Hvala. Reč ima Vuko Antonijević, a neka se pripremi Nataša Jovanović.

Poštovani predsedniče Vlade, uvaženi gosti, poštovani narodni poslanici, predlog plana Marti Ahtisarija za rešenje budućeg statusa Kosova i Metohije predstavlja političku agresiju i brutalan nasrtaj na teritorijalni integritet i suverenitet Srbije, koja se pokušaju otimanja 16% njene teritorije mora suprotstaviti ne samo jednoglasnim usvajanjem ove rezolucije u srpskom parlamentu, već i svim drugim legitimnim sredstvima koja u odbrani države predviđa i Ustav Srbije i međunarodno pravo.
Ahtisarijev plan je sačinjen kao finalni okvir za formiranje još jedne albanske države na Balkanu, ali u ovom slučaju na teritoriji Srbije, koja je izgleda 99. godine bombardovana radi okupacije i otimanja njene teritorije, odnosno u ime progona kosmetskih Srba i ostvarenja ciljeva albanskih separatista i njihovih mentora.
Fingiranim nezadovoljstvom Šiptara u Prištini, Marti Ahtisari sugeriše međunarodnoj zajednici da je njegov plan navodno izbalansiran, iako je očigledno da je u svim delovima isključivo antisrpski. To je ogoljena farsa i zajednički pokušaj Ahtisarija i Šiptara da promovišu apsurdno pravilo da je nepostojeće pravo nacionalne manjine na samoopredeljenje iznad suvereniteta države u kojoj ta manjina živi.
Opstanak Srba na Kosovu i Metohiji, očuvanje Kosmeta moguće je samo ako Vlada Srbije, Skupština i srpski pregovarački tim u narednom periodu budu dosledni u stavu da je apsolutno neprihvatljiv ma kakav oblik nezavisnosti za južnu srpsku pokrajinu. Zato Srbi sa KiM zahtevaju od svoje države da, kao i do sada, ignoriše brojna cinična i uvredljivo formulisana hrabrenja Srbije na putu ka Evropi koja, u suštini, predstavljaju katastrofalnu kompenzacionu političku ponudu srpskoj državi da se zarad članstva u EU odrekne gotovo šestine svoje teritorije.
Insistiranjem isključivo na teritorijalnom integritetu i suverenitetu Srbije naša država je osujetila proalbansku i antisrpsku političku diverziju Martija Ahtisarija i istovremeno za takav stav obezbedila punu podršku, ne samo Rusije, Kine, već i mnogih članica EU. Taj teško stečeni politički kapital, koji je ovih dana na meti prekookeanskih i drugih zagovornika nezavisnog Kosova, srpska država mora da sačuva i uveća ne samo zarad Kosmeta, već i zarad Srbije u celini.
Državni pregovarački tim Srbije mora u narednom periodu da insistira da se bez odlaganja sprovedu ključne odredbe Rezolucije 1244, a posebno ona koja predviđa povratak određenog kontigenta srpske vojske i policije na Kosovo i Metohiju. Na tome se mora insistirati jer je to jedan od preduslova za povratak preko 250.000 raseljenih Srba, koje su Šiptari, uz teror, nezapamćen u skorijoj istoriji, proterali naočigled preko 50.000 do zuba naoružanih pripadnika KFOR–a. Oni su teror Šiptara nad Srbima nezainteresovano posmatrali 17. marta 2004. godine, a srpska država ni po koju cenu više ne sme dozvoliti da se tako nešto ponovi.
Svoje nemirenje sa Ahtisarijevim planom kosovsko–metohijski Srbi će iskazati protestom ispred američke Ambasade 27. februara u 14,30 časova, želeći da na taj način zvaničnom Vašingtonu upute poruku da prestane da ohrabruje šiptarske separatiste, odnosno da otimanje teritorije suverene države Srbije ne može biti prihvaćeno kao kolateralna šteta američkog viđenja demokratizacije Balkana.
Srbi sa Kosova i Metohije s pravom očekuju da im se na ovom protestu priključe svi poslanici srpskog parlamenta, kao i građani Beograda i ostalih gradova Srbije, koji se ne mire sa pokušajima amputacije kolevke srpske države. Hvala.

Hvala, gospodine Antonijeviću.
Reč ima Nataša Jovanović, a neka se pripremi Snežana Stojanović–Plavšić.

