Hvala, gospodine Vučiću.

Na član 2. amandman sa ispravkom podneo je narodni poslanik Rajko Baralić. Da li neko želi reč? (Da.) Izvolite, gospodine Baraliću.

Gospodine Mrkonjiću, dame i gospodo narodni poslanici, zakon o ministarstvima je diplomski rad Balinovca. Ovaj zakon je napravljen da bi se premostila provalija između DSS-a i DS-a u poslednjem sekundu i taj most je sagrađen od crvotočne građe. Ali, neka im je sa srećom, iako iskustvo govori da je kajanje natenane dolazilo posle svakog braka na brzinu.

Ovaj predlog zakona je, takođe, stranački i personalno upodobljen, što mu je glavni nedostatak. On nije izraz državnih potreba, on je izraz potreba kompozicije kakve-takve vlasti. Ja to ne sporim kao potrebu, ali je moja dužnost da to ovde kažem.

Narodni poslanici SPS-a podneli su nekoliko amandmana, na osnovu odluka stručnih saveta u SPS-u, koji su izučavali svaku od ovih oblasti koje su ovde obuhvaćene članovima zakona.

Dobili ste amandman sa ispravkom na član 2. Predloga zakona o ministarstvima. U članu 2. tačka 12) menja se i glasi: Ministarstvo turizma. Socijalistička partija Srbije se zalaže da Ministarstvo turizma bude izdvojeno iz drugih resora. Takvo ministarstvo je postojalo u vreme dok je Socijalistička partija Srbije vršila vlast. Za to postoji nekoliko razloga. Želim da kažem da je u ovom trenutku investicioni kapacitet u oblasti turizma u Srbiji oko 17 milijardi evra, da ne nabrajam koje su destinacije: Stara planina, Golija i druge.

Takođe, smatram da nije normalno, ako se već izdvaja Ministarstvo turizma iz postojećeg Ministarstva trgovine, turizma i usluga, da se pripaja drugom ministarstvu koje nema nikakve veze sa ovim, izuzev puke stranačke i personalne potrebe jednog stranačkog lidera. To smo prepoznali i to ćemo sa posebnom pažnjom pratiti, ukoliko ovaj predlog zakona prođe u predloženom tekstu, naravno, i kritikovati na svaki mogući način, kad god se za to ukaže prilika i potreba.

Takođe želim da kažem da u tački 13) amandmanom menjamo i Ministarstvo za rad, zdravstvo i socijalnu politiku, i pitanja veterana, o čemu će govoriti više naš uvaženi kolega Željko Vasiljević. Želim da kažem da postoji posebna potreba da se ovo ministarstvo, u skladu sa Ustavom i zakonom, izdvoji kao posebno, zbog velikog broja ljudi koji treba da ostvaruju prava na osnovu njihovog učešća u raznim jedinicama tokom različitih ratova u različitim vremenskim periodima. To je potpuno normalno i logično i ja verujem da će se u ovom parlamentu naći 126 glasova da prihvate ovakvo rešenje.

Neću se javljati sledeći put, pa želim ovom prilikom samo da kažem da sam na član 4. takođe podneo amandman da se kod poslova koji definišu odbranu doda pojam "civilna zaštita".

Smatram da je to veoma važno. Nnekoliko elemenata civilne zaštite definisano je, kao što su centri za javljanje, kao što su informacije i kripto zaštita, ali smatram da je potrebno da se ovo reši na državnom nivou, a da lokalne samouprave samo budu servis u vršenju ovog važnog posla koji se odnosi na otklanjanje posledica elementarnih nepogoda i svih drugih mogućih problema koji nastaju u ovoj oblasti.

Na ovom amandmanu insistiram, tim pre ukoliko je tačno da će gospodin Šutanovac biti ministar odbrane; onda to za nas iz SPS-a precizno znači da ćemo mi ostaviti "kozi da čuva kupus". Nemamo poverenja u način na koji će vršiti ove poslove gospodin Šutanovac. Smatramo da to nije kvalitetan izbor, ali, to je vaš izbor i vi ćete, naravno, sa tim u vezi imati i izvesne probleme. Naš posao je da budno pratimo šta se u ovoj oblasti dešava, jer smatram da su za ovo zainteresovani svi građani Srbije.

