PRVA SEDNICA, 14.02.2007.

1. dan rada

PRIVREMENE STENOGRAFSKE BELEŠKE
(neredigovane i neautorizovane)

REPUBLIKA SRBIJA
NARODNA SKUPŠTINA

PRVA SEDNICA

1. dan rada

14.02.2007

Sednicu je otvorio: Borka Vučić

Sednica je trajala od 12:20 do 20:45

OBRAĆANJA

Borka Vučić

| Predsedava
Hvala gospodinu Albijaniću. Gospodin Zoran Krasić, da se pripremi Borko Ilić.
...
Srpska radikalna stranka

Zoran Krasić

Srpska radikalna stranka
Danas je na dnevnom redu ozbiljna tema, tako da ako je Narodna skupština usvojila neku platformu koja obavezuje ove ljude koji idu na razgovore onda se držite te platforme, a ne ove zone za parkiranje što se predlažu ovde. To je neozbiljan papir, da znate, to su oni koji su 500.000 ljudi izbacili sa posla, pa tokom kampanje kažu – zaposlićemo tih 500.000 nazad.
Ali, da sada krenemo redom. Pošto ja sada ovo u kontinuitetu mogu da izlažem, ne bih hteo da ponavljam ono što sam više puta u onoj drugoj zgradi pričao povodom Kosova i Metohije. Moram da skrenem pažnju svima koji prate prenos i onima koji su u ovoj sali, svi ste vi glasali za poneku rezoluciju koja se ticala Kosova i Metohije, i 1999, i 2001. i naovamo, tako da ovi što su zaboravili misleći ako su promenili dres da su izašli iz stenograma – nisu izašli iz stenograma, i 2001. su oni glasali za te rezolucije gde se ipak dolazilo nekako do jedinstvenog stava kakva politika treba da bude prema Kosovu i Metohiji.
Šta je danas važno za ove ljude koji treba da zastupaju Republiku Srbiju na ovim razgovorima? Namerno potenciram termin "razgovorima", ne "pregovorima"; vi ne idete da pregovarate, nego da razgovarate. Ono o čemu bi trebalo da se pregovara već je rešeno Rezolucijom iz 1999. godine.
Morate da krenete od prve reči ovog papira, koji ovaj gospodin koji se kandiduje za Nobelovu nagradu naziva nekim planom za rešenje ovog pitanja. Znači, od prve reči. Nikako ne smete da dođete do rasprave o aneksima. Evo, ja vas ne ovlašćujem da pričate o aneksima, zabranjujem vam da pričate o aneksima. Ja vam dajem ovlašćenje, kao Zoran Krasić, da pričate o članu 1, to su opšti principi, i ako treba dva meseca pričajte o tom članu.
O članu 2. ne možete da idete da razgovarate, zabranjeno vam je da razgovarate. Zašto vam je zabranjeno? Pa, ako biste dalje razgovarali vi biste pogazili našu platformu, prekršili biste ono što je Narodna skupština odlučila, bili biste u velikom problemu jer kršite Ustav Republike Srbije. Ja to vama mogu da kažem, ne mogu nekim poslanicima, javnost je videla da oni ne poštuju Ustav Republike Srbije, ali vas kao državne službenike moram da prozivam. I, da vam kažem, čim pređete na član 2, vi ste prekršili Ustav Republike Srbije. To je ta poruka o kojoj su neki razgovarali, to je prava poruka koja treba da se da Pregovaračkom timu.
Dalje, ovaj što je određen da vodi te razgovore, ovaj Finac, on je prekoračio ovlašćenja. On nije ovlašćen da vodi neke razgovore koji bi doveli do nekog statusa koji bi se razlikovao od onog koji je određen Rezolucijom 1244. Vi morate da razgovarate o obimu suštinske samouprave i autonomije za teritoriju Kosova i Metohije u sastavu Republike Srbije. Možete da pričate kakav će biti njihov fond penzijsko–invalidskog osiguranja, koliko će to biti blisko i daleko sa Republičkim fondom u Srbiji.
Vi pričate o nečemu što je autonomija građana Kosova i Metohije u odnosu na centralnu vlast, van toga ne smete da pričate. Čim krene van toga razgovor, pakujte se i dolazite kući, nema potrebe da vas zove Tadić ili Koštunica. Narodna skupština, usvajajući ovu rezoluciju koju ste vi predložili, dala vam je takav nalog. Zašto? Pa, bogatiji smo za neko iskustvo valjda, znamo. Na bazi nekog ranijeg ponašanja nekih aktera u ovome možemo da zaključimo kako će u budućnosti da se ponašaju.