Dame i gospodo narodni poslanici, plan koji je doneo u Beograd Marti Ahtisari, Specijalni izaslanik Saveta bezbednosti UN, odnosno Generalnog sekretara, proistekao je iz najšireg konteksta međunarodne politike SAD i zapadnih sila, koja se sprovodi na području bivše Jugoslavije i Srbije unazad 15 i više godina. To za nas nije iznenađenje, ni za mene kao predstavnika najveće političke stranke u Srbiji, one koja i danas pokazuje državničku mudrost i to da nam je teritorija naše zemlje, opstanak Srba na Kosovu i Metohiji i teritorijalni integritet najvažnije i ključno nacionalno i državno pitanje.
Na osnovu diskusija, i ne bih to pomenula da pojedini narodni poslanici ne boluju od amnezije ili misle da narod ima kratko pamćenje, moram, kolege, da vas podsetim, jer mnogi od vas su se sada vratili u skupštinske klupe, da smo 2001. godine, za vreme vlasti DOS–a, kada vas je bilo 176 u Narodnoj skupštini, jednoglasno izglasali Deklaraciju kojom smo odbacili tzv. Ustavne okvire za Kosovo i Metohiju koje je predložio tadašnji izaslanik Hakerup.
Sada je zaista neverovatno da ne obraćete pažnju na eksplicitnost jednog dela Ahtisarijevog plana koji predviđa ultimativno da naša južna pokrajina ima svoj ustav.
U aneksima tog plana on tačno razrađuje od svih prerogativa državne vlasti, očigledno potpuno nezavisne države, na koji način će i po kojim fazama to da se sprovodi.
On nije došao u Beograd, i nije dao intervju ni u Beogradu ni u Prištini, da govori u zavijenoj formi, nego je rekao, neko je to danas i pomenuo, zavisi kako ko tumači ovaj dokument. Tumačimo samo onako kako je napisano. Nemamo i nećemo večeras, u bilo koje doba, kada se završi ova rasprava, imati nikakvu dilemu.
Mi srpski radikali nikada je nismo ni imali, ali svi vi iz ove sale, i vi koji ne budete glasali i vi koji budete glasali za ovu rezoluciju, pošto je ona proistekla iz ranije usvojene platforme Državnog pregovaračkog tima, iz izveštaja koji je taj tim podneo 12. septembra prošle godine, sada samo možemo da poručimo srpskom narodu na Kosovu i Metohiji, Martiju Ahtisariju i Ujedinjenim nacijama, celokupnoj tzv. međunarodnoj javnosti šta će da se desi.
Ništa izvan toga ne može da se dešava, a da državni zvaničnici, predsednik Republike, koji je otišao još pre dva sata iz sale, predsednik Vlade i Državni pregovarački tim, kome se obnavlja mandat za pregovore, ne postupe na taj način. Onda je potpuno besmisleno da do kraja ove rasprave spekulišemo šta će da bude i šta će da se desi. Lepo sve ovde piše, jasno je objašnjeno i samo tako morate da pregovarate, odnosno tako da se ponašate.
U samom startu i u prvom susretu, ako to bude 21. februara, morate reći Martiju Ahtisariju da počinjete od nule. Ono što mi ovom rezolucijom, koju ćemo večeras usvojiti najširim mogućim konsenzusom, osim nekih izuzetaka koji očigledno ne shvataju šta se dešavalo u prethodnom periodu i da su oni te 2001. i 2002. godine glasali za rezolucije koje su odbacile nametanje na silu rešenja za našu južnu pokrajinu, onda imate obavezu i pred ovim najvišim zakonodavnim telom i pred državom Srbijom, pred celim srpskim narodom da se u skladu sa tim ponašate.
Zašto smo mi, kada smo dobili predlog ove rezolucije, predsednik naše poslaničke grupe i zamenik predsednika naše stranke gospodin Tomislav Nikolić, insistirali na određenim preciznostima? Zato što upravo te preciznosti i nekoliko reči u rečenicama u određenim pasusima teksta ove rezolucije jasno govore šta treba da uradite, i nema vam druge.
