Zahvaljujem, gospodine predsedniče. Dame i gospodo narodni poslanici, imam tu zahvalnu dužnost da vam ukratko predstavim zakon o izmenama i dopunama Zakona o Vladi i da pokušam da vas uverim da postoje racionalni razlozi da se glasa za Predlog zakona.
Osnovni razlog zbog čega se ovaj zakon predlaže jeste usklađivanje Zakona o Vladi sa novim Ustavom i novim ustavnim sistemom. Istini za volju, novi Ustav Srbije, mitrovdanski Ustav, nije doneo velike promene u položaju Vlade, niti u odnosu Vlade i Narodne skupštine. Utoliko je, ako se tako može reći, posao koji se odnosi na usklađivanje Zakona o Vladi sa novim Ustavom bio nešto lakši.
Govoriću samo ukratko o najbitnijim rešenjima.
Ustav Srbije je regulisao neke institute koji prethodnim Ustavom nisu bili uređeni, gde je postojala ustavna praznina, pa je za važenja Ustava iz 1990. godine prosto moralo da dolazi do pravnih tumačenja, i ta tumačenja da se zatim utkaju u zakon. Sadašnji Ustav Republike Srbije sasvim jasno uređuje neka ovlašćenja Vlade, od kojih se prva odnose na ovlašćenja prema organima lokalne samouprave, ovlašćenja prema autonomnim pokrajinama, institute kao što su neizglasavanje poverenja Vladi itd. Pošto Ustav uređuje tu materiju, na nama je bio posao da je prilagodimo i prenesemo u Zakon o Vladi.
Prva bitna izmena jeste, po mom ličnom uverenju, da Ustav doslednije izražava načelo parlamentarizma kada kaže da je Vlada ta koja utvrđuje i vodi politiku Republike Srbije. Jednostavno, za politiku koju je utvrdila i za politiku koju vodi Vlada odgovara Narodnoj skupštini. U tom kontekstu je i izmenjen odgovarajući član Zakona o Vladi.
Pored toga, novim Ustavom Vlada je stekla ovlašćenje da obustavi od izvršenja akt tzv. jedinica lokalne samouprave, opština, gradova i grada Beograda, ukoliko smatra da neki od njih nije saglasan Ustavu i zakonu i da pokrene postupak pred Ustavnim sudom. To ovlašćenje Vlade, sasvim novo, uređuje se u Predlogu zakona, čime se menja važeći član 6. Zakona o Vladi i usklađuje da bude potpuno precizan sa odredbom člana 192. Ustava Srbije.
Takođe, institut neizglasavanja poverenja Vladi sada je u novom Ustavu predviđen kao izričit razlog za prestanak mandata Vlade. Vlada može postaviti pitanje svoga poverenja u Narodnoj skupštini. U tom slučaju se glasa o poverenju Vladi.
Ovde je reč o jednom institutu koji je sasvim suprotan izglasavanja nepoverenja Vladi, s obzirom da je inicijativa, predlog na strani Vlade. U parlamentarnim sistemima smatra se institut glasanja o poverenju vlade, kao jedno sredstvo pritiska Vlade na Skupštinu, da se Skupština izjasni o tome da li Vlada uživa ili dalje ne uživa njenu podršku.
Po novom Ustavu, Vlada može da predloži da se glasa o poverenju Vladi, Narodna skupština o tome glasa na narednoj sednici ili, ako Vlada predloži u toku sednice koja već traje, onda na samoj sednici. U slučaju da Vladi ne bude izglasano poverenje, Vladi prestaje mandat.
Time smo novim Ustavom rešili problem koji nam je stvarao prethodni Ustav, u kome je stajalo da Vlada može da postavi pitanje svog poverenja Skupštini, ali nije bila izričito predviđena sankcija za slučaj kada Vladi ne bude izglasano poverenje.
Sada je stvar sasvim jasna. Vladi kojoj ne bude izglasano poverenje, Vlada koja sama stavi svoje poverenje pred Skupštinu i ne bude joj to poverenje izglasano, ona pada, tada joj prestaje mandat i to je jedna potpuno nova pravna situacija koja se odnosi na Vladu i odnos Vlade i Narodne skupštine, koja je zbog toga zavređivala da bude uređena Predlogom zakona.
Vladi nije izglasano poverenje kada je protiv poverenja Vladi glasalo manje od 126 poslanika, prema tome, nezavisno od toga kako su ti poslanici koji nisu glasali za poverenje glasali, da li uopšte nisu glasali, da li su bili uzdržani itd.