Samo da vas podsetim, da plan Ahtisari–Černomirdin, iz koga je kasnije izašla Rezolucija 1244, nije garantovao suverenitet i teritorijalni integritet Republike Srbije i Kosovo i Metohiju u Republici Srbiji, nikada ne bi bio izglasan u Narodnoj skupštini, pa ne bi ni mogao da ide na Ujedinjene nacije, odnosno Savet bezbednosti. Kako to sada neko ne priznaje svoj potpis, ne priznaje svoje obećanje?
Da je neko znao 1999. godine da će doći do ove prevare, pa ni Slobodan Milošević ne bi urgirao da se donese ta rezolucija. Verovatno ni Vuk Drašković ne bi kukumavčio. Sećate se, on je rekao – dolaze Ujedinjene nacije, one će da nas štite. Molim vas, imamo iskustvo sa Republikom Srpskom Krajinom. Ustaše su napale UN. Da li su kažnjeni? Ne, na prvom tenku je bio američki ambasador. To je istina. To su činjenice. To nije slobodni komentar. To su činjenice.
Samo da vas podsetim na Rambuje, kada se sve to završilo posle godinu dana, šta je ta gospođa koja je tražila Rambuje, rekla – pa da, Srbima smo ponudili nemoguće uslove koje ne bi nijedna država prihvatila.
Sada se ovde neki pozivaju na Rambuje. Vi imate partnere za razgovore, ispred međunarodne zajednice, koji su prevaranti, lažovi, lopovi, koji više vole pare od narkodilera sa Kosova i Metohije. U Savetu Evrope ste videli onog lorda Rasela Džonstona, njega finansira Tači. Zašto narko–parama da izgubimo teritoriju Republike Srbije? Ko je ovlašćen to da potpiše? Vi niste ovlašćeni ni da razgovarate.
To je ta poruka koju morate da čujete. To je poruka koju daju svi građani Srbije. Manite vi one ankete, što ovde nešto sve priča, 80 posto je za, a 80 posto misli da će da ode. Nije. Sto posto građana Republike Srbije smatra da je Kosovo i Metohija u Srbiji i sto posto građana Republike Srbije ne dozvoljava da ode Kosovo i Metohija. Ankete se menjaju...
I oni su imali 30 i nešto poslanika i sada jedva došli na 16, koliko – 18, a sledeći put ima da izumru. Ankete se menjaju, to se dnevno menja raspoloženje. Ne možemo mi povodom Kosova i Metohije da se vodimo dnevnopolitičkim raspoloženjem i anketama građana, nego moramo da kažemo – to su naši državni interesi. Nije demokratsko pitanje Kosovo i Metohija. To ste mogli lepo da pričate 2000. godine, kada ste palili ovu zgradu, ali vidite da nije demokratsko pitanje.
Kakav je to način – ako prihvatite ovakvu vrstu nezavisnosti Kosova i Metohije, Srbi na Kosovu i Metohiji imaju ljudska prava. Zar ljudska prava zavise od toga da li će Šiptari da dobiju državu ili ne? Gde su borci za ljudska prava? Pobegli u mišiju rupu. Zašto? Ne smeju da se jave. Ovi ih finansiraju. Ovi nam razaraju državu i tu je kraj priče.
Sedam godina, šta su uradili? Svaki put smo vas opominjali, i povodom ustavnih okvira, i izbora, i popisa i povodom svega i svačega. Šta smo vas upozoravali?
Radi se po prioritetima, prvo je prva tačka iz Rezolucije 1244, pa onda deseta, a ne da se zamene mesta. Neki su saučestvovali u ovome... I Nebojša Čović, za koga su radikali 2001. godine bili psi rata, 2004. godine je i on digao napokon glas i rekao – aman, ljudi, to je tamo terorizam. Zakasnela pamet se kod nekih pojavila. Zakasnela pamet.
Mi ćemo da glasamo za ovu rezoluciju da bismo iskazali to jedinstvo. Ovo vam je potrebno. Međutim, malo je vlast učinila, i ovi koji pretenduju na vlast, da se pojavi to jedinstvo. Ministar inostranih poslova – građanin Drašković, ministar odbrane – građanin Stanković, šta dalje da pričamo. Šta da pričamo? Idemo sa nestabilnom Vladom u pregovore.
Slavili ste pobedu, a ne možete da se dogovorite. Ne može ni Solana da vas sastavi. Vidite i sami, ko god se ljubio sa Solanom, građani su ga osudili. Godine 2001. ste nas ubeđivali – Kosovo i Metohija je rešeno, jer to su naši politički partneri.
Molim vas, tokom izborne kampanje slikali ste se i sa Širakom, i sa Blerom, i sa Putinom, i sa NATO–om i sa svima drugima, od njih tražite da Kosovo i Metohija budu u sastavu Republike Srbije. To je vaša obaveza, jer ste zahvaljujući tim snimcima i dobili toliki broj glasova.

