Hvala gospodinu Bajatoviću. Reč ima gospodin Aligrudić.

Želeo bih da kažem da je Aleksandar Vučić bio potpuno u pravu. Dakle, ostao sam dužan informaciju koja nije dovoljno jasno data na ovaj način, kako je u ovom papiru koji je podeljen. Ovde jeste rečeno da predlagač prihvata amandman na član 8, sa ispravkom, koji su zajedno podneli narodni poslanici Laslo Varga, Andrea Galgo-Ferenci i Balint Pastor i amandman na član 14. koji je podneo narodni poslanik Miloljub Albijanić.

Zaista, za ostale amandmane moramo da se izjasnimo pre glasanja o njima i za vreme rasprave o pojedinostima. U ime predlagača moram da kažem da ostali amandmani nisu prihvaćeni. Hvala.

Zahvaljujem se gospodinu Aligrudiću. Reč ima gospodin Nenad Čanak, replika.

Zahvaljujem. Ne bih se javljao da oduzimam vreme, ali moram da repliciram gospodinu Bajatoviću. Pre svega, kada je bilo pitanje 1991. godine da li ići u rat ili ne ići, da li se odazvati pozivu JNA ili ne, moj politički stav je bio, kao i mojih istomišljenika, da ne idemo u taj rat iz jednostavnog razloga što nismo videli šta mi treba da branimo u Vukovaru. To je bio stav direktnog suprotstavljanja državi zbog političkih ubeđenja i mi smo svi bili spremni, kao što smo bili spremni i posle toga, da odgovaramo za svoja politička ubeđenja, s tim što bismo bili uhapšeni i zatvarani, kao što je bilo slučajeva, zbog dezerterstva. To je politički stav. Time nisam rekao da je to bila nečija obaveza. To je bio politički stav za koji smo bili spremni da snosimo odgovornost i snosili smo odgovornost.

Međutim, podsetiću vas nešto drugo, kada padnu bombe na moj grad, na moju državu, onda više nema prostora za takve stvari, jer jedno je kada se to događa negde van teritorije Republike Srbije, drugo je kada se to događa na teritoriji Srbije, ili, recimo, konkretno u Novom Sadu. Kada je pala prva bomba u Novom Sadu ja sam se javio, kao i svi muški članovi Lige socijaldemokrata Vojvodine, da budemo dobrovoljci u odbrani svojih gradova, Vojvodine i Srbije. Tu nema razgovora.

Međutim, sve sam ovo govorio samo zbog jednoga. Gospodin Radoslav Stojanović, čovek koji je bio naš predstavnik pred Međunarodnim sudom pravde, kada Srbija nije osuđena za genocid, podvukao je u svom izlaganju da je najveći doprinos toj presudi bila činjenica da su se ljudi masovno odupirali mobilizacijama 1991. godine i da su upravo ti dezerteri iz 1991. godine spasili Srbiju od optužbe za genocid.

Politički odnos u jednom trenutku je jedno, a potpuno je nešto drugo pitanje veterana, učesnika ratova i njihovih socijalnih prava. Samo sam to hteo da kažem.

Hvala, gospodine Čanak. Reč ima gospodin Krasić, po Poslovniku.

Gospodine Mrkonjiću, izgleda da sam ja malo pogrešio prekjuče, previše sam vas oslobodio straha.

U ovoj brzini, a verovatno i Marko Danilović, koji je morao da vam skrene pažnju, vi ste promašili odredbe iz članova 145. i 165. koje se odnose na amandmane. Kada se promaše te odredbe onda rasprava ide ovim tokom da se neko pravi da je Toša iz Pančeva i navire na svoju vodu.

Moram da vam skrenem pažnju da mi nemamo izveštaj pravosudnog odbora, nemamo izveštaj Zakonodavnog odbora o ovom predlogu zakona, jer ti odbori ne mogu da se skupe, ne mogu da rade, ne postoji kvorum.

Kvorum u tim odborima ne postoji zato što demokratski blok nije stvorio uslove da odbori normalno rade. Ne poštuju elementarne principe parlamentarnog života. To nije jedina greška. Još veća greška sledi, ona će doći negde do 24,00 sata.

Gospodine Mrkonjiću, da li vi možete da zamislite da se na jednom mestu nađe matica demokratije i trut demokratije, hvale se kako poštuju pravo, pravo je svetinja, Ustav pogotovo. Nikad oni ništa ne bi uradili mimo Ustava, mimo zakona.