Takođe, koristim priliku da kažem da je danas u 13 časova održana sednica programskog odbora Radio-televizije Srbije. Član sam, sa još pet narodnih poslanika, a napustio sam sednicu zbog toga što javni servis bojkotuje rad sopstvenog programskog odbora, ne dozvoljava da se javnosti saopšte stavovi članova odbora o radu javnog servisa. Ukoliko se ne promeni ova praksa u radu programskog odbora Radio-televizije Srbije, ja ću nakon svake sednice programskog odbora organizovati konferenciju za štampu da obavestim građane Srbije, pošto to ne mogu posredstvom javnog servisa, o čemu se tamo zapravo razgovaralo.

Takođe, želim da kažem da će, ukoliko ta praksa i dalje bude nastavljena, poslanička grupa SPS podneti predlog izmena i dopuna zakona kojim se reguliše naplata TV pretplate od građana Srbije. Građani Srbije imaju pravo da znaju kako se troši 5.400.000 evra svakog meseca koji se uberu od TV pretplate. Zahvaljujem se.

Hvala, gospodine Baraliću.

Na član 2. amandman je podneo narodni poslanik Željko Vasiljević. Da li neko želi reč? Željko, izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, govoriću vam o amandmanu koji je Socijalistička partija Srbije, uz saradnju sa Pokretom veterana Srbije, podnela na član 2. Predloga zakona o ministarstvima. Imali smo dva predloga i mislimo da i jedan i drugi u potpunosti rešavaju državnu upravu u oblasti boračko-invalidske zaštite. Samo ću da kažem da smo podneli dva amandmana, znači, dve varijante jedne iste stvari.

Prvo, predložili smo da se doda tačka 14) i da se formira ministarstvo za pitanja veterana. U ovom trenutku, imajući u vidu način kako se vlada formira, kojom brzinom i, kao što neko ovde reče, u gluvo doba noći, mislim da nije realno očekivati podršku vlade za ovaj amandman.

Zaista ne znam kako bi našli čoveka koji bi bio na čelu ovog ministarstva, s obzirom na to da se od 2000. godine nijedna vlada koja je formirana nije udostojila i nije smogla hrabrosti da u okvirima svojih ministarstava koja se bave zaštitom veterana doda i ime veterana, nego su nas uvek gurali u socijalu, gde ratnim veteranima, a naročito ratnim vojnim invalidima i porodicama palih boraca sigurno nije mesto, na osnovu žrtve koju su dali, na osnovu moralne zasluge koje imaju za ono što su učinili i što su se u trenutku kada je to država tražila od njih odazvali i ispunili svoju obavezu.

Moram da vam kažem da nas ratne veterane, ratne vojne invalide i porodice palih boraca uopšte ne interesuje politički karakter rata, ko je rat započeo i šta se dešavalo. Interesuje nas samo da država preuzme brigu o onim ljudima koji nisu pobegli i nisu se skrivali kada je država to od njih tražila.

Želeo bih, pre svega ljude iz Demokratske stranke, da podsetim da smo u prošloj godini obavili niz razgovora, naročito posle dva protesta koja smo imali u martu i u maju prošle godine, da nam pomognu u rešavanju naših problema. Juče sam vam napomenuo da su gospodin Dule Petrović, Milan Marković, gospodin Ristić i gospodin Zoran Alimpić tada obećali punu podršku za ovo. Ljudi moji, pitam se da li vi imate jednu pamet kada ste u opoziciji i tada obećate sve, a drugu pamet kada dođete na vlast i ništa ne date.

Druga stvar, želim da vam objasnim koliko je nelogično da ova oblast bude u okvirima Ministarstva za socijalna pitanja. Način usklađivanja i karakter primanja koja primaju ratni vojni invalidi i porodice palih boraca, pre svega je nadoknada štete i nacionalno priznanje. Nije socijalno davanje. Samo po tom karakteru mi ne možemo da budemo u tom ministarstvu. To je jedna stvar.

Druga stvar, za socijalna davanja država određuje budžetski osnov koji se uvećava u odnosu na inflaciju po onom čuvenom švajcarskom modelu gde se ne uzima nivo ličnih dohodaka, jedino su primanja ratnih vojnih invalida usklađena sa porastom ličnih dohodaka za prethodni mesec. Tako imamo da ministarstvo dozvoli povećanje budžeta u oblasti socijale za 7-8%, a rast primanja ratnih vojnih invalida je 22% godišnje. Znači, iz tog razloga nema nikakvog osnova da mi budemo u ovom ministarstvu.

S obzirom na ovo što sam rekao, da smo sigurni da nema šanse da vlada na to pristane, ponudili smo alternativno rešenje, a to je da se bar u okvirima Ministarstva za rad i socijalnu politiku doda naziv – i pitanja veterana. Time bi se država bar na neki način odužila ovim ljudima i izdvojila ih iz reda socijalnih slučajeva, jer oni to ničim ne zaslužuju.