Borka Vučić

| Predsedava
Reč ima narodni poslanik Borko Ilić.

Borko Ilić

Demokratska stranka Srbije
Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo predsedavajuća, uvaženi gosti, suština predloga ove rezolucije i platforme Pregovaračkog tima jeste u zaštiti teritorijalnog integriteta i suvereniteta, kao što bi uradila i svaka normalna država.
Suština i jeste, kako kaže rezolucija, u zaštiti prava interesa srpskog naroda, Srpske pravoslavne crkve, kao i interesa nealbanske zajednice na Kosovu i Metohiji. Suština predloga Vlade, suština predloga ove rezolucije, onoga što će raditi Pregovarački tim jeste i u odbrani vrednosti koje su upisane u Ustav Republike Srbije, a prepisane su iz Povelje UN, prepisane iz Povelje Saveta Evrope.
Izdvojio bih tri stvari koje ćemo mi braniti kao država, a imamo obavezu da kao država štitimo građane na Kosovu i Metohiji, a to su: pravo na ljudsko dostojanstvo, pravo na život, pravo na slobodu i bezbednost.
Između ostalog, na ovim temeljima počiva i savremena Evropa o kojoj svi danas pričamo. Na ovim temeljima počiva slobodni i savremeni svet. Zato ćemo svi mi koji danas budemo glasali za ovu rezoluciju, koji budemo danas dali podršku Pregovaračkom timu, znati da smo svi mi, kao pojedinci, i da je država Srbija stala upravo u odbranu evropskih i svetskih vrednosti, vrednosti kojima svi težimo i o kojima svi pričamo.
Kakav sistem vrednosti pokušava i praktično da legalizuje predlog Martija Ahtisarija? To je sistem vrednosti koji već sedam godina, praktično, podržava ubijanje Srba i nealbanaca. To je sistem vrednosti koji je do sada doveo do 240.000 prognanih, preko 5.000 ubijenih i nestalih. To je sistem vrednosti koji danas na Kosovu i Metohiji kaže da je sasvim normalno da uđete u srpsku crkvu, u srpski manastir i da ih zapalite.
Takav sistem vrednosti ovaj predlog legalizuje i to je sistem koji legalizuje da oni ljudi koji su optuženi za ratne zločine, a koji su danas na čelnim funkcijama na Kosovu i Metohiji i koji na Kosovu i Metohiji važe za faktor stabilnosti, treba po predlogu, po aneksima, sve ono što se nudi Srbima na ovom papiru da garantuju.
Da plastificiram, to je kao da je 1945. godine oslobođen Jasenovac, u kome je pobijeno 670.000 Srba, Roma i Jevreja, i da onda preživelima kažete – gospodo, sada će vas Maks Luburić i komandanti ustaškog logora sprovesti kući, u vaša sela i u vaše gradove.
Da li smo mi ludi? Da li oni koji sedam godina rade upravo suprotno od onoga što treba da donese sporazum, a sporazum treba da donese rešenje koje je prihvatljivo i Albancima i Srbima, i kako je prihvaćen u Kontakt grupi, ni ono što je bilo do 1999. a ni ono što je danas na Kosovu i Metohiji i što mi kao država, naravno, i kao narod ne možemo da prihvatimo.
Zato ćemo se svi mi ovde, ubeđen sam, boriti protiv takvog sistema vrednosti, a mi kao država, Pregovarački tim, Albancima nudimo upravo ono što oni i žele – da sami upravljaju svojim životima. Dakle, mi ne želimo da kao država upravljamo životima Albanaca i zato se upravo i u predlogu i u onome što radi Pregovarački tim eksplicitno navodi na koje načine mogu da upravljaju svojim životima.
Želimo, isto tako, da Srbi upravljaju svojim životima na Kosovu i Metohiji i da Srbi imaju istu takvu samoupravu i ista takva prava, ali da država Srbija ta prava štiti i garantuje, a ista ta prava ćemo u okvirima države Srbije ponuditi i Albancima.
Zato kažem svima onima koji su skeptični, u životu pojedinca 50 godina je jako puno, ali u životu jedne države, koja nije tamo došla 1918. godine, već su u prvom veku još, gospodo, prva slovenska plemena pohodila južne krajeve Balkana i prva srpska država je u 11. veku nastala na Kosovu i Metohiji, a ne 1918. godine ... Dakle, nudimo u jednoj takvoj državi da bude mesta za sve, sve oni koji prihvataju njeno državljanstvo i da rade po njenim zakonima, a u takvoj državi Srbiji, ubeđeni smo, ukoliko se prihvati ono što nudi ova skupština, ovaj pregovarački tim, biće mesta i za Srbe i za Albance. Hvala vam.