To što su glasali iz Bodruma, to se nije desilo njima, to se nekom drugom desilo. To što je, kao u Nemačkoj trideset i neke godine, tek kad se zapalio Rajhstag, došla demokratija i sloboda na čelu sa Hitlerom, i kod nas se zapalilo, došla sloboda.

Gospodine Mrkonjiću, morate da znate da se ovde nalaze državotvorne stranke, ali su upropastile dve države. Uništili su SRJ i uništili su državnu zajednicu Srbija i Crna Gora.

Morate da znate, gospodine Mrkonjiću, ukoliko budete vi predsedavajući kada trut demokratije sa maticom demokratije i ovima što demokratu plaše nekom drugom strankom budu polagali zakletvu ovde, da mi nemamo etalon da izmerimo da li je to dovoljno iskreno. Demokratija ne može bez iskrenosti.

Mnogo je odredaba Poslovnika prekršeno samo zbog toga što demokratija u ovom obliku izvođenja nema alternativu.

Ovo je jedan prizemni oblik vršenja demokratije, poput onog što se pravi da je Toša, iz Pančeva, pa kaže da su nam Rusi dali samo pet glasova i na taj način se replicira Aleksandru Vučiću. To samo može da se protumači kao vrlo visoki intenzitet emocija na vrlo niskom nivou političkog razmišljanja.

Gospodine Mrkonjiću, povedite malo računa. Cenim to što demonstrirate toleranciju, negujete pravo na dijalog, ali vodite računa, ovo što se ovde predstavlja da su demokrate, to su najobičniji mangupi.

Molim poslanike da ipak vode računa, da se ne vređamo, nema potrebe. Hrabrost meni ne nedostaje. U svakom od ovih režima sam i ja dobio po neki orden. Prema tome, očekujem i od ovog sada još jedan, ako im večeras budemo verovali. Ja ću im verovati.

Gospodin Vučić, po Poslovniku.

Gospodine Mrkonjiću, veoma vas cenim, ali se nikada ne bih hvalio time da sam u svakom režimu nešto dobio.

(Predsedavajući: Vi ste mladi, gospodine Vučiću.)

Hvala vam, gospodine Mrkonjiću, ali sam zadovoljan što se i po tom pitanju razlikujemo. Svejedno, uz najveći respekt, gospodine Mrkonjiću, javio sam se da kažem da valjda nikome nije bilo sporno da smo bili u pravu. Gospodin Aligrudić je samo konstatovao da smo u pravu, a mi od toga nemamo ništa. To što smo mi u pravu i što smo govorili istinu, to smo znali istog trenutka kada smo videli akte koje nam je uručilo ovde skupštinsko osoblje, ali koja je pravna posledica?

Takođe, molio sam za odgovor gospodina Aligrudića, ali i od bilo koga od vas iz DSS-a. Za ove "žute" znam, i kada nam, ne daj bože, otmu Kosovo i Metohiju, oni će i tada da urlaju "živela EU, mi najviše volimo one koji su nam uzeli Kosovo i Metohiju". Moje pitanje upućeno vama: kada Oli Ren zvanično bude saopštio da se EU zalaže za otimačinu Kosova i Metohije, hoćete li ili nećete da podržavate takvu politiku EU, hoćete li i dalje, kao Švaba tra-la-la, "živela EU", ili ćete da kažete "živela Srbija", kakav vam je slogan bio? Mi i bez slogana uvek vičemo "živela Srbija", ne samo u izbornim kampanjama, pa se i u tome razlikujemo od vas.

Samo bih rekao nešto o tome da li je trebalo i da li se imalo šta braniti u Vukovaru, Kninu, Trebinju, Banjaluci, bilo kom drugom mestu. Neki nisu videli razlog da se nešto brani u Vukovaru. Po popisu koji je vršila hrvatska komunistička vlast, ogoljeno antisrpska hrvatska komunistička vlast, bio je gotovo podjednak broj Srba i Hrvata u Vukovaru, ali sa Jugoslovenima, naravno, značajno veći broj Srba, a razume se, samo su se Srbi izjašnjavali kao Jugosloveni.

Ti ljudi su živeli u SFRJ, kao međunarodnopravno priznatom subjektu, a ne u Republici Hrvatskoj, koja je Brozova tvorevina, da bi se napakostilo srpskom narodu. Da vas podsetim, Baranja nikada nije bila u sastavu bilo kakve ne hrvatske države, već hrvatske autonomije u okviru neke druge države. Dakle, apsolutno nikada kroz istoriju, kroz vekove, dok to Broz nije rekao, a onda su te granice postale tobože zvanične, i neko nije video razloga.