Mislim da bi to bio prvi korak, odnosno prvi znak da će ova vlada posebnu brigu voditi o ovim ljudima, jer za to ima i ustavnu obavezu po članu 69. Ustava.

Još nešto bih napomenuo, kako je ovaj zakon prepisivan. U Ustavu je izbačen termin ''boračka zaštita'', stavljen je termin ''veteranska'', verovatno na osnovu pozitivnih iskustava sa zapada, jer tamo je taj termin ''veteranska''. Ali, ni u jednom drugom aktu, ni u jednom drugom delu ovog zakona nije upotrebljen termin ''veteranska'', već isključivo ''boračko-invalidska zaštita''. Bojim se da će mnogi ljudi tu naići na nesporazum i neće razumeti o čemu se tu radi.

Gospodo, ne možemo očekivati ni od koga od strane predlagača da nam kaže da prihvata ovaj naš amandman, jer, nažalost, nema nikoga, ali se nadam da će ova vlada imati razumevanja za ove naše potpuno opravdane zahteve i da će pristati da promeni naziv ministarstvu. Hvala vam.

Hvala, Vasiljeviću. Gospodin Vučić se javio za reč.

Dame i gospodo narodni poslanici, interesantno je da nema više ni predstavnika predlagača. Zanimljivo je da gospodin Aligrudić ništa nije odgovorio na ono što sam ga pitao. Vidim da su svi otišli da se spreme, valjda, za ovu svečanu sednicu, ili ne znam šta već. Ne interesuju ih zakoni, po kojima bi morali da postupaju, njih interesuje samo plen. To što će jedno veče da se raduju, neće oni da se raduju zbog časti, slave, obraza, nego će da se raduju zbog plena, zbog onoga što im ostaje da otmu, opljačkaju, uzmu, i ni zbog čega drugog.

Ovo je jedno od ključnih političkih pitanja o kojem mi trenutno razgovaramo. Naime, o odnosu prema ljudima koji su učesnici oslobodilačkih ratova, pošto Srbija nije vodila osvajačke ratove. Ovo je važno određenje države Srbije prema vojnicima Jugoslovenske narodne armije, Jugoslovenske vojske, prema brojnim dobrovoljcima koji su u okviru JNA, JA i teritorijalne odbrane branili našu zemlju, bilo da su je branili u Kninu, Glini, Vukovaru, Trebinju, Sarajevu, Beogradu, bilo kao što je to radio general Delić na Kosovu i Metohiji. Dakle, ovo je pitanje poštovanja prema onim ljudima koji su dali sve za otadžbinu.

Ovo je pitanje odnosa ne samo prema boračko-invalidskoj zaštiti, ovo je pitanje odnosa i prema spomenicima, i prema onome što niko u našoj zemlji... Ne znam da li to svi poslanici znaju, ne znam da li vam je poznata činjenica da je iz Tašmajdanskog parka uklonjena bista Milice Rakić. Ubijeno dete je smetalo zločincima iz dosovske vlasti koji su dočekivali Havijera Solanu, koji je ubio to dete i nije morao i nije mogao da vidi sliku, odnosno bistu male devojčice iz Batajnice koju je njegov projektil ubio. Zato su dosovski zločinci sklonili i taj spomenik, i o tom pitanju se ovde razgovara.

Ovde se razgovara o našem narodu koji je branio svoja ognjišta, a koji danas pokušavate da optužite i osudite za genocid, za najteže moguće zločine, i to an ženeral, i da pokušate da kažete kako su Srbi najveći krivci za ono što im se dogodilo. Na našu žalost, Srbi su najveće žrtve sukoba na prostoru bivše Jugoslavije, žrtve i američko-zapadnjačke agresije, a naravno i onih koje su oni pomagali, od albanskih terorista do svojevremeno slovenačkih secesionista.

Dakle, mi danas moramo da pokažemo volju i želju, između ostalog, ali ne znam kako će da pokažu volju i želju kada oni ovo i ne slušaju, kada nisu u sali, kada ih ne zanima. Valjda su izašli iz sale, kao što su ovi sklonili "gospodina primerka" odavde, da više ne mogu egzemplar da pokazujem naciji. Istovremeno su se ovi povukli da ne bi morali da odgovaraju ni na jedno jedino pitanje koje im se postavi.