Borka Vučić

| Predsedava
Hvala Borku Iliću. Reč ima gospodin Oto Kišmarton, a da se pripremi Dušan Proroković.
...
Srpska radikalna stranka

Oto Kišmarton

Dame i gospodo poštovani narodni poslanici, dragi prijatelji, čuli smo dosta toga o rezoluciji. Preneo bih vam neku poruku sa severa Vojvodine, jer sam ja iz Severnobanatskog okruga. U ovom okrugu ima oko 47% Mađara, pored većinskog naroda. Govorim u ime velike većine građana, Mađara i Srba iz Severnobanatskog okruga, koji misle kao ja i u državi imaju ista prava i iste obaveze kao i svi ostali, i imamo svi jednaka prava da branimo interes naše zemlje. Na severu Srbije je svima nama podjednako stalo do očuvanja teritorijalne celovitosti naše zemlje.
Rekao bih za plan Ahtisarija da je pristrasan prema strani koja se zalaže za nezavisnost Kosova. Ne može se prihvatiti ocena Ahtisarija da su Albanci ti koji imaju pozitivan stav prema njegovom planu, a Srbija je ta koja ima negativan stav. Nijedna normalna država ne može imati pozitivan stav, a Srbija jeste normalna država, prema planu kojim se traži otcepljenje dela njene teritorije.
Srpska radikalna stranka ne želi da učestvuje u pregovorima, podvlačim, gde se traži način za nasilno otcepljenje dela teritorije Republike Srbije. Nećemo pregovarati o tome na koji način da se otcepi deo teritorije Srbije, nego ćemo razgovarati, a razgovarati se mora, u okviru suštinske autonomije Kosova, mora se razgovarati o položaju ljudi u ovom delu Srbije, ali o otcepljenju Kosova nema razgovora. To je poruka sa severa Vojvodine.

Borka Vučić

| Predsedava
Dajem reč narodnom poslaniku Dušanu Prorokoviću.