I u tome se razlikujemo, što ja ne mislim da smo bolji i gori i da se u bilo čemu razlikujemo mi ovde od Srba iz Vukovara, od Srba iz Knina, od Srba iz Banjaluke, od Srba iz Trebinja, od Srba iz Berana, Pljevalja ili bilo kojeg drugog mesta. Ako ima nekog genija ovde, majčinog sina prepametnog, da mi kaže kakva je razlika između Srbina iz Prijepolja i Srbina iz Pljevalja? Istoj eparhiji pripadaju, deli ih samo prevoj Jabuka. Da li ima neko ko može da mi objasni kakva je tu razlika, u čemu? Ja je nisam nikada video.

Kada je ugrožen onaj Srbin na tom mestu, ugrožen je onaj i u Beogradu i na svakom drugom mestu, jer mi nemamo rezervni narod i ne možemo rezervnom rodu da pripadamo. Volimo sve, kao što volimo svu decu na svetu, ali nekako najviše volimo svoju decu. Bukvalno svako dete volim, ali moram da vam kažem da za nijansu više volim mog Danila i moju Milicu. Ako je to greh, onda je greh i to što nešto malo više volim svoj narod, a poštujem sve druge narode. Mislim da je to normalno i prirodno. Kako to neki ljudi ne razumeju, kako to nekim ljudima nije jasno?

Sada da vas pitam šta to danas ima da se kaže, kada nama Hrvati svake večeri sole pamet da smo mi zločinci, genocidan narod, genocidna država. Oni ovde vole samo jednu političku stranku i sad vole Borisa Tadića, kao malog od Solane, koji je poslušao sve što mu je naređeno. Nikoga više. Da li je to neki problem u nama ili u njima? U nama, zato što mi gazimo sopstvenu državu, zato što gazimo sopstveni narod, zato što nas ne interesuje koliko je Srba danas u Vukovaru, koliko je Srba danas u Kninu, u Glini, u Vojniću, Vrgin Mostu, u Dvoru na Uni, niti u bilo kojem drugom mestu, zato što ovde jedino što nekoga interesuje, to je - za koliko ću da prodam NIS i kolika mi je provizija, koliko će ovaj da uđe u Buk Bijelu, ako mu Tadić ili Koštunica obezbede prolaz kod Dodika. Da li je to posao, da li je to jedino pitanje za državu? Mislim da nije.

Što se tiče onih koji ne razumeju zašto se Srbi iz Beograda interesuju kako žive Srbi u Banjaluci, Kninu, Vukovaru ili bilo kojem drugom mestu, ne znam koji je njihov problem, ali za to nije nadležna Narodna skupština Republike Srbije, za to su nadležne neke druge institucije.

"Pravda ponekad spava, ali nikada ne umire", čuvena je latinska poslovica. Bez obzira na svu nepravdu i bez obzira na sve što su nam oteli i uzeli, pogledajte danas, kada ste pominjali Vukovar, sa koliko ponosa srpska deca nose dresove reprezentacije Srbije, Zvezdine i Partizanove; i danas hoće da kažu da im je najveća želja da jednoga dana, za 30 ili 50 godina, žive zajedno sa svojim narodom. To nije zločin, to je pravda, to je najbolja i najlepša želja koju neko može da ima. Ako nikome, to deci ne može da se zabrani.

Po Poslovniku, gospodin Žarko Obradović.

Gospodine predsedavajući, žao mi je što gospodin Čanak nije tu, jer stavovi gospodina Čanka vezani za devedesete godine i pozivanje na profesora Stojanovića tanka su karika u toj priči, jer je profesor Stojanović pripadnik one političke opcije koja se posle 2000. godine odrekla svega onoga što je devedesetih godina isticala kao svoju vrlinu. Govorim o njegovim javnim nastupima u ime našeg državnog tima za odbranu na suđenju pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu. On se više trudio da da negativne kvalifikacije političkog sistema Srbije devedesetih godina, nego što se trudio da nam prikaže kako stanje stvari stoji.

Koliko je taj naš tim bio dobar, kvalitetan i kompetentan najbolje govori podatak da je cela strategija našeg tima bila zasnovana na stavu koji je Međunarodni sud pravde u Hagu apsolutno ignorisao i jednostavno o njemu nije raspravljao.

Posle smo čuli, stavovi gospodina Stojanovića i ostalih, uh, dobro je, pogrešili smo, ali srećom, presuda nije izrečena na štetu Srbije. To najbolje govori koliko su bili kompetentni.

Hvala Bogu, nije bilo ničega što bi se moglo naći kao dokaz, činjenica. Inače, kako je bilo stvoreno javno mnjenje, Srbija bi sigurno bila osuđena, ali nije.