Dakle, sastajete se, to nije hipoteza, to je nešto što će da se desi za određeni broj dana, 21. odlazite i sedate preko puta Martija Ahtisarija. Da li će on simbolično nositi crvenu kravatu, zajedno sa šiptarskim političkim predstavnicima koji su preobučeni teroristi, kao što se desilo prošli put, da pokaže solidarnost, da se vidi da je na delu kombinacija diplomatskog pritiska i pritiska sile...
I, nemojte biti tako naivni i misliti, što smo vam mi rekli pre nekoliko dana, da je tzv. teroristički pokret "Oslobođenje" one demonstracije organizovao samoinicijativno, da u to nisu umešale prste Amerika, pre svega, CIA i zapadne sile. Naravno da jesu, jer kroz taj vid i kombinaciju pritisaka, u situaciji kada premijer, tehnički ili važeći, kako god vi sebe smatrate, predsednik države i svi oni koji su uključeni u Državni pregovarački tim odbijaju da direktno kažu Ahtisariju da je to neprihvatljivo i pre nego što je doneta ova rezolucija, sve ste to mogli i bez ovog dokumenta, koji je sada apsolutno i kompletno obavezujući, oni koriste taj vakuum i to vreme da deluju na način kako ih savetuju njihovi vojni i politički mentori.
Četiri stotine hiljada dugih i kratkih cevi na Kosovu i Metohiji, teroristički separatisti divljaju na sve strane, spremni da ponovo krenu na srpsko stanovništvo koje je nezaštićeno, a vi se bavite pitanjima kako ćete Ahtisariju saopštiti. Ili imate možda dilemu u svojoj glavi, sve ovo vreme, da je ovaj dokument koji je on pred nas doneo neprihvatljiv. Vi možete krenuti ne od nule, nego da pričate, pošto odbacite 99 odsto njegovog plana koji direktno zadire u teritorijalni integritet, koji direktno znači secesiju, što je on i priznao, pa kaže, to će biti nadzirana međunarodna nezavisnost, da pričate samo o onome što stoji u platformi za pregovore iz 2005. godine, a to je suštinska autonomija šiptarske nacionalne manjine na Kosovu i Metohiji. Oni nisu i nikada ne mogu da budu nikakva većina, ma kako da ih oni proglašavaju, ma kako da im pomažu, ma kako da ih sada nazivaju.
Jer, ne zaboravite, kompletan obrt situacije u toj hipokriziji koja je nastala, pre svega u Americi i na zapadu, i kod njihovih naučnika i u njihovim diplomatskim krugovima, nastao je onog prelomnog trenutka kada je Ričard Holbruk došao i poklonio se jednom od vođa šiptarskih separatista i kada su Amerikanci prestali šiptarske teroriste da nazivaju tim imenom i počeli da govore da je u pitanju neki navodno nezaštićeni narod koji je većinski na Kosovu i Metohiji, ali nije većinski u Srbiji.
Pazite koliko su opasni ovi termini, koji se nikad do sada nisu pojavili ni u jednom međunarodnom dokumentu a da nije otvorena pretnja silom. Šta ćete više od ovoga kada vam Ahtisari kaže: ''izvršiće se tzv. demarkacija granica''. Josip Broz je to uradio 1956. godine, a kasnije je to potvrđeno 1988. godine, kada je opština Leposavić uključena u Autonomnu Pokrajinu Kosovo i Metohija. Dakle, još 42 kilometra je pomerena granica prema opštini Leposavić, odnosno Kopaoniku.
Kada se vrši demarkacija granica? Kada jedna država sa drugom ima oružani sukob, odnosno rat i kada posle tog ratnog stanja dođe do nekog mirovnog ugovora ili sporazuma, i to morate reći Martiju Ahtisariju.
Nema promena granica ni po Ustavu naše države, ni po Rezoluciji 12 44 (što je neko nespretno nazvao rezolucijom, ako tako čita, ali je potpuno bez veze 1244, nije, nego 12 44) Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, koja je izglasana, u trenutku kada je SRS shvatila da je to prevara Amerike, zapadnih sila, NATO pakta i Martija Ahtisarija i kada je bila protiv toga i pokazalo se da je ključ u toj rečenici ''rešavaće se budući status Kosova i Metohije''.