Dušan Proroković

Demokratska stranka Srbije
Poštovana gospođo predsedavajuća, poštovani gospodine predsedniče Vlade, poštovani ministri, dame i gospodo narodni poslanici, iskoristiću vreme da svojim izlaganjem polemišem o stavovima koji su se prethodnih dana i nedelja mogli čuti u stranoj, ali i domaćoj javnosti, a neki od tih stavova su ponovljeni i danas za ovom skupštinskom govornicom.
Ne želim da se svojim stavovima inatim prema celom svetu, ne želim da se zameram i zavađam sa svima, ali mislim da neke stvari treba ponoviti. Treba ponoviti da je Srbija od 2000. godine naovamo pokušala sve da uspostavi partnerske odnose sa ključnim međunarodnim faktorima, pokušala sve da bi igrala jasnu i konstruktivnu ulogu u pregovaračkom procesu, a na kraju je dobila jedan predlog koji se bazira na nekakvom sistemu vrednosti koji nam govori o tome kako je bitnije da mislimo o ljudima koji žive na Kosovu i Metohiji, a nije bitno da razmišljamo o teritoriji. Naravno da je bitno da razmišljamo o ljudima koji žive na Kosovu i Metohiji, pre svega o Srbima i nealbancima, jer su oni u ovom trenutku najugroženiji. Mi smo, u tom smislu, u poslednjih šest godina mnogo toga pokušali.
Da podsetim, krajem 2000. godine otvorili smo razgovore o decentralizaciji. Rezultat je do danas nula. Potpisan je 2001. godine sporazum Hakerup–Čović, koji je trebalo da reguliše odnose u sistemima školstva, zdravstva, kao i da obezbedi institucionalnu zaštitu nealbanaca kroz kosovski parlament i vladu Kosova. Rezultat je nula. Srbi su 2001. godine izašli na izbore za privremene organe Kosova i Metohije, kako bi kroz kosovski parlament pokušali da zaštite svoja prava i svoje interese. Odgovor na to je bio 17. mart. Počeli smo 2002. godine razgovore o protokolu o održivom povratku. Od tada je prošlo pet godina. Do danas se vratilo između tri i sedam posto izbeglih i interno raseljenih lica.
Od svega što smo pokušali kako bismo zaštitili ljude na Kosovu i Metohiji, ništa nije ispoštovano. Zašto bih ja sada verovao u Ahtisarijev plan, odnosno u njegov deo plana koji nam govori o nekakvom statusu Srba i nealbanaca, koji nam govori da će se taj status popraviti?
Ako nijedno slovo od mnogih dokumenata o kojima smo pokrenuli razgovore, koje smo potpisali, do danas nije ispoštovano, neće biti ispoštovani ni Ahtisarijevi aneksi.
Čini se da je i ovoga puta samo bitno da prihvatimo generalno okvire Ahtisarijevog plana, koji govore o tome da Kosovo dobije nekakve obrise državnosti, da Albanci počnu da zaokružuju svoju državu, a sve ostale odredbe će se poštovati taman toliko koliko se do sada poštovala i Rezolucija 1244. Za mene je to neprihvatljivo. Neprihvatljivo mi je da se neke vrednosti koriste u jednoj situaciji, a neke druge vrednosti u drugoj situaciji.
Samo da podsetim, dokument Badinterove komisije trebalo je da važi za sve republike bivše SFRJ. Danas ispada da je važio za svih pet ostalih, samo za Srbiju ne važi. Mi se protiv toga moramo principijelno boriti danas, na ovom zasedanju, jasnim i nedvosmislenim odbacivanjem Ahtisarijevog plana, a već koliko sutra jakom, intenzivnom diplomatskom i političkom aktivnošću, kao u prethodne tri godine, da bismo svoje stavove objasnili svima i da bismo svima rekli da se naši stavovi ne baziraju ni na kakvom romantizmu, nego na realnosti, na međunarodnom pravu i na evropskim standardima.
Istovremeno se moramo boriti i uspostavljanjem novog sistema vrednosti u našem društvu i našoj državi, koji neće govoriti o tome da je Srbija osvojila Kosovo 1912. u oslobodilačkim ratovima, jer ako je to tačno, otkud onda Gračanica, Zočište, Dušanovi Sveti arhangeli? Valjda su oni nešto stariji od 1912. godine.