Ali, nevezano za to, dame i gospodo, ja tražim od narodnih poslanika da se mi prema našim borcima, prema najboljem i najhrabrijem delu našeg naroda, odnosimo barem onako kako se, nažalost, odnose i u našem okruženju prema svojima koji su kidisali na srpska ognjišta, na srpske kuće, a koje uvek poštuju, koji su bezmalo njihovi sveci. Hajde neka danas neko u Zagrebu dirne nekog od hrvatskih vojnika ko je išao da okupira Republiku Srpsku Krajinu. Ne, to su bogovi danas u Zagrebu.

Zato su samo srpski, ne tako ni naoružani, a naravno deset puta slabije odeveni, deset puta siromašniji, hrabri srpski vojnici ostavljeni na milost i nemilost, zato što o njima danas niko ne vodi računa, pa čak ni u onom smislu elementarnog poštovanja ili medijskog poštovanja. U našim medijima o tome nema ni reči, kao da niko nikada nije položio život na oltar otadžbine.

U našoj državi se događa da čovek, Mađar po nacionalnosti, koji obori onaj zlikovački avion koji je bombardovao Srbiju, koji je ubijao srpsku decu, da taj čovek bude otpušten iz armije, da svi koji su se borili za slobodu Srbije budu otpušteni iz vojske, svi koji su bili sposobni.

Evo vam primer generala Delića, jednog od najmlađih i najsposobnijih generala u srpskoj vojsci. Znate zašto danas nije u srpskoj vojsci aktivno? Pa, zato što je branio Srbiju, zato što nije kao pomoć služio Amerikancima i svima drugima, zato što je štitio Kosovo i Metohiju. Zato danas...

Ispričaću vam nešto interesantno, pretpostavljam da niste čuli. Gospodin Krasić, Jerković, gospođica Raguš i ja pošli smo u Hag da posetimo Vojislava Šešelja; ulazimo u avion, redovna JAT-ova linija, vidim ja, neki nas mrko gledaju, pozdravlja nas narod, a neka nas dvojica mrko gledaju i nešto što se sakrilo između njih. Šta je ovo, ko je ovo, kad ono "primerak" kod generala Ponoša, verovali ili ne.

A ovi, bogami, s pištoljima u avion ulaze. Oni ne brane zemlju, nikad zemlju nisu ni branili, kao što je Ponoš nije branio.

Nije hteo da brani ni rodni Knin, nego je hteo da brani rodni Garmišpartenkirhen, rodila ga majka u Garmišpartenkirhenu, u Maršal centru kod Šuleta. Kolika je ono gužva bila tamo i ko je ono iz DSS-a išao; koliko semafora ima u tom Garmišpartenkirhenu, da se ovi naši ne izgube po semaforima, kada idu u taj Maršal centar. Da li ima neko da je neku srpsku školu završio, da li ima neko da je srpski oficir, na srpskoj tradiciji vaspitavan, neko ko će Srbiju da štiti, a ne da štiti Garmišpartenkirhen, ili ne znam koju zemlju? Naravno, ovo metaforično govorim. Ali, zato najsposobniji i najbolji nisu Srbiji potrebni, najgori su Srbiji potrebni, najgori mogući su Srbiji potrebni i od tih najgorih će da naprave najgore.

E, to je ono što se danas u Srbiji dešava, i to je ono protiv čega moramo da se borimo. Zato sam zahvalan ne samo svojim kolegama i prijateljima iz Srpske radikalne stranke, već svim građanima koji svakoga dana sve jasnije, na svakom mestu, pokazuju koliko im je velika želja za slobodom, da se oslobode i okupatora i njegovih slugu, da se oslobode onih koji zemlju razaraju na najgori mogući način i koji posle svega, posle svih teritorija, hoće i dušu srpskom narodu da uzmu. Mi se sa tim miriti nećemo, a duh je onaj koji uvek pobeđuje. Kada se neko sa tim ne miri on će kad-tad vratiti sve što je njegovo i kad-tad će moći sa ponosom da kaže da se suprotstavljao onima koji su služili okupatoru, koji su bili mnogo opasni, mnogo jaki, mnogo para imali, sprečavali one koji su se borili za slobodu da idu kod lekara, radili sve što su mogli protiv njih, ali ih nikada nisu pobedili. To je istorijska lekcija koju ćete naučiti.

Hvala, gospodine Vučiću. Gospodin Čanak, po istom amandmanu.

Dame i gospodo narodni poslanici, amandman koji se nalazi pred nama je izuzetno značajan i mislim da je izuzetno važno da bude usvojen. Pitanje veterana ratova u kojima je Srbija učestvovala je bilo ispolitizirano pitanje kojim se prikrivao karakter bivšeg režima i njegove politike.