Ona potpuno garantuje teritorijalni integritet naše države, ali ta nespretno skrojena rečenica, namerno stavljena u kontekst Rezolucije 12 44 nas posle sedam godina vraća na to da moramo da razgovaramo o tome da li će da se rešava budući status. Rešen je, po Ustavu Republike Srbije i po Rezoluciji 12 44.
Mi smo se veoma dugo i ozbiljno bavili pitanjem Kosova i Metohije i to za nas nikada nije bilo stranačko pitanje. Uvek smo vodili računa o našem narodu, o deci sa Kosova i Metohije, o budućnosti naše zemlje. Imali smo uvek brigu za našu otadžbinu.
Ako se setite određenih naučnih studija koje je svojevremeno pisao predsednik naše stranke prof. dr Vojislav Šešelj, ''Zapadne sile i uloga u razbijanju prostora Jugoslavije'', jedan deo je korišćen u svedočenju prošle godine pre nego što je ubijen Slobodan Milošević, ako vam sada, večeras pokažem da je ova knjiga koju je napisao Tomislav Nikolić, koja ima pravi naziv, i to je prava poruka za sve vas i građane Srbije, ''Sve za Kosovo i Metohiju'', napisana još 1998. godine, onda vidite da mi nikada nismo imali nikakvu dilemu i da smo večeras, kao i svih prethodnih puta, sa stavom o tome da ono što je naše moramo da branimo i da tako mora da se obaveže Pregovarački tim, došli i na ovu sednicu.
Pročitaću vam za kraj samo jedan deo, i možete da napravite paralelu sa načinom na koji se vrše pritisci, sada, doduše, ne pretnjama bombama, NATO paktom, bombardovanjem, jer je teritorija Kosova i Metohije okupirana, šta je tada gospodin Tomislav Nikolić rekao kada je kompletnu situaciju prikazao u ovoj knjizi. To vam govorim zbog toga što je neko pominjao, pa niste hteli da razgovarate.
Mi, koji već više od 10 godina pozivamo šiptarsku nacionalnu manjinu da se popiše, da plaća porez, ako hoće da se odazovu u vojsku i naravno da poštuju Ustav Republike Srbije, mi koji smo svog predstavnika, tada potpredsednika Vlade, Tomislava Nikolića, 28 puta slali u Prištinu.
Samo jednom je bio, i to kratki susret sa Ibrahimom Rugovom, i ne na mestu koje je država Srbija odredila za to, nego u njegovoj kući ili, čini mi se, u sedištu njegove partije.
Ono što je tada rečeno neka vam bude opomena večeras, vama koji ćete otići 21. u Beč, i naročito najvažniji deo koji stoji u tekstu ove rezolucije, a to je ono na čemu je insistirala Srpska radikalna stranka: "Narodna skupština posebno obavezuje Državni pregovarački tim da u nastavku pregovora iznese stav Republike Srbije o celini predloga Specijalnog izaslanika Generalnog sekretara Ujedinjenih nacija, formulišući, u skladu sa ovom rezolucijom", i ni sa čim drugim, "svoje konkretne predloge i rešenja, kao i da odmah po povratku sa pregovora podnese izveštaj Narodnoj skupštini koja odlučuje o daljem toku pregovora".
Ako se pojavite i odete 21. u Beč, sednete za sto sa Martijem Ahtisarijem, morate da mu kažete da sve ono što on promoviše kao kurir Specijalnog izaslanika Generalnog sekretara pada u vodu i morate da razgovarate isključivo u skladu sa Ustavom Republike Srbije i da obavestite građane Srbije šta će se desiti ako nam na silu pokušaju, ili su spremni već sada, da nam otmu Kosovo i Metohiju.
Ako nam zaprete bombardovanjem, pa zato odemo na konferenciju, govorim šta se desilo te 1998. godine kada se obratio javnosti, po povratku sa neuspelih pregovora, Tomislav Nikolić, pa zaprete opet bombardovanjem, mi damo Šiptarima republiku, pa zaprete opet bombardovanjem, a mi prihvatimo referendum Šiptara o otcepljenju, pa zaprete bombardovanjem, a mi damo Rašku, onda to ide u nedogled, onda tu više nema kraja i to je kraj naše države, nezavisnosti i suvereniteta.
Imajte na umu ove reči od pre deset godina kada 21. budete krenuli, na osnovu ove rezolucije, da pregovarate o životu i budućnosti našeg napaćenog naroda na Kosovu i Metohiji.