Moramo se boriti za uspostavljanje takvog sistema vrednosti u našoj državi i našem društvu, koji će konačno otpočeti sa procesom dejugoslavizacije Srbije. Mislim da je donošenje novog Ustava Republike Srbije taj početak.
Nešto je ovde danas govoreno o našoj bližoj i daljoj istoriji. Želim da podsetim da je naše društvo, naš narod, da je naša država uložila sve u Jugoslaviju, potrošila ceo vek na tu ideju, unela svoje ime, svoje prezime, svoju državnost, svaku treću mušku glavu, a kao odgovor smo dobili sarajevske demonstracije 1939, "hrvatsko proleće" 1971. godine, "albansku intifadu" 1981. godine.
Mi se moramo boriti za uspostavljanje sistema vrednosti u našoj državi i našem društvu, koji će, kao i u svakoj državi i svakom društvu, poštovati sve tri vrste interesa i sve tri vrste ciljeva: strateške, nacionalne i državne. Naši strateški interesi jesu miran suživot sa Albancima, unapređenje srpsko–albanskih odnosa. Nama treba izvesna budućnost, a ne novi problemi, novi ratovi i novi sukobi, ali da bismo unapredili srpsko–albanske odnose, da bismo imali miran suživot, moramo imati i dijalog, stalan dijalog, uz međunarodne posrednike, bolje bez njih, bolje da sami dobrovoljno uđemo u te razgovore.
Nije dovoljan jedan sastanak koji je Ahtisari organizovao 14. jula prošle godine, kako bismo raspravljali o tom problemu.
Naši nacionalni interesi jesu da sačuvamo Kosovo, jer Kosovo jeste deo naše duhovne, kulturne, verske, državotvorne vertikale. Postoje ideologije koje govore da to nacionalno i nije bitno.
Spreman sam da polemišem sa svim tim ljudima, da otvorimo raspravu, da razgovaramo kakve su posledice zanemarivanja toga bile u nekim drugim državama i nekim drugim društvima.
Na kraju, naš državni interes jeste da imamo stabilne bezbednosne, političke prilike na Balkanu, da nemamo nedemilitarizovani entitet sa 200.000 komada pojedinačnog oružja, ko zna u čijim rukama, da nemamo entitet koji trenutno u Evropi predstavlja najveće skladište i najveći distributivni centar narkotika.
Naš državni interes i naši državni ciljevi jesu, takođe, da se jasno i nedvosmisleno poštuju međunarodni poredak i međunarodno pravo.
Zbog svega ovoga, a u skladu sa novim okolnostima koje su od prošlog zasedanja Skupštine Srbije nastale, vezano za Kosovo i Metohiju, mislim da moramo da nastavimo razgovore, ali razgovore o suštini Ahtisarijevog predloga, a ne o nekakvim aneksima o tome da li će zaštitne zone oko srpskih manastira biti 50 ili 70 metara.
Moramo da nastavimo pregovore i moramo da insistiramo na tome da nikakvog oročavanja tih pregovora ne sme biti. Samo je to garant da ćemo do rešenja doći kompromisom, a ne nametanjem, jer svako nametanje donosi nepravdu, a nepravda će u budućnosti napraviti mnogo problema.
Kada već govorim o nametanju rešenja i o nepravdama, na kraju želim da podsetim na jedan balkanski problem koji već 15 godina nije rešen, upravo zbog toga što niko ne želi da nameće rešenje da ne bi povredio nijednu stranu, što niko ne želi da nepravdom stvori nekakve nove nesuglasice na Balkanskom poluostrvu.
Radi se o imenu Republike Makedonije. Neke države su Makedoniju bilateralno priznale kao Republiku Makedoniju, većina međunarodnih institucija je i dalje prepoznaje kao Bivšu Jugoslovensku Republiku Makedoniju. Dijalog između Skoplja i Atine traje punih 15 godina, ni do kakvog rešenja nije došlo.
Zato poručujem svim zagovornicima ideje da Srbija treba da se otarasi balasta zvanog Kosovo, da treba da se ponaša konstruktivno, da prihvati neku novostvorenu realnost, da namesto kosovskog problema pokušaju da posreduju u ovom problemu između Skoplja i Atine, lakše im je da reše pitanje imena jedne države, nego pitanje 15% teritorije druge suverene države.
Hvala.

