament, vlada, diplomatija, pa ajde da vidimo, Srbi sa Kosova i Metohije zakazali su miting za 27. februar ispred američke ambasade protiv plana Martija Ahtisarija, mislim da je to prilika i trenutak da se okupi svekoliki srpski narod, i da se jasno opredeli, i da sačuvamo Kosovo i Metohiju. Hvala.

Hvala, gospodine Steviću. Reč ima Stojanka Petković. Molim da se pripremi Vuko Antonijević.

Poštovana predsedavajuća, poštovani predsedniče Vlade, dame i gospodo kolege poslanici, ja sam Stojanka Petković, poslanik G17 plus iz Zvečana sa Kosova i Metohije.
Rešenje statusa Kosova i Metohije je jedno od najtežih istorijskih pitanja pred kojima se nalazi srpski narod i država Srbija.
Plan Martija Ahtisarija daje jednostran pristup prema albanskoj zajednici, jer su dati svi atributi ustavnosti i državnosti, nekakvog oblika nezavisnosti, pa je kao takav za srpsku zajednicu na Kosovu i Metohiji u potpunosti neprihvatljiv, a posebno u stavovima koji krše suverenitet i integritet Republike Srbije.
Što se tiče statusnog rešenja za Kosovo i Metohiju, svako rešenje mora biti u saglasnosti sa međunarodnim pravom, gde se mora hitno preduzeti snažna diplomatska akcija na svim nivoima kako bi se Kosovo sačuvalo u granicama Srbije.
G17 plus se zalaže za mirno i kompromisno rešenje, odnosno dogovorno između Albanaca i Srba, gde neće biti pobednika i gubitnika, za jedno pravo rešenje koje će doneti mir i stabilnost i na Kosovu i u čitavom regionu, gde će svi Srbi sačuvati svoj ponos, a Srbija sačuvati svoj obraz.
Šta je još tako bitno u ovom trenutku? Pregovarački tim se mora izboriti za ekonomski prosperitet i finansijsku poziciju srpskog naroda u posebnim zonama na KiM, gde se mora obezbediti maksimalna ingerencija u oblasti pravosuđa, bezbednosti i lokalne samouprave.
Mora se založiti za finansiranje svih institucija koje je Srbija i dosad finansirala, a misli se na prosvetu, zdravstvo, lokalnu samoupravu i socijalnu zaštitu, gde bi postojala vertikalna veza sa Srbijom.
Izboriti se za pravilnu decentralizaciju i mogućnost povezanosti opština sa većinskim srpskim stanovništvom u posebnim zonama, finansiranje kroz Nacionalni investicioni plan, u infrastrukturi, u stanogradnji, u zapošljavanju, u stvaranju životnih uslova za srpsko življe na Kosovu, bez monitoringa Prištine, jer to je jedino rešenje.
Jedino tako i na taj način se Srbi mogu zadržati na tim prostorima. U suprotnom, krenuće novi egzodus i Srba neće biti na Kosovu. Koliko bude nas Srba na Kosovu, toliko će i država Srbija biti prisutna na tom prostoru.
Poštovani poslanici, danas bih želela da sa ove govornice pošaljem jednu snažnu poruku svim srpskim političarima, parlamentarnim i vanparlamentarnim strankama na Kosovu i Metohiji. Braćo i sestre, parlamentarni izbori su prošli.
Došao je trenutak kada se srpski narod na Kosovu i Metohiji ne može deliti po stranačkoj pripadnosti.
Moramo se ujediniti. Nema straha, nema panike. Ovo je naša borba, za naš sopstveni opstanak na Kosovu, za nas, za našu decu, za naše Kosovo, za našu imovinu, jer niko nam ga neće sačuvati, a ni Beograd, ako smo posvađani i razjedinjeni. Hvala lepo.