Reč ima narodni poslanik Snežana Stojanović–Plavšić, a neka se pripremi narodni poslanik Zvonko Mihajlović.

Poštovane dame i gospodo, tačno je da kada danas govorimo o Kosovu i Metohiji treba da razmislimo o tome šta građani Srbije o tome misle i koji je njihov odgovor na ovo teško pitanje.

Počeću sa jednom anketom koja je sprovedena u Srbiji i koja kaže da kada građane Srbije pitate da li je za njih prihvatljiva nezavisnost Kosova u preko 80% slučajeva dobićete odgovor da je to apsolutno neprihvatljivo. Međutim, kada ih pitate šta misle šta će se desiti sa Kosovom, nažalost, gotovo isti procenat njih odgovara da će se desiti upravo to.

Čak i da ne govorimo o reprezentativnom istraživanju, vidimo da se građani Srbije nalaze zaista u konfliktu sa samima sobom kada je pitanje Kosova na dnevnom redu. Zašto je to tako?

Zato što, sa jedne strane, stoje istorija, mitovi, legende, predanja i sve ono što smo o Kosovu učili, sve ono što je vremenom postalo deo kolektivno nesvesnog i deo nas samih. Sa druge strane stoji surova i neumoljiva realnost.

Naravno, istorija bi trebalo da bude učiteljica života, ali dešava se, zbog različitih tumačenja istorije, da vam se desi konflikt u kome vam se čini da se istorija sukobljava sa budućnošću. Šta vam je tada činiti? Morate gledati realnost, morate gledati sadašnjost i morate iz nje crpsti rešenja.

Kakva je sadašnjost Srbije i kakva je sadašnjost Kosova i Metohije u ovom trenutku? Na Kosovu žive ljudi čijem se životu ne može pridati nijedan atribut slobode i ljudskih prava. U Srbiji žive stotine hiljada ljudi koji su proterani sa Kosova. Neki od njih žive jako teško, neki od njih žive još uvek u kolektivnim centrima, na najnižem nivou i lestvici života, ne zato što ljudi u Srbiji ne žele da im pomognu da žive bolje, već zato što ljudi u Srbiji ne mogu često da pomognu ni sami sebi da žive bolje.

Jer, takođe, realnost Srbije je i to da Srbija nije bogata, ekonomski moćna i politički stabilna svetska sila koja je u situaciji da nudi gotova rešenja i da ne pristaje na kompromise. Naprotiv, Srbija je još uvek siromašna zemlja, ali Srbija jeste zemlja koja se kreće od izolacije ka integraciji; Srbija jeste zemlja koja se kreće od ekonomskog kolapsa ka ekonomskoj stabilnosti; Srbija jeste zemlja koja se nalazi na putu od siromaštva ka održivom ekonomskom razvoju.

G17 plus će podržati danas rezoluciju Narodne skupštine. Zašto? Iz dva razloga, jer je rezolucija u saglasnosti sa našim stavovima vezanim za Kosovo i Metohiju u ovom trenutku. Zašto? Zato što G17 plus veruje da su neprihvatljivi svi stavovi predloga Martija Ahtisarija koji narušavaju suverenitet i integritet Srbije. Isto tako, G17 plus veruje da je nemoguće odbaciti pregovore u potpunosti i da je nemoguće zaustaviti pregovarački proces. Mi verujemo da pregovori treba da budu nastavljeni, a to je ono što kaže i današnja rezolucija koju ćemo usvojiti i podržati.

Stranka G17 plus nikada nije pristala na floskulu "revolucija koja traje" i nikada nije pristala na to da bude revolucionarna stranka koja će uvek govoriti samo šta neće i koja neće imati konkretna ponuđena rešenja kako da nešto bude bolje i kako da od revolucije krenemo ka evoluciji, ka promenama i ka prihvatanju odgovornosti.

Mi smo smatrali, i danas verujemo, da je rešenje za brojna pitanja u Srbiji, pa i za pitanje Kosova i Metohije, ekonomski jaka i stabilna Srbija i to je ono na čemu smo dosledno i uporno radili. Mislimo da je rešenje u tome da svi zajedno nastavimo da radimo na tome.

Takođe, Srbiji je potrebna politička stabilnost, Srbiji je potreban proces evropskih integracija da bi imala prijatelje, da bi imala ljude koji će je podržati u njenim nastojanjima da reši sve svoje probleme i, naravno, Srbiji je potrebno da jača svoje institucije.