Borka Vučić

| Predsedava
Hvala. Božidar Delić ima reč, a neka se pripremi Jovan Damjanović.
...
Srpska radikalna stranka

Božidar Delić

Poštovana gospođo predsedavajuća, dame i gospodo, poštovani poslanici, do 1999. godine ja sam, kao jedan broj drugih poslanika, živeo na teritoriji Kosova i Metohije. Zato na jedan poseban način gledam i na ovu sednicu naše skupštine, jer ne samo ja, nego i mnogi Srbi sa Kosova i Metohije, Romi, Goranci i muslimani očekuju kako će ova skupština i naš pregovarački tim opredeliti njihovu budućnost.
Mi smo sa posebnom pažnjom proučili plan Martija Ahtisarija. To je plan koji pred Srbiju postavlja samo ucene i diktate. To možete videti iz gotovo svake odredbe, a ja ću pomenuti samo neke koje nisu pomenuli moji prethodnici.
Srbiji se diktira da pregleda svoje arhive i da vrati sve ono što pripada Kosovu i Metohiji, da vrati katastarska dokumenta Kosova i Metohije i, što treba da zaboli svakog od nas, da pregleda svoje muzeje i da kulturološko blago, naše relikvije i naše svetinje koje su sklonjene sa Kosova i Metohije da budu sačuvane, vrati na Kosovo i Metohiju. Ne može Srbija to dozvoliti i podleći takvim ucenama.
Ovaj plan svakako znači razbijanje državno–pravne celine Republike Srbije i zbog toga je on potpuno neprihvatljiv. Nije samo stvar u tome da se od Srbije traži da se odrekne 16% svoje teritorije ili 10,7 hiljada kvadratnih kilometara.
Gospodo, države koje su odgovorne ne daju van svog suvereniteta čak ni one hridine u moru koje imaju samo nekoliko kvadratnih metara i koje nemaju nikakvog značaja, jer na njih sleću samo galebovi. Moj prethodnik je govorio koliko je važno samo pitanje naziva jedne bivše jugoslovenske republike i kako se ono za sedam godina nije moglo rešiti.
Rezolucija 1244 je potvrdila suverenitet Srbije. No, nijedna vlada za ovih sedam godina nije učinila dovoljan napor da se ta rezolucija potpuno sprovede ili, bolje rečeno, sprovedeno je sve ono što je od nas tražila međunarodna zajednica, a gotovo ništa od onoga što je potvrđivalo suverenitet Srbije.
Mi bismo večeras ovde raspravljali na jedan sasvim drugi način, da ste vi, gospodo, za ovih sedam godina uspeli da vratite makar onoliko državnih organa i predstavnika ove države koliko je bilo predviđeno Rezolucijom 1244.
I ta hiljada vojnika i policajaca na granicama Srbije prema Albaniji i prema Makedoniji bila bi dovoljna da danas ovde na drugi način razgovaramo o suverenitetu Srbije.
Šta smo učinili za tih sedam godina najbolje se vidi po tome koliko se Srba vratilo na Kosovo i Metohiju.
Evo, već sedam godina mi svoje građane sa Kosova i Metohije nazivamo privremeno raseljenim licima, znači, građanima drugog reda, jer po mnogim odredbama i mnogim stvarima, a i po brizi koja se prema njima sprovodi, oni su građani drugog reda u svojoj zemlji.
Danas su oči onog najhrabrijeg dela našeg naroda, onog dela koji je ostao sve vreme na Kosovu i Metohiji i koji je garancija da je Kosovo i Metohija deo Srbije, uprte u ovu skupštinu. Oni traže da čuju našu odluku, da li će i dalje živeti u Srbiji ili se od njih traži da žive u nekoj novoj albanskoj državi.
Od našeg odnosa, od našeg stava i od toga koliko naš pregovarački tim bude uporan i istrajan u borbi za interese Srbije zavisi da li će nove kolone sa Kosova i Metohije krenuti put Srbije.
Naš stav, kao Skupštine, ali i svake političke partije, znaće da cene ne samo građani Kosova i Metohije nego i svi ostali građani Srbije. Meni pomalo para uši kada čujem sa ove govornice da treba da se borimo za zaštitu ljudskih prava Srba na Kosovu i Metohiji, za imovinu naše pravoslavne crkve ili za interese onih koji su raseljeni širom Srbije.
Mislim da je naš osnovni i jedini interes i zadatak da sačuvamo Kosovo i Metohiju u Srbiji, jer bi na taj način bili zaštićeni i svi drugi naši interesi, a sve ono drugo o čemu je bilo ovde danas i večeras govora, a što se odnosi na centralizaciju, sve je to u drugom planu kada je ovo osnovno sudbinsko pitanje na redu da se rešava.
U današnjem vremenu, odnosno večeras, od najvećeg je interesa da pokažemo jedinstvo prilikom donošenja ove rezolucije, kao i povodom potvrđivanja mandata našem Državnom pregovaračkom timu. Stav SRS–a o ovom pitanju je potpuno jasan i vama, kao i građanima Srbije.