Konačno, postoji još jedna stvar koja je tu nešto bitnija, Zakon o Vladi je pisan pre Zakona o državnoj upravi i pre Zakona o državnim službenicima. Otuda važeći Zakon o Vladi široko upotrebljava pojam funkcionera, koji je u međuvremenu novim zakonskim propisima disperziran, razbijen, sužen i smanjen.
Mi sada, kada su po sredi funkcioneri u organima državne uprave u ministarstvima i posebnim organizacijama i službama Vlade, imamo samo dve vrste funkcionera: to su državni sekretari i generalni sekretar Vlade. Pod funkcionerima razumem one koji svoj ravnopravni status vezuju za politiku, mandat i trajanje Vlade. Oni čije je bitstvo na određenom položaju vezano za politička i programska načela Vlade, to je i razlog zašto njima, po pravilu, uvek mandat prestaje kada prestane i mandat Vlade.
S obzirom na to da je u međuvremenu pojam funkcionera sužen, da mnogi koji su po ranijim propisima bili funkcioneri danas to više nisu, oni su državni službenici na položaju, što je materija Zakona o državnoj upravi i Zakona o državnim službenicima, to se i predlaže izmena jedne odredbe zakona, u kojoj stoji da Vlada ne može postavljati funkcionere. Vlada kojoj je prestao mandat ne može postavljati funkcionere i Vlada kojoj je prestao mandat ne može predstavljati državne službenike na položaju.
Konačno, novim Ustavom izopštena je tzv. leges imperfectae, odnosno član 85. bivšeg Ustava, koji je predsedniku Republike davao ovlašćenje da od Vlade zatraži stavove i mišljenja o nekim pitanjima, ali pri tome nije uređivao dalje odnose Vlade i predsednika Republike.
Dakle, po sredi je bila odredba bez sankcije i koja je stvarala ili bi potencijalno mogla da stvori problem u primeni.
S obzirom na to da takvu odredbu novi Ustavu više ne poznaje, da su odnosi između predsednika Republike i Vlade uglavnom svedeni na državu koja je u stanju nužde, dakle na vanredno stanje i na ratno stanje, iz zakona se izostavlja odredba kojom je razrađivan bivši član 85. bivšeg Ustava.
Konačno, došlo je do promena u koncepciji vanrednog stanja po našem ustavu. Po novom ustavu vanredno stanje više ne proglašava predsednik Republike, niti v.d. predsednika Republike, kako je to u praksi kod nas bilo, već vanredno stanje proglašava Narodna skupština. U slučaju da Narodna skupština nije u stanju da se sastane, vanredno stanje proglašavaju zajedničkom odlukom, saglasnošću svojih volja, tri predsednika - predsednik Republike, predsednik Vlade i predsednik Skupštine. Slična situacija važi i za ratno stanje.
Ono što je za materiju o kojoj govorim bitno jeste da smo iz tih razloga iz Zakona o Vladi izostavili one odredbe koje se tiču saradnje Vlade i predsednika Republike u slučaju proglašenja vanrednog stanja, jer je po prethodnom Ustavu Vlada predlagala predsedniku Republike da uvede vanredno stanje i Vlada je predlagala mere koje predsednik Republike treba da donese da bi se država oporavila i što pre vratila u redovno stanje.
Dakle, i ta odredba se izostavlja iz novog Zakona o Vladi, on se potpuno usklađuje sa novim Ustavom. Time se počinju institucije u Republici Srbiji usklađivati sa novim ustavnim poretkom, da bi se time vrlo jasno omogućilo funkcionisanje i onih institucija kao što su jedinice lokalnih samouprava, imaoci javnih ovlašćenja itd, koji pod određenim uslovima, po sadašnjem Zakonu o Vladi, podležu izvesnim nadzornim ovlašćenjima Vlade, za šta više nema ustavnog osnova.
Nije samo po sredi zakon koji uređuje Vladu, po sredi je jedan zakon koji, zbog smanjenih nadležnosti Vlade koje proizilaze iz novog Ustava, na neki način povećava slobodnu zonu delovanja građana, privrednih subjekata, jedinica lokalne samouprave i svih onih koji imaju javna ovlašćenja.
Eto, toliko. Ukoliko bude potrebno, spreman sam da pružim i dodatna objašnjenja. Hvala.