G17 plus i dalje će se zalagati za ovo i u procesu nastavljenih pregovora o Kosovu i Metohiji. Mi odlazimo korak dalje, jer kako će Srbija koja se stabilizuje pomoći ljudima na Kosovu ukoliko oni budu izolovani? Zato smo predložili posebne zone, to su geografske celine na Kosovu koje obuhvataju sva naseljena mesta i opštine u kojima su Srbi većinsko stanovništvo, koje bi imale viši stepen autonomije u nadležnostima koje prihvataju, a to su zdravstvo, privreda, policija, kultura. Pored višeg stepena autonomije predlažemo da to budu posebne zone koje će imati posebnu zaštitu, a takođe i posebne veze sa Srbijom i kojima će Srbija moći ekonomski da pomaže kako bi mogle da sprovode sve svoje nadležnosti, kako bi jačale infrastrukturu i kako bi zaštitile ljude koji žive na Kosovu.

Samo tako omogućićemo da ljudi koji su ostali na Kosovu mirno, stabilno i sigurno žive i samo tako omogućićemo povratak svih onih koji žele da se na Kosovo vrate.

Dame i gospodo, kroz istoriju smo dobili nasleđe i dobili smo teške poruke, poruke koje su nastale pre mnogo vekova, koje su prenošene sa kolena na koleno i koje i danas često govore iz nas. Te poruke nekada majkama u Srbiji, roditeljima u Srbiji mogu zvučati kao kletva i kao pretnja. Reći ću vam neke od njih: "Za krst časni krvcu proljevati i za svoju vjeru umrijeti". "Hrani sina pak šalji na vojsku, Kosovo se umirit ne može".

Dame i gospodo, ovo je istorijski trenutak u kome svi zajedno treba da preuzmemo odgovornost da kao građani moderne, stabilne, kredibilne Srbije 21. veka, evropske Srbije, pošaljemo jednu drugu poruku našim precima, da mladima u Srbiji, deci u Srbiji, budućim pokolenjima pošaljemo poruku koja neće biti pretnja, već obećanje, koja neće biti kletva, već blagoslov – ne umreti za Kosovo, već živeti na Kosovu.

Hvala gospođi Snežani Stojanović–Plavšić. Ima reč narodni poslanik Zvonko Mihajlović, a neka se pripremi narodni poslanik Miloljub Albijanić.

