Poštovana gospodo, reklamiram povredu člana 104. stav 1. Moje pitanje je – da li smo mi ovde prisutni živeli u istoj zemlji? Verovatno nismo. Ako ljudi zaboravljaju, cifre ostaju, cifre se pamte. Gospodo, 2000. godine bruto društveni proizvod je bio u odnosu na 1989. godinu ispod 30%. Mi smo u toj deceniji imali kriptodepresiju, kao u stopi prirasta stanovništva kada se dese ratovi. Shvatite to, gospodo, kada govorite – šta ste vi uradili Srbiji. Koji mi? Ko je doveo bruto društveni proizvod na 25% 1989. godine? Taj bruto društveni proizvod je danas 64% u odnosu na 1989. godinu, gospodo. Mi smo na ispod dve trećine u odnosu na 1989. godinu, odnosno na period od pre 18 godina, a Hrvatska je 105, Slovenija 120 itd.
Gospodo, pojedinačni slučajevi su različiti. Ko se bogatio nepravilno, treba da odgovara, ali cifre, makroekonomske cifre i kategorije govore šta se zaista dešavalo. Ne može niti Vlahović, niti gospođa Tabaković, niti bilo ko napraviti da one budu drugačije.
Drugo, u privatizaciji jedan dolar je malo, gospodo, samo ako postoji ponuda od dva dolara. Znači, ponavljam, jedan dolar je malo, ako je neko ponudio dva dolara. U privatizaciji se prodaje i bilans. Ono što je koštalo jedan dolar je imalo gubitke, verovatno, od 30 miliona evra. Prodaje se bilans. Taj ko kupi za jedan dolar mora da vrati gubitke, odnosno obaveze od 30 miliona evra ili 100 miliona evra. Sve to gospođa Tabaković odlično zna, jer se bavila tim poslom. Znači, na aukcijama i tenderima se prodaje bilans, ne prodaje se imovina, a iz stečaja se prodaje neto imovina, to moramo znati.
I treće pitanje – pa, ako treba društvena svojina da ostane, ako ne treba da se privatizuje, pa što smo je privatizovali, zašto je to imperativ i SRS i SPS, svih je imperativ da nestane, da se privatizuje društvena svojina?
I treće, kategorija firmi koje su restrukturirane, nažalost, ja ću to govoriti kada budem se prijavio za diskusiju o budžetu, mi smo tim firmama do sada dali kroz otpust dugova i kroz subvencije osam milijardi.
Da je bilo sreće, bolje bi bilo da smo te firme, kao što su "Zastava", IMT, IMR, "Prva petoletka", "Goša", EI Niš, privatizovali odavno i da smo do sada u njih ubacili osam milijardi evra otpusta dugova i subvencija. Zbog toga, ako govorimo - šta će reći radnici, pa, radnici treba da grde zašto do sada nije izvršena privatizacija.
Molim vas zaista da u diskusijama poštujemo dostojanstvo Narodne skupštine, da poštujemo cifre. Možete misliti o kome god šta hoćete, ali one generalne makro cifre moraju biti pokazatelj i sudija svima nama. Hvala.