Upravo zbog toga ljudi koji su, recimo, iz Vojvodine učestvovali u ratu sa Hrvatskom 1991, 1992. godine (izvinjavam se, u ratu protiv Hrvatske), oni koji su bili mobilisani i odvedeni na frontove... To je bilo do 1. marta 1992. godine, 106.824 čoveka iz Vojvodine; nažalost, nemamo podatke za ostatak Srbije, ali siguran sam da će ovde biti ljudi koji to imaju. To su ljudi koji su upravo zbog toga, zbog tvrdnji režima Slobodana Miloševića da Srbija nije u ratu, da nije učestvovala u ratu, ostavljeni bez elementarnih prava koja svaki veteran u svakoj zemlji mora uživati.

U ovoj sali sede mnogi koji su nosili uniformu i pušku, u koje i ja spadam, i koji upravo zbog toga moraju da prikrivaju deo svoje biografije. To je potpuno suludo. Poistovećivati veterane i one koji su činili ratne zločine je potpuno neprihvatljivo.

Odnos prema veteranima ratova u kojima je Srbija učestvovala – a to je još jedna stvar koju će ovaj amandman, ukoliko bude usvojen, pokazati – jeste odnos Srbije prema samoj sebi.

Jer, ako neće država poštovati one koji odgovore na njen poziv, ako neće poštovati one koji nose njenu uniformu i samim tim su i deo njene izvršne vlasti, onda ne poštuje samu sebe.

Režim koji je sebe doveo u poziciju da prikriva, da se stidi toga što je učestvovao u ratu...

Pazite, ne govorim o razlozima tog rata, jer, kao što znate, ja sam bio protiv tog rata, trudio sam se svim silama da se taj rat što pre zaustavi, bio sam protiv razloga i svega ostalog, ali nikad u svom životu nisam i ne mogu biti protiv ove države. Ja drugu državu nemam, a to što se zalažem za drugačiju državu, to je pitanje mojih političkih ubeđenja.

I zbog političkih ubeđenja, zbog toga što se zalažem za to da ljudi budu ravnopravni, bez obzira na nacionalnu, versku, političku ili zavičajnu pripadnost, u ovoj zemlji, ne mogu ni da pristanem na to da bilo ko po bilo kom osnovu bude prikraćen za zdravstvenu zaštitu, za obrazovanje ili šta takvo, to su stvari koje su apsolutno nedopustive.

Ako hoćemo da živimo u zemlji u kojoj će deca biti oslobođena straha od budućnosti, a ljudi oslobođeni straha od starosti, ako hoćemo da to bude država čija se naređenja (a država naređuje, nemojte zaboraviti) poštuju, onda ta država mora imati jasan odnos prema onima koji su ta naređenja ispoštovali.

Zato kažem, u ime stotina hiljada onih koji su učestvovali u ratovima, koje niko od nas nije hteo, protiv kojih su se mnogi od nas borili, ali smo nažalost u njima učestvovali, onih koji su ostavili svoje zdravlje, svoju mladost po frontovima, oni zaslužuju da se barem deo jednog ministarstva definiše kao ministarstvo za veterane.

A zločinci?

Da li su oni bili u ovoj ili onoj uniformi, za mene su svi isti, i moraju se pod istim kriterijumima naći pred sudom i odgovarati, da ne bi sramotili stotine hiljade onih koji su odradili svoj dug prema domovini i zato ne zaslužuju da budu marginalizovani zbog šačice onih koji su zloupotrebili uniformu koju su nosili.

Hvala vam lepo.

Hvala, gospodine Čanak.

Po Poslovniku, poslanik Obradović.

Hvala, gospodine predsedavajući.

Očigledno je da je gospodin Čanak potpuno pogrešno protumačio inicijativu gospodina Željka Vasiljevića, jer ovde nije reč o 1990. godini, nego i o borcima Drugog svetskog rata i o borcima iz 1990. i 1999. godine.

Da gospodin Čanak nije pogrešno protumačio, onda bi se sve ovo što je do sada rekao moglo odnositi i na njega, one kvalifikacije o ljudima, ratovima, zabludama, mobilizaciji i slično. Čini mi se da je on pre neki dan sa ove govornice rekao - 1999. godine, kada se desila agresija, da je on otišao i prijavio se.

Gospodine Čanak, potpuno ste promašili temu, jer je bilo i drugih ljudi koji su postupili kao i vi 1990. i 1999. godine, a ovaj problem je mnogo širi, radi se i o onim ljudima koji su bili sastavni deo JNA, dok je ta armija postojala.

Prema tome, manite se te priče o režimu, o karakteru režima, o Slobodanu Miloševiću, potpuno ste promašili temu. Hvala vam.