Dame i gospodo narodni poslanici, za mene kao Srbina koji živi na Kosovu i Metohiji, u najjužnijoj enklavi srpskoj, Štrpcu, ovakav predlog rešenja statusa Kosova i Metohije ne predstavlja nikakvo iznenađenje. Ovakvo se rešenje moglo naslutiti odmah po dolasku tzv. mirovnih, a ja bih rekao okupatorskih, snaga.
Prvi specijalni izaslanik Generalnog sekretara za Kosovo i Metohiju gospodin Bernard Kušner kod Srba je upamćen kao veliko zlo; odmah je, po stupanju na dužnost, počeo drastično da krši dokument, najviši pravni akt Saveta bezbednosti UN, Rezoluciju 1244 koja mu je inače omogućila dolazak na tu odgovornu funkciju. Zanemarivao je, baš kao i svi oni koji su posle njega dolazili, najvažnije stavke Rezolucije, kao što su: zaštita preostalih Srba, zaštita proteranih, obezbeđivanje sigurnog okruženja za Srbe, zaštita državne granice Republike Srbije, kulturno–istorijskih spomenika, crkava i manastira, i sve ono što je predviđeno Rezolucijom a što bi vodilo u pravcu normalizacije stanja.
Umesto toga, nastavlja se progon i pogrom Srba, svakodnevna ubistva i otmice, neviđena pljačka i otimačina, spaljivanje srpskih kuća, crkava i manastira. Jednom rečju, nastaje opšti haos. Taj se haos odvija pred očima mirovnih snaga koje u to vreme u svojim redovima broje oko 50.000 vojnika i policajaca, a isto toliko je otprilike ostalo Srba nakon povlačenja srpske vojske i policije. Bukvalno, jedan vojnik na jednog Srbina, više nego dovoljno. Međutim, želja da Srbi budu zaštićeni nije postojala, naprotiv. Šefovi UNMIK–a su svi do jednog, a bilo ih je šest, ako se ne varam, strpljivo, korak po korak, svesno kršeći povereni mandat, stvarali pretpostavke za još jednu albansku državu na Balkanu.
Nažalost, moram da kažem da su u mnogim prljavim poslovima imali i pomoć Srba, pre svega mislim na one Srbe koji su svojim učešćem na njihovim izborima davali legitimitet stvaranju UNMIK, odnosno kosovskih, odnosno šiptarskih institucija. Ti Srbi su im pomogli da na mala vrata proguraju priču da su Srbi na Kosovu i Metohiji pripadnici nacionalne manjine, što nikako nije odgovaralo istini, jer dokle god je Kosovo i Metohija u sastavu Srbije dotle Srbi, ma gde živeli, ne mogu biti manjina u svojoj državi.
Znate već da je od 120 poslaničkih mesta u tzv. kosovskom parlamentu 20 mesta bilo rezervisano za manjine, gde su i Srbi ubrajani. Nažalost, tu prevaru tadašnje DOS–ovske vlasti nisu znale ili htele da prepoznaju. Šefovi UNMIK–a su govorili da su im albanske političke vođe, u šta su ih oni promovisali, a to su okorele ubice i kriminalci, veliki prijatelji. Neki od njih su postali šiptarski zetovi. Sa druge strane, bilo je dovoljno da neko od Šiptara uperi prstom na Srbina i lažno ga optuži, nakon čega bi usledio montiran sudski proces i na kraju bi nedužni Srbi izdržavali višegodišnje zatvorske kazne.
Istini za volju, niko od šefova UNMIK–a nije govorio da mrzi Srbe. Sadašnji Specijalni izaslanik Generalnog sekretara UN za rešenje statusa Kosova i Metohije Marti Ahtisari javno govori da mrzi Srbe i Srbima pripisuje da su jedini krivci za sve ono što se desilo na prostoru bivše SFRJ.
Kako i ne bi, kada je on sin finskog fašiste, pripadnika ozloglašene nemačke divizije.
Umesto da njegov predlog predstavlja osnov za nastavak pregovora koji bi doveo do kompromisnog rešenja, on u stvari predstavlja osnovu za stvaranje nove albanske države na Balkanu.
Predlog rešenja je u potpunosti neprihvatljiv i ja ga posebno ne bih komentarisao, ali ne mogu a da jednom rečenicom ne spomenem član 1. tačku 4, aneksa 1. Predloga rešenja statusa Kosova i Metohije, gde se kaže: ''Potvrđuje se da Kosovo nema zvaničnu religiju i da će biti neutralno po pitanjima verskih ubeđenja''.
Ovo smatram perfidnom podvalom, baš kao i ceo njegov predlog rešenja. I sam Ahtisari, a i ceo svet, zna da trenutno 90% stanovništva Kosova i Metohije čine muslimani.
Zar to ne znači da neko u srcu Evrope pokušava da stvori još jednu muslimansku državu, državu u kojoj bi vladala anarhija, droga bi se kupovala na trafikama, prostitucija bi se raširila, kao i šverc oružja, takođe bi se otvorili poligoni za obuku terorista, i još mnogo toga.
Zaista ne znam koja to država u Evropi ima interese za stvaranje ovakve nakaradne države, osim naravno Sjedinjenih Američkih Država koje su i autor predloga rešenja za Kosovo i Metohiju.
Srbi sa Kosova i Metohije su javno podigli svoj glas na velikim protestima pre par dana u Kosovskoj Mitrovici, juče u Štrpcu, a ovih dana u svim enklavama, i jasno i glasno rekli šta misle o ovom nakaradnom antisrpskom planu.
Takođe, kosmetski Srbi, zbog prevelikog straha da ne dožive sudbinu onih Srba koji žive u susednoj Albaniji i o kojima se zna samo toliko da žive teško i da ih je sve manje, pozivaju sve relevantne političke činioce u Srbiji da ulože dodatni napor u postizanje jedinstva za očuvanje srpskih nacionalnih interesa.

Reč ima gospodin Miloljub Albijanić, a neka se pripremi narodni poslanik Zoran Krasić.

Gospođo predsedavajuća, gospodo ministri, dame i gospodo narodni poslanici, pre nego što započnem o temi koja je na dnevnom redu, želeo bih da kažem da skupštinske službe i policija treba da izbace napolje ove koji prodaju neprimerene knjige, pokušavaju u stvari, ispred ulaza u skupštinsku salu,  i to je prva stvar.
Želim da iskoristim ovu priliku da se zahvalim svim kolegama narodnim poslanicima prethodnog saziva Skupštine Srbije, da se zahvalim predsedniku Narodne skupštine Republike Srbije iz prethodnog saziva gospodinu Predragu Markoviću; mislim da posao koji smo uradili u prethodnom periodu, donoseći 260 zakona i Ustav Srbije, jeste nešto što će biti zapisano u istoriji kao značajan poduhvat za napredak Srbije u ovom periodu.
Naravno, želim da kažem da su takođe u prethodnom sazivu Skupštine unapređeni međusobni odnosi političkih stranaka, da je to isto bilo u kampanji i da su na taj način uspostavljeni dobri standardi i međusobno ponašanje u političkim odnosima i u Skupštini i van nje.
Što se tiče rezolucije koja je pred nama, za G17 plus rezolucija je prihvatljiva i glasaćemo za, baš zato što plan koji je predložio Marti Ahtisari nije prihvatljiv i u rezoluciji je to jasno rečeno. Rezolucija je uravnotežena kao tekst. Dakle, ovde se jasno u drugom stavu kaže – Narodna skupština stoga odbacuje sve stavove iz predloga Specijalnog izaslanika Generalnog sekretara UN, kojima se krši suverenost i teritorijalni integritet Republike Srbije.
Dakle, pažljivo se pisao tekst i ostavljena je mogućnost da se razgovori nastave, a to se i kaže u određenom stavu – Narodna skupština posebno obavezuje Državni pregovarački tim da u nastavku pregovora iznese stav Republike Srbije o celini predloga Specijalnog izaslanika formulišući u skladu sa ovom rezolucijom svoje konkretne predloge i rešenja.
Ovo je, mislim, važan trenutak, zato što treba podsetiti poslanike Narodne skupštine Republike Srbije da Pregovarački tim zapravo nastupa na pregovorima sa platformom, a platforma u sebi sadrži vrlo značajan deo i mislim da je najbolje razrađen – pitanje decentralizacije. To pitanje decentralizacije je razrađeno u detaljima i mislim da je ono nešto što je suštinski na našoj strani, jer istina koja je tu napisana i koja je sa argumentima na našoj strani ne može da se pobije u toku samih pregovora. Zato mogu da se osporavaju stavovi iz Ahtisarijevog predloga, jer imamo konkretna rešenja koja mi sami ovde predlažemo.
Naravno, paušalna priča i debata ne pomaže previše i zato G17 plus smatra da je bilo potrebno dodatno pomoći Pregovaračkom timu. Kada smo razgovarali o samoj rezoluciji, da se usvoji, mi smo predložili određeni papir i naš predlog jeste osnivanje posebnih zona; taj papir je došao u ruke Pregovaračkog tima i prihvatili su da bude uvršćen u materijale Pregovaračkog tima i može da posluži kao jedan od osnova za razgovore u Beču koji predstoje.
Posebne zone, dakle, ne odudaraju od platforme za pregovore, jer u platformi u procesu decentralizacije i jeste cilj da se formira srpski entitet na Kosovu i Metohiji. Ovde je samo razrađeno u našem predlogu kako formalno i suštinski srpski entitet danas izgleda, sa opisom ingerencija koje valja da poseduju posebne zone, a to su ibarska zona, Gračanica, zona Prilužje i zona Štrpce, neću posebno detaljisati pošto je gospođa Verica Kalanović detaljno objasnila i teritorijalni raspored, a i ingerencije samih zona.
Dakle, šta je ideja i želja? Ideja je da svojom ekonomskom sposobnošću Srbija zaista uđe u prostor Kosova i Metohije i da i sredstva iz Nacionalnog investicionog plana i različite druge aktivnosti mogu da se realizuju na Kosovu i Metohiji. Želimo da razvijemo infrastrukturu, želimo da utičemo na bolji život ljudi na Kosovu i Metohiji. Dakle, bezbednost, ali i bolji život, jedan normalan život, jesu prioriteti našeg zalaganja za Srbe na Kosovu i Metohiji.
Kao što smo videli da jeste bitno da neko stane iza određenog dokumenta, iza rezolucije o Kosovu i Metohiji, a to je Narodna skupština Republike Srbije, tako je bitno da funkcionišu sve institucije u državi, jer ako je važan trenutak, on je važan da imamo puno funkcionisanje svih institucija, a to znači da se formira brzo i vlada Republike Srbije i da država punim kapacitetom deluje, jer je bitno zaista da u ovom trenutku pokažemo svu snagu koju imamo. Hvala